ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Не могу више да издржим
(Јан Кертис и смрт Запада)
Јан Кертис, певач манчестерске групе Џој Дивижн (Joy Division ), убио се 18. маја 1980. године, дан пре одласка на америчку турнеју. Гитариста Бернард Албрехт, басиста Питер Хук и бубњар Стивен Морис остали су без свог певача и песника.
Бенд је почео да се успиње 1978, када их је на манифестацији “Battle of the Bands” уочио будући менаџер Роб Гретон. Група је носила име по нацистичким логорским павиљонима за иживљавање есесовских официра, који су у њима силовали логорашице. Издавачка кућа “Factory” им је 1979. објавила деби-албум “Unknown Pleasures” . Без икакве рекламе, без интервјуа, продали су сто хиљада плоча. Албум је звучао као потрага за истином у доба коначног пораза индустријске цивилизације. Кертис, меланхоличар, депресивац и епилептичар, био је ваплоћени бол. Свака његова песма могла би се објаснити Ујевићевим стиховима:
Ове су речи црне од дубине,
ове су песме зреле и без буке,
оне су тако шикнуле из тмине
и сада стреме ко пружене руке.
 
Његове речи су биле црне од дубине, и шикнувши из тмине једне паћеничке душе, стремиле су ка некој сродној души попут пружених руку. Није ту било ни трунке позирања.
Насловна страна албума била је црна; наслова није било. Ту се налазио електрограф “крика умируће звезде”, која се гаси у далеком космосу. Уметник Питер Севил је насликао управо оно што је Кертис певао. Група је избегавала сваку врсту комерцијалне пропаганде; били су то уметници који су сведочили о добу померених вредности, у коме нема места ни за Бога, ни за човека.
Јеромонах Јован Ћулибрк, у свом антологијском тексту “Не одлази у тишину” (“Светигора” 54-55/1997.) излаже идеју да је рок музика рекапитулација целокупне хиљадугодишње историје Запада, а да је судбина Јана Кертиса судбина “личности која је на себи понијела сву трагику тога свијета, и постала коначни символ његовога завршетка”.
Јер, по Ђулибрку, “Јан Кертис није био човјек за којим би се ико окренуо на улици: ожењени двадесетогодишњак из предграђа радничког Манчестера, навијач Манчестер Јунајтеда, није био чак ни антизвијезда”… Он и чланови бенда нису се крили од јавности зарад мистификације, него зато што су желели да се чује само њихова порука, а не и да се намеће њихова медијска маска.
Кертисова епилепсија и рањивост, као и отвореност за патње других, чињаху га сличним Достојевском. Кертис је нудио ритуал очишћења: док се у песми “Isolation” стиди маске коју носи, у песми “The Eternal” (Вечан), он, како каже отац Јован, “затиче себе како опружен крај капије у дну ограде, посматра дрвеће, лишће што пада и литију за којом је престало нарицање. Душа Јана Кертиса, поистовјећена са Фокнеровим Бенџијем и Дилановим “плавооким дечком” истовремено, посматра сопствену сахрану и даћу, “и у иступљењу покушава да се исплаче, поседнута бијесом што гори изнутра”. Разлог за плач је промашај: “вријеме је моје с дјецом узалуд протраћено”, а дјеца, како то тумачи Свети Максим Исповједник, наша су дјела, оно у шта смо уложили богомдани животни ерос, по Христовој ријечи да “тамо гдје је благо ваше, биће и срце ваше”. У песми “Decades” Кертис пита: “Ево младих људи, с теретом на плећима/Ево младих људи, где су они били?/ Куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла, и видесмо себе као никад пре – слике траума и изопачења”.
Кертис није успео да пређе из таме света у коме живимо у белину Свадбе Јагњетове. Пре но што се обесио, оставио је поруку: “Не могу више да издржим”.
То је порука Запада.
Запада који је постао читав свет, јер се удаљио од Христа, Истока са висине, и запао у безбожничку таму. Одавно више не може да се издржи.У XIX столећу Достојевски је прорекао да ће XX век бити век антихриста. Зашто је тај век то постао, посведочиће његов духовни син, Солжењицин.
Александар Солжењицин, велики руски писац, много пута је истицао колико је страшан пад модерне цивилизације која се, бежећи од Бога, обзидала делима људских руку и помислила да је вечна и неуништива. Прошавши совјетски концлогор, Солжењицин је и на Западу видео исти дух богоборства који је Исток привео ужасима комунизма. Када је, сад већ давне 1983, три године после Кертисове смрти примао у Лондону Темплтонову награду за “допринос развоју религиозне свести”, Солжењицин је дао изврсне дијагнозе епохе, којима ни данас нема шта да се дода или одузме. По њему, главна црта XX века је заборављање Бога. Одатле “проистичу и сви главни злочини овога века”. Да су људи древног доба могли видети шта се збива сада, они би у глас узвикнули: “Апокалипса”. Међутим, ми смо се на апокалипсу навикли и отупели, гледајући је. Солжењицин сведочи да “зли дух као ураган кружи изнад свих пет континената”. Разни делови света су, на разне начине, дошли до пропасти. Као и у Русији, која је прва осетила бич безбожника, тако су и на Западу исмејани појмови Добра и Зла. Солжењицин вели: “Постало је срамота казати да се зло гнезди у срцу сваког човека пре неголи у политичком систему!” САД, земља која се некад сматрала једном од најрелигиознијих на свету, допустила је да се у њој снимају филмови који се ругају Христу и праве карикатуре на Мајку Божју. Безбожни наставници уче децу да мрзе средину у којој живе, а што је већи комфор у коме млади проводе дане, то им је и већа мржња према радној средини. Та мржња се шири и на природу и на уметност. Зато што је, по Солжењицину, уметност бесплодна без љубави, она је данас свирепа и осуђена на пропадање. “Да бисмо изашли из ћорсокака у коме смо се нашли, исцелење наших болести не треба да тражимо у политици, него у срцу. Из срца излазе и светлост и тама, и добро и зло”.
Због свега тога, људи попут Кертиса, искрени логонаути (тражиоци Смисла), нису могли да издрже. Али, жалећи због њихове судбине, ми, православни, морамо да се молимо Смислу Који је Христос да издржимо.
Јер, како рече један од јунака Петра Кочића, “црна је ноћ на земљу пала”.

Comments are closed.