NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Umesto predgovora
Knjiga „Put za nigdinu/ Rokenrol i doba nihilizma“ nastajala je od 2001. do2007. godine, u periodu u kome je Srbija bila u tranziciji, prelazeći iz trulog komunizma u kancerogeni kapitalizam (pljačkaši narodnih dobara postaju „kontroverzni biznismeni“, a izdajnici – „kooperativci Međunarodne zajednice“ koja je Srbe zavila u crno 1995. i 1999. bombardovanjem što nas je otrovalo osiromašenim uranijumom!) Da bi se pokazalo kako smo postali „napredni“ i spremni za „evropske integracije“ na Petrovaradinu je počeo festival „Exit“, a neprestano se vapi jalo i lelekalo da ugoste treba da nam dođu „Rolingstounsi“, čime bismo dokazali da smo ljudi, a ne Aboridžini, koje su beloputi evro-darvinisti u Australiji legalno lovili do dvadesetih godina XX veka. „Exit“ se širio i trajao, a 2007. u Budvi i Beogradu gostovali su Mik Džeger i ekipa. A ja sam rešio da knjigu objavim, bez obzira na to što bi joj trebalo izvesnog doterivanja.
Cilj knjige je da pokaže da „Exit“ nije Izlaz, i da rok-potkultura nije bila nikakav bunt protiv laži sveta u kome živimo, nego još jedna od obmana globalističke vrhuške, koja, razaranjem vere u Boga i svake porodične i nacionalne tradicije, želi da obavi „atomizaciju čovečanstva“( M.S.Marković), da bi čovečanstvom lakše mogla da vlada. Naravno,to ne znači da nije bilo iskrenih rokera-tražilaca Smisla, ili pravih umetnika među njima..To ne znači da mnogi rokeri kod nas nisu, na svom putu, umesto Nigdine pronašli Hrista. To ne znači da je ovo knjiga koja čitaocu soli pamet šta da sluša, a šta da ne sluša. Jer, nije reč o MUZICI kao takvoj, nego o zloupotrebi muzike za ciljeve nihilističke revolucije.
Mnoge ljudske sudbine su u drugoj polovini XX veka, bile vezane za subkulturu roka, i mnogima je „SEX, DRUGS &RNR“ ideologija odnela život. Nihilističko „prevrednovanje svih vrednosti“ odrazilo se na čitav svet, pa i na naš narod ,na mnoge mlade ljude. Zato i ova knjiga: da se,o tome, čuje i druga strana. A kakvim sve putevima mladost bez Hrista može stići saznajemo iz razgovora sa monahom Arsenijem Crnorečkim („Politika“, 14.04.2006; razgovor vodio Boško Lomović):
>>Pod vrhom Mokre Gore je manastir Crna Reka, a u njemu, evo navršila se godina, boravi ikonopisac monah Arsenije (45). Diplomirani stomatolog, mlad i nadobudan, proveo je sedam godina u Njujorku, potom na Svetoj Gori, u Ostrogu, 12 godina u Dečanima i, najzad, skrasio se u Crnoj Reci. Ovih dana došli smo do njegove knjige „Bog i rok-en-rol“, a ubrzoi do autora. Veliki ljubitelj rok-en-rola i još koječega što je „krasilo“ beogradske rok-grupe, sedamdesetih i osamdesetih, postao je protivnik svega rečenog. Tvrdi- uz pomoć vere u Boga.
– Živeo sam veoma raspusnim životom. Počinjalo se u diskoteci „Cepelin“, potom je došlo drugovanje sa članovima „Električnog orgazma“, „Idola“, „Ekatarine Velike“. Osećali smo se drukčijima i počeli se samoobožavati, prezirući druge. Droga nam je davala osećanje ispunjenosti i kreativnosti. Marihuana je bila ona jabuka koju je Adam zagrizao na nagovor Lucifera. Naš manifest je bio: seks, droga i rok-en-rol; živi brzo, umri mlad i budi lep leš-govori nam monah Arsenije (Aleksandar Jovanović).
Ne ispoveda se slučajno i nije slučajno napisao pomenutu knjigu. Sve je namenio potencijalnim narkomanima, jer malo je, kaže, šanse za one koji su „duboko zagazili“.
Po završetku studija, sa grupom istomišljenika odlazi u Njujork. Bili su duboko nesrećni što u Americi nisu rođeni. Evo, stigli su i nastavili da se urušavaju: ni dana bez seksa i droge („Pušio sam marihuanu, katkad ušmrkivao kokaini svako veče izlazio u kafić po novu žensku za narednu noć.“).
-Ni novac ni žene, ni droga me nisu ispunjavali, praznina u meni je rasla. Kad sam bio sasvim blizu da pritisnem gas „dodžu“ i da se strmoglavim u Istočnu reku, slučajno susrećem jednog poznanika, uzornog pravoslavca koji je zračio unutarnjim spokojem. Tražio sam da mi pomogne, a on mi je dao knjigu o Njegošu vladike Nikolaja Velimirovića, koja govori o univerzumu i Bogu, potom i praktičnu knjižicu o pravoslavlju ruskog podvižnika Nila Sorskog. Ta literatura me je izbavila. Bacio sam duvan, drogu i lišio se svih dotadašnjih poroka-otkriva nam radikalni životni preokret.
Međutim, njegove sreće nisu bili drugi, pa je monahova knjiga neprebolno tugovanje za prijateljima iz beogradskih skamija, čijeg je umiranja bio svedok. Bili su muzičari, pesnici, glumci, slikari, a pokosila ih je SIDA, hepatitis, „predoziranost“ i samoubistvo.
I dok danas, nadležni i štampa, iz raznih obzira, kriju identitet stradalnika od droge, objavljujući samo suvu statistiku, monah Arsenije opisuje pojedinačno tragičnu kob, pa za članove popularne grupe „Ekatarina Velika“ navodi u knjizi:
– Prvi je od heroina umro Ivica, verovatno najbolji bubnjar koga je Beograd imao. Zatim je otišao vođ grupe, gitarista Milan, pevač i nadareni kompozitor. U Londonu je završio basista Bojan. Posle svih, preminula je Margita, klavijaturista pri kraju sva otečena od narkotika, alkohola i lekova. Pošto je opisao koju su ideološku torturu trpile Mira i Maja, kćeri visokog državnika (bio je čest gost u njihovoj kući na Dedinju, u knjizi navodi i ime njihovog oca) i njihovo spasavanje u rok-en-rolu i drogi, konstatuje da su mu „obe kćerke kao teški zavisnici od heroina, jedna za drugom umrle od SIDE“. Najbolniji gubitak za Arsenija je drug iz detinjstva i svih kasnijih godina, sadrug u Njujorku, talentovani slikar Dušan Gerzić Gera. I njega je ubio heroin, jer je „satana bacio svoje zversko oko na njegovu dušu“.
Nije marihuana laka droga, kako je označavaju, pa čak i zakonski dopuštaju njenu upotrebu u nekim zemljama. Lake droge su kafa, crni čaj i čaj od američke biljke mate. Cigarete su jače od svih lakih droga. Teške droge su hašiš, marihuana, LSD i kaktus meskalin. Smrtonosne droge su derivati kokaina i opijuma-klasifikuje monah Arsenije, nesumnjiv poznavalac narkotika. On smatra da je narkomane teško lečiti medicinom. Može da pomogne jedino iskreno prizivanje Boga u pomoć („Vera je most ka izbavljenju, svedočim mojim primerom.“).
Monah Arsenije svedoči da je verom ispunio prazninu u sebi „koju sam uzaludno pokušavao da začepim svekolikim razvratom.“ Reče još da će uskoro ući u svoju isposnicu na Mokroj gori i tu ostati dugo, nagrađen ljubavlju i srećom zbog pobede nad satanom u sebi.<<
U ovoj knjizi ne piše:
-da su ljudi koji traže istinu slušajući rok muziku zauvek osuđeni na propast;
-da je turbo folk bolji od roka;
da potpisnik ovih redova mrzi Zapad;
– da je Istok ovakav kakav jeste, u postkomunizmu , nešto bolje od
zapada;
-da ne može biti drugačijih mišljenja od ovde iznetih… Ali, piše da su:
– mnogi mladi ljudi propali jer su, umesto vere u Živog Boga, sebe proželi duhom nihilističke rok pobune;
– mnogi na Zapadu zaboravili Hrista i skočili u bezdan novog paganizma;
– da se to desili i pravoslavnom Istoku koji je, kulturološki, postao Zapad…
Zbog svega toga, ova knjiga je pred čitaocem. Čitaoče imaš reč!
Autor
Sv. Velikomučenica Hristina, leto 2007

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *