NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
SUPROTSTAVLJANJE I KOMENTARI
Opozicija roku (Kratka istorija neuspeha)
Od samih početaka postojala je borba protiv štetnih elemenata subkulture roka. I, od samih početaka, bila je argumentovana. I, opet od samih početaka, neuspešna. Ovo je kratak pregled istorije neuspeha.
Već 1955, posle tuča na rok koncertima u Bridžportu i Nju Hejvenu u Konektikatu, policija je nastojala da zabrani okupljanja mladih uz takvu muziku. Policajac Džon Lidi je ustvrdio da tinejdžeri sebe uvode u ludilo pomoću brzih sving ritmova, a to je društveno opasno. Povodom koncerata u Njujorku, „Njujork Tajms“ je pisao o „gruboj i bučnoj muzici“, nadajući se da je to ludilo samo prolazna moda. U martu te godine, na Masačusetskom tehnološkom institutu došlo je do gužve, u kojoj je učestvovalo oko tri hiljade mladih, a policija morala da interveniše. Sve je počelo od činjenice da nije bilo mesta za igru. Ispostavilo se da su mnogi prisutni pili mešavinu koka-kole i bensedina. Pošto je program vodio popularni disk džokej Bil Marlou, gradske vlasti su se okomile na disk džokeja. Školski komitet Bostona doneo je stroga pravila za upotrebu školskog prostora za igranke. Mari Driskon, iz jedne od obrazovanih ustanova, rekla je tada: „Tinejdžeri nemaju šta da traže u ponoć sa disk džokejima. Nastave li tako, pre dvadesete godine imaće visok krvni pritisak“. U Atlanti u Džordžiji, policija je naredila da mlađi od osamnaest godina na igranke mogu doći samo u pratnji roditelja ili starijih rođaka. Posle tuče u klubu u luci Njuportna Roud Ajlendu, a na koncertu Fets Dominoa, istraga je tvrdila da je uzrok rokenrol muzika.
Slične stvari su se zbivale i u Engleskoj. U Mančesteru je „rulja“ (policijski izraz) od dvestotinak tinejdžera, posle gledanja rok – filma, išla ulicom urlajući, vrišteći i „kinjeći pešake“. Mnogi su osuđeni zbog „organizovanog huliganstva“.
Prvi rok film, „Rock Around The Clock“, u kome su se, pored Bila Haleja i „Kometa“, pojavili i „Pletersi“ i Alen Frid, bio je, zbog „uznemiravajućih efekata“, zabranjen u nizu engleskih gradova: od Birmingema, preko Liverpula, do Bredforda.
Godine 1958, jedna slušalac je tužio lokalnu radio stanicu zbog zamene klasične muzike rokom. Sudija je naredio da se klasika vrati u termin u koji je bio ubačen rok.
U južnim delovima SAD izvesni Karter, sekretar Severno alabamskog saveta belih građana, traži da se ploče roka, seksualne i amoralne, sa „primitivnom muzikom teških crnačkih ritmova“, koja igra na čovekove nagone i animalizam, ukloni iz džubokseva u zemlji. U američkom Birmingemu grupa rasista je, u aprilu 1956, napala Net King Kola u toku koncerta.
Mnogi muzičari su se, u prvo vreme, ograđivali od roka. Mič Miler, i producent „Kolumbija rekords“, nazivao je rok „slavljenjem monotonije“, i rokere optuživao za „nepismenost u oblasti muzike.“ Čak je rekao da je Elvis Prisli „cirkus“,i da je rok, po primitivizmu, na korak do fašizma. Kompozitor Meredit Vilson je rekao da to nije muzika, nego najgore đubre. Frenk Sinatra je tvrdio da je rok „najbrutalnija, najružnija, najočajnija i najopakija vrsta izraza za koju je imao nesreću da je čuje“. Klasični muzičari su se takođe oglašavali. Dirigent Berlinskog filharmonijskog orkestra, Herbert fon Karajan, upozoravao je da se „u krvi zbivaju čudne stvari kad se muzička rezonanca poklopi s ritmom čovekovog pulsa“, a dirigent simfonijskog orkestra BBC, ser Malkolm Sardžent, tvrdio je da se „rokenrol u džungli svira stolećima“.
Čuveni muzičar Pablo Kazals vrlo je oštro ustao protiv roka kao „otrova sipanog u muziku“. Omladina je izložena dvostrukom užasu, tvrdio je-epohi atomske bombe i roku.
Rok su mnogi smatrali odgovornim za uvećanje nasilja među mladima. Psihijatar dr Frensis Brejslend, direktor Instituta za življenje, nazvao je rok „kanibalističkim i tribalističkim“ „bolešću komunikacije“. Dr Hauard Henson sa Istmanove škole muzike na Ročesterskom univerzitetu rok je smatrao „zvučnim zagađenjem“.
Kolumnista britanskog „Melodi Mejkera“ Stiv Rejs, upozoravao jeda je rok „jedna od najstrašnijih stvari koje su se desile popularnoj muzici“. Govorilo se i o tome da su rokeri lišeni dara.
Najviše kritike dobijao je popularni Elvis. Njegovi nastupi nazivani su „striptiz u odeći“. Džek Vaserman, kolumnista „Vancouver Sun“, dao je čitaocima zadatak da pišu na temu „Mrzim Elvisa zbog…“ Pobednik je dobijao ploču Frenka Sinatre. Međutim, kada je Elvis, kao dobar momak, odslužio vojsku, prvo je nastupio u šou Frenka Sinatre, koji je svojevremeno tvrdio da je rok kretenska muzika.
Rok je igrao ulogu i u sukobu NATO-Varšavski pakt. Ministar odbrane Istočne Nemačke, Vili Stop, tvrdio je da zapadno nemačko ministarstvo odbrane finansira koncert Bila Heleja u Zapadnom Berlinu zarad pretvaranja potomaka „Baha i Betovena u podivljale zveri“.
Kada je Čak Beri uhvatio jednu četrnaestogodišnju devojčicu u Meksiku i prebacio je preko granice, da bi se „zabavio“, slučaj je dospeo na sud, i Beri je dobio dve godine robije. Roker je optužen za seksualno iživljavanje, a kritika roka se pojačala. Takođe, Džeri Li Luis je bio optužen zbog brakova s maloletnicama i razvoda, pa su novine tražile njegovo proterivanje iz Velike Britanije. Morao je da ode zbog protesta javnosti, a i u SAD je dospeo na crnu listu. Luis se kasnije, poput Litl Ričarda, kajao zbog svog učešća u muzičkoj-histeriji, i tvrdio da je rok „demonska muzika“.
Prikazivanje filma „Rock Around the Clock“ izazvalo je nemir u Norveškoj, Zapadnoj Nemačkoj, Belgiji. Svuda je pozivana policija. I Egipat i Kuba su slično reagovali. Koncerti Bila Haleja u Španiji 1958. bili su zabranjeni. U Južnoj Americi, Argentina se borila protiv roka koji izaziva „krizu tangoa“. Gradonačelnik Buenos Airesa zabranio je rok-plesanje zbog „kolektivne histerije“ i „mogućeg nasilja“. Sovjeti su rok zvali „zapadnom degeneracijom“.
Izgledalo je da je rok pobeđen.
Ali, onda su došli „Bitlsi“.
Krenuli su napadi na njihovu frizuru Frizeri Engleske su bili jasni: „Oni izgledaju kao moroni“. Međutim, zbog doprinosa engleskoj ekonomiji, 1965, oni su dobili pravo da budu „Članovi reda Britanske imperije“. To je izazvalo šok u javnosti. Heroj-pilot iz Drugog svetskog rata, Pol Piterson, vratio je Kraljici svoj orden, ne želeći njegovu degradaciju Drugi junak, Ričard Pajp, učinio je isto. A dr Gaetan Cari, jedan od oficira Kanadske kraljevske mornarice, vratio je orden jasno definušići razlog: „U sledećem ratu ne računajte na mene – uzmite „Bitlse“ ili bitnike“. Pukovnik F. V. Vag ne samo da je vratio svoj orden, nego je i napustio Laburističku partiju koja je tada bila na vlasti.
Džon Lenon je, revolucionarno jasno, odgovorio, rekavši da su oficiri odlikovani zbog ubijanja, a „Bitlsi“ zbog toga što su zabavljali ljude. Sam Lenon je, protestujući zbog rata u Vijetnamu i Biafri, vratio svoj orden 1969 godine. „Stounsi“ su izazivali još veće gnušanje. Posle pojave u TV emisiji „Thank Your Lucky Stars“ , gnevni gledaoci su burno protestvovali. Poruke su bile: „Prvo da se dobro okupaju pa na šišanje!“ Džeger je dogovorio: „Ko nas ne voli, neka se sklanja s puta“.
Džegerovo seksualno ponašanje na bini objasnio je on sam: „Čudno se osećam na bini. Osećam da mi od publike stiže energija. Treba im nešto od života i nastoje da to dobiju od nas. Često mi dođe da zgazim mikrofon jer nisam ista osoba van scene i na sceni /…/ Ono što radim je seksualna stvar. Ja igram, a sav ples je zamena za seks. Ono što zaista uznemirava ljude je to da sam ja muško, a ne žensko. Neradim ništa više od mnogih igračica, ali one su prihvaćene jer je ovo muški svet. Ono što radim veoma liči na ženski striptiz“ (Toni Sančez, Up & Down). „Stounsi“ su pomerili granice odevajući se u žensku odeću… Svi napadi su im išli na ruku. „Kad god me neko proklinje, kažem sebi: „Zapamti, to ti čini bogatijim“, smatrao je jedan od njih.
Uticaj na mase koji su imali „Stounsi“ naveo je jevrejskog novinara „Njujork Tajmsa“, Alberta Goldmana, da njihov losanđelski koncert, održan 1968, uporedi s nacističkim mitingom. Ustvrdio je da je rok fašizam koji se piše kao „moda“ („Rock is Fascism spelled Fashion“), i da je to činjenica isto kao i to da pušenje izaziva rak.
Usred hipi-revolucije, bilo je mnogo reakcija protiv revolucionarnog duha. Ali, šta je moglo da zaustavi Morisona, iako je dotični hapšen deset puta od 1963. do 1969? Kada je bio na sudu 1970, rekao je da sene seća da li se opsceno ponašao, a njegov advokat, Maks Fink, branio ga je i pravom na slobodu izražavanja.
Elis Kuper je nosio zmiju oko vrata, sekirom sekao lutke beba, imitirao giljotiniranje i vešanje… Britanski parlament je pokušao da ga spreči da uđe u Englesku, a njegove nastupe nazivali su „kulturom konclagera“.
Kit Emerson iz „Emerson, Lejk end Palmer“ zarivao je nož u sintisajzer. Pit Tauzendiz“Hu“ razbijao je gitare na sceni. Objašnjavao je to činjenicom da su te gitare industrijski proizvod, a ne Stradivarijusove violine. Protestuje protiv tehnologije, jednom rečju. Hendriks je svoju gitaru palio. Grejs Slikiz „Džeferson Erplejna“ je pokazivala svoje gole grudi na bini. Džeger, Bouvi, „Dols“su propagirali transvestitski izgled.
Bilo je zabrana koncerata-„Stounsi“ nisu mogli da se pojave u Japanu 1973; Hendriks je osuđivan zbog opscenosti na koncertu – ponašao se prema svojoj gitari kao da je gola žena. Nastup Dženis Džoplin bio je zabranjen u Hjustonu u Teksasu. Koncertu Altamontu, sa ubistvom, izazvao je osudu čak i među rokerima.
I feministkinje su pokušavale da se oglase, kritikujući muški šovinizam rokera-recimo, na pitanje koja mu je omiljena krema za obuću, Džeger je odgovorio: „Ovde, u Americi „kivi“, ali kod kuće, jezik Merijen“ (Fejtful, njegova ljubavnica).
Bilo je i zahteva da država ograniči buku na koncertima zarad zdravlja omladine. Godine 1973, lord Kenet je tražio takvu regulaciju u Britaniji: „Situacija je analogna otrovima i opasnim drogama -ljudi ih vole, ali oni izazivaju štetu“. Bilo je lekara, poput dr Frederika Doja iz Konektikata, koji je tvrdio da buka na koncertima izaziva „akustičku traumu“.
Dr Moris Šir je, 1974, tvrdio da rok muzika, ako je preglasna, ubija potenciju…
Rimokatolicizam se ponašao kao i uvek-oportunistički. Papa Pavao VI je 1965. kritikovao „suludu zabavu“, da bi 1968. bila odobrena „Misa za mlade“, uz korišćenje rok-ritmova. To je izazvalo reakcije u „konzervativnim“ krugovima, ali „modernisti“ su tvrdili da je poseta omladine hramu bila veća nego do tada.
Bilo je puno skandala na „religioznoj osnovi“. Lenonova izjava u „London Evening Standard“ data 1966 („Hrišćanstvo će nestati. Nestaće i potonuće. Ne moram to da dokazujem. U pravu sam i to će se pokazati. Mi smo sad popularniji od Isusa. Ne znam šta će pre nestati – rokenrol ili Hrišćanstvo“) izazvala je buru. Mnoge radio stanice u SAD zabranile su emitovanje „Bitlsa“; u Meksiku u pojedinim gradovima sveštenici su spaljivali njihove ploče; u Južnoafričkoj Republici bila je zabranjena prodaja njihovih albuma i javno emitovanje, sve do 1971. Brajan Epštajn, menadžer, molio je Lenona da se izvini pre američke turneje. Lenonova izjava u Čikagu bila je veoma „ubedljiva“: „Ne kažem da smo bolji ili veći, niti se poredimo sa Isusom kao ličnošću ili Bogom kao pojavom, ili šta god da je. Rekao sam šta sam rekao i pogrešio sam, i sad je sve to tu… Verujem u Boga, ali ne kao u jednu stvar, kao starca na nebu Verujem da je ono što ljudi zovu „Bog“ u svima nama… Nisam rekao da su „Bitlsi“ bolji od Boga ili Isusa. Rekao sam „Bitlsi“ jer je za mene najlakše da pričam o njima“. Novinari su nastavili s pitanjima, i Lenon je na kraju izjavio: „Žao mi je što sam to rekao, stvarno. Nisam mislio da će to biti antireligiozno… Ako vas to čini srećnim, izvinite…O.K, žao mi je“.
Godine 1969, Džon je pevao „Baladu o Džonu i Joko“. U njoj su bili stihovi: „Hriste, znaš da nije lako, /znaš da će biti teško./ Kako je krenulo, / razapeće me“. To je opet izazvalo skandal.
Mjuzikl „Isus Hristos superstar“ bio je bogohulna „rok verzija“ Evanđelja. I on je izazvao skandal…
Album Džona Lenona i Joko Ono, „TwoVirgins“ , sa omotom na kome su oni predstavljeni nagi, bio je na udaru kao i omot Hendriksove ploče „Electric Lady“ , na kome je bilo dvadeset nagih devojaka.
Bilo je i cenzure stihova – pre svega, zbog opscenosti. Ali, 1965, grupa „The Who“ je bila kritikovana zbog stihova iz pesme „My Generation“: „Nadam se da ću umreti pre no što ostarim“.
Javnost je, naravno, rokere napadala i zbog droge. Kada je Džejs Slik iz „Džeferson Erplejna“ pozvana u Belu kuću, rekla je da će tamošnji čaj popiti s LSD-om. Erik Klepton se branio: „Naš problem je sveopšti – kako naći mir u društvu za koje osećamo da je neprijateljsko. Želimo da tu potragu izrazimo u svojoj muzici, jer je to naš najautentičniji glas. Droge su nam potrebne da nam pomognu, da naše umove i maštu oslobode od predrasuda i snobizma koji su u nas usađeni“. Pre no štoje LSD zabranjen 1966, Makartni je izjavio da je probao i da su mu se „oči otvorile“, jer mi koristimo „samo deset procenata svog mozga“. „Dejli Mejl“ ga je zbog toga nazvao „neodgovornim idiotom“.
Džeger i Ričard su hapšeni zbog posedovanja „lakših droga“, ali su brzo puštani. Hapšen je i teški narkoman Brajan Džouns.
Godine 1968, Lenon i Joko Ono su privođeni zbog marihuane.
Nikson je, u oktobru 1970, pozvao sedamdeset predstavnika radio-stanica iz cele SAD, moleći ih da pomognu u borbi protiv droge tako što neće emitovati narko-muziku.
Dr Dejvid Smit, sa Hajt Ešburi klinike, koji je lečio narkomane, tvrdio je, međutim, sledeće: „Omladina voli rok muziku. Omladina koja se drogira voli rok muziku. Omladina koja se ne drogira voli rok muziku. Nema uzročno-posledične veze među njima!…/ Alkoholizam je mnogo veći problem od marihuane. Ima sedam miliona alkoholičara i osamdeset miliona korisnika u ovoj zemlji“. DrSmit je naveo da se rokeri bore protiv droge: njemu se, za lečenje narkomana, pare uplaćivali ili davali koncerte Dženis Džoplin (umrla od droge), Grej Slik (LSD) i Frenk Zapa, takođe narko-mistik.
Borbi protiv droge priključio se i narko-zavisnik Elvis Prisli. Sarađivao je sa Džon O’Gredijem iz policije Los Anđelesa. Pokušao je da se sretne i sa Edgarom Huverom, ključnim policajcem Amerike, ali on nije bio zainteresovan.
Godina 1977. donela je još jedan seks-skandal sa „Stounsima“. Žena kanadskog premijera, Pjera Trudoa, Margaret, družila se u Torontu sa „Stounsima“ prilikom njihovih nastupa, a izgleda da je imala aferu sa Ronom Vudom. Dok su kanadske novine stvar prikrivale, britanske su bile pune vesti. Čak je i član „Stounsa“, Čarli Vots, izjavio: „Ne bih voleo da se moja žena druži sa nama“.
Posle nestanka hipika, sedamdesetih godina XX veka pojavili su se pankeri. Malkolm Meklaren, koji je 1975. u Londonu u svojoj radnji („Seks“ se zvala) prodavao pank-odeću napravio je i bend koji će je nositi. Bend se zvao „Seks Pistols“. Otkrio je Džonija Routna, poznatog po vrištanju Prvi nastup grupa je imala 1975, u novembru Džoni je vrištao „Mrzim vas!“ i porezivao se po licu. Mediji su reagovali žestoko na to „đubre“. Pankeri nisu ostajali dužni: „Žileti su za pankere ono što je cveće za hipike“. Routn se rugao „Stounsima“ i „Hu“, tvrdeći da su se prodali i postali deo establišmenta. Pankeri su uglavnom bili iz radničkih krugova (Routn je živeo od socijalne pomoći), i izražavali su bes zbog društva u kome su živeli. Pevali su („Anarhija u Velikoj Britaniji“): „Ja sam anarhista, ja sam antihrist, ne znam šta hoću ali znam kako to da dobijem – želim da razaram“. Radnici kompanije EMI, koja je izdala taj njihov singl, odbijali su da pakuju dotičnu ploču -ali nije vredelo. Na aerodromu Hitrou „Pistolsi“ su javno pljuvali i povraćali, što je izazvalo još veći bes javnosti. Napustivši EMI, „Pistolsi“ su snimili, za Virgin Records , ruganje britanskoj himni „God, Save The Queen“ , u kome je rečeno da „kraljica nije ljudsko biće“, i da je režim u Britaniji fašistički. Bilo je dosta zabrana emitovanja, a skandali su se slagali jedan na drugi, sve dok Routn 1978 nije napustio bend, a Višiz umro.
Onda se pojavio hevi metal. „Otkrio“ ga je ponovo MTV. Godine 1983, „metalci“ su prodavali svega 8% svoje robe na diskografskom tržištu. Već 1984, posle MTV intervencije, bilo je to 20%.
Džon Dajamond, lekar iz Njujorka, koji je 1977. godine bio predsednik Međunarodne akademije za preventivnu medicinu, tvrdio je da rok može da podstakne stres i gnev. Govorio je da anapestički ritmovi štetno utiču na rad srca.
Očito, opozicija rokenrolu nije uspela. Ovaj planetarni fenomen bio je jači od svake kritike. No, donkihotovski posao se nastavlja. I dalje ima ljudi koji preporučuju stavljanje voska u uši kad se prolazi pokraj sirena. Veruju da se bar nečiji brod neće razbiti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *