ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ДУХОВНИ ТЕМЕЉ НАШЕГ НАРОДА[1]
 
У Цркви православној, дани празновања Светих су не њиховог доласка у овај пролазни свет, који сав у злу лежи (1 Јов. 5, 19), него одласка из њега у свет непролазни, где нема болести, ни жалости, ни уздисања. За Цркву то су прави рођендани у којима се треба сећати и прослављати оне који су Бога прослављали својим животом, и које је Бог прославио и овога и онога света. Само три рођендана за овај свет она прославља Божић, рођења Сина Божијега нашег Спаситеља; мала Госпођа, рођење Свете Богородице; Часније од Херувима и неупоредиво славније од Серафима; и Ивањдан, рођење Светог Јована Крститеља, за кога је Син Божији рекао да се међу рођеним од жена није појавио већи од њега.
Данас прослављамо духовни рођендан монаха Светог Симеона Мироточивог, бившег великог жупана Српске земље, оца државности, свести о јединству наше нације. Духовни темељ за то он је поставио веру православну, и на том темељу народ се одржао и онда кад је нестало државе у мраку столетног ропства и страдања.
Тај духовни темељ учврстио је, целим својим животом и радом, син његов Свети Сава, творац независности наше Цркве, њен први Архиепископ, учитељ и просветитељ. Њиме посвећен, народ је кроз векове знао, осећао срцем и душом и држао еванђелске истине да правда држи земљу и градове; да је боље изгубити главу него своју огрешити душу; да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека.
У овом граду, данас ми уједно отпочињемо прослављање осамстогодишњице манастира Хиландара, задужбине и Светог Симеона и Светог Саве. Као и његови оснивачи кроз векове свога постојања, манастир Хиландар је подржавао духовно биће нашег народа, светом науком и животом својих монаха. Он нам је увек давао непогрешиве одговоре на суштинска питања која су нам време и прилике постављали и тражили одговор. Он нам и данас својим постојањем даје одговор на питања циља и смисла нашег живота и битисања. И поставља нама питања како се ми према њима односимо. Да ли то чинимо онако како су чинили они најбољи и најплеменитији у роду нашем, или само онакви какви они никад нису били.
Подизањем манастира Хиландара његови оснивачи и ктитори, Свети Симеон и Свети Сава су чинили из осећања своје дужности испуњавања двеју највећих заповести Новог Завета, љубави према Богу и љубави према ближњима. Веру православну пригрлили су као активну снагу којом се свакодневно живи и која се неминовно показује у добрим и праведним делима. Схватили су, дакле, свој живот као дужност и част служења Богу и ближњима, што по речи Христовој човеку даје непролазну вредност, уздижући га и пред Богом и пред људима.
За њих, Светог Саву и Светог Симеона, и поколења после њих, до Косова и после Косова, то је био и остао истински достојан смисао и циљ људског живота, и овога и онога века.
И нама данас Хиландар и његови ктитори упућују питање: Да ли и ми знамо и држимо еванђелску науку по којој, не презирући пролазно, телесно и земаљско, одлучно идемо непролазном царству небеском, и да ли је иза нас блаженство тога царства, у заједници са Христом Богом и свима светима, у томе броју и из рода нашега, “скупоцени бисер”, “благо скривено у пољу”, за које вреди дати све што имамо да бисмо ње
га задобили? И да ли се трудимо, у овом свету, да будемо оно што православни народ увек треба да буде – Светлост свету и со земљи, овце Христове међу вуковима, људи и међу нељудима?
Одговор на то питање очекују од нас Свети Ктитори и њихов и наш Господ, наши преци, савременици и потомци.
Ако их се будемо сећали не као бивших, личности који су негда живеле и много учиниле, али их више нема, него који су живе и сада пред увек живим Богом и на чију се живу веру угледамо, то ђе бити достојан одговор потомака наших духовних Учитеља и Отаца. Имати пред духовним очима увек савет светог апостола Павла: “Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију. Гледајући на свршетак њиховог живота угледајте се на веру њихову” (Јевр. 13, 7). Тада нећемо залутати у тмини овога света у којој смо. И они се неће постидети због нас, ни ми пред њима”.
 
26. фебруар 1998.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч на Светосимеонској Духовној академији на Коларцу у част осамстогодишњице манастира Хиландара.

Comments are closed.