NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
„VRATA PERCEPCIJE“
Opijum je religija za narod
Dakle:
– Droge i alkohol ubile su niz značajnih rok-zvezda;
– Pesme rok-muzičara drogu slave kao put ka samom sebi; -Mladi se ugledaju na rok-zvezde; -Mladi slušaju rok.
„Stounsi“ su pevali „Sister Morphine“, i u pesmi su govorili o slatkom „rođaku kokainu“ („sweet cousin cocaine“ i „sestri morfijumu“ „Mother’s Litlle Helper“ je pesma u kojoj ona traži malu žutu pilulu (LSD); „Brown Sugar“ je izraz iz slenga za meksički heroin.
LSD je bio droga šezdesetih, koja je svakom dovela njegovo sopstveno iskustvo „trip“-a u zabranjene oblasti. U to vreme, Džimi Hendriks je ispovedao svoju novu veru: „Nekad sam išao na veronauku ali sad verujem samo u muziku /…/ Stvari poput veštičarstva, koje je forma istraživanja, i uobrazilje establišment je zabranjivao i nazivao ih zlim. To je zato što se ljudi plaše da otkriju punu moć uma /…/ Jednom, kad sam bio na tripu, video sam kako zidovi dišu – i načelna stvar sa iskustvom je to što ste vi od svog iskustva neodvojivi /…/ Prilikom loših tripova viđao sam čudovišta preužasna da bi ih opisao, i sa psihičkim užasom koji droga izaziva nije lako izaći na kraj.“ Godine 1969, Hendriks je pokušao da prošvercuje heroin i hašiš preko kanadske granice; godine 1970. bio je mrtav od prevelike doze barbiturata.
Anita Palemberg, ljubavnica Brajana Džounsa, opisala ga je kao čoveka koji je, prilikom uzimanja LSD, video stvorenja koja izlaze iz tla, iz zidova, iz patosa. Pisac knjige o ovoj samoproglašenoj veštici, Toni Sančez, svedočio je kako su Anita i Kit Ričards navlačili mlade na drogu. Ričards je na kokain navukao novinara koji mu se divio – ponudio ga je da se „opusti“.
Džim Morison je, na halucinogenima, stekao spoznaju da „potičemo od zmija“.
Pit Tausend je, uzevši halucinogen 1967, imao osećaj da mu neko odseca glavu.
Lenon je, govorio je to sam, imao na hiljade LSD „putovanja“.
Joko Ono je tvrdila da su ona i Džon heroin ušmrkivali kao umetnici, ne iz očaja, nego slaveći život.
Heroinski umetnici su bili i Džimi Pejdž, Debi Hari, Lu Rid, Džoni Tanders iz „Njujork Dolsa“, Erik Klepton, Dejvid Bouvi, Merijen Fejtful, Najl Jang, Igi Pop…
Igi je do heroina došao preko nemačke pevačice Niko, koja se družila sa Lu Ridom, proslaviteljem prelaska na „divlju stranu“ („Walk On the Wild Side“ ) homoseksualizma.
A Bob Marli, koji je pušio gandžu sa Jamajke barem po funtu sedmično, umro je od raka pluća koji je metastazirao na mozak.
O svojim delima Lenon govori: >>“Help“ je pravljena na marihuani. „A Hard Day’s Night“ – bio sam na pilulama. To su droge, jače od marihuane. Na pilulama sam od 15, ne od 17 ili 19… Od kada sam postao muzičar… Droge su mi uvek bile potrebne da bih preživeo.“<<
Očito je da se rok-ideologija zasniva na ulaženju u „virtuelnu stvarnost“, koje nema bez narko-mistike. Ali, isto tako je očito da postoji tendencija da se sve to i minimizuje, da bi se moglo reći: „It’s only rock’n’roll“ , i da bi se, nad vratima u pakao, mogla staviti pločica na kojoj piše: „Exit“.
U svojoj ispovesti „Bog i rokenrol“, monah Arsenije iz manastira Crna Reka u eparhiji raško-prizrenskoj, koji je u svetu bio deo beogradske subkulture osamdesetih godina XX veka, veoma jasno i odlučno govori o vezi između droge i rok muzike. Evo njegovog iskustva koje je, svakako, iskustvo samog pokolenja; bez te autentične, dakle doživljene, priče ispričane u prvom licu, uvek smo izloženi riziku verovanja utvarama sopstvene intelektualističke sklonosti da budemo simpatizeri ne samo žrtava nihilizma, nego i ideologa istog.:
>>Sa početkom osamdesetih, krenuli smo da osnivamo rokenrol grupe i da se bavimo muzikom i javnim nastupima. Počeli smo da se ponosimo svojim položajem u društvu. Sva omladina je gledala u nas kao u nedostižne idole. Osećali smo se superiornim i svi naši talenti, ali bez svesti o „Talentodavcu“, bili su u stvari naše smrtne presude. Govorim u prvom licu, jer sam i ja bio deo svega toga, ali ne na samoj front liniji, nego samo jedna korak iza. To je tada već postalo potpuno nerazdvojno i nezamislivo bez droge. „Seks, droga i rokenrol“, „živi brzo, umri mladi budi lep leš“, bili su samo neki od manifesta i parola ovakvog stila života. Tako je bilo u vreme bit i hipi generacije, u naše vreme i u vremenu posle nas, kada neki drugi klinci čine isto ili na vrlo sličan način ono što smo činili i mi.
Rokenrol ili bilo koji od modernih elektro muzičkih pravaca jeste neraskidivo povezan sa narkomanijom, odnosno rok muzika i jeste oličenje same narkomanije i njen izraz. Nema roka koji nije bez nekog spoljnog veštačkog stimulansa, a ako ga čak i ima tu je onda u pitanju ili seksualna mutacija i perverzija ili nekakav drugi deformitet i nastranost, koji kad-tad izbiju na videlo.
Oni neiskusni i neoprezni entuzijasti, koji danas misle da na neki način spoje Pravoslavlje sa rok muzikom i tako „osveštaju“ rok, nisu svesni da pokušavaju da spoje svetlost i tamu, med i otrov, život i smrt, Boga i satanu. Umesto „osveštanja“ roka ovde može doći samo do poruge i onečišćenja Pravoslavlja. Sam ritam rok muzike, koji je i njeno srce, bez obzira na tekst, jeste uznemirujući i razarajući. Posle brzoprolaznog „dobrog“ raspoloženja on dovodi do tuge i čamotinje iz koje se želi i mora pobeći ponovo u taj isti anestezirajući ritam, i tako u krug bez izlaza, što i simbolizuje samu narkomaniju. Ovo je naravno potpuno nespojivo i neuklopivo sa Crkvom, a naročito sa molitvom i duševnim spokojstvom koje iz nje proizlazi. Zato, ona crkvena lica koja zaista žele da pomognu ovom tipu omladine, ne treba da pokušavaju da uvedu Crkvu u rokenrol, nego da ove postepeno izvode iz roka i da mudro i postupno u njima potpuno gase želju za rok muzikom, što će istovremeno rezultirati i gašenjem želje za hemijskim stimulansima. S obzirom da su ovo većinom umetničke, inteligentne i kreativne duše, treba ih upoznavati sa večnim i neprolaznim vrednostima u koje spadaju duhovne umetnosti, na prvom mestu ikonografija i umetnički duborez, zajedno sa crkvenim pojanjem, naročito onim vizantijskim pojanjem za čiju je dubinu i lepotu, izučavanje i savlađivanje, potrebna čitava jedna akademija. Tu je, zatim, duhovna molitvena poezija kao i svaki drugi vid umetnosti koji je prožet religioznim osećanjima.“ << Tako otac Arsenije.
Zašto se droga toliko propagirala preko sadržaja pop-kulture?
Odgovor možemo potražiti u knjizi Žaka Atalija, biografa Rotšildovih i poznatog delatnika evropskog bankarstva.U knjizi „Na pragu trećeg milenijuma“, objavljenoj 1991, Atali nudi svoju sliku budućnosti; on tvrdi da će trgovački poredak konačno zameniti svaki drugi poredak na svetu. Novi svet će biti „nomadski“: u njemu će živeti nomadi koji su izgubili „tradicionalnu vezanost za zemlju, zajednicu, porodicu“. To jest: „Poredak zasnovan na sili ustupiće mesto poretku zasnovanom na novcu. Novčani poredak postaće univerzalan. Od Santjaga do Pekinga od Johanezburga do Moskve svi ekonomski sistemi klanjaće se oltaru tržišta. Svet nikad nije bio u takvom ropstvu zakona koje diktira novac. Pobednici te nove ere biće graditelji, a u njihovim rukama će se naći i vlast i finansijska moć /…/ Osnovna tehnologija budućeg biće mikročip, ugrađen u sve moguće predmete, koji će, na taj način, postati neka vrsta produžetka naših čulnih organa, funkcije našeg organizma /…/ Čovek nigde neće moći da se sakrije… Prvi put će on biti bez adrese. Da bi se identifikovao nomad trećeg milenijuma, biće dovoljno imenovati ga ili ukucati njegov broj.“ Pobednici trećeg milenijuma biće kao bogovi. Oni će u sebe ugrađivati implantate, koji „obnavljaju lepotu“. Biće mu dostupni veštačka pluća, bubrezi, želudac, srce. Zahvaljujući genetičkom inženjeringu, kaže Atali, čovek trećeg milenijuma će moći da „prodaje i kupuje svoje sopstvene dvojnike, „kopije“ dragih ljudi /…/ Čovek će početi da proizvodi samog sebe, onako kako se proizvodi roba“.
Ali, u Novom poretku biće mnogo više pobeđenih nego pobednika. Atalio njima veli: „Oni će pokušavati da dobiju šansu za dostojan život, ali, po svemu sudeći, neće im dati takvu šansu… Oni će se naći u rezervatu, gušiće se od otrovne atmosfere, a na njih niko neće obraćati pažnju – zbog ravnodušnosti“.
No, da se pobeđeni ne bi bunili, njima će biti ponuđena virtualna stvarnost.
Atali kaže da će im biti ponuđeni „stimulatori, naročito narkotici /…/ Narkotici su nomadska supstanca za pobeđene u trećem milenijumu“.
Sad nam je jasno zašto je, od šezdesetih godina XX veka, droga nametana omladini širom sveta. Sad je jasno zašto je stvarana narko-mistika i zašto su se pojavljivali gurui tipa Timotija Lirija, spremni da do kraja ulepšaju sliku onoga što se zaista zbivalo, i da zauvek spreče pobunu protiv laži potrošačkog društva.
Odavno se znalo da je droga bila tu da bi sprečila pobunu. Evo Timotija Lirija: „Oni koji su upućeni u LSD čine najnapredniji deo američkih univerziteta, oni su najinteligentniji, najzdraviji, najkreativniji. LSD nije droga nego način života. To je put života usmeren lepoti i duhovnosti umesto mehanizaciji i automatizaciji. To će dovesti od kulturne revolucije. Za sada, 15% američkih studenata uzima drogu, a taj se procenat vrtoglavo penje. Kroz petnaest godina, ti „novi momci“ će zauzimati najodgovornija mesta i za to se mi možemo nadati boljoj i spokojnijoj budućnosti /…/ Put pod dejstvom LSD je kao pokloničko putovanje. Zamisliti put u Meku: da bi stigli u Meku, muslimani su se podvrgavali najtežim nevoljama. Mnogi umiru od gladi i umora duž puta u Meku. Druge napadaju i ubijaju pustinjski razbojnici. To su drame svih vernika i svake religije. Uzeti dozu LSD možda je opasno. Put koji vodi ka potpunoj duhovnoj slobodi je težak, ali je još teže i štetnije ostati kod kuće.“
Naravno, sve ovo je bila laž. Onih 15% kreativaca uglavnom su pomrli, a vlast u SAD preuzeli su ljudi kakav je Bil Klinton; bilo je teže i Americi i svetu. No, priča je pričana zbog lakovernih, koje je trebalo navesti na smrt via veštački rajevi. Tu je tajna propagande „nomadskih supstanci“ za pobeđene u XXI veku.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *