NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
DUHOVNI TEMELJ NAŠEG NARODA[1]
 
U Crkvi pravoslavnoj, dani praznovanja Svetih su ne njihovog dolaska u ovaj prolazni svet, koji sav u zlu leži (1 Jov. 5, 19), nego odlaska iz njega u svet neprolazni, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja. Za Crkvu to su pravi rođendani u kojima se treba sećati i proslavljati one koji su Boga proslavljali svojim životom, i koje je Bog proslavio i ovoga i onoga sveta. Samo tri rođendana za ovaj svet ona proslavlja Božić, rođenja Sina Božijega našeg Spasitelja; mala Gospođa, rođenje Svete Bogorodice; Časnije od Heruvima i neuporedivo slavnije od Serafima; i Ivanjdan, rođenje Svetog Jovana Krstitelja, za koga je Sin Božiji rekao da se među rođenim od žena nije pojavio veći od njega.
Danas proslavljamo duhovni rođendan monaha Svetog Simeona Mirotočivog, bivšeg velikog župana Srpske zemlje, oca državnosti, svesti o jedinstvu naše nacije. Duhovni temelj za to on je postavio veru pravoslavnu, i na tom temelju narod se održao i onda kad je nestalo države u mraku stoletnog ropstva i stradanja.
Taj duhovni temelj učvrstio je, celim svojim životom i radom, sin njegov Sveti Sava, tvorac nezavisnosti naše Crkve, njen prvi Arhiepiskop, učitelj i prosvetitelj. Njime posvećen, narod je kroz vekove znao, osećao srcem i dušom i držao evanđelske istine da pravda drži zemlju i gradove; da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu; da je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.
U ovom gradu, danas mi ujedno otpočinjemo proslavljanje osamstogodišnjice manastira Hilandara, zadužbine i Svetog Simeona i Svetog Save. Kao i njegovi osnivači kroz vekove svoga postojanja, manastir Hilandar je podržavao duhovno biće našeg naroda, svetom naukom i životom svojih monaha. On nam je uvek davao nepogrešive odgovore na suštinska pitanja koja su nam vreme i prilike postavljali i tražili odgovor. On nam i danas svojim postojanjem daje odgovor na pitanja cilja i smisla našeg života i bitisanja. I postavlja nama pitanja kako se mi prema njima odnosimo. Da li to činimo onako kako su činili oni najbolji i najplemenitiji u rodu našem, ili samo onakvi kakvi oni nikad nisu bili.
Podizanjem manastira Hilandara njegovi osnivači i ktitori, Sveti Simeon i Sveti Sava su činili iz osećanja svoje dužnosti ispunjavanja dveju najvećih zapovesti Novog Zaveta, ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima. Veru pravoslavnu prigrlili su kao aktivnu snagu kojom se svakodnevno živi i koja se neminovno pokazuje u dobrim i pravednim delima. Shvatili su, dakle, svoj život kao dužnost i čast služenja Bogu i bližnjima, što po reči Hristovoj čoveku daje neprolaznu vrednost, uzdižući ga i pred Bogom i pred ljudima.
Za njih, Svetog Savu i Svetog Simeona, i pokolenja posle njih, do Kosova i posle Kosova, to je bio i ostao istinski dostojan smisao i cilj ljudskog života, i ovoga i onoga veka.
I nama danas Hilandar i njegovi ktitori upućuju pitanje: Da li i mi znamo i držimo evanđelsku nauku po kojoj, ne prezirući prolazno, telesno i zemaljsko, odlučno idemo neprolaznom carstvu nebeskom, i da li je iza nas blaženstvo toga carstva, u zajednici sa Hristom Bogom i svima svetima, u tome broju i iz roda našega, „skupoceni biser“, „blago skriveno u polju“, za koje vredi dati sve što imamo da bismo nje
ga zadobili? I da li se trudimo, u ovom svetu, da budemo ono što pravoslavni narod uvek treba da bude – Svetlost svetu i so zemlji, ovce Hristove među vukovima, ljudi i među neljudima?
Odgovor na to pitanje očekuju od nas Sveti Ktitori i njihov i naš Gospod, naši preci, savremenici i potomci.
Ako ih se budemo sećali ne kao bivših, ličnosti koji su negda živele i mnogo učinile, ali ih više nema, nego koji su žive i sada pred uvek živim Bogom i na čiju se živu veru ugledamo, to đe biti dostojan odgovor potomaka naših duhovnih Učitelja i Otaca. Imati pred duhovnim očima uvek savet svetog apostola Pavla: „Sećajte se svojih starešina koji vam propovedaše reč Božiju. Gledajući na svršetak njihovog života ugledajte se na veru njihovu“ (Jevr. 13, 7). Tada nećemo zalutati u tmini ovoga sveta u kojoj smo. I oni se neće postideti zbog nas, ni mi pred njima“.
 
26. februar 1998.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč na Svetosimeonskoj Duhovnoj akademiji na Kolarcu u čast osamstogodišnjice manastira Hilandara.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *