NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Merilin Menson, satanistički klovn
Rođen je kao Brajan Vorner. U detinjstvu obožavalac grupa „Kiss“ i „Black Sabath“ rešio je da podražava svoje idole: „Rokenrol me je spasao kao klinca. Uvek sam želeo da budem kao ljudi koje sam slušao i o kojima sam čitao. Oni su bili magični, oni su bili veći od života. To je oduvek bio moj cilj“. Pre no što se pojavio na sceni, pažljivo je izučavao „šok-rokere“, Dejvida Bouvija, Elisa Kupera, „Kiss“ i ostale. Odevajući se i fotografišući kao žena, sekući se, po telu, noseći sočiva različite boje, upoznao je Trenta Rejznora iz „Nine Inch Nails“, i uzeo „umetničko ime“ Merilin Menson, kombinujući tako energiju simboličnosti dve američke fascinacije – glumicu Merilin Monro i masovnog ubicu Čarlsa Mensona. Grupa je ponela ime po njegovom pseudonimu. Veoma rano se učlanivši u La Vejevu „crkvu satane“, Vorner je počeo da daje gromopucatelne izjave poput: „Veći sam od satane. On je pojava koja ne postoji, a ja sam vidljiv i, samim tim, mnogo neugodniji“. Usledili su albumi „Portrait of An American Family“ (1994), „Smells Like Children“ (1996), „The Anthichrist Superstar“, itd. Svetska turneja se zvala „Dead to the World“ .
U Americi su ga krugovi tradicionalista žestoko napali, što je samo povećalo prodaju njegove muzike i javnih nastupa. Izvođen je na sud, jer je otac petnaestogodišnjeg Ričarda Kunca, koji se ubio, ustvrdio da je Mensonova ploča „Antichrist Superstar“ kriva za to, pošto je njome dečak bio potpuno sluđen. Menson je to iskoristio za cinične primedbe koje će mu doneti još veći publicitet: „Ako neko želi da krivi muziku zato što je neko digao ruku na sebe može, ali onda lako možete kriviti Šekspira i njegovo delo „Romeo i Julija“. Čitao sam ga kao klinac To je priča o dvoje pubertetlija koji se ubijaju jer ih roditelji ne razumeju. To je poenta svega. Roditelji ne razumeju decu. Ako odvojite više vremena za njih, ona će biti mnogo srećnija“.
Mensonov „projekat“ je veoma promišljen; on zna šta se sme, a šta ne sme, da ne bi dospeo u sukob sa zakonom. Menson se poliva veštačkom krvlju i cepa Bibliju ali ne pali američku zastavu jer bi došao pod udar države. Menson provocira da bi zaradio pare, a ne da bi pravio političke pobune. To je klovnovski, komercijalni satanizam.
Menson je učlanjen u LaVejevu „Chruch of Satan“ 1994, kada je zvanično postao i žrec. Primljen je kao iskusan narkoman, i ako je La Vej tvrdio da je protiv droga; primljen je kao transvestički klovn, iako je La Vej bio za „mačo-tipove“ i „prave ženske“. U svojoj autobiografiji, Menson se seća kako ga je La Vej blagoslovio (prokleo?) posle susreta i rekao mu: „Ostavićeš utisak na svet“. U predgovoru za zbirku La Vejevih članaka „satana govori“, Menson o svom pokojnom učitelju kaže: „Bio je najveći pravednik koga sam sreo“.
Menson tvrdi da je počeo da se ponaša antihrišćanski zahvaljujući učenju u privatnoj školi protestanata fundamentalista, u kojoj su mu govorili o antihristu i Armagedonu: „Ono što sam imao na umu je: te ako se Armagedon neće desiti, ja ću ga napraviti. Osetio sam obavezu da budem upravo ono od čega su me učili da se bojim. Zato sam na ploči uzeo ulogu antihrista“.
Gejvin Bedelej, u „Usponu Lucifera“, kaže da je osnovni princip satanističke kulture prihvatanje svega onoga protiv čega se hrišćani bore kao dela svog identiteta. Zbog toga se „luciferijanska kultura“ pokazuje zanimljivijom od „hrišćanske neuroze“.
Kup (Coop) je „likovni umetnik“ i pripadnik La Vejeve organizacije. Radio je „sisate cure i đavole“ koje su, na svojim majicama, nosili mnogi rok-starovi od „Seks Pistolsa“ do „Nirvane“. On je svestan da je uloga Mensona u širenju satanističkih ideja veoma bitna, ali smatra da je mensonovski klovnovski stil još bitniji; sam arhiklovn, La Vej, svirao je klavir u toku karnevala i u kućama za zabavu. Praviti ljude budalama i zabavljati se, jednom rečju. Kup dodaje da je Holivud prepun lavejevskih sledbenika, koji, makar i nemali člansku kartu sekte, misle satanistički. U dodiru sa „Holivuđanima“, niko se nikad nije čudio njegovoj pripadnosti. Više bi ga izbegavali da je protestantski fundamentalista…
Menson je, po Urošu Smiljaniću, „ekstremnost progurana do same ivice legalnog, ali nikad preko, suptilno izveden poslovni plan koji podrazumeva obrt kapitala na kontrolisanog ludila koje se izaziva /…/ Reakcija koju Menson izaziva u medijima dobar je pokazatelj principa funkcionisanja globalne medijske mreže. Seizmički talasi koje njegovo delovanje proizvodi daleko nadrastaju suštinu Mensonovih poruka koje su najčešće u obliku opštih mesta i površnih znakova. Ali, imamo posla sa sistemom u kome brzina protoka informacija daleko prevazilazi mogućnost njihove asimilacije i analize. Komunikacija se svodi na opštenje simbolima koji proizvode instant, snažne reakcije bez potrebnog vremena za eventualnu obradu primljenog. Tim koji se bavi karijerom grupe „Merilin Menson“ ovo zna i obavlja svoj posao proračunatim injekcijama virtualnih simbola, koji, iako sami za sebe bezopasni, ubačeni u hiperubrzanu maticu podataka izazivaju potrese i degenerisanje kompletne slike“.
„Zlatno doba groteske“ (naslov jednog od Mensonovih albuma) zaista je tu. Samo se pitamo da li bi neko Mensonu dopustio da se izruguje judaizmu ili islamu kao što se ruga Hrišćanstvu. U prvom slučaju, našao bi se u zatvoru zbog antisemitizma, a u drugom bi prošao kao holandski režiser Van Gog, koga je islamski fundamentalista zaklao na ulici.
Tek dase zna šta se sme, a šta se ne sme.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *