NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
NA SVETOG LUKU
Beseda na Svetoj Liturgiji i slavi ua praznik Svetog Evanđelista i Apostola Luke u kapeli Svetog Luke u bolnici „Sveti Sava“ u Beogradu
 
„A učenicima svojim govoraše: Čovek koji bejaše bogom i imaše upravitelja, a ovaj bi oklevetan kod njega, da mu rasipa imanje. I dozvavši ga reče mu: Šta to čujem za tebe? Položi račun kako si upravljao domom jer više ne možeš njime upravljati, A upravitelj doma reče u sebi: Šta da radim jer Gospodar moj oduzima od mene upravu? Kopati ne mogu, prositi stidim se. Znam šta ću raditi da bi me primili u domove cvoje kad mi se oduzme upravljanje. I dozvavši redom dužnike Gospodara svojega, reče prvome: Koliko ti duguješ Gospodaru mojemu? A on reče: Sto mera ulja. I reče mu: Uzmi priznanicu svoju i sedi te brzo napiši pedeset, Potom reče drugome: A ti koliko duguješ?A on reče: Sto vreća pšenice. I reče mu: Uzmi priznanicu svoju i napiši osamdeset. I pohvali Gospodar nepravednog upravitelja što vešto učin; jer su sinovi ovoga veka veštiji od sinova svetlosti u ceome naraštaju. I ja čama kažem: načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim, da bi vas kad osiromašite primili u večna obitališta“.
 
(Luka 16, 19; Zač. 80).
 
Iz ovog odeljka svetog Evanđelja koji je napisao sveti Evanđelist Luka, čiji spomen danas proslavljamo, možemo i treba da se poučimo u mnogome. Reč je, dakle, o jednom upravitelju koji rasipa imanje svoga gospodara, i kad je gospodar odlučio da ovaj položi račune i da više ne može biti upravitelj, ovaj tada reče: „Šta sada da radim? Od čega živeti? Kopati ne mogu nisam. navikao a prositi stidim se“. I onda se razmisli i doseti, pa dozva dužnike gospodara svoga i reče im da napišu na priznanicama manje nego što su ustvari dugovali, da bi kad on bude skinut sa uprave, oni njega izdržavali.
U svetu tako biva, ali ova dalja reč nam ostaje nejasna na prvi pogled i, razume se, po sebi. „I ja vam kažem“, veli Gospod,„načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u večna obitališta.“ Izgleda kao da Gospod traži od nas, odnosno savetuje nas, da eto na takve načine, potkradajući tuđe mi sebi život omogućimo. Međutim, smisao je druga po rečima svetih. Ovim rečima Gospod hoće da nam kaže da svi mi koji imamo svoju platu ili svoje imanje, nasleđeno, dobijeno, ili na bilo koji način stečeno, da smo mi samo upravitelji tuđeg imanja, tj. Božijeg imanja. Trošiti možemo na svoje potrebe samo ono što je stvarna potreba. Nikakav luksuz, nikakvo rasipanje, nikakvo smatranje: moje je i mogu da radim šta hoću. Mogu ja da činim šta hoću, ali ću dati odgovor, jer to nije moje, to je imanje Gospodara, Božije imanje. I treba da trošim više nego što je stvarna potreba, a to nije razume se samo za hranu, odeću, knjige i to, nego za stvarnu potrebu. Ono to znate i sami, što je luksuz i što je bes, što je moda, što je od ovoga sveta, na to ne treba trošiti. Reč je dakle o tome, da smo mi, da ponovim, upravitelji Božijeg imanja, kao blagajnici u ovoj ustanovi i svakoj drugoj. Ako blagajnik uzme jedan dinar više nego što mu pripada od plate, on je ukrao. E tako smo i mi. Koliko se u svetu umre, evo ne samo daleko od nas u tim zemljama u Africi i Južnoj Americi i redom, nego ovde kod nas koliko ima sirotinje, ne zato što su neradnici, zato što neće da rade, pego ne mogu u ovim nesrećnim ratnim i posleratnim i ovim sankcijama. A mi ako više trošimo na sebe zbog luksuza, zbog ugađanja svetu, zbog sujete da bi se predstavili kako smo mi u mogućnosti, mi oduzimamo od njih, tih siromašnih, jer je imovina Božija i rečeno nam je kako da činimo.
Gospod naziva taj višak, taj luksuz, nepravednim imanjem. I da kažem i to, još kaže da je to tuđe. „Ako u tuđem ne biste verni ko će vam dati vaše? Iako u nepravednom ne biste verni, ko će vam dati ono što je zaista vaše?“ Zato kaže da smo dužni da sebi spremamo večnu kuću na onome svetu eto tim nepravednim bogatstvom, onim što drugi troše na luksuz, što drugi troše na modu, besmisleno i pored toga što vide kako žive drugi, naša braća i sestre bez svoje krivice, ne zato što su neradnici, rekoh. Da na taj način pomognemo koliko možemo, koliko se može. Malo nas je ovde koji možemo, ali koliko se može. Na taj način spremamo sebi večno bogatstvo koje je u Carstvu Nebeskom.
Neka Gospod i Njegov i naš sveti apostol i Evanđelist Luka, pomogne nam da uvek znamo tu granicu, gde je ono što je stvarna potreba, a gde je ono što je luksuz, što je nedostojno hrišćanina: da oduzimamo od potrebitih i da sebi dajemo onda za ostvarenje ne samo onog što je i nepotrebno, nego štaviše što je i štetno.
Nedavno sam čitao u novinama koliko se troši na drogu, istina na najblažu, na nikotin, na duvan. Ne mogu da se setim tih brojeva koliko hiljada maraka dnevno Beograd troši samo na duvan i, razume se, koliko štete i po svoje zdravlje i zdravlje svoje porodice i, razume se, po održanje svoga života. Na nesreću, to je zahvatilo opšte društvo. Još se kaže da kod nas deca u osnovnoj školi čini mi se 45 odsto njih puše. U Novom Sadu, devojčice, i devojke i žene, 90 odsto njih puše. A koliko je to štete za zdravlje, koliko se više dobija i rak i druge bolesti, da se i ne kaže.
Bog će nas, kad izađemo pred njega, ako smo verujući, ali i sve druge neverujuće, pitati na šta smo upotrebili ono Njegovo imanje koje nam je On dao na upravljanje. Da svagda znamo šta činimo da bi bili dostojni imena koje nosimo, Srba pravoslavnih, koji sada predstavljaju i srpski narod i veru pravoslavnu. Bog vas blagoslovio!
 
Posle sečenja kolača Njegova Svetost je ovo rekao:
 
Čestitajući vam današnji praznik, koji slavi ova bolnica, želim i upravniku i gospodi lekarima, pomoćnom osoblju i bolesnicima, svako istinsko dobro od Boga i našega Gospoda, i svetog Evanđeliste Luke.
Gospod đe uvek biti sa nama ako mi budemo sa Njim. Njegova pomoć i Njegova ruka i Njegova blagodat je uvek oko nas, ako se mi ne okrenemo od Njega i pođemo u suprotnom pravcu od Njega. Njegove blagodati i Njegovog puta i Njegovog Carstva Nebeskog. Ovakvima kakvi smo put Božiji nam izgleda težak. I zapovesti Njegove za koje sveti Evanđelist Jovan kaže da „nisu teške“ (1. Jn. 5, 3) nama su teške, zato što smo već navikli na ono suprotno, na ono što je greh i nespretno, pa nam je ono što je u stvari lako, tj. zapovesti Božije, to nam izgleda teško.
Napomenuh vam koliko je nevolja i nesreća od nikotina od jedne droge, istina jedne od najblažih, ali droge. Onaj koji je naučio da diše dim taj neće čistog vazduha, a stvoreni smo da nam se u plućima kiseonik sjedini sa crvenim krvnim zrncima i raznosi kroz telo, jer bez toga života nema. De fakto naš je život jedna oksidacija. Ali eto, kad čovek nauči ono što je nesretno i za njega i za sve, njemu je tad teško da čist vazduh diše. Da ne govorimo o pijanstvu, toj nesreći koja nažalost u našem narodu nije retka a i kroz vekove smo imali od toga nesreće. I ovoga rata koliko je samo njih poginulo što se nisu uzdržali od pijanstva! A to su naši neprijatelji znali i iskorišćavali. Da ne govorim o drugim nesrećama koje nas snalaze: da nas je svakog dana sve manje. Ne treba nam ni oružje, ni ruke, ni Tuđman, ni Izetbegović, ako nastavimo mm ovako kako naš narod ide. U pogledu populacije bićemo kroz koju godinu manjina u ovoj zemlji, ne zbog toga što smo bili kroz vekove kadri i gotovi za slobodu, za pravdu, za istinu Vožiju i za svoju veru da ginemo i dajemo živote, nego, došli smo do toga da od svoje ruke stradamo u besmislu ovoga sveta koji u zlu leži.
Neka Gospod pomogne i Njegov i naš sveti Luka da tim putem kojim je išao i on i svi sveti i koji je lak, nađemo se u Carstvu Nebeskom, ovako zajedno, i da onde budemo kroz celu besmrtnost koja nas čeka u blaženstvu Carstva Božijeg sa svima svetima. Bog vas blagoslovio i svako dobro darovao!
 
31. oktobar 1996.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *