ПУТ У ЖИВОТ
CBETИ ДИМИТРИЈЕ
Беседа нa освећењу крста и земљишта за цркву светом Димитрију Солунском у Новом Београду нa дан светог Димитрија
У име Оца и Сина и Светога Духа. “Ево дана који створи Господ, радујемо сс и веселимо се у њему”. У ове дане и године, браћо и сестре, мало је било времена за предах од невоља и тешкоћа и мука.
Један такав дан у којем можемо да се радујемо је данас, кад осветисмо ово место и овај часни крст, место на коме треба Божијим благословом да почнемо да градимо храм, Богу на славу и светом Димитрију, и за потребе свију оних који се Богу моле и у њега верују, који живе по Његовим заповестима и труде се да се на тај начин спасу и да помогну своме народу и свим људима добре воље у свету. Јер, честити, добри људи су, по оцени Божијој, заиста на корист свима, свакако највише себи и својој породици и своме народу.
Посветисмо ово место и Богу се молисмо и наменисмо и Његовом и нашем светом Димитрију да тај храм посветимо њему и да тај храм буде и знак наше захвалности Богу, светом Димитрију и братском грчком народу који нас је у несрећама ових ратних година и несрећа помогао, мислим, и пише није могао. А без те помоћи тешко би се и ми могли одржати у свим овим несрећама које нас снађоше и нашом кривицом и кривицом других. Али шта је било било је. Сада је пред нама да чинимо оно што можемо као и свагда.
Свети Димитрије је рођен почетком четвртог века док су још хришћани били гоњени од незнабожачког целог римског царства. Од побожних родитеља постао је и он хришћанин и васпитан хришћански. Отац му је био војни заповедник и кад је он узрастао на место оца постави га цар Максимилијан, знајући и његову храброст и његову вредност и способност, и особито му нареди да обрати пажњу на хришћане и да их свугде где стигне прогони. Супротно томе Свети Димитрије је помагао хришћанима, чинио све што је могао да их ојача и учврсти у вери. Кад то цар дозна, нареди да га баце у тамницу и да га муче. Кад се он није хтео да одрекне, он га рашчини и нареди да се погуби и војници га копљем убише.
Знао је, браћо и сестре, то да постоји нешто важније и од живота и од овог света целокупног. То су знали преци наши кроз векове и у слободи и у ропству, и у миру и у борбама, поучени од својих мајки да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. И то су држали на Косову свети кнез Лазар и преци наши, дошавши да бране своју слободу и своју земљу, да бране и себе и своју веру, не да отимају туђе, него да бране своје.
Томе светом Димитрију да се молимо и сада и свагда, да нас подржи у свему светом и честитом и миломе Богу приступачном, онако као што су преци паши држали, поучени и од Светог Саве и других светих из рода нашега, и мученика и новомученика.
Слава Богу кроз толике године кад се успело само да се подигне један мали храм на Карабурми, а ево сада захваљујући и заузимању и градоначелника и осталих власти, дозвољено нам је на више места да подигнемо храмове за оне који то хоће и који то желе. Никада не намећући другоме ни наше убеђење, ни нашу веру. Кроз векове ми нисмо били ни такав народ, ни таква вера да смо некога за зор и на силу угонили у нашу веру. Него и сада и свагда да чувамо своје и надамо се у Господа и светог Димитрија да ђе овај храм кад се подигне бити Богу на славу и светоме Његовом и нашем Димитрију и свима светима и да ће бити од користи и свима православним, и нама и браћи Грцима и свима другим православним који ће у њему моћи да се Богу моле, да се поучавају и речи Божијој и да њоме хране своје душе. Као што телу треба храна, тако треба и души, а то је реч Божија, наука Божија.
Господе, милостиви буди свима, па и нама. Господе и свети Димитрије помози и благослови. Амин Боже. Амин роду моме.
8. новембар 1996.
