NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
DA NAM BUDU JASNIJA NEKA PITANJA NAŠE VERE[1]
 
U životu uvek postoje pitanja koja zaista ne bi mogla ni u snu da se usne ali među njima postoje ona važnija, ona koja su opštija, kao i ona koja interesuju samo pojedince. Bio sam u takvoj situaciji u Svetom Sinodu da su ta pitanja meni upućivana, i, po dužnosti, morao sam na njih da odgovaram. Svakako trudio sam se da odgovori na ta pitanja budu po Svetom Pismu, po nauci Hristovoj, a onda i po životu Crkve izraženom i u kanonskim odgovorima i pravilima. Za nas pravoslavne hrišćane kanoni su isto tako značajni kao i Sveto Pismo, po reči svetog Teodora Studita, jer je isti Sveti Duh i na Saborima vaseljenskim i drugim dejstvovao i čuvao Oce da ne bi izneli nešto što nije u duhu evanđelskom. Razume se da je tu presudan princip da slovo ubija, a duh oživljava. Reč je o smislu, o duhu svetih kanona, jer ponekad po slovu, po rečima kojima su oni izraženi, izgleda kao da Crkva suviše usko postavlja stvar. U jednom kanonskom propisu kaže se da hrišćanin ne sme da se leči kod Jevrejina lekara. Po rečima to izgleda kao čist antisemitizam. Međutim, suština je ovo: u to doba Jevreji, pogotovo lekari, bili su veoma agresivni, i bilo je opravdano bojati se kako će hrišćanin na taj način biti u opasnosti da lečeći telo, izgubi dušu. Razume se da se taj kanonski propis, taj duh tog kanona, odnosi i na lekara Grka, i na lekara Srbina, ako je on agresivan i ako postoji opasnost da se lečenjem tela izgubi duša. Svakako, hrišćani će znati šta je u toj stvari važnije, i čuvaće se. Ne samo od jednog ili od drugog, pogotovo ne na osnovu nacionalne pripadnosti, nego od svakog – onda kada postoji opasnost da se zbog telesnog, ovozemaljskog, izgubi ono što je duševno i ono što je večno. To treba uvek imati u vidu, a onda treba imati u vidu i taj princip, odnosno tu stvarnost, da smo mi u ovome svetu uzrastajući, da ćemo sve jasnije i bolje sagledavati suštinu i smisao i ovog života i Carstva nebeskog koje nas očekuje. Dok smo u uzrastanju, razume se, ne možemo sagledati stvarnost sa svih strana onako kako bi to trebalo i kako bi stvarnost i očekivala. Ali drukčije se ne može. Koliko god budemo više uzrastali duhovno, a razume se da to znači i produbljivali svoju veru, i intelektualno, razumom, ali i životom, napredovaćemo i u tom sagledavanju. Hrišćanstvo, pravoslavlje, ni na koji način nije samo nauka koja može da se savlađuje umom, da se o njoj ovako priča ili piše, nego je nauka koja zahteva da se i njom živi. Po reči Gospodnjoj: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na Nebesima“. I na drugim mestima Gospod iznosi tu potrebu, kao i sveti apostoli i ostali sveti oci, potrebu da svoju veru potvrđujemo svojim životom, i da na taj način budemo svedoci Sina Božijeg i njegovog Jevanđelja.
Tu je reč o ikonomiji i akriviji, o dva principa koja se naizgled maltene uzajamno isključuju, odnosno izgleda kao da su ta dva principa postavljena tako da više crkvene vlasti, konkretno episkopi, imaju mogućnost da za svaku stvar i osude i pomiluju. Međutim, reč je o tome da đe se ta dva principa, ukoliko budemo duhovno uzrastali sve više približavati. Kada budemo zaista uzrasli, kada pređemo u onu višu slobodu „ne moći grešiti“, tada ćemo u datom momentu tačno znati ono što je „jedino od potrebe“ i najbolje. To nam pokazuje i primer svetog apostola Pavla kada je bio poveden u Rim pa carski sud. Lađu kojom je putovao zahvatila je bura. Na lađi je bilo još oko dve stotine sedamdeset ljudi, i oni danima nisu jeli. Apostol Pavle ih je jednog dana zamolio, već su bili oslabili, da ipak uzmu hranu, jer „anđeo Boga kome ja služim, noćas mi se javio, i rekao da đe se lađa razbiti, a vama ni dlaka sa glave neđe faliti“. Pre toga je kapetan lađe naredio da se izbaci tovar pšenice, a gospodar lađe je bio protiv toga. Međutim, kapetan je zbog opasnosti od potapanja to učinio, pšenica je izbačena u more. Posle su samo da se lađa olakša, izbačene i lađarske sprave. Ni jedio ni drugo nije pomoglo, ni akrivija gospodara, ni ikonomija kapetana: lađa se razbila, a svi oni koji su bili na lađi spasli su se, i na taj način je, eto, izvršeno ono jedno što je sveti apostol Pavle, po svome duhovnom uzrastanju, dostigao, uz, dabome, blagoslov Božiji.
O tome je reč. Trudio sam se koliko sam mogao, da dospem i da uzrastem da na ta pitanja odgovorim, makar da ih postavim kako bi se bolje sagledala, pa će neko bolji moći bolje da ih reši, onako kako treba.
 
1998.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč pa predstavljanju knjige patrijarha srpskog G. Pavla „Da nam budu jasnija neka pitanja vaše vere I – III“, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *