NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
„ROLINGSTONSI“ I LUCIFERIJANSKO VITEŠTVO
Uvod
Osnivač grupe „Rolling Stones“ bio je mladi i buntovni gitarista Brajen Džouns, koji je, pre punoletstva, već imao vanbračne dece. Bilo je to 1962. godine. Oko njega su se okupili Mik Džeger (vokal), Kit Ričards (gitara), Dik Tejlor (bas), Jan Stjuart (klavijature) i Mik Ajvori (bubnjevi). Džeger i Ričards su bili dobri drugari, inače veoma stidljivi i povučeni. Mik se stideo da peva čak i pred rođenom majkom, a Ričards, koji je prvu gitaru dobio u petnaestoj godini, nije svirao pred prijateljima.
Bend je dobio ime po pesmi čuvenog bluz majstora Madija Votersa („Rolling Stone Blues“ ). Uskoro je, umesto Dika Tejlora, na mesto bas gitariste došao Bil Vajmen, a bubnjar je postao Čarli Vots.
Bend je živeo prilično loše i bez nade na uspeh sve dok nisu snimili svoj prvi singl „Come On“ koji ih je predstavio kao žestoke rok momke, u odnosu na koje su „Bitlsi“ delovali kao bezazleni dečaci iz komšiluka. Počeli su mnogobrojni koncerti i još češći izgredi na koncertima, posle kojih su njihovi fanovi bili hapšeni i privođeni. Predsednik britanskog Udruženja frizera nudio je bendu besplatno šišanje, a proizvođači šampona su Džegera opominjali zbog masne kose. „British Airways“ je odbijao da ih vozi. Koncert u Belfastu je prekinut zbog histerije u publici, pariska „Olimpija“ bila je demolirana… Engleski parlament je raspravljao o omotu njihove druge ploče… Bežali su od svojih simpatizera i simpatizerki… Pevali su i u komunističkoj Varšavi, u kojoj je došlo do žestokog sukoba „narodne milicije“ i mladih. Bend se slikao u ženskoj odeći. Godine 1967. Ričards i Džeger su uhapšeni zbog posedovanja narkotika (tablete i marihuana), ali su u Londonu izbili neredi među mladima koji su tražili da slavni rokeri budu odmah pušteni. Branio ih je čak i „Times“, posle čega su dobili samo uslovnu kaznu.
Brajan Džouns je zbog posedovanja droge često hapšen i, uz kaucije, stalno oslobađan, da bi od posledica svog načina života umro početkom jula 1969. U Hajd parku je održan spomen-koncert na kome je Džeger recitovao Šelijeve stihove, a iz kutija je pušteno tri hiljade leptira.
Za to vreme nastajale su pesme koje su obeležile istoriju roka: „I Can’t Get No Satisfaction“, „Jumping Jack Flash“ , „Paint It Black“ , „Honky Tonky Woman“… Sedamdesetih su izašli albumi „Sticky Fin -gers“ i „Exile On Main Street“ , a nova muzika je bila svojevrsna propaganda njihovog hedonističkog stila života. Pojavila se i pesma „Sestra Morfina“ koja je proslavljala „veštačke rajeve“ u koje se stiže putem hemije.
Turneja u SAD 1972. godine bila je turneja rok trijumfa. Ivan Ivačković kaže da je na njoj „alkohol tekao u potocima, droge je bilo gde god da se okrenete, a obožavateljke… grozničavo su čekale da uhvate onaj Džegerov pogled koji vodi u krevet…“
Sedamdesetih, bend je ušao u establišment. Postali su slavniji od filmskih zvezda. Skandali su se nastavili: Džeger u Rimu udara novinara koji postavlja „glupa pitanja“, Ričards gitarom gađa vlasnika kluba „Marki“ i biva privođen u Bostonu zbog vređanja policajaca, itd. Godine 1977. kanadska policija uhapsila je Ričardsa zbog preprodaje heroina. Mislilo se da će dobiti doživotnu robiju ali nije. Ostavio je drogu i nastavio da svira. Pojavili su se albumi „Some Girls“ , „Tatoo You“, i „Steel Wheels“ , a koncerti su i dalje bili rasprodati.
Turneje benda smatraju se vrhunskim obrascima rok profesionalizma. Samo na turneji povodom albuma „Voodoo Lounge“ pratilo ih je 450 ljudi iz organizacije, a korišćeno je 310 zvučnika i 1500 reflektora.
Devedesete su poznate po albumima „Voodoo Lounge“, i „Bridges to Babylon“… Godine 2005. pojavio si njihov novi album “ A Bigeer Bang“, posle koga je usledila turneja na kojoj su zaradili 437 miliona dolara, najviše u karijeri. Na koncertu u Helsinkiju Kit Ričards je, mrtav pijan, dva puta padao na bini, a jednom ga je Mik Džeger sprečio da ne padne u publiku. („Večernje novosti“, 6. avgust 2007.)
Ivan Ivačković o Džegeru, o Ričardsu i njihovim preobražajima veli: „Prvi je najpre pobedio mladalački stid, potom postao superstar bez premca i ultimativni objekat mnogih ženskih, pa i muških, fantazija, da bi danas, zadržavši jedinstvenu zavodničku reputaciju, predstavljao model za stroge i konzervativne očeve. Drugi je izašao na kraj sa svojom povučenošću, postao težak heroinski zavisnik koji je gubio svest usred sopstvenih rečenica ili solo deonica na koncertima, da bi se definitivno očistio od droge, ostavši nepredvidljiv do te mere da za vreme intervjua iznenada vadi nož i svom snagom ga zabada usto, objašnjavajući da ‘čovek mora uvek biti spreman’.“ Ivačković „Stounse“ smatra „disciplinovanim hedonistima“.
Toliko što se tiče „zvanične verzije“.
Dionis se vratio
Prvi ozbiljan trag naličja fenomena „Kamenja koje se kotrlja“ uočen je na američkom koncertu u Altamontu, 6. decembra 1969. godine. Ovaj koncert je bio neka vrsta pandana već čuvenom Vudstoku, i na njemu su se takođe okupile ozbiljne grupe (pre „Stounsa“ nastupao je, recimo, „Džeferson Erplejn“). Trebalo je da red održava motorizovana banda „Anđela pakla“. Međutim, „Anđeli“ su brzo došli u sukob sa publikom. Tuče su izbijale svaki čas, a svirka je prekidana. „Stounsi“ su se pojavili predveče, i počeli da sviraju svoju poznatu pesmu „Naklonost prema đavolu“ (ili „Simpatija za đavola“) monolog samog satane koji se hvali svojim delima u istoriji – počev od nagovaranja Pilata da osudi Hrista do ubistva carske porodice Romanova. Džeger je nekoliko puta pokušavao da otpeva pesmu i prekidao, gledajući krvave obračune između fanova benda i „Anđela“ u crnim kožnim jaknama. Pozivao je sve da se smire, podsećao da je na drugim koncertima bilo „super“, a u jednom trenutku čak nervozno uzviknuo: „Uvek se nešto zabavno zbiva kad počnemo ovu numeru.“ Ali ništa nije bilo zabavno: „Anđeli pakla“ su ubili crnoputog mladića Meredita Hantera, i tako krvlju zapečatili „Naklonost prema đavolu“ (ubistvo je snimljeno i može se videti u dokumentarcu „Gimme Shelter“). Ne shvatajući šta se zbilo, Džeger i Ričards nastavljaju da sviraju, prvo „Under My Thumb“ („Pod mojom vlašću“), a zatim „Street Fighting Man“ („Ulični borac“)…
Kasnije je Ričards izjavljivao da oni nisu ništa krivi, i da je takva bila 1969. u Americi (te godine je hipi revolucionar Čarls Menson, sa svojom bandom, ubio trudnu ženu Romana Polanskog, Šeron Tejt, i izvršio pokolj gostiju u kući Polanskih). Međutim, Džeri Garsija iz „Grejtful Deda“ bio je otvoreniji: „Sve je to pokrenula muzika… Shvatio sam to kada su „Stounsi“ svirali, a u publici je počela tuča; oni su svirali ‘Naklonost prema đavolu’, i tada sam shvatio da je trebalo da znam. Znate, ne možete jednostavno to da oslobodite, a da se u nekom trenutku ne okrene protiv vas…“
U studiji „Eliksir i kamen“ Majkl Bejdžent i Ričard Li pokušali su da istraže istoriju magije i okultizma i njihov odnos prema kulturi. Govoreći o savremenoj muzici i tumačeći zbivanja na altamontskom koncertu, oni su zapisali: „Prema podacima iz njegove biografije, Kit Ričards je u Altamontu bio pod žestokim uticajem LSD-ja, kokaina, opijuma i kanabisa. Bez obzira da li je to istina ili nije, i kod njega, kao i kod ostalih članova benda, adrenalin je definitivno bio vrlo visok. U tom ‘uzbuđenom’ stanju, svi su oni upadljivo izvodili ČIN RITUALNE ŠAMANISTIČKE MAGIJE (podvukao V.D.), pri kojem je bina služila kao pandan čarobnjakovom magičnom krugu -perimetru iz kojeg se izvodi prizivanje.“
Još su Platon, Aristotel i Konfučije znali za uticaj muzike na ljudsko ponašanje. Platon je govorio da čovek koji se vaspitava gimnastikom, bez muzike, postaje grubijan,a muzikom bez gimnastike – mekušac; i on i njegov učenik iz Stagire su poimali koliko su opasni divlji, razdešeni ritmovi praćeni strastvenim i uznemiravajućim melodijama. Konfučije je smatrao da reformu jedne države treba početi od reforme muzike… Rokenrol je od nastanka bio muzika koja je pokretala pravu dionisijsku pomamu. A Dionis, paganski bog vina i razuzdanog veselja, podsticao je muškarce i žene na napijanje, ples i orgije, da bi njegove pratilje, Menade, na kraju bile spremne da rastrgnu onog ko odbije da im se priključi (tako je rastrgnut Orfej, koji im se nije pridružio zbog vernosti svojoj pokojnoj supruzi, Evridici). Kult Dionisa (Bahusa u Rimu) povezan je sa kultom Pana, jarcolikog božanstva, svirača frule koja je izazivala divlji, neobuzdani strah („paniku“)…I antičko doba, naročito doba rimske dekadencije, bilo je puno užasa počinjenih u ime Dionisa-Bahusa – Pana…
A onda je među ljude došao Bog koji je postao Čovek, Gospod naš Isus Hristos, Jagnje Božje koje je pobedilo jarca sataninog. Kažu da je u trenutku kada je Hristos umirao na Golgoti, da bi vaskrsao i sa Sobom poveo sve iz grobova, kroz šume antičkog sveta odjekivao glas: „Umro je veliki Pan…“I zaista, jarcoliki se nije pojavljivao dugo i dugo…
Sve dok Evropa nije otpala od Hrista i počela da se okreće paganskoj prošlosti… Tako je otkriven i Dionis. Niče mu je pevao himne, i objavio rat „Dionis protiv Raspetog“. Jedan ničeanac, koji se predao magiji i okultizmu, engleski satanista Alister Krouli, klanjao se Panu… Krouli je jasno stavio do znanja kime se nadahnjivao kada je objavio zakon novog doba koji treba da smeni hrišćanstvo: „Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon“; govorio je. „Potpuno se slažem s Ničeom koji veli da je hrišćanstvo formula za robovsko stanje; istinska aristokratija i istinska demokratija su podjednako neprijatelji istog. U mojoj idealnoj državi svako biva poštovan zbog onoga što jeste. Uvek će biti robova, a robove bismo mogli definisati kao one koji žele da budu robovi. (…) Ništa ne može spasti svet no samo sveopšte usvajanje zakona teleme kao jedinog i sasvim dovoljnog temelja ponašanja…To je očigledno istina…To je logički vrhunac ideje demokratije. U isto vreme to je vrhunac aristokratije, sa usvajanjem pretpostavke da je svaka osoba podjednako centar kosmosa.“ Sa Ničeom i Kroulijem se slagao i Hitler. Engleski satanista bio je oduševljen firerovom idejom da treba štititi jake od slabih…
I tako je Evropa ponovo postala Bela Demonija, a u umovima i dušama njenih ljudi Dionis je pobedio Raspetoga. Kada se rokenrol pojavio, bio je to samo jedan od izdanaka tragedije hrišćanskog Zapada.
I Džeger, majstor medijske manipulacije dionisijskom stihijom, iz samog srca posthrišćanskog Zapada priznao je svoju ulogu: „Naravno, ja katkad izazivam primitivne nagone. Mislim da mnogi to mogu. Ali ne mogu da ih izazovu kod velikog broja ljudi. Meni se izgleda desilo da to mogu da uradim sa više hiljada ljudi.“
Susret sa Luciferom
Godine 1966. „Stounsi“ su snimili pesmu „Paint it Black“ . U to vreme su se zanimali za Dantea i Markiza de Sada, čitali su i poznatog kabalistu XIX veka Elifasa Levija (zanimljiva analogija: to je bila omiljena literatura poznih romantičara i simbolista Engleske i Francuske XIX veka). Godine 1967. snimili su album „Na zahtev njegovog satanskog veličanstva“ („Their Satanic Majesties Request1“), a sledeće godine pojavila se „Prosjačka gozba“ („Vegar’s Vanquet“), na kojoj se našao već pominjani hit „Simpatija za đavola“. Originalni naslov pesme je bio „Đavo mi je ime“, ali su ga, zbog „konzervativnih krugova“, promenili. Lucifer je, u klasičnom bajronovskom maniru predstavljen kao džentlmen. Snažni i divlji ritmovi bubnja bili su povezani sa deonicama samba gitare za koju je Džegerova devojka Merijen Fejtful govorila da pokušava da oponaša zvuke jednog vudu venčanja kome su ona i Mik prisustvovali. Nadahnuće za sadržaj pesme Merijen je došlo posle čitanja romana „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova. I u ovom romanu, napisanom od strane čoveka koji je i sam bio uvučen u okultizam, satana je predstavljen kao džentlmen i borac protiv totalitarizma (Staljinovog), ličnost mnogo snažnija od bledog i neuverljivog Ješue Hanokrija, Bulgakovljeve karikature Hrista iz Evanđelja.
Ričards opisuje te dane rečima: „Pre smo bili, i to podugo, sasvim dobri momci, a neki su vikali: ‘Oni su zli, oni su zli…’ Znači, ja sam zao, stvarno zao? To vas navodi da počnete da mislite o zlu. Šta je zlo?… Ne znam koliko ljudi misli o Miku kao o đavolu ili samo kao o dobrom rok muzičaru ili čemu? Postoje crni magovi koji smatraju da mi radimo kao nesvesni agenti Lucifera i drugi koji misle da smo Lucifer. Svi su Lucifer.“
Nova mistika
Ne može se osporiti činjenica da je rokenrol umetnost, i to ključna umetnost XX veka. Britanski rokenrol naročito. On se čak naslanja na tradicije engleskog dendizma i dekadencije XIX stoleća. E. Majkl Džouns u svojoj studiji „Uspon Dionisa/Rađanje kulturne revolucije iz duha muzike“ s punim pravom primećuje: „Pomešajte Oskara Vajlda i Madi Votersa i završićete sa nekim poput Brajana Džounsa, osnivača ‘Rolingstounsa’. Pomešajte Roberta Džonsona, bluzera sa Misisipija, za koga se pričalo da je prodao dušu đavolu, i Obrija Berdslija, i završićete sa Erikom Kleptonom i grupom ‘Krim’, sa njihovom električnom, narko-verzijom bluza. Pomešajte Čak Berija i Alistera Kroulija, i dobićete Džimija Pejdžaiz ‘Jardbrdsa’ i ‘Led Cepelina’, koji je kupio Kroulijevu kuću na jezeru Loh Nes zato što je smatrao da je ona idealno mesto za izvođenje magije.“
Lik Alistera Kroulija, koji je, pored satanizma, upražnjavao pisanje poezije, proze i primitivno slikarstvo, pojavio se na naslovnoj strani „Kluba usamljenih srca narednika Pepera“, LP-ja koji je „Bitlse“ doveo u centar kontrakulturnih pokreta šezdesetih. I „Stounsi“, koji su od početka bili žešći od „liverpulske četvorke“, nisu mogli da mimoiđu Kroulijev uticaj. On im je došao preko jednog čoveka, bez koga se biografija ranih „Stounsa“ ne može razumeti.
Reč jeo avangardnom umetniku, piscu, režiseru i crtaču Kenetu Angeru. Sledbenik Alistera Kroulija, Anger se pridružio „crkvi satane“ Antona Šandora La Veja, osnovanoj u San Francisku 1966. Godinu pre toga, napisao je i objavio „Holivud Vavilon“, knjigu o „crnim veštinama“ među režiserima i glumcima „industrije snova“. Pominjao je kao maga iz kruga Kroulijevog OTO-a, režisera Viljema Dezmonda Tejlora, a na naslovnu stranu knjige je stavio lik glumice Džejn Mensfild, takođe sledbenice La Veja. Ona je uskoro poginula u saobraćajnoj nesreći na jeziv način: slomljeno staklo automobila joj je odseklo glavu (smrt nalik smrti Salome, Irodijadine kćeri, koja je poginula tako što joj je glavu odsekao oštri komad leda, prilikom pada u smrznutu reku).
Anger je režirao nekoliko avangardnih filmova koji su bili propaganda njegovog pogleda na svet. Dok je boravio u Londonu, naišao je na Merijen Fejtful, koja ga je upoznala sa „Stounsima“. Anger je shvatio da je „Kamenje“ odavno počelo da se kotrlja prema okultizmu. Već ranije je bend sreo Anitu Palemberg, vešticu koja je sa Brajenom Džounsom bila u vezi od 1965. (Palembergova je posle tvrdila daje crnu magiju ipak učila od Angera.) Bilo kako bilo, ona je upražnjavala okultne obrede, a kad se sukobila sa Džounsom, pravila je njegove figurice os voska i bola ih iglama u vudu stilu. Kasnije je provodila vreme sa Kitom Ričardsom. Sam Džouns je u to vreme posetio afričko pleme Džudžuka, koje je, sviranjem bubnjeva i duvačkih instrumenata, dolazilo u dodir sa „bogom-jarcem“. Po povratku sa puta, on je snimio album „Brajen Džouns predstavlja svirale mira“ (to jest, „Panovu frulu“), na kome je objavio zvučne zapise Džudžuka, učitelja muzičke magije. Anita Palembergk postala je po zlu čuvena posle jedne noći na Ričardsovom imanju u Konektikatu, kada je, nakon satanističkih rituala, umro osamnaestogodišnji mladić s kojim je Palembergova eksperimentisala…Ovaj „Vavilon veliki“ svakako se dopadao Kenetu Angeru, koji je u okultnoj zbrci video pravu šansu za sejanje svojih ideja.
Zato je Džegeru i Ričardsu uputio poziv da zaigraju u njegovom filmu „Uspon Lucifera“. U jednom intervjuu datom kasnije, Anger veli: „Mik je trebalo da bude Lucifer, a Kit Veelzevul. Veelzevul je zaista Gospodar muva, i on je kao prestolonaslednik uz Kralja u komplikovanoj hijerarhiji demona. (…) Okultna grupa među ‘Stounsima’ bila je Kit plus Anita plus Brajan. Vidite, i Brajan je bio veštac.“ Kada je upitan koji su magijski elementi u muzici britanskog benda, Anger je odgovorio: „Ona ima vrlo jake seksualne konotacije.“ A zna se, Krouli je bio glavni propovednik seksualne magije. Anger je čak obavio paganski obred venčanja između Ričardsa i Palembergove.
„Uspon Lucifera“ je bio film koji je trebalo da nagovesti novo doba u kome hrišćanstvo nema šta da traži. Džeger i Ričards su ipak odbili da na snimanju učestvuju, a glavni glumac, koji je igrao Lucifera, Bobby Beausoleil, ukrao je traku filma i pobegao. Od onoga što mu je ostalo, Anger je napravio „Zazivanje mog demonskog brata“. U drugoj verziji „Uspona“, Merijen Fejtful je igrala đavolicu Lilit, Uništiteljku. Anger je film opisao ovako: „To je film o generaciji ljubavi-rođendanu doba vodolije. Pokazuje prave obrede koji treba da uslove da Lucifer ustane. Lucifer je bog svetlosti, ne đavo – on je pobunjeni anđeo koji se nalazi iza svega ovoga što se danas događa u svetu. Njegova poruka je da je KLJUČ RADOSTI U NEPOSLUŠNOSTI.“ (To znači, po Angeru, da je prošlo doba u kome su ljudi svom nebeskom Ocu s ljubavlju govorili: „Neka bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji.“) U intervjuu koji je dao Gejvinu Bedeleju, autoru satanističke verzije pričeo satanizmu i rokenrolu (obratimo pažnju: knjigu nije pisao „hrišćanski fundamentalista“, nego sledbenik La Veja), Anger, godinama posle „ludih šezdesetih“ kaže i ovo: „Lucifer je bog svetlosti. ‘Lucem fero’-‘Donosim svetlost’. Tako da je kod mene i kod Kroulija, u ‘Himni Luciferu’, Lucifer muza umetnika.“ A o svojoj vezi sa „Stounsima“, koju ne poriče, dodaje: „Bio sam njihov prijatelj i još uvek sam to.“
Gejvin Bedelej povezuje događaj na koncertu u Altamontu 6. decembra 1969. sa snažnim prisustvom satanizma u vazduhu tih dana. On citira jednog od „Anđela pakla“ koji je novinaru s kojim je razgovarao rekao: „Postoje razni duhovi i mi se poistovećujemo sa jednim od njih, koga zovu satana. Ovo je jedan izokrenuti svet. Naše vrline su za nekog poroci. Možete reći da smo satanisti.“ A žurnalista Hanter Tompson njihovu etiku definisao je rečima: „Bolje biti vladar u paklu nego sluga u raju.“ Bedelej upozorava na činjenicu da se Džeger pojavio na koncertu u odeći ritualnog maga i da je plesao „pod crvenom svetlošću okružen tamnim zidom pretećih, u crno odevenih anđela, podsećajući na Angerovog Lucifera okruženog gomilom borbenih demona“.
Posle Altamonta, Kit i Mik su se uplašili igranja sa zlim silama. I Merijen Fejtful kaže kako je Džeger pokupio i spalio sve njihove knjige o magiji. Dugo, dugo „Stounsi“ na koncertu nisu izvodili „Simpatiju za đavola“. Počeli su to ponovo da čine kasnije, da bi to redovno činili na koncertima posvećenim predstavljanju albuma „Voodoo Lounge“ i „Bridges to Babylon“ , kada su se ponovo komercijalno zainteresovali za vudu i Vavilon, pokušavajući da izgrade mostove ka tom gradu, biblijskom oličenju zla i greha. Na naslovnoj strani „Mostova“ pojavio se lik lava u pustinji… Naravno, to je lik duha za koga sveti apostol Petar veli da kao lav urličući hodi, gledajući koga da proždere (1 Pt 5, 8). Onaj koji je nadahnuće umetnika poput Keneta Angera i njegovih prijatelja „Stounsa“.
Njihovo doba
Put „Stounsa“ od luciferijanaca do vitezova kulture u stvari je put postmoderne i posthrišćanske Evrope, u kojoj je luciferijanska „dekonstrukcija“ Dobra, Lepog i Istinitog postala „modus cognoscendi“. To je put koji je u rokenrolu vodio do Merilina Mensona, a u politici do bombardovanja Srbije u operaciji pod imenom „Milosrdni anđeo“ i bombardovanja Iraka u ime „oslobađanja iračkog naroda“. Mi zaista živimo u onom svetu koji su sa dve krajnje različite tačke gledišta, predvideli jedan istočni i jedan zapadni Evropljanin: Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „prorok i apostol pravoslavnog realizma“(otac Justin Popović) i Alister Krouli, jurodivi antihrista radi, najuticajniji satanista HH veka. U svojoj “ Legendi o Velikom Inkvizitoru“ Dostojevski je opisao doba kada će ljudi biti nagnani u totalitarnu državu pod vlašću „čovekoljubive elite“ koja će prihvatiti satansko čudo, tajnu i autoritet kojih se Hristos u pustinji odrekao. Robovi Velikog Inkvizitora biće beslovesno srećna dečica koja će drhtati i radovati se kad im se naredi; imaće pravo i na greh, ali samo onoliko koliko im gospodari dopuste. Jer, sloboda je preteška za čoveka, i po logici Velikog Inkvizitora, Hristos nije dobro poznavao čoveka kada mu je dao slobodu… Sreća bez slobode, greh kao uživanje pod nadzorom: to je vizija Dostojevskog o strašnom mravinjaku koji se čovečanstvu sprema.
Alister Krouli je, komentarišući „Knjigu zakona“ koju je dobio od „kosmičke inteligencije“ Ajvaza (još jedan od pseudonima drevne, lukave zmije), uočio da se već početkom HH veka kod ljudi javio novi model infantilno-raspojasanog čoveka, pravog čeda Velikog Inkvizitora: „Uočite kod ljudi iščezavanje osećanja greha, javljanje stava dečije nevinosti i neodgovornosti, čudne primene seksualnog nagona, detinjasto poverenje u progres, praćeno strahom od katastrofe nalik na noćne more (…) Svuda se širi carstvo deteta“, kaže Ajvaz Krouliju.
Stanko Cerović, jedan od urednika u međunarodnom programu Francuskog radija, objavio je, posle NATO bombardovanja Srbije 1999., knjigu „Ukandžama humanista“, jednu od najdubljih analiza Novog svetskog poretka i novog antropološkog tipa koji je taj poredak doneo, pre svega među moćnim državnicima. Cerović ljude koji upravljaju sudbinom čovečanstva naziva „bebama zla“: infantilni, bez savesti i osećanja moralne odgovornosti, kadri su da, od preljubnika koji plaču i mole javnost za oproštaj zbog toga što su lagali da preljubu nisu činili, postaju proročki gnevni i odlučni kad, nekoliko meseci posle seks-skandala, treba bombardovati jednu malu zemlju koja ne može da pruži odgovarajući otpor. Zato su, smatra Cerović, humanista razočaran u zapadni humanizam, takvi ljudi „bebe zla“: detinjasti, ali spremni na svako nepočinstvo u ime „slobode“, „demokratije“, „ljudskih prava“… Luciferijanstvo tako postaje viteštvo, a satana se pretvara u „milosrdnog anđela“. Nije slučajno da su taj put prešli i „Stounsi“, bez kojih se današnji svetski establišment ne može zamisliti.
Širom zatvorenih očiju
Stenli Kjubrik, čovek koji je uradio dva ključna filma Nju Ejdž kinematografije (posle „Odiseje u svemiru 2001.“ ideja okultne evolucije čovečanstva postala je svima dostupna, a posle „Paklene pomorandže“ to se desilo sa idejom „lepote“ besmislenog zla i nasilja), pred smrt je snimio film „Širom zatvorenih očiju“ koji govori o vrhuški mondijalista, koji, privučeni snovima o konačnoj moći, postaju satanisti i obavljaju crnomagijske rituale da bi postigli ono što žele. Kjubrik je film snimao skoro utajnosti, i napravio mučno, katkad odbojno, ali realistično delo, u kome je pokazao kako put od prepunog stomaka vodi ka dubinama tame. Svega dve nedelje po završetku filma umro je, sasvim neočekivano.
Kjubrikova poruka je: satanisti u vrhovima svetske vlasti postoje. Mladi doktor Harford (igra ga Tom Kruz), koji je slučajno upao u njihove krugove, dobija poruku od Viktora Ziglera, jednog od likova u filmu (igra ga Sidni Polak), da svi znaju da takvi krugovi ne postoje, i da njemu niko neće verovati ako bude pričao da je sreo establišment satanista. Čak i devojka koju su oni ritualno ubili, biće proglašena za „samoubicu“. Kad je Viljem Bil Harford pokušao da kaže da će se boriti da se objavi istina o njima, Zigler mu veli: „Ne mešaj se s tom grupom. To su najmoćniji ljudi na svetu, organizovani, surovi, i mogu da ti izmene život na način o kome ne želiš ni da misliš.“
Tal Bruk, jedan od najvećih sektologa savremenog Zapada, u svojoj knjizi „Jedan svet“ navodi podatke koji ukazuju na to da je Kjubrik, makar ovlaš, znao za skupove u tzv. „Bohemian Grove“ („Boemska dubrava“) u šumama Severne Kalifornijeublizini mestašca Monte Rio (1200 stanovnika). U časopisu „The Orlando Weekly“ (31. avgust – 6. septembar 1995.) pojavio se tekst o susretu američkog establišmenta koji se svakog leta okuplja na tom mestu radi neformalnih razgovora. Te godine skupu od 2200 ljudi obratio se potparol Bele kuće Njut Gingrič. Kada je novinar pitao Roberta Džordža, pisca Gingričevih beseda, da li može dobiti iskaz sa tog skupa, Džordž je odgovorio negativno: „Nemamo kopiju tog govora, niti će je biti. Događaji iz Boemske dubrave su potpuno privatne prirode.“
Novinar je zabeležio da su se na skupovima pojavljivali likovi poput Henrija Kisindžera, Džordža Šulca, Džejmsa Bejkera, Džimija Kartera, Dejvida Rokfelera, itd. Na ovom mestu, pored razgovora i zabave, obavljaju se i izvesni ponoćni rituali, koji, po Talu Bruku, podrazumevaju nošenje crnih odora, baklji i kapuljača, kao i spaljivanje nekakve lutke…Bezazleno, na prvi pogled. Stenli Kjubrik je (bar u svom poslednjem filmu) imao drugačije mišljenje.
Nije tu reč ni o kakvoj teoriji zavere kojoj se izruguju domaći i strani borci za Novi svetski poredak „mira i blagostanja“. Reč je o prostoj činjenici – put od punog stomaka i polne razuzdanosti, zasnovanih na moći koju daje politička ili medijska vlast, završi najčešće u raljama onog lava koji luta i gleda koga će da proždere. Lava u pustinji savremenog Vavilona Velikog…
„Stounsi“su taj put prošli.
Posvećenje u tajnu Evrope
Tajna Evrope, koju su nama, Srbima, otkrili sveti oci Justin i Nikolaj je tajna onog pometenog i ukrašenog doma koji je satana napustio, ali koji je, kad je ostao bez Hrista, ponovo postao središte demonskih sila, sedam puta strašnije no u doba antičkog paganizma. To je tajna sveta kome Hristos ne samo da nije potreban, nego koji Hrista mrzi. Naravno, i danas među Evropljanima ima mnogo hrišćana, ali vrhovi novovavilonske Unije su odlučno protiv da se vera u Sina Božijeg pominje kao jedan od temelja današnje Evrope (čak ni rimskog papu ne slušaju, bez obzir na sva prilagođavanja Vatikana „inegracijskim trendovima“). U takvu Evropu pokušavaju da nas uvedu, ali tako da ostanemo bez onoga što je najvrednije u našoj istoriji: bez Hrista i Njegovih sinova Svetog Save i Svetog kneza Lazara. Umesto Boga živoga, treba da se poklonimo paganskim idolima, koji će nam se predstaviti kao „napredak“, „srećnija budućnost“, „tranzicija“, itd.
Zato koncert „Stounsa“ nije obični muzički spektakl, nego simvol inicijacije u svet u kome luciferijanstvo postaje ideologija establišmenta. „Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon“, objavio je Alister Krouli na početku HH veka. A „Stounsi“ su to prepevali u pesmi „Simpatija za đavola“, u kojoj se otac laži predstavlja kao neko bogat i sa ukusom, koji traži da mu se ukaže „dolično“ poštovanje. Takvi satanopojci bili su u Budvi i u Beogradu, jula 2007. godine; kada je mitropolit Amfilohije ukazao na to, svi „tranzicioni gurui pluralizma“ ustali su u odbranu Džegera i ekipe, i unapad na vladiku cetinjskog.
Živimo u Srbiji u kojoj neće biti tolerisan niko ko misli drugačije od predstavnika „otvorenog društva“, koji će stalno pričati o toleranciji; živimo u Srbiji u kojoj će se više umirati nego što će se rađati, ali koja će se neprestano približavati „evropskim integracijama“; živimo u Srbiji u kojoj će svako rodoljublje, pa i ono hrišćansko, biti proglašavano za nacizam. Živimo u Srbiji koja je dočekala „Stounse“ kao konačni znak da je posvećena u tajnu Evrope bez Hrista…
Ali, verujemo i nadamo se da će pobediti Srbija Hristova, kojoj se, više no ikad, okreću mladi ljudi, razočarani lažima Nju Ejdža i šarenim maskama smrti koje Novo doba navlači na svoje mračno lice. Ovo je narod Svetog Save i Svetog kneza Lazara, koji će odoleti, po ko zna koji put u svojoj istoriji.
Umesto zaključka
Čovek ne mora da čita knjige o teoriji zavere da bi znao u kakvom svetu živi. „Rolingstounsi“ su sada samo glumci samih sebe, karikature rok ideologije: „Živi brzo, umri mlad, budi lep leš“, starci koji se pretvaraju da su mladići samo da bi zaradili koji dolar više. Stvari su, međutim, otišle predaleko da bi nam jedini problem bio britanski bend i njegovo glumatanje bunta.
Jer, dionisijska pomama i vrtlog u koji ona vodi sada dobija svoje istinsko lice. E.Majkl Džouns nas opominje: „Niče nije izmislio dionisijsku orgiju, kao što je nije izmislio ni pisac Premudrosti Solomonovih; otkrio ju je studirajući grčku literaturu, naročito ‘Bahantkinje’ Evripidove. Tako je, u suštini, on otkrio ono što je staro koliko i čovečanstvo. Dionisijska orgija je drevna pobuna, ne prema ‘nepodnosivo restriktivnoj lestvici vrednosti’, nego, kao što je Tomas Man uočio kroz mnogo pažljivije čitanje Ničea, protiv svakog razuma, svakog društvenog poretka, svakog mogućeg morala, svakog polnog ograničenja.To je, što je i Evripid odlično pojmio, pobuna
protiv same ideje države, porodice i civilizacije. To je pobuna koja sve nas (iz Pentejevog primera se jasno vidi) kobno privlači. Niče je otkrio da je Evripid poznao šta je pragreh, i tada je on, sifilistični mladi profesor filologije, stavio na kocku svoj život i duševno zdravlje radi obećanja koje je čuo u Vagnerovom ‘Tristanu i Izoldi’, želeći da upotrebi ovo tajno znanje kao oružje protiv ljudske vrste u činu kulturnog terorizma bez presedana. Istorija HH veka – od mitinga u Nirnbergu do koncerta ‘Stounsa’ u Altamontu i razaranja intelektualnog života na univerzitetima koje sprovode njegovi intelektualni epigoni – jeste popis njegovih trijumfa, kako bi Leni fon Rifenštal rekla, trijumfa njegove volje.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *