NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Blejkovo delo
Blejk je sebe smatrao prorokom i vidovnjakom, čovekom kome su dostupni drugi, viši svetovi, i druge, više spoznaje. Kao pesnik i slikar, bio je samosvojan u postupcima i idejama koje je obrađivao, ali njegova su proroštva upravo ona koja Bogočovek Hristos pripisuje „lažnim prorocima i lažnim hristosima“.
Najveći deo svojih „proročkih“ spisa Blejk, kao i većina samoombanutih, piše „automatski“. Govoreći o spevu „Milton“, on tvrdi da je bio samo sekretar sile koja je to delo kroz njega napisala. Za do tada nepoznatu tehniku izrade gravira tvrdio je da ju je naučio u paklu. Njegove slike sa biblijskom tematikom sasvim su izopačene: satana je lepi angeo svetlosti, „bog“ sa kozjim papcima stvara Adama obmotanog zmijom, demonska bića združuju se sa nagim paganskim telima…
U prvoj značajnoj zbirci „Pesme nevinosti“, Blejk piše namerno detinjaste pesme, čiji je ritam-ritam pljeskanja rukama, ili, pak, ritam uspavanke. Zanet prvim čulnim utiscima, pesnik infantilizuje svet, želeći da ga učini beskrajnim. U uvodnoj pesmi na oblaku sedi dečak koji začikuje zbunjenog frulaša i navodi ga da zapiše to što peva (a frulaševa pesma kod dečka izaziva čas smeh, čas suze, detinjska je i nepostojana, hermafroditna). Zatim čitalac šeta kroz polja puna dečije igre, livadom što odjekuje, slušajući dadiljin poj, i stiže do „Jagnjeta“, pesme kojoj po ljupkosti i vedrini poređenja deteta sa jagnjetom i Hristom, Jagnjetom Božijom, nema premca u onovremenoj romantičarskoj poeziji Evrope. Na žalost, Blejk je previše verovao svojim prelestnim vizijama da bi ostao na čednom Hrišćanstvu prve pesničke faze. Bog „Pesama nevinosti“ je Bog dečijeg crteža: On nudi „milost, sažaljenje, mir i ljubav“, sve oprašta zato što se igra, svemu daje snagu za igru. U igri se začinje večnost u ljudskim srcima. Sve je čedno: svemu se blagodari; majčine reči uspavljuju, a snovi su jedino slatki. Najčešći pridev „Pesma nevinosti“ je „sweet“ – sladak. Radostan, vedar, opijen, on priznaje pravo svemu što živi da bude radosno, vedro i opijeno skupa sa njim. Mali crni dečko i mali beli dečko imaju istog Tvorca, kome će se obradovati u Dan sveopšteg eshatološkog bratimljenja.
„Pesme iskustva“ govore o iskustvu kao gubljenju prvobitnog sebe, uplovljavanju u carstvo senki, obmana, vremena, prostora nasuprot večnosti. Bog „Pesama iskustva“ kažnjava, surov je, a čovek kalja svoju „božanstvenu ljudsku formu“ („The human form divine“). Slatki zanos čula nestaje . Telesnost je kriva, želje su neutoljene, deca u kolevkama umiru od straha. Umesto Jagnjeta, u „Pesmama iskustva“ je prisutan Tigar, moćno, pakleno biće, za koje izgleda da ga nije načinila ista ona ruka koja je načinila Jagnje. Ovaj Tigar luta zemljom u kojoj decu mori beda, dok im škrtice uskraćuju hranu. U njoj Crv načinje Ružu svojom „tamnom tajnom ljubavlju“, a suncokreti, ljudi čije se želje ne ostvaruju, posrću pod teretom sopstvenog korenja. Tigar vidi izgubljenu devojčicu Lizu, i useljava se u njeno telo koje je, kad je roditelji nađu, već prestalo da bude čedno, okusivši slast požude. Blejk urla u vrtu ljubavi u kome su, umesto cveća, nadgrobni spomenici, a umesto ljubavnika – predstavnici zvaničnog hrišćanstva sa trnovim krunama. Kao zver u kavezu, Blejk bi da pobegne – ali se nema kuda iz sopstvene senke. Nema nade, a verige ne spadaju sa ruku.
U „Pesmama nevinosti“ i „Pesmama iskustva“, javlja se manihejsko-gnostičko verovanje u božanstvenost kako dobra, tako i zla. „Pesme iskustva“ Boga Starog Zaveta nazivaju „Nikomtatica“(„Nobo-daddy“) a Blejk Jahvea, kao i mnogi rani gnostičari, naziva „satanom“, jer „ograničava ljudsku čulnost“, za koju bi dotični vizionar hteo da je sasvim nesputana. (Tipična muka zapadnog čoveka XIX veka: na jednoj strani surovo potiskivanje čulnosti propovedano od predstavnika zvanične verzije Hrišćanstva, a na drugoj strani, želja za razuzdanošću i rušenjem svih ograničenja, predavanjem jednoj orgijastičkoj stihiji). „Bog, pop i kralj“ su, sasvim u skladu sa idealima Francuske revolucije, simvoli tiranije, i Blejk ih mrzi iz dna duše. Gnostička ideja apokatastaze u njegovom delu dobija vulgarnu formu u pesmi „Mali skitnica“ u kojoj dečak predlaže majci da se hram pretvori u kafanu, a da Bog prestane da tuče đavola, časti ga „pićem“, pa čak i „poljubi“. Ideja o doživotnoj vezi sa majkom, kroz koju neostvaren čovek pokušava da pobegne u ništavilo, javlja se u pesmi „Detinja tuga“, mnogo pre Frojda:
„Majčin, očev jecaj glasan,
padoh u svet preopasan…
Bespomoćan, nag sam bio
k’o vrag što ga oblak skrio.
S očevom se tukuć rukom
da pelene skinem s mukom.
Vezan, smoren, bolje, mišljah
s majčinih da dojim sisa“.
Blejkove „proročke“ knjige poput „Miltona“, „Vale“, „Jerusalima“, „Knjige o Teli“, „Losove pesme“ nastale su pod uticajem Svedenborga, alhemije, kabale, celokupne gnostičke tradicije iz koje je Hrišćanstvu stizalo samo mnoštvo novih jeresi. U ovim knjigama likovi Urizena, Ahanije, Rintraha, Luvaha, Tharmasa, Enione, Losa, itd. predstavljaju kosmičke sile nalik na paganska božanstva.
Ideja Adama Kadmona, predvečnog čoveka, surogata Hristovog, navela je engleskog pesnika da stvori lik Albiona, pra-Adama. Umesto nasilja društva, Blejk nudi revoluciju, a muškarcima i ženama predlaže oslobođenje od „stega čednosti“. Njegova panteističko-kabalistička mistika sva živa bića spaja u jedinstvenu celinu: „Znamenja nevinosti“ to zovu „verom deteta!“ Kritikujući racionalizam Loka, Njutna i Voltera, takođe velikih antropocentrista, Blejk spas vidi u iracionalnom, u pohodu za oslobođenje pohote i fantazije. Po njemu, pesnički genije je jedini izvor verskog otkrivenja, pa je pesniku „sve dopušteno“ (tipično ludilo romantičarskog „ja“). Tvrdeći da je „bog“ stalno uz njega, Blejk veruje da je gnostičko znanje isto što i Božanska Mudrost, pa kaže: „Glupak neće ući u raj, ma koliko da je svetac. Svetost nije ulaznica za raj“. Vrhunac Blejkovog umnog i duhovnog rastrojstva je pozni, starački spis „Večno Evanđelje“ u kome je antihrist predstavljen kao „Hristos“. U „Večnom Evanđelju“ Blejk tvrdi da je „Isus“ bio gord, a da je blagost i poniznost glumio da bi obmanuo ljude. On nije nudio ljubav prema neprijateljima, jer to znači „mržnju prema prijateljima“. Smirenje ponižava „čak i Boga“, a pošto je život sazdan od protivrečnosti, treba činiti ono što hoćeš. Po učenju Crkve, antihrist će biti sin bludnice; Blejk tvrdi da je njegov „Isus“-„sin bludnice“, jer drukčije ne bi mogao da na sebe uzme grehe sveta.
Najgromkiji poziv „Večnog Evanđelja“ upućen je desetlećima pre Ničea:
„Ti si čovek, Boga više nema, nauči da poštuješ svoju ljudskost“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *