PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
SVI MOŽEMO IMATI MESTO POD SUNCEM
 
Pravoslavna crkva je protiv nasilja ma ko ga činio, žaleći sve unesrećene bez obzira na to iz kojeg su naroda i koje su vere.
Mi nikada nismo bili, niti ćemo biti protiv toga da Albanci koji su na Kosovu imaju svoje pravo na život i mesto pod suncem u ovoj zemlji, ali ne možemo da kažemo da i mi, Srbi, kao narod imamo svoje svetinje na toj zemlji koje ne samo da su najveći domet u stvaralaštvu našeg naroda nego imaju značaja i za kulturu i umetnost celog čovečanstva. Druga je priča, o kojoj sad nećemo da govorimo, zašto je na Kosovu ostalo tako malo Srba i zbog kojih razloga su se iselili, ali je i pored toga jasno svima kojima je stalo do istine šta ova sveta zemlja predstavlja za Srbe i šta bismo mi bili bez, recimo Gračanice, ili Bogorodice Ljeviške, ili nekih od mnogobrojnih svetinja od kojih su se do našeg vremena očuvale samo ruševine.
 
***
 
Kad sam 1957. godine stigao u ovaj deo Srbije, nije mi bio nepoznat život u mešovitoj nacionalnoj i verskoj sredini pošto sam rođen u Slavoniji u selu gde je bila većina Srba, zaselak Hrvata i pojedine porodice Mađara, Nemaca i Slovaka. Živeli smo kao susedi, trpeljivo jedni prema drugima, kao ljudi i kao vernici svojih vera. Tako i kad sam došao u Prizren, u sredinu sa više nacija i sa više vera, među verskim predstavnicima saradnja je, takođe, bila dobra.
Sa predstavnicima rimokatoličke crkve i islamske verske zajednice sastajao sam se često da se razgovorimo, da razmotrimo prilike i učinimo sve kako bi naš zajednički život bio u miru, poštovanju jedni drugih i uzajamne pomoći radi opšteg dobra. Ako mi, ljudi vere, ne budemo to iskreno činili, kako možemo očekivati da ljudi bez vere to čine. Za tih 30 i više godina nije trebalo mnogo naprezanja pa videti da jedan broj albanskih ekstremista čini pritisak i nasilje da bi se stvorilo etnički čisto Kosovo. Skretao sam na to pažnju vlastima i u Prištini i u Beogradu, napominjući da teror, ma ko ga vršio, donosi nesreću za sve jer, „zlo dobra donijeti neće“. Dobio sam pismo od jednog hodže iz Metohije u kome on veli, da je princip dok se jednom ne smrkne drugom ne može da svane neprihvatljiv za islam.
Odgovorio sam mu da je taj princip neprihvatljiv i za pravoslavnu crkvu jer je zemlja Božija dovoljno dugačka i široka da svi možemo imati mesto pod suncem ako budemo ljudi i postupamo prema drugima onako kako želimo da drugi postupaju prema nama. Ako budemo postupali drukčije, dobru se ne možemo nadati. Primer za to daju nam i Biblija i Koran, iznoseći nam istoriju prvih ljudi, Adama i Eve i njihova dva sina Kaina i Avelja.
Kako je zli Kain skočio u polju na brata svoga i ubio ga, iako mu ničeg nije bilo malo jer je tada na zemlji živelo njih četvoro. Nasilniku i zločincu nikad nije dosta i nikad nije kriv, nego su za njegova nedela uvek krivi drugi.
 
***
 
Mi verujemo da se pred Bogom, čiji nas sud sve čeka, niko neće moći opravdati neistinom, nepravdom zločinom pa zato Pravoslavna crkva uvek poziva na mir i pravdu među ljudima, podsećajući svoje verne da nas niko pre rođenja nije pitao hoćemo li da se rodimo u ovom ili onom narodu, u ovoj ili onoj veri, na ovom ili drugom tlu. Ali, da li ćemo postupati kao ljudi ili neljudi, to zavisi od nas i za sve svoje postupke odgovorni smo pred Bogom. Tako i od ljudi koji žive na Kosovu zavisi kako će da se reši problem koji je sad na Kosovu.
 
***
 
Episkop raško-prizrenski gospodin Artemije je u ime Srpske crkve putovao u Ameriku i Francusku, jer su ga odande pozvali da čuju stav Srpske crkve o Kosmetu.
Naša Crkva je vazda bila za razgovor među ljudima o svim problemima, a problema je među narodima i ljudima oduvek bilo.
 
***
 
Prvi primerak knjige „Svetinje Kosova“ u izdanju kuće „Jaka Buk“ iz Italije koji je do mene stigao na engleskom jeziku – a knjiga je štampana na engleskom, italijanskom, francuskom i ovih dana na nemačkom jeziku – *poslali smo preko gospođe Biljane Plavšić predsedniku SAD Bilu Klintonu. Ona mu je tu knjigu uručila kad je bio u poseti Sarajevu. Istu knjigu poslali smo zatim i gospođi Olbrajt, otpravniku poslova američke ambasade u Beogradu nadbiskupu kenterberijskom i još nekim državnicima sveta.
 
***
 
Stav Srpske Pravoslavne Crkve je da se o Kosovu može i mora razgovarati otvoreno i iskreno, kako sa strane Beograda tako i sa strane Prištine.
 
Mart 1998.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *