NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
„Bitlsi“ i „Stounsi“
„Bitlsi“ i „Hare Krišna“
Uticaj „Bitlsa“ na svet u XX veku bio je veći od uticaja svih teologa, uključujući i takve moderniste kakav je Tejar de Šarden. Oni su, od1962. do 1970, ne samo proizveli 13 albuma i pet filmova, nego su izvršili revoluciju. Za njih Petar Popović kaže („NIN“, specijalni dodatak 10. oktobra 2002.): „Zapalili su fabriku eksploziva koja je imala tajne pogone širom sveta. Jedan veliki bio je u Beogradu“. Popović ovako opisuje svoje viđenje uticaja „Bitlsa“ na Titov Beograd šezdesetih godina XX veka:
>>Beograd šezdesetih, vremenski to je od Konferencije nesvrstanih, preko evropske premijere u Koseu do pokretanja Studija B. To je doba kada je grad slušao Radio Luksemburg ali i dobio „Sastanak u devet i pet“, „Prijatelja zvezda“, „Minimaks“, „Veče uz radio“, svoje parade Ritma i prve Gitarijade, svoj televizijski Koncert za mladi ludi svet. U gradu su pokrenuti i štampani „Džuboks“, „Čik“, „Gong“ i „Susret“. Tada su se događanja sa Kališa ili Lazarca pomerila ka Gradskom podrumu, novootvorenom Domu omladine, Topčiderskoj noći, Akademiji, kao i diskotekama kod Laze Šećera i u „Cepelinu“. Sanjani su ali i nastali Bitef, Njuport džez festival i Fest. „Partizan“ je bio drugi u Evropi, a Šeki predao Džaji fudbalsko carstvo. Jovan Bulj je elegantno komandovao saobraćajem a mnoge su dugonoge devojke promovisale mini modu. Jedna je jedina bila Tofija. Umesto „fiće“, nacionalno vozilo postao je „tristać“. Protestvovalo se zbog Lumumbe, Če Gevare, Čehoslovačke i studentskih zahteva. Iz Londona su stizali Mark Istern, Holisi, Serčersi…
To je onaj neponovljivi duhovni ambijent koji su karakterisali klubovi (Dadov, „Braća Stamenković“, Sinagoga, Molerova…) u kojima se sviralo, glumilo i maštalo. To je grad Medijale, Makavejeva, Ljube Moljca, Vlade Revolucije, Peđe Ristića, Žike Pavlovića. To je doba kad su počele da cvetaju Mihailovićeve tikve, kad je tamnoputi Edi Deking pevao u „Elipsama“ a iz Sarajeva stigao Bata Kovač. Tad je dopisnik iz sveta bio Miro Radojčić a simbol našeg proboja u taj svet Beba Lončar. Cigani su počeli da budu srećni zahvaljujući „Skupljačima perja“ a frizeri zadugo izbili jednu generaciju mušterija. Posteri su počeli da se lepe po zidovima, ormanima i plafonima a cvetne košulje, bedževi i ogrlice postali obavezni deo gradske nošnje. Prve strane novine stizale u podzemne prolaze a ploče u komisione. Kvalitet žureva odlučile su osobe sa originalnim izdanjima albuma pod miškama. Nasred Terazija sprovodio se prvi demokratski referendum: mladi su potpisom birali Bitlse ili Stonse. Svaka prava igranka valjala je u zavisnosti koliko su i kako oni na sceni savladali Bitls lektiru.
Tada su počeli da se gutaju prvi preludini i pali prva trava.
Taj Beograd, važna stanica autobusa koji su spajali London sa Istokom i Orijent ekspres voza, veliko stecište i obavezno odmorište hipi hadžija, bio je na nivou svoje kosmopolitske reputacije. Munjevito je prepoznao važnost Bitlsa. Dao im je prostor, srce i kadrove. Ubrzo se oglasila fantastična generacija umetnika svih medija.
Razumljivo, u opisu velikog grada oduvek je bogatstvo različitih pogleda, pa i onih konzervativnih. Bilo je i niz pratećih nesporazuma, zabrinutih čistunaca za razvoj mladeži, okruglih stolova i demonstracija sile u vezi s drugim kosama. Jedan doseljenik u Beograd, koji je stigao do penzije kao muzička vlast, tvrdio je ’65, kako su Bitlsi bezvredna ludost koja će vrlo brzo i trajno izaći iz mode. Opet, Duško Radović će lucidno primetiti da se zahvaljujući muzici liverpulskih momaka, naša planeta daleko i dobro čuje u kosmičkom beskraju.
Pet detalja nas neraskidivo vezuju u uzbudljivom sećanju.
Mit je i nedovoljno objašnjena uloga Ive Robića u prvom hamburškom diskografskom iskustvu grupe Silver Beetles; takođe je krenula u svet preko Beograda.
Slučaj je hteo da prvi fotograf Tita i Bitlsa bude isti čovek – Dezo Hofman.
Nikola Nešković je slušaocima Radio Beograda predstavio kompletan „Klub usamljenih srdaca…“ onog istog dana kada se album pojavio u Engleskoj.
Studio B počeo je da emituje program 1.aprila 1970, dana kada je Pol ispisao sudbonosno „ne“ kao odgovor na pitanje „Predviđate li kada će Lenon-Makartni ponovo biti autorski tandem?“
Lenon je ubijen 8. decembra 1980. Te večeri Beograd je zadesio najveći raspad energetskog sistema u istoriji. Bezbroj sveća gorelo je cele noći. Zna se za čiju dušu.<<
Toliko o Beogradu i „Bitlsima“. Ali, bilo bi krajnje neuputno zaboraviti kakvu su „Bube“ imali ulogu ne samo u širenju Maharišijeve sekte „transcedentalna meditacija“, nego i „Hare Krišne“, čiji je osnivač, Svami Prabhubada, došao u Ameriku u doba hipi-revolucije i ponudio „karmakolično“ učenje o „plejboju“ među bogovima, Krišni, koji je za jednu noć imao 16108 žena, i kome predane bakte služe tako što najmanje dva sata dnevno pevaju „Hare Rama, Hare Krišna“. („Karma-kola“ je pojam Gita Mehte, i označava trgovinu neo induizmom kroz guru-pokrete na Zapadu; neo induizam je Nju Ejdž verzija autentičnog induizma, i načinjena je po ukusu zapadne publike, kao „fast food“ prosvetljenje.)
„Hare Krišna“je veliki uspeh među hipicima ostvarila između ostalog i zahvaljujući Džordžu Harisonu. Sekta se u Engleskoj ukotvila blagodareći novcu koji joj je on dao.U početku ,do temena obrijane bakte (posvećenici), koji, noseći indijsku odeću, skaču, pevaju i igraju po trgovima izazivali su samo znatiželju mnogobrojnih prolaznika. Uz Harisonovu muzičku propagandu i još živog Prabhubadu, stvari su išle kao po loju. Ali, posle Prabhubadinog odlaska sa ovog sveta situacija se promenila.
Posle smrti Prabhubade, jedanaest njegovih učenika među sobom je podelio svet, krenuvši u propoved. Veoma brzo, kod njih je došlo do sukoba oko teritorija i vernika, a otkrivene su i mnogobrojne kriminalne radnje , posebno u gurukulima, školama – internatima, gde su deca bila silovana od strane sledbenika „Krišnasvesti“.
Omiljeni Prabhubadin učenik, Kejt Ham (Kirtananda), u Zapadnoj Virdžiniji otvorio je svoj ašram, Novi Vrndavan, sagrađen od zlata i mermera. Sledbenici sekte su bili surovo eksploatisani, dolazilo je do nasilja, pa čak i ubistava – ali je Prabhubada Kirtanandu isticao kao primer svima. Kirtananda je, posle Prabhubadine smrti, naručio niz ubistava. Zločini su otkriveni, deo krišnaističkih ubica osuđen, deo odbegao u Indiju a Kirtananda, uprkos najskupljih advokata, 1996. osuđen na dvadesetogodišnju robiju kao naručilac ubistava.
Londonski guru – naslednik Prabhubade, Džejatirta (Džejms Himeln) igrao je u slavu Krišne koristeći LSD. Napustio je sektu, osnovao harem, naredio barem jedno ubistvo, a onda ga je neki od uvređenih učenika zaklao.
U knjizi „Majmun na štapu“, koja je izazvala pravu buru u SAD, objavljen je niz podataka o krišnaističkom kriminalu: bilo je trgovine drogom, oružjem, ubistava, itd.
A bez Džordža Harisona sve to ne bi bilo tako popularno.
Još 1969, pre no što su se „Bitlsi“ raspali, Džordž Harison je snimio ploču „Mantra Hare Krišna“ sa krišnaistima iz londonskog templa.Mantra je ušlana top liste, a VVS je sektašima četiri puta dao mogućnost da učestvuju u emisiji „Top of the Pops“ . Za to vreme, Džon Lenon i Joko Ono su u Montrealu snimali „Give Peace A Chance“. S njima su bili, pored Timoti Lirija, Alena Ginzberga i Boba Dilana, i krišnaisti, koji su učestvovali u pevanju pacifističke himne.
Harison je sa krišnaistima došao u neposredniji dodir 1973, kad im je kupio „Bhaktivedanta Manor“ , imanje od sedam hektara u blizini Londona, da tamo naprave svoj ašram. Davao je i novac za štampanje propagandnog materijala sekte. Pesme s Harisonovog albuma „Sve mora proći“, poput „Moj dragi Gospode“, bile su posvećene Krišni. Harison je o svom iskustvu krišnaističkog mantranja rekao:“ Ako dovoljno dugo izgovarate mantru razvićete odnos sa Bogom /…/ Na primer, jednom sam bez prekida pevao mantru „Hare Krišna“ celim putem od Francuske do Portugala. Vozio sam oko dvadeset tri sata i neprekidno pevao. To je uzrokovalo da se osećam pomalo nepobedivim“.
Još pre susreta sa sektom, Lenon i Harison su slušali ploču na kojoj Prabhubada, osnivač sekte, peva mantru; nadahnuti time, dva „Bitlsa“ su plovili oko grčkih ostrva i, uz ukulele bendžo, po šest sati
neprestano mantrali: „Nastavljali smo dok ne bismo osetili bol u vilicama. Pevali smo mantru iznova, iznova, iznova, iznova i iznova. Osećali smo se uzvišeno; to su bila srećna vremena.“
Harison je voleo i krišnaistički metod deljenja hrane žrtvovane Krišni, zvane „prasadam“: „Prasadam je sakrament o kome govore hrišćani, nije samo oblanda- to je čitava gozba i ima divan ukus koji nije iz ovoga sveta. Prasadam je fini, mali mamac u ovo doba komercijalizma“.
Po Harisonu, osnivač sekte, Prabhubada, veći je i od Šekspira – bar po količini napisanog; uticao je na širenje svesnosti Krišne, i bio veoma veliki guru, smatrao je bivši „Bitls“.
Da je bio veoma svestan propagator induizma u hrišćanskoj kulturi, Harison dokazuje objašnjavajući kako je nastala njegova pesma „My Sweet Lord“, u kojoj se sa „Aliluja“ prelazina „Hare Krišna“: „Pre svega, „Aliluja“ je radostan hrišćanski izraz, ali „Hare Krišna“ ima i mističnu stranu. To nije samo slavljenje Boga, već zahteva i da postanemo Njegov sluga. Zbog načina na koji je mantra sastavljena, s mističnom duhovnom energijom koja se nalazi u tim slogovima, mnogo je bliža Bogu od načina na koji ga hrišćanstvo trenutno predstavlja /…/ Želeo sam da pokažem da su „Aliluja“ i „Hare Krišna“ prilično ista stvar. Otpevao sam glasove s „Alilujom“ i onda prešao na „Hare Krišna“ da bi ljudi pevali maha-mantru pre nego što shvate šta se događa“.
Septembra 1969, osnivač sekte, Prabhubada, bio je na Lenonovom imanju u Engleskoj. Harison, Lenon i Joko Ono su žudno upijali njegovu propagandu. Lenon i Joko Ono su kasnije skrenuli sa pravovernog „Hare Krišna“ puta, ali uticaj antihrišćanskog duha je ostao…
Harison je umro 2001. godine. Iza njega je, pored pesama, ostalo i sećanje na činjenicu da je podržavao jednu od najopasnijih totalitarnih sekti u XX veku.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *