NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Pakao Viljema Blejka
Da je ovaj nesrećni čovek zaista bio đavolji sekretar, najbolje se može videti iz njegovog spisa „Venčanje nebesa i pakla“ (alhemičarima omiljeni „spoj suprotnosti“, zar ne?) Kako je ovo delo nastalo i šta mu je poruka?
Većina Svedenborgovih dela je na engleski prevedena osamdesetih godina XVIII veka. Oko 1780. godine Blejk je sreo Džona Flaksmana koji ga je odveo na prvi svedenborgijanski skup u Londonu
45
1789. Pesnik se oduševio Svedenborgovim zanesenjaštvom, verom u Božiju Čovečnost(uantropomorfnog boga pagana, ustvari),uBibliju kao knjigu za „posvećenike“. Savedenborg je veličao seksualnost i čoveka nazivao obličjem raja. Kada je odbacio svog učitelj, Blejk je uradio 27 ploča svog „Venčanja nebesa i pakla“, svojevrsne parodije Svedenborgovih dela, kojasuveć bila parodijanaHristovo učenje o raju i paklu. „Venčanje nebesa i pakla“ je do danas, sa Blejkovim grafikama, sačuvano udevet primeraka.
Spis bi se mogao podeliti na“ Viziju pakla“ i „Paklenu propoved“.
Po ludom vizionaru, svetćenestatiuognju posle „šest hiljada godina“, i tada će se javiti „beskonačno tamo gde je sada ograničeno“. Ovo je moguće ostvariti jedino „putem povećanja čulnih uživanja“, uništavajući „shvatanje po kome čovek ima telo različito od duše“. Blejk se prihvata tog zadatka štampajući knjige „po paklenoj metodi“ i to nagrizajućim kiselinama, „koje su u paklu lekovite“. U opisu pakla Blejk govori o „paklenoj štampariji“ u kojoj se znanje prenosi sa pokolenjana pokolenje. Razna nakazna bića (između ostalog,ičovek-zmija) vrše obradu metala i predaju ih ljudima koji te metale pretvaraju u knjige. Engleski infernalista vidi čitave biblioteke pune demonske literature koja čekadauđeuovaj svet. (Sadaseteknjige, očito, mogu naći usvim svetskim knjižaramaibibliotekama…)
Jedan anđeo (verovatno maskirani zloduh, učesnik u igri „vučenja zanos“ samoobmanutog pesnika) dolazi damu, kao „budalastom mladiću“, pokaže pravi pakao i njegov udeo u večnom ognju koji će dobiti ako se ne pokaje. Evo zastrašujuće vizije:
„Posmatrali smo beskonačni ambis, strašan kao dim gorućeg grada. Pod nama na ogromnoj udaljenosti beše sunce crno, ali svetlo. Oko njega plamene trake,aponjima pauci kojisujurili svoj plen. Plen su bile strašne životinje koje su izrasle iz nečisti. To su đavoli kojihjebio pun vazduh. Upitah svog drugara kojamijesudba,aonreče dajeizmeđu crnihibelih paukova… Gledajućinaistok između oblaka i talasa videsmo izraslinu od krvi smešane sa plamenom i nedaleko od nassepojavi,papotonu, klupko zmija krljuštavihiužasnih… Ukaza
46
se plamena kresta iznad talasa dižući se kao greben i videsmo dve kugle grimiznog plama, iz kojih je more isparavalo… To beše Levijatanova glava…“
Ova vizija, međutim,ne preobrazi Blejka jer se on, odmah posle, nađeuz nekakvog harfistu, koji u idealnom pejzažu svirucka otome da oni koji se nikad ne menjaju rađaju gmizavce uma. Blejk tvrdi da je vizija pakla lažna, plod „Aristotelove analitike“, pa, kroz ponor u Bibliji, ugleda sedam kućau kojima smradom obliveni babuni žderu jedan drugom…
Paklena propoved počinje kritikom Svedenbroga, pošto dotični nije razgovaraosađavolima, kojisu svi „Božiji neprijatelji“ (da bi tako postigao „jedinstvo suprotnosti“). Naravno, jasno je da su i Svedenborgovi anđeli takođe demoni, alijeovaj bar misliodanisu. Blejk, njegov nastavljač se, međutim, hvališe svojom sklonošću da „sasluša i drugu stranu“, pa tek onda da rasudi. Doduše, Blejku se, pored očitih slugu Hromog Dabe, javljaju i“Isaija“i“Jezekilj“.
Ne postoji pakao kao kazna za grešnike, veli Blejk, jer je zlo samo jedna odljudskih energija koju treba slediti, pošto ona donosi slast, a zbog slasti Bog ne kažnjava. „Neobuzdanost je lepota“, veli Blejk u „Izrekama pakla“, kao i: „Čednost je bogata i ružna usedelica, kojoj se udvara Nemoć“; ili: „Nikad ne znaš šta je dosta dok ne znaš šta je previše“; ili: „Bolje ubij dete u kolevci nego da uzgajaš nedelatne želje“, kaže „prorok“, dodajući tako štafetu svom duhovnom sledbeniku Alisteru Krouliju, najvećem ideologu „delatne želje“ među savremenim okultistima.
Treba srušiti sve štopostoji,iontičkiietički sve okrenuti naglavce: anarhija je predvorje satanine monarhije, koju Blejk želi. Đavo se ruga Blejku, govoreći da je „Hrist“ kršio deset zapovesti, i dasenijedna vrlinanemože ostvariti akosetezapovestineprekrše. Ovaj to prihvata, pa kaže da će svet uskoro dobiti „paklenu Bibliju“, hteo on to ili ne. (Ova se, zaista, i pojavila u drugoj polovini XX veka, kadaje Anton ŠandorLaVeju San Francisku osnovao „crkvu satane“!).
Đavopoklonstvo je očigledno: po Blejku, satana je samo jedna od
47
„prepotopskih energija“, a devičanstvo „bleda religiozna bludnost“ koju treba uništiti.Na kraju, nema Istine, nego jesve onako kakvim se osvedočimo dajeste. Sve religijesu dobre, jer izviruiz“pesničkog genija“…Prvi koji je govorio o otvaranju „vrata percepcije“ bio je, dakle, Viljem Blejk. Posle njega je o tome govorio Oldouz Haksli, koji je svoj ogled o uzimanju halucinogena meskalina nazvao „Vrata percepcije“. Nakrajusepojavio Džim Morison, kojijesvoj bend nazvao „Vrata“, zbog Hakslija. Kroztavrata će, ipak, prvo proći Dionis, koga ćenakraju Blejkovog veka, prizvati Fridrih Niče.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *