ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ДА НАМ БУДУ ЈАСНИЈА НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ[1]
 
У животу увек постоје питања која заиста не би могла ни у сну да се усне али међу њима постоје она важнија, она која су општија, као и она која интересују само појединце. Био сам у таквој ситуацији у Светом Синоду да су та питања мени упућивана, и, по дужности, морао сам на њих да одговарам. Свакако трудио сам се да одговори на та питања буду по Светом Писму, по науци Христовој, а онда и по животу Цркве израженом и у канонским одговорима и правилима. За нас православне хришћане канони су исто тако значајни као и Свето Писмо, по речи светог Теодора Студита, јер је исти Свети Дух и на Саборима васељенским и другим дејствовао и чувао Оце да не би изнели нешто што није у духу еванђелском. Разуме се да је ту пресудан принцип да слово убија, а дух оживљава. Реч је о смислу, о духу светих канона, јер понекад по слову, по речима којима су они изражени, изгледа као да Црква сувише уско поставља ствар. У једном канонском пропису каже се да хришћанин не сме да се лечи код Јеврејина лекара. По речима то изгледа као чист антисемитизам. Међутим, суштина је ово: у то доба Јевреји, поготово лекари, били су веома агресивни, и било је оправдано бојати се како ће хришћанин на тај начин бити у опасности да лечећи тело, изгуби душу. Разуме се да се тај канонски пропис, тај дух тог канона, односи и на лекара Грка, и на лекара Србина, ако је он агресиван и ако постоји опасност да се лечењем тела изгуби душа. Свакако, хришћани ће знати шта је у тој ствари важније, и чуваће се. Не само од једног или од другог, поготово не на основу националне припадности, него од сваког – онда када постоји опасност да се због телесног, овоземаљског, изгуби оно што је душевно и оно што је вечно. То треба увек имати у виду, а онда треба имати у виду и тај принцип, односно ту стварност, да смо ми у овоме свету узрастајући, да ћемо све јасније и боље сагледавати суштину и смисао и овог живота и Царства небеског које нас очекује. Док смо у узрастању, разуме се, не можемо сагледати стварност са свих страна онако како би то требало и како би стварност и очекивала. Али друкчије се не може. Колико год будемо више узрастали духовно, а разуме се да то значи и продубљивали своју веру, и интелектуално, разумом, али и животом, напредоваћемо и у том сагледавању. Хришћанство, православље, ни на који начин није само наука која може да се савлађује умом, да се о њој овако прича или пише, него је наука која захтева да се и њом живи. По речи Господњој: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима”. И на другим местима Господ износи ту потребу, као и свети апостоли и остали свети оци, потребу да своју веру потврђујемо својим животом, и да на тај начин будемо сведоци Сина Божијег и његовог Јеванђеља.
Ту је реч о икономији и акривији, о два принципа која се наизглед малтене узајамно искључују, односно изгледа као да су та два принципа постављена тако да више црквене власти, конкретно епископи, имају могућност да за сваку ствар и осуде и помилују. Међутим, реч је о томе да ђе се та два принципа, уколико будемо духовно узрастали све више приближавати. Када будемо заиста узрасли, када пређемо у ону вишу слободу “не моћи грешити”, тада ћемо у датом моменту тачно знати оно што је “једино од потребе” и најбоље. То нам показује и пример светог апостола Павла када је био поведен у Рим па царски суд. Лађу којом је путовао захватила је бура. На лађи је било још око две стотине седамдесет људи, и они данима нису јели. Апостол Павле их је једног дана замолио, већ су били ослабили, да ипак узму храну, јер “анђео Бога коме ја служим, ноћас ми се јавио, и рекао да ђе се лађа разбити, а вама ни длака са главе неђе фалити”. Пре тога је капетан лађе наредио да се избаци товар пшенице, а господар лађе је био против тога. Међутим, капетан је због опасности од потапања то учинио, пшеница је избачена у море. После су само да се лађа олакша, избачене и лађарске справе. Ни једио ни друго није помогло, ни акривија господара, ни икономија капетана: лађа се разбила, а сви они који су били на лађи спасли су се, и на тај начин је, ето, извршено оно једно што је свети апостол Павле, по своме духовном узрастању, достигао, уз, дабоме, благослов Божији.
О томе је реч. Трудио сам се колико сам могао, да доспем и да узрастем да на та питања одговорим, макар да их поставим како би се боље сагледала, па ће неко бољи моћи боље да их реши, онако како треба.
 
1998.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч па представљању књиге патријарха српског Г. Павла “Да нам буду јаснија нека питања ваше вере I – III”, на Богословском факултету у Београду.

Comments are closed.