NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Džems Din: roker pre roka
Živeo je samo dvadeset i četiri godine (1931-1955.) Karijera mu je trajala samo tri godine. Snimio je samo tri filma: „Istočno od raja“ (1954), „Buntovnik bez razloga“ (1955) i „Div“ (1956). To je bilo dovoljno da uđe u legendu, i postane arhetipski lik budućih rokenrol sudbina. Čak i godinu dana posle smrti, primao je osam hiljada pisama sedmično od svojih obožavalaca. Prilikom prikazivanja „Diva“, montiranog nakon njegove pogibije u saobraćajnoj nesreći, devojke u bioskopima su vrištale: „Džimi, vrati se, volimo te. Čekamo te!“
Din je bio oličenje „gnevnih mladih ljudi“, „buntovnika bez razloga“, širom zapadnog sveta. Nosio je belu košulju, džins i crnu kožnu jaknu. Sa donjeg ugla usne visila mu je cigareta. Bio je tvrdi momak ranjenog srca, pali anđeo koji pati zbog gubitka nevinosti – jednom rečju, tipična romantičarska figura. U „Buntovniku bez razloga“on je srednjoškolac zgađen svetom američke srednje klase kojoj pripadaju njegovi roditelji. On ne zna šta hoće, ali hoće sad i hoće sve. Nestabilnost porodice i nedostatak opštenja glavni su uzroci njegovog nezadovoljstva, koje se može pretvoriti u eksploziju. U filmu se ipak dešava pomirenje. Ali kraja filma se niko ne seća. Bitan je bio bunt.
Dejvid Dalton je, u svojoj knjizi „Džejms Din: kralj mutanata“ (1974.), objasnio Dinovu slavu tipičnom američkom pričom: od farme do grada, od siromaštva do bogatstva, od anonimnosti do slave. Dalton veli: „Njegova ličnost odražavala je šizofrene elemente nacije zasnovane i na starom i na novom, na puritanizmu i romantici, duhovnom utopizmu i materijalističkom eldoradu.“
Pedesete godine su, skupa sa Džemsom Dinom, donele i pojavu omladinske subkulture. Tinejdžeri su dobili svoj sopstveni novac, i počeli da ga troše na odeću, ploče i filmove. Jedno istraživanje je pokazalo da je 1956. u SAD bilo 13 miliona tinejdžera, koji su imali u rukama 7 milijardi dolara.
Pojavili su se i jeftini tranzistori; krajem pedesetih, u Americi se prodavalo deset miliona gramofona godišnje.
Vreme posle Velike depresije, svetskog rata i makartizma bilo je vreme gneva i bola. Nasilje, brzina i divlja nesputanost su izgledali kao sredstva da se nekuda pobegne. Ideali roditelja više nisu vredeli. Posle Džemsa Dina, došao je Elvis Prisli.
A zatim je ideologija „Živi brzo, umri mlad, budi lep leš“ počela da se sprovodi u delo.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *