NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Psihodelija i satanizam (od Coven-a do Led Zeppelin-a)
Krajem šezdesetih godina filosofija „tune in , turn on , drop out“ (Timoti Liri) trebalo je da dobije svoju konkretnu inkarnaciju u Noći veštica, na „Festivalu crnih veština“ u Detroitu na Olimpijskom stadionu. Anton Šandor La Vej je trebalo da „blagoslovi“ (prokune?) skup, a Timoti Liri je hteo da održi govor. Otpor javnosti je ovaj događaj sprečio.
U to vreme, pojavljuje se i prvi album satanističkog psihodeličnog benda „Coven“ („Veštičje kolo“), pod naslovom „Witchcraft Destroys Minds and Reaps Souls“. Na omotnici, grupa je okupljena oko gole plavuše, pevačice Džinks Doson, kao oko žrtvenika. Na ploči je, prvi put u istoriji snimljenog zvuka, ponuđena i crna misa.
U Britaniji i SAD pojavili su se bendovi pod nazivom „Lucifer“.
Psihodelični muzičar Roki Erikson, osnivač benda „Thirteenth Floor Elevators“ , početkom sedamdesetih godina završio je u ludnici. Odatle je izašao s novim luciferijanskim nadahnućem, i pesmama tipa „I Think of Demons“ i „Don’t Shave Me Lucifer“ .
Grupa „Black Widow“ sarađivala je sa čuvenim veštičarskim guruom Aleksom Sandersom, koji im je čak „pozajmio“ svoju nagu ženu Maksinu za nastup na bini, režiran da predstavlja crnu misu. Prvi album, „Sacrifice“, u pesmi „Come to the Sabbat“, opisivao je srednjovekovnu crnu misu a „Seduction“ je bila posvećena demonskom zavođenju Sanders ih je upozorio da su previše ubedljivo napravili ploču, i da to može privući tamne sile. Bend je uskoro imao opasnu saobraćajnu nesreću posle koje su uplašeni, prestali da se igraju tom temom
U to vreme, i u Grčkoj se pojavio bend sa luciferijanskim pretenzijama – „Aphrodite’s Child“ . Snimili su album „666 -Otkrivenje svetog Jovana“, predstavljajući apokalipsu kao veseo događaj. Pevač je bio Demis Rusos, a klavijaturista kasnije slavni Vangelis.
Naravno, ključna pojava posthipijevske ere bio je Led Zeppelin . Gitarista Džimi Pejdž na sceni je bio moćan, i njegovo sviranje je bilo u klasičnom rok stilu, pravi falički kult, a muzika nasleđe crnačkog ritma i bluza (onog džonsonovskog, naravno, alko-narko-ženskaroškog i lutalačkog, kao što i vrapci znaju verovalo se da je najveći bluzer svih vremena, „vudu dete“, kako ga je zvao Hendriks, Robert Džonson prodao dušu đavolu da bi bio najbolji gitarista.)
Gejvin Bedelej, u svojoj satanističkoj istoriji satanizma, kaže: „Kao i kad je u pitanju Robert Džonson, čule su se širom glasine da je Zeppelin sklopio savez sa đavolom, tražeći od kneza tame da im naštimuje instrumente i zauzvrat mu dajući svoje duše. Mit je zaključivao da samo satanina pomoć može da objasni tako ogromnu popularnost koju je bend stekao tako iznenada, i seksualnu moć koju su moderni frulaši stekli nad mladim curama. Iste ove legende vezivale su se za muzičare od Roberta Džonsona do Elvisa Prislija i dalje, ali mit o savezu sa đavolom u vezi sa Cepelinima naročito je dugo trajao.“ Tome je, naravno, doprinela činjenica da je Pejdž bio kroulijevac, koji je govorio: „Mislim daje Krouli veoma važan danas. (…) Ne možete ignorisati zlo, ako, poput mene, izučavate natprirodno. Imam mnogo knjiga na tu temu i posetio sam mnoge seanse. Nastavljam da istražujem.“ Pejdž se, prilikom uređivanja Kroulijeve kuće Bouskin, sagrađene na temeljima crkve izgorele u požaru konsultovao sa jednim poznatim crnim magom. Prvo izdanje trećeg albuma Cepelina na korici je imalo Kroulijev credo: „Čini ono što hoćeš.“ U filmu posvećenom bendu, „The Song Remains the Same“, izvesne scene (između ostalog, Pejdž koji izučava stelu ispred Kroulijeve slike) snimljene su u Kroulijevoj kući. Simbol „ZOSO“, sa najpoznatijeg svog albuma, Cepelini su preuzeli iz dela engleskog okultiste i crnog maga, Ostina Osmana Spera, koji je sebe predavao duhovima da bi, preko njega, oni slali poruke svetu (tzv. „automatsko pisanje“).
Pejdž je tvrdio da je skoro u transu napisao „StairwaytoHeaven“. Izvesno vreme družio se sa Kenetom Angerom, koji mu je tražio muziku za „Uspon Lucifera“. Onda su se posvađali, pa je Anger pretio Pejdžu prokletstvom.
Džon Bonem, bubnjar benda, ugušio se posle pijančenja u Kroulijevoj – Pejdžovoj kući. Bend se, posle svega, raspao, 1980. godine.
Ostale su činjenice – da je Pejdž svojoj kćeri dao ime Skarlet, po „Skerletnoj ženi“, jednom od ključnih pojmova kroulijanizma; da je Pejdž imao niz upozorenja, o koja se oglušivao, sve do Bonemove smrti: 1973. godine povredio je levu ruku; godine 1975., uoči turneje, vrata voza slomila su mu domali prst, vrlo bitan za sviranje gitare; te iste godine, Plant umalo nije poginuo s porodicom, a bio je teško povređen; godine 1977., za vreme turneje po SAD, Plant je dobio tešku infekciju grla, i nije mogao da peva, dok je Pejdž doživeo kolaps na sceni; te iste godine Plantu je umro sin. Tek onda postaje jasno kuda vodi takav način života, u kome je Pejdž upražnjavao heroin i seksualne odnose s devojčicama od četrnaest godina, basista Džon Pol Džons imao homoseksualne odnose, Džon Bonem, stalno pijan, jurio da siluje žene i tuče ljude „u prolazu“, a pevač Plant sve to pravdao rečima da je „rokenrol životni stil da se živi dobro i da se ima zgodna ženska“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *