NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Još malo o antimadoni
Aleksandar Lambros u svojoj studiji o Lujzi Čikone tvrdi: „Ocena Madoninog uticaja koji vrši na gotovo sve aspekte savremene kulture najčešće se sublimiše u jednoj reči -IKONA. Za jedne ona je ikona popa, druge feminizma, za neke postmodernizma, seksualne manjine takođe je smatraju svojom ikonom, a sve je više i onih koji je vide i kao ikonu nove duhovnosti“. Da bi potkrepio ovu svoju tezu, Lambros citira Stinga koji veli: „Ona je nečuvena, provokativna, nedostižna. I tokom godina, svi smo bili svedoci njene evolucije, od prevejane uličarke do devičanske mlade, od boginje seksa do jogija. Njen um je proslavljen koliko i njeno telo, ona je strasna koliko i poželjna, ona vodi dok drugi slede… Žena koja je sva žena…i koja je sve žene“.
Jednom rečju, ispunio se mladalački san Lujze Čikone: „Slava je nešto veće od svega što mogu da zamislim. Neću biti srećna dok ne budem slavna kao Bog“.
Još 1989. godine Granada je stavila lik Lujze Čikone na poštansku marku; 1991. učinilo je to karipsko ostrvo Sent Vinsent, a 1992. afrička država Gambija. U gradu Paćentru u Italiji, rodnom gradu njenih babe i dece, 1987. podignuta je njena bronzana statua u prirodnoj veličini.
Šta se poštuje kod nje?
Koje su to osobine?
Britni Spirs kaže da se Čikoneova „jednostavno pojavi i bude ona“; Šer tvrdi da „niko to ne radi bolje od Madone“; Alanis Moriset se divi „njenoj otpornosti i snazi u ovom suludom poslu“, kao i uticaju koji je imala na njen život kada je Alanis, kao tinejdžerka, počela da spoznaje svoju seksualnost i čula njene priče o slobodi; Tina Tarner je „fan njene odlučnosti, njene volje da bude ono što jeste i u tome ostane uspešna“; Gvinet Paltrou je naučila da ne brine o tome šta ljudi misle o njoj; Liz Rozenberg, zadužena za njene odnose s javnošću, divi se njenoj porodičnosti i duhovnim uverenjima. Američki kulturolog, Kamil Palja, tvrdi da je ona prava feministkinja koja ima mnogo dublju viziju seksa od savremenih, plačljivih feministkinja Amerike: „Menjajući stil odevanja i boju kose praktično svakog meseca, Madona otelotvoruje večite vrednosti lepote i zadovoljstva. Feminizam kaže: „Nema više maski“. Madona kaže da nismo ništa drugo do maske. Kroz svoj ogroman uticaj na mlade žene u čitavom svetu, Madona predstavlja budućnost feminizma“.
Umetnost ikone u pravoslavnoj duhovnosti je bitijna umetnost – ona zahteva od čoveka da se, kroz sveštenu sliku, uzdigne ka Prvoliku, Hristu, s obzirom na koga je svako od nas stvoren. Ikone nude obrnutu perspektivu: za njih je smrt neprirodna, a zlatokrug nestvorene svetlosti oko glave svetih pokazuje put ka ostvarenju čovekovog prizvanja kao put podviga u saradnji s Bogom. Među svetima nema maski: njihova lica ugledala su Lik Boga Koji je postao čovek, i bilo kakva dvoličnost im je strana. Đavo je sav maska: on se po rečima Svetog Pisma pretvara u anđela svetlosti da bi ako je moguće, prevario izabrane. On se nikad – osim kad je čoveka pobedio i pokorio! – ne javlja u svom pravom obličju, jer je, gordošću, postao gnusan i Bogu i ljudima. Najviše se trudi da ga ne primete -kako reče Bodler, najveća obmana njegova sastoji se u tome da nas uveri kako on ne postoji. I njegove sluge, svesne ili nesvesne, protejski se menjaju, da bi zavele (skrenule s pravog puta) i sablaznile (navele na greh). Blud u hrišćanskom predanju ima dvostruko značenje: mistički, to je odstupništvo od Gospoda, Istine i Ljubavi, i poklonenje lažnim bogovima – idolima; u odnosu muškarca i žene, blud je, kako kaže Antanas Macejna, laž telom. Jer, polni odnos između muškarca i žene treba da bude svedočenje njihove ljubavi, a u bludu je reč samo o korišćenju drugog radi postizanja seksualnog zadovoljstva. Bludnik mrzi život koji bi mogao da se rodi iz odnosa muškarca i žene: njemu je dovoljno da oseti slast, a odgovornost mu nije potrebna. Na kraju, nema čak ni slasti: sve se pretvara u suvoparnu volju za moć, u donžuanstvo i famfatalizam.
Suština seksualne revolucije je bila u pobuni: u pobuni protiv ljubavi, braka, porodice, a u ime sticanja moći. Lujza Čikone je u tom smislu sasvim jasna: „Sebe doživljavam kao seksualnog revolucionara“. Braneći se povodom napada na svoju pornografsku knjigu „Sex“ od optužbi za vređanje porodičnog morala, ona uzvikuje: „Zbog čega ne biste mogli da imate porodicu, a da ostanete slobodni i otvorenog uma za druge ideje?“ Voleti druge znači prihvatati ih onakve kakvi jesu: ako ti je sin peder, smatra Čikeoneova, normalno je da ga takvog voliš. Pošto je u svojoj knjizi imala niz sadomazohističkih slika, ona je svoj odnos prema sadomazohizmu branila lažnom naivnošću: „Definicija sadomazohizma se sastoji u tome da ćete nekome dopustiti da vas povredi znajući da ćete u tome uživati, a granicu ćete sami odrediti. Ko smo mi da sudimo da li je to dobro ili nije? /…/ Ima nečeg u tome da budete vezani. Kao kada ste bili beba i mama vas vezivala za sedište auta. Htela je da budete bezbedni. To je bio čin ljubavi.“
Lujza Čikone se „proslavila“ i svojom propagandom homoseksualizma: njen učitelj baleta, Flin, bio je izopačenik koji ju je učio da je lepa i ženstvena dok je bila u pubertetu. Sama ona se hvalisala svojom biseksualnošću i uživanjem u ženskim telima, a normalnim muškarcima je preporučila da bar jednom“ u ustima osete jezik drugog muškarca“. Mladost je provodila u „gej“ klubovima (očito je da veza sa moćnim homoseksualnim lobijem veoma doprinela njenoj popularnosti, za šta se Čikoneova odužila propagandom pederastije i lezbejstva kao nečeg normalnog.) Ona svoj odnos prema pubertetlijama pravda njihovom „progonjenošću“, njihovim kompletnom ljudskošću (jer su oni u „dodiru sa ženstvenim u sebi“). Njeni najbolji prijatelji su pederi i lezbejke…
Šta je suština homoseksualizma, koji je samo vrh ledenog brega zvanog „seksualno oslobođenje?“ To je narcisoidnost, samozatvorenost i samozaljubljenost bez presedana u istoriji dosadašnje kulture. Drugi su samo gorivo za koje Ja, željno uživanja. Govoreći o svom polnom organu, Lujza Čikone je, u doba knjige „Sex“, rekla da je taj organ „kompletan siže njenog života“, „mestona kome su se odigrale najbolje stvari“ i „hram u kome se stiče znanje“. Na jednoj od fotografija knjige, ona masturbira gledajući se u ogledalu. To je srž seksualne revolucije: mastrubacija pred ogledalom. Odatle potiče eksperimentisanje sa svim mogućim vrstama izopačenosti: zadovoljstvo više nije u seksualnom odnosu kao takvom, nego u prelaženju granica, u skrnavljenju celovitosti, u „radosnom“ legioniziranju samog sebe.
Naravno, egzibicionizam ima i komercijalni karakter – bolje se prodaju proizvodi; njeno ljubljenje sa Britni Spirs (koja je, možda, kako kaže, „u nekom prethodnom životu“ bila supruga Madone, kao muškarca) i Kristinom Agvilerom („Ima meka usta i lepo se ljubi“) digao je komercijalnu prašinu neviđenih razmera. Sada, kao majka i kabalistkinja, Lujza Čikone kaže da je u epohi „Seksa“ bila nestašna, željna pomeranja granica i egoistična, ali sada, kada je prevazišla, ne kaje se – takva je bila, to joj je bila faza.
Naravno, čitalac (kao i uvek kada se radi o rok subkulturi) može da kaže da je sve to reklama, da je trgovina. Neosporno! Ali, kako je bilo moguće da propaganda homoseksualizma, do pre pedeset godina zakonski kažnjivog u većini zemalja Zapada, postane moda? Da razvrat, koji se krio od očiju javnosti, postane moda? Da egzibicionizam postane moda? Da govorenje poganih reči postane moda? Treba li pred tim pojavama ćutati ili ih porediti sa nekom bitijnom normom kojoj se moramo vratiti ako hoćemo da budemo ljudi, a ne „zveri veselog trbuha“ (Niče)? Pisac ove knjige se jasno opredelio. On je protiv „čikonizacije“ sveta, jer Lujza Čikone je od prostitucije napravila medijski poželjan oblik ponašanja. Prodati sebe, svoje telo, svoj duh, uživajući u efektima te prodaje – to nije čak ni izvorni, romantičarsko-rokerski pakt sa đavolom. Robert Džonson je prodao dušu da bi odsvirao neodsvirivo, a Dženis Džoplin je davala telo verujući da je to način da u svetu bude više topline. A Lujza Čikone je sebe prodavala (kao umetničko delo sopstvenih ruku, dodala bi ona) uživajući u tome. I njeno prostituisanje postalo je oruđe postmoderne revolucije više nego bilo šta drugo u novijoj istoriji medijskog uticaja.
Žan -Pol Gotje je izjavio da je Čikoneova inkarnirana „moda“. To znači: Čikoneova je način na koji se ljudi menjaju u skladu sa zahtevima globalnog kapitalizma. Jer, u današnje vreme, modeli se oblikuju poželjni oblici ponašanja širom sveta. Ona se prvo oblači kao ulična drolja (trash style ) i govori da bi volela da se svaka američka tinejdžerka oblači kao ona; zatim se oblači kao ženstvena, krhka plavuša, odeva se kao dečak, latino melanholičarka i flamenko igračica… I tako dalje, i tome slično. Konačni efekat? Žan Pol Gotje: „Ona tera ljude na razmišljanje, da se zapitaju da li je normalno zaista normalno. Ne. Ne postoji takva stvar kao što je normalno. Ja joj se najiskrenije divim“. I ona je svesna toga da je modom uobličila pokolenja: „Suočimo se s tim, sve ono što sam godinama radila ljudi su naučili da prihvataju. Danas to više ne zvuči tako nečuveno, takvi smo mi, svake decenije postajemo otvoreniji za ideje. Homoseksualnost se više ne postavlja kao pitanje u pop kulturi, a do pre deset godina to je predstavljalo nešto užasno sramno“.
Kao što su hipici hteli da budu hrišćani prvih vekova, ali bez odgovornosti, tako je i Lujza Čikone rešila da bude revolucionarka, ali zaklonjena u „žensku nežnost“. Ona nikada nije sagledala posledice svojih postupaka. Ona nije pomislila na činjenicu da način života koji je nudila drugima vodi pravo u smrt (ako ništa drugo, mogla je da se seti svojih, seksualno izopačenih, prijatelja, učitelja plesa Kristofera Lina, cimera Martina Burgojna, umetnika Kita Haringa i režisera Hauarda Brukinga, koji, su svi, umrli od SIDE.) Pokretana „užasnim strahom da ne bude mediokritet“ (njena izjava), ona je u main stream rok subkulture unela sve vrste perverzija, koje su sada sastavni deo globalnog malograđanstva. Danas ne biti mediokritet može samo onaj ko je „normalan“; „straight“, veran osnovnim načelima života.
O svom odnosu prema religiji Lujza Čikone je volela da priča u poznatom stilu privlačenja pažnje na nevino koje u svakom trenutku može postati opsceno: „Crkva je uvek razdvajala seksualnost i duhovnost /…/ja mislim, da to baš ide jedno s drugim. Ono što sam ja radila u spotu „Like a Prayer“, vodila ljubav sa svetiteljem, to je i te kako nešto stresno. Zbog čega to čovek ne može da veruje u Boga i da bude seksualan istovremeno? /…/ Kad vas vaspitavaju da verujete da je sve u vezi seksa zabranjeno i tabu, onda je, naravno, to sve što vas zanima. To vam postaje potpuna fascinacija.To je najsigurniji način da zainteresujete dete. /…/ Jedva sam čekala da izgubim nevinost zbog toga što mi je toliko puta ponovljeno da je to najgori greh koji možeš da počiniš“.
Napadajući rimokatolicizam (patnja, greh, ispaštanje, čistota – sve to smeta), Lujza je izjavljivala kako se moli svojoj ideji o Bogu… I na kraju postala Nju Ejdž kabalista. Zahvaljujući kabali (jevrejskoj magijskoj mistici), počela je da razmišlja „kakvu poruku šalje u univerzum“;i još: „Kabala ne znači odricanje od svega i posvećivanje monaškom životu. Tražiš sve, ali tražiš da bi to podelio“(ostaješ zvezda, puna para, ali stičući „duhovnost“, naravno). Po Jehudi Bergu, ona sada nosi crveni končić koji sprečava uticaj zlih sila. A Lujza Čikone želi da preko kabale, kontroliše svoj ego – satanu u sebi. I sad, pošto je slavu stekla medijskom prostitucijom, samu sebe je promovisala u kabalističku sveticu, koja se bori protiv ogovaranja u američkim medijima, sa željom da okupi ljude i „pomogne im da steknu svest o celini“ (jer u kabalizmu je „sve jedna velika povezana celina“). Živeći u svetu kome je stalo do popularnosti, ona pati (jer joj to više nije bitno). Verujući u ličnu i globalnu karmu, ona se plaši pojave novog Hitlera ili Bin Ladena, jer ih mi prizivamo svojim lošim mislima i delima.
Toliko je uznapredovala da je ,po svom učitelju rabinu Ejtanu Jardeniju „postala tolerantnija, ego joj se smanjio, smirenija je, sažaljivija, manje impulsivna, sposobnija da sagleda širu sliku sveta umesto što samo reaguje na bol i teškoće“. Jardeni čak tvrdi da je ona među jedan posto ljudi koji su potpuno razumeli kabalu.
Kakav postmodernizam: uličarka postaje svetica ne prestajući da stiče materijalnu dobit od svoje uličarske faze, i ne bežeći među opatice, nego ostajući zvezda MTV-a!
Da je iza Lujze Čikone antihrišćanski lobi, ne može se dokazati „matematički“. Ali, da je njen projekat antihrišćanski, i da je u njega mnogo uloženo, sasvim je jasno. Recimo, pesma „Like a Prayer“ sastoji se od stihova iz Otkrivenja Jovanovog, to jest reči Hristovih obraćanja Crkvama u Maloj Aziji i vernima, kao i pominjanja zveri – antihrista koji će doći. Njeno rimokatoličko poreklo veoma je pogodovalo pravljenju bogohulnog mita sa „erotskom“ pozadinom. „Umetničko“ ime joj je Madona, a ćerka joj se zove Lurd, po najpoznatijem rimokatoličkom Bogorodičinom pokloničkom mestu u Francuskoj.
Spot „Like a Prayer“ predstavlja Lujzu Čikone kako strastveno ljubi crnog sveca („svetog Martina od Poresa“), a u pozadini gore krstovi (kritika rasizma, zar ne?) Optužena da joj je spot bogohulan, Čikoneova je odgovorila u svom poznatom stilu (naivna i nevina devojčica ne zna zbog čega je tako mrze, a ona se samo igra): „Zamerali su mi zbog zapaljenih krstova. A oni mogu imati različita značenja, od rasizma, Kju Kluks Klana i toga da su oni uvek spaljivali krstove, mog besa prema negativnim konotacijama katolicizma i religije uopšte, pa do strasti i Božje ljubavi ili topline, vreline koju vatra donosi. To, dakle, može značiti milion stvari, ali sigurno nije bilo bogohulno“.
Šta god radi, nosi pseudonim „Madona“.
A to i jeste cilj antihrišćanskog lobija.
No, sudbina Lujze Čikone, koja je postala „ikona“ budi u nama tugu; kako kaže sveštenik Vladimir Zjelinski, „nametanje razlike, kult obogotvorenja ploti, zasnovan na totalnoj standardizaciji čovekovog tela, kada ženska lica služe samo kao dopuna nogu, kad se svako lice rastvara u masi i rulji, rađa u nama tugu za ikonom-ikonom ne samo kao predmetom koji se može načiniti i kupiti, nego kao otkrivenjem autentičnog ljudskog lika, kao tajnom prisustva Sina Božijeg, Koji je poželeo da se očoveči da bi svako od nas stao da biva početkom Njegovog novog bogojavljenja“…
Ta tuga pomaže da preživimo doba u kome „ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam strašna pozorišta“ (Njegoš).
„U svetu u kome danas živimo dešava se nemoguće. Bog je pored nas, a mi Ga ne vidimo. Govori nam nešto, a mi Ga ne čujemo. U nama je Njegov dah, a mi Ga ne osećamo. Naša srca ne kucaju brže kad čujemo reč „istina“. Mi smo bezbožnici. To je naša suština. To smo ponačinu života. Po tome kako zvuči reč „čovek“. A ona zvuči gordo. Prestali smo da se klanjamo. I Bog je prestao da nam se javlja. On nam ne dolazi. A mi smo rešili da Ga nema jer pretpostavljamo da ono što percipiramo postoji, a nepercipirano-nepostoji. Samo moje „Ja“ ne može a dane postoji, a svega drugog može i biti i ne biti. U okviru slučajnog našao se i Bog“, kaže ruski mislilac Fjodor Girenok.
Brzina kojom živimo lišila nas je mogućnosti da događaje primamo tako što ćemo ih osmisliti. Ne pada nam na pamet da bilo šta osmišljavamo. Zato nam svet postaje nejasan i mutan. U svetu bez smisla nema ni napora volje. Nema vere u Višnje; nema namere da se bilo šta postigne. Ljudsku prazninu popunjava reklama-čovek ne zna šta da radi, kako da dosegne svoje čoveštvo, i baca se u ponor medijskog šarenila. Psihoanaliza je rekla: ti nisi slobodna ličnost; ti si nagon. Nešto te NAGONI da se tako ponašaš. Podsvesno. Emocije. Nema uma. Nestao je… Ostaje ti samo da se pomiriš sa modom; sve prolazi, sve je ništavno, ali neka bar bude po najnovijoj modi. Opusti se… U tom sjaju šarenog ništavila i Bog je ništa. Ili Sve. Panteističko, Nju Ejdž sve. Sve je Jedno. Svejedno. Svi smo Jedno. I nema nas, i ima nas. Nosimo svoja tela kao maske.A duše nema, kao što nema Boga. Bar ih mi ne opažamo. A to je isto.
Lujza Čikone je majstor praznine odevane u razne kostime. Ona je i fatalna žena, vampir koji siše mušku krv, i hrabra seks-revolucionarka, i lezbejka koja je spremna da se dopadne gej-populaciji, i majka, nežna kao maslačak, i umetnica, samoj sebi umetničko delo, i ranjiva devojčica kojoj treba snažno muško rame, i bogatašica, ali željna skromnosti, i prostitutka i kabalistkinja… Ona je Sve; i Ništa. Jer, Ništa je Sve. I Sve je Jedno.
Svejedno.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *