NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
NA ISPRAĆAJU ZEMNIH OSTATAKA MITROPOLITA NOVOGRAČANIČKOG IRINEJA[1]
 
Na ovaj svet dolazimo po volji Božijoj, onda kad je naše vreme. Kao što su i preci naši dolazili u svoje vreme pred svoje zadatke, tako je, eto, i Bog nas postavio u naše vreme, a pred naše zadatke. Mi ni vreme ni zadatke ni teškoće ne možemo da biramo, to od nas ne zavisi; no ono što od nas zapisi je kako ćemo se mi postaviti u našem vremenu, da li ćemo biti dorasli zadacima koje ono pred nas iznosi, da li ćemo ih rešavati najboljom voljom i snagom evanđelskom koju imamo, sa osećanjem odgovornosti pred ljudima i pred Bogom i pred precima našim. To je ona nauka koju su propovedali Sveti Sava i svi sveti roda našega, mučenici i novomučenici, do dana današnjega.
Tu nauku je propovedao i njome živeo i novoprestavljeni brat naš mitropolit Irinej, imajući u vidu uvek da i njemu i nama valja stati pred lice Božije i dati odgovor na šta smo upotrebili one darove i ona uzvišenja kojima nas je On uzvisio i obdario. Tako je živeo, evo, do dana današnjega kada ispraćamo njegove zemne ostatke u zemlju od koje smo svi postali, a dušu njegovu u Carstvo nebesko pred Sudiju pravednoga i pred svete pretke naše. Tako je živeo celi svoj život, i kao učitelj i, posle, kao sveštenomonah, i kao episkop, uvek imajući u vidu da su ljubav prema bližnjima i ljubav prema Bogu one dve najveće zapovesti koje je Gospod Isus Hristos nama dao i od kojih zavisi da li ćemo mi pred Njim biti veliki ili ćemo biti mali.
Opraštajući se danas od mitropolita Irineja. u ime svih vas i Crkve srpske Pravoslavne, Bogu ss molim da dušu njegovu uvede u carstvo nebesko. Kad mi znamo, braćo i sestre, kao i toliki ranjenici i bolesnici, gladni i žedni u ovim ratovima, što u poslednje vreme zadesiše naš narod, koliko je on, i našom pomoću i svojim trudom i svojom žrtvom učinio i za bolesne i za gladne i za žedne, i za gole i za bose, koliko je i bolnica snabdeo nužnim lekovima i sredstvima za one ranjenike i paćenike, kad mi to, dakle, znamo, svakako da i Gospod sveznajući i svemilostivi zna to, i da će njemu platiti dobri.m za dobro, milošću za milost koju je učinio. To je ona stvarna i najveća uteha i njegovoj rodbini telesnoj i svima nama, rodbini njegovoj duhovnoj, pogotovo Crkvi srpskoj pravoslavnoj sa kojom je živeo. Jer iz jedne iste čaše smo se pričešćivali i jednog istog hleba primati i na taj način ispunjavali reč Hristovu. „Ako ne jedete tela Sina Čovečijeg i ne pijete krvi Njegove života ne možete imati u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv u meni boravi i ja u njemu i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“.
Molimo se Sinu Božijem, koji zna koliko je on učinio i koliko je ljubavi pokazao i prema Njemu, prema Bogu jednom u Svetoj Trojici – i prema bližnjima, da uvede slugu svoga mitropolita Irineja u Carstvo nebesko, u blaženstvo toga carstva u kome nema ni bolesti ni žalosti ni uzdisanja. To je ono što je najvažnije, braćo i sestre, i za nas, jer onaj čas čeka svakoga od nas. Ugledajmo se na sve ono što je čestito i sveto da i mi svoj život, svoje snage, upotrebimo na ovo plemenito, čestito, i milome Bogu pristupačno. da bi zajedno sa precima našim i sa novoupokojenim bratom nam Irinejem stali pred lice Gospodnje u onaj dan kad bude rasplata svima i da nas On pozna i prizna za svoje i da čujemo one reči: „Dobro slugo, dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogima ću te postaviti, uđi u radost Gospoda svog“. Tu molitvu upućujemo i sada Gospodu. moleći se za dušu brata našeg Irineja.
 
8. februar 1999.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč na sahrani mitropolita Irineja (Kovačevića) u Nova Gračanica kod Čikaga.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *