PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
O VENCIMA NA POGREBU
 
Evanđelsko učenje o besmrtnosti duše jedna je od osnovnih istina naše pravoslavne vere. Sin Božiji zato je došao na zemlju, postao čovek, umro i vaskrsao da bi nam osigurao besmrtnost, da svaki koji sluša Njegovu reč i veruje Onome koji Ga je poslao ima život večni, ne dolazi na sud, nego prelazi iz smrti u život (Jov. 5, 24; 6, 40; Jov. 5, 11-13).
Sa tom verom, da su naši srodnici i neprijatelji i posle smrti živi pred Bogom živim, mi hrišćani ne prekidamo duhovnu vezu s njima, molimo se Bogu za njih, vršimo zaupokojene pomene i dobra dela u njihovo ime, palimo sveće itd. Sve to činimo držeći se uputstva i pravila što ih je crkva pravoslavna kroz vekove držala. Uvođenje izmena koje odudaraju od duha Evanđelja i vekovnog pravca kojim pravoslavna Crkva ide, pripada ljudskim ustanovama i verskim sektama koje su otpale od istinite Crkve Hristove. Pravoslavlju su takve izmene uvek bile strane.
U ovo posleratno vreme, uzeo je maha običaj da se na sahranama nose venci od prirodnog, ili veštačkog cveća. Ugledajući se jedni na druge, prosto se nadmeće na čijoj će sahrani biti više venaca, te se po njihovom broju meri poštovanje i značaj pokojnika, što veći broj venaca to veći raig pokojnika i njegove porodice. Oko pojedinih grobova podižu se velike ograde od venaca. Kad od sunca i nevremena izblede i iskvare se, pružaju vrlo ružnu i primitivnu sliku.
Naši vernici treba da znaju da su stari neznabožni narodi, Grci i Rimljani, ukrašavali grobove svojih pokojnika vencima od lišća i cveća. Postojali su osobiti dani koji su ss, zbog tih venaca od cveća, osobito od ruža, nazivali „danima ruža“ (dies rozarum).
Kod Jevreja i starih hrišćana venaca pri sahranama nije bilo. Na prigovore neznabožaca zašto hrišćani to ne čine, odgovorio je krajem II veka, učeni apologet, branitelj hrišćanske vere, Minucije Feliks, rečima koje važe i danas: „Blaženi (u onom svetu) nemaju potrebe za cvećem, a nesretni mu ss neće obradovati“. Rečeno na drugi način ovo znači: Po hrišćanskoj veri, oni pokojnici koji su zaslužili blaženstvo Carstva nebeskog i ušli u raj Božiji, gledaju onde cveće lepše od najlepšeg na zemlji, pogotovo od ovog od uvoštsns hartijs i plastike. Oni pak umrli koji su po svojim delima ušli u pakao, u muke večne, „gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi“ i da im se cveće stavi u ruke neće ga videti, i da im se venci polože na glave neće od toga imati nikakvo olakšanje od muka u kojima su.
Kad ovi venci, dakle, nemaju nikakvog značaj ni koristi za pokojnike, jasno je onda da oni koji ih nose na sahranama, ne nose ih zbog pokojnika, nego zbog sebe i sveta, da pokažu svoju otmenost i gotovost da budu kao i drugi. Isto se ovo odnosi na priređivanje bogatih daća i pomena, pravih gozbi sa mnoštvom raskošnih jela i pića.
Hrišćani ss toga moraju osloboditi, pogotovo što pri sahranama ima toliko drugih, neophodnih izdataka, pa je nerazumno te izdatke još uvećavati nepotrebnim troškovima. I to u ovo vreme ovolike skupoće i svakodnevnog podizanja cena osnovnih životnih potreba. Zar se novac potrošen za preterane gozbe i nekorisne vence, ne bi mogao upotrebiti u nesravnjivo korisnije i plemenitije svrhe. U pojedinim mestima, sveštenik i vernici su to već shvatili i postavili kao amanet da im ss daće i pomeni vrše skromnije, a venci na pogrebu ne nose. Umesto venaca, oni od rodbine i prijatelja, koji hoće, onoliko koliko košta venac, prilože kao pomoć siromašnoj porodici upokojenog, ili kojoj dobrotvornoj ustanovi, ili siromašnim roditeljima sa puno dece, ili za podizanje hrama Svetog Save, namenivši taj prilog za dušu svog umrlog rođaka ili prijatelja. Zar i ostalima, tj. svima nama, nije plemenitije i bolje da postupimo ovako hrišćanski? Pravi hrišćanin, uvek i u svemu, treba da se vlada po veri, a ne slepo za modom i oponašanjem drugih, ne mareći da li će mu se neko podsmehnuti, ili ga označiti zaostalim i nekulturnim.
Obraćam vam se svima, braćo i sestre, s uverenjem da ćete ove reči shvatiti i prihvatiti najdobronamernije i nećete dozvoliti da se zbog drukčijeg postupanja moraju preduzimati strožije mere: zabrana sveštenicima da učestvuju u pratnji, epitimije i pozivanja na odgovornost. Nadam se, dakle, da će razum i dobra volja nadvladati nerazumnu i neumesnu naviku.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *