NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Legenda o „Dorsima“
Džejms Daglas Morison rodio se 8.decembra 1943. godine u mestu Melburn na Floridi. Bio je prvi sin Stiva Morisona, koji je bio mornarički oficir, i Klare Klark. Imao je mlađe sestre i brata, kojima je upravljao po svojoj volji: hvalio ih i kudio, tukao i grlio, ali uvek i svagda dominirao. Od malena je hteo da re razlikuje. U pubertetu je čitao Džeka Keruaka („On the Road“, naravno), Ničea, Remboa, Plutarha, knjige o demonologiji; poeziju i eseje je pisao, tragajući za sobom. Još kao srednjoškolac, odlazio je od kuće, pijančio i skitao. Očeva oficirska karijera je napredovala, a sin je bio sve buntovniji. Godine 1964, umesto prava upisao je filmsku režiju Kolega mu je bio Frensis Ford Kopola, a jedan od profesora Žan Renoar.
Zanimanje za film ga nije dugo o držalo. Negde krajem 1965, predložio je, posle pijanke, svom drugu Semu Klimanu, da naprave muzičku grupu, u kojoj će on, Džim, pevati. Kliman, iako pripit, bio je sasvim racionalan: „OK, čoveče, hoćeš rok-grupu, hoćeš da pevaš, a ne znaš da pevaš… A kako će se zvati ta tvoja grupa?“
Odgovor je bio jasan: „Doors. Postoji poznato a postoji i nepoznato. Između njih su vrata, a to je upravo ono što ja hoću da budem“.
Kliman je odustao, ali se pojavio klavijaturista Rej Manzarek, koji je imao bend „Rej i gavranovi“.
Uskoro su počeli da sviraju po klubovima. Morison je, da bi pobedio tremu, mnogo pio i uzimao LSD. Članovi benda su hapšeni zbog posedovanja droge, a Morison je izbegao služenje vojske izjavom da je homoseksualac
Posle nastupa u klubu „Whiskey“, uočili su ih iz „Elektra Records“ i dali mi mogućnost da snime album „The Doors“ . Uskoro su u San Francisku nastupali pred deset hiljada ljudi, a slava im je sve više rasla. Usledili su albumi „Strange Days“ , „Waiting for the Sun“ , „Soft Parade, „L.A.Women“,itd.
Bili su ključni šamani psihodelije. Svojevremeno je poznati rok-kritičar iz Hrvatske, Darko Glavan, ovako definisao psihodeliju („Džuboks“, 14/1975): „Bit psihedeličnog nazora o životu i umjetnosti leži u totalnosti, višedimenzionalnosti, mitsko-cjelovitom doživljaju života /…/ Netočno je inače rasprostranjeno uvjerenje da psihedelička djela isključivo opisuju halucinacije izazvane drogom.. Upravo obratno, psihedelički umjetnik teži da nadražaj prouzrokovan upotrebom njegovog djela postigne snagu i intenzitet „tripa“ izazvanog nekim narkotikom. Tendencija čulnog preopterećenja (sensory overload) postaje sredstvo za prodor u dublje, oniričke slojeve /…/ Psihedelična glazba odlikuje se tehnikom kolaža, slobodnog preplitanja pojedinih tema, izrazitom težnjom za sinestezijom (light show , svjetlosno-kinetički efekti koji su na scenu uvele prve psihodelične grupe)“.
Morison je počeo da koncerte pretvara u prave dionisijske misterije: od pominjanja incesta u pesmi „The End“ , preko pevačevog simuliranja masturbacije nabini do sukoba sa policijom. U razgovoru za „Newsweek“, Morison je izjavio: „Mislite o nama kao o erotičnim političarima /…/ Interesuje me sve u vezi sa pobunom, neredom, haosom, naročito aktivnosti koje naizgled nemaju nikakvog smisla. Meni to izgleda kao put od slobode“.
Morison je budio stihije nesvesnog u sebi i oko sebe: „Što smo civilizovaniji, to suprotne sile više najavljuju svoje prisustvo. Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz. Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život – hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom predelu. Ljudi se okupljaju na seansama da prizovu ublaže i odagnaju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike oni pokušavaju da leče bolest, da sklad opet vrate u svet“.
Katarina Kostić za Morisona kaže: „Smatrao je da je rok-muzika pre svega ritual kome se obraćamo da bismo se oslobodili naslaga otuđenja kojima nas je okovala civilizacija i da suočimo s prirodom. Sebe je video kao šamana (vrača), predvodnika rituala, osobu koja odlazi najdalje i služi da podstakne (inicira) publiku. Da je dovede do stanja u kome će cilj predstave – obreda biti ispunjen“.
Zaista – Morison je bio dosledni ničeanac, koji je, poput ovog nagovestitelja doba „zveri sa veselim trbuhom“, učestvovao u ratu Dionisa protiv Raspetoga. Jednom prilikom, jasno je istakao da zna šta hoće: „U svom početku, grčka drama bila je grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg doba za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela da oponaša boga. U početku, to su bili samo telo i pokret. Posle razvoja gradova većina ljudi se posvetila novčanom privređivanju, ali su ipak hteli da održe dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rok vrši istu funkciju i da može postati neka vrsta teatra“.
Morison, Manzarek, Densmor i Krajger krenuli su putem izazivanja javnosti; decembra 1967, Morison je došao u sukob s policijom, grdeći ih na bini, zbog čega je uhapšen. Izgrede je pravio i na Long Ajlendu i u Finiksu u Arizoni, da bi u martu 1969. bio uhapšen i optužen za „opsceno i lascivno ponašanje koje se sastojalo u pokazivanju svojih polnih organa, kao i simuliranja masturbacije i oralne kopulacije na pozornici“. Suđenje je trajalo godinu dana, ali pošto policija nije imala fotografije tog čina, optužba je odbačena. Javnost je bila uznemirena, u Majamiju su bile i demonstracije „Zbora za pristojnost“. I ništa. Još jedan tabu je zauvek prekršen. Bend je prestao s koncertima. Snimali su albume i bili slušani. Morison se okrenuo filmovima i poeziji. Objavio je zbirku pesama „Gospodari i nova stvorenja“, koja se tako pridružila „Američkoj molitvi“. Posle albuma „L. A. Women“ sa ženom se preselio u grad ukletih poeta, Pariz, i tu umro, posle srčanog udara, 3. aprila 1971. Na grobu Per Lašez sahranjen je kao „pesnik“. Izvesno vreme kružile su glasine da je svoju smrt iscenirao, da bi započeo novi život. U svakom slučaju, Pamela Morison o tome ništa nije rekla. Umrla je od overdoziranja heroinom 1974. godine.
Grupa je posle Džimove smrti snimila još dva albuma,a onda je svako krenuo svojim putem.
Oliver Stoun, koji je napravio film o njemu, kaže da je Morison bio gadan samo kad je pijan: „To je ona irsko-ludačka strana, strana Dilena Tomasa, koja bi izbijala na videlo, pa bi onda buncao, frazirao, postajao agresivan /…/ Sigurno je da je imao dve strane: od krajnje osećajne, pune ljubavi, brižne osobe koja je sa svima razgovarala, na sceni bi se pretvarao u šamanističkog, đavolskog čoveka, a u trenucima pijanstva i upravog monstruma /…/ Pokušao sam da u filmu pokažem tu dihotomiju, sveca i budalu istovremeno /…/ Bio je veoma svestan vlastite volje za samouništenjem. Želim da verujem da je umro smejući se. Voleo je to, uživao je u svemu jer je bio blizak iskustvu smrti. Poželeo je da je isproba i učinio je to“.
Anegdota kaže da je, pijući sa društvom, posle smrti Hendriksa i Dženis Džoplin, izjavio: „Sada pijete s brojem tri!“ Sve je izgledalo kao u Keruakovom romanu „Na putu“: bitnik koji luta Amerikom u potrazi za uzbuđenjem, dobrom muzikom, alkoholom, drogom, seksom…
Prema knjizi Džerija Hopkinsa i Danija Hopkinsa, „Niko odavde ne izlazi živ“, Morison se „venčao“ sa ljubavnicom Patrišijom Keneli, urednicom časopisa „Rok“, koja je bila pripadnica veštičijeg „sestrinstva“. Žrec i žrečica njene veštičarske grupe izveli su „venčanje“ u apartmanu, uz svetlost crnih sveća. Morison i Kenelijeva su se porezali po ruci, sipali svoju krv u jedan pehar, i nakon toga sve ispili. Potpisali su i dva „venčana lista“ ukrašena runama, da bi pokazali da su“muž i žena“ (Morison je kasnije sreo Pamelu, iona mu je postala nova žena. Ovo je bila samo prolazna avantura.)
Priča se da je Niče, u jednoj pijanoj studentskoj noći, izlio vino u tamu i pozvao demone da ga obuzmu. Očito je da je i Morison žudeo za sličnim. A što se tiče njegovog šamanizma, uopšte nije reč o nekoj bezazlenoj igri sa „silama prirode“. Kao i svaka magija, tako je i šamanizam nešto mnogo ozbiljnije no što se danas veruje.
Od kada je čovek otpao od Boga, njegov odnos i prema Bogu, i prema svetu, i prema samom sebi se suštinski izopačio: Bog je shvaćen kao spoljašnja sila, svet kao neprijateljsko okruženje, a „ja“, naduveno od bezumne gordosti, želelo je da potčini i Boga i svet. I to je koren magije. U svojoj „Istoriji magije“ Ričard Kevendiš primećuje: „Magija je pokušaj da se upotrebi izvesna moć, pomoću postupaka za koje se veruje da imaju neposredna i automatski uticaj na čoveka, na prirodu i na božansko…“ Mada postoje izvesne spoljašnje sličnosti između religije, nauke i magije, religijsko poimanje sveta prevashodno podrazumeva poklonenje i obožavanje, naučno tumačenje znači objašnjavanje, a magijsko -VLADANJE I ZAPOVEDANJE.
Od najstarijih vremena u divljim plemenima postoje vrači i šamani, sa raznim natprirodnim moćima. Oni padaju u trans, proriču, vide događaje na daljinu, itd. Odakle su poticale njihove moći, na osnovu kojih im se pleme klanjalo kao svojim zaštitnicima i potencijalnim kazniteljima? U svojoj studiji „Šamanizam“, Mirča Elijade opisuje šamanističke inicijacije sibirskih plemena. Kod Jakuta, recimo: „Nakon što ga duhovi „izaberu“, stari šaman vodi svog učenika na jednu padinu ili na neku ravnicu, oblači mu šamansku odeću, daje bubanj i palicu i sa njegove desne strane stavlja devet nevinih mladića, a sa leve devet devica. Potom, obukav svoju odeću, prolazi iza neofita i izgovara određene formule koje ovaj ponavlja. NAJPRE ZAHTEVA DA SE ODREKNE BOGA I SVEGA ŠTO MU JE DRAGO, I DA OSEĆA DA ĆE ČITAV SVOJ ŽIVOT POSVETITI ĐAVOLU, A OVAJ ĆE MU ZAUZVRAT ISPUNITI SVE ŽELJE (podvlačenje naše, nap.V. D.) Potom učitelj šaman pokazuje mesta na kojima prebiva zli duh, bolest koju leči i način da je stiša. Napokon iskušenik ubija životinju određenu za žrtvovanje: krvlju kvasi odeću, meso jedu učenici“. Samo jedi i Ostjaki su imali ovakvu inicijaciju: “ Iskušenik se okreće prema Zapadu, a učitelj moli Duha tmine da mu pomogne i da vodiča. Potom peva pohvalnu pesmu Duhu tmine, a iskušenik je ponavlja. Napokon, Duh udara na iskušenje novog šamana tražeći od njega ženu, sina, imanje, itd.“ Elijade je, uzgred budi rečeno,za sve ove obrede tražio „antropološka“ „objektivno-naučna“ objašnjenja, ne sećajući se pravoslavnog Predanja Rumunije u kojoj je rođen i odrastao.
Magija je od početka bila povezana sa razvratom. Pratilje Dionisa, Menade, padale su u zanos, držeći u rukama i trčeći po brdima, da bi na kraju komadale životinje i jele njihovo sirovo meso. Dionisove misterije su bile poznate po neobuzdanim orgijama. U Vavilonu su se vladari sparivali sa žrečicama boginje požude Ištar, da bi obezbedili „plodnost zemlje“. Ritualna prostitucija postojala je u Mesopotamiji, Maloj Aziji, Siriji i Egiptu…
Magija se, smatra Kevendiš, samo uslovno može podeliti na crnu i belu (zato je Crkva oduvek zabranjivala BILO KOJU VRSTU MAGIJE). On kaže: „Magija je mač sa dve oštrice i popularno razlikovanje bele magije od crne zavisi od posmatračevih očiju. Vrač koji baca prokletstvo na nekog neprijatelja svog plemena bavi se sa gledišta svog naroda belom magijom, ali crnom magijom sa neprijateljevog gledišta.“
Magija se od antičkog doba delila na visoku i nisku. Visoka magija je za cilj imala STICANJE BOŽANSKOG STATUSA, dostizanje stanja NATČOVEKA. Niska magija ima za cilj trenutnu ovosvetsku dobit – uspeh u ljubavi, dobijanje imetka, osvetu neprijatelju. Visokom magijom se, recimo, bavio Pitagora; tvrdili su to i za filosofa Empedokla, koji je verovao da je bog u ljudskom obliku i da može da vlada vremenskim prilikama. Skočio je uvulkan Etnu, a bi dokazao svoje „božanstvo“. Skakanje u vulkan u ime samoobogotvorenja-zar to nije sudbina Džima Morisona?
Počelo je sa romantičarima i Blejkom, koji je želeo otvaranje „vrata percepcije“ i „venčanja nebesa i pakla“. Nastavio je Niče, objavivši rat Dionisa protiv Raspetog. Bili su tu i ukleti pesnici poput Remboa. Bila je tu i Džems Dinova pobuna radi pobune…
A onda je došao Džim Morison, i skočio u vulkan svog gneva.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *