ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ОСЛОБОДИМО СЕ ЈЕДНОСТРАНОСТИ[1]
 
Републички завод за заштиту споменика културе у Београду, ове 1998. године слави 50годишњмцу свог постојања м рада.
За пола столећа свога битисања, у приликама и могућностима, кроз то злочесто време после Другог светског рата, вршио је своју намену на очувању, конзервирању и презентацији историјских остатака профане културе па територији Србије, као и црквених грађевина, икона и других значајних црквених предмета. Чинио je то у циљу да се у наше време сачувају ти сведоци културног постојања негдашњих генерација, да их видимо и ми и генерације које ће дођи после нас.
Сагледајући у целини овај рад Завода, у време у коме је православна црква била онемогућена да преузме озбиљније мере у очувању постојећих старих цркава м манастира, а камоли оштећених и разрушених, осећамо своју дужност да изразимо признање Републичком заводу за оно што је учмњено у стручном предузимању мера око очувања важнијих манастира и цркава, фресака, икона, рукописа и ризница.
Несумњиво да се није постигло све што се хтело и што је било потребно. Бивало је и свакако ће бити примедаба да се могло и требало учинити више и боље. Но, које је дело људско толико савршено да није могло м требало бити боље. Али се ниједна ствар не може објективно проценити ако се једнострано буде набрајало што није учињено, не узимајући у обзир оно што је остварено и што је било могуће у датом времену и приликама.
Поред тога, у односу на Цркву и црквене предмете, долази сс често до несугласица и због једностраности гледишта и са једне и са друге стране. Не мислим при томе на људе материјалистички, атеистички оријентисане, за које вера, поготово хришћанство. значи обману “опијум за народ”, која зато треба да нестане.
Реч је о ставу људи културних и образованих који цркви прилазе једнострано, као грађевинама и предметима профаног карактера. У односу на те предмете, да је потребно сачувати их због њиховог уметничког и историјског значаја, са свим добронамерним људима, јединствени су и православни верници. Они исто тако сагледавају тај културно-историјски значај старих цркава и манастира. Али њима они долазе не као у музеје, него као у свештена места, ради потребе свог духовног живота. Црква, храм, за њих првенствено значи место молитве Богу и вршења свештених чинова који их уздижу са земље на небо, у њихову праву постојбину, као што се каже у једној црквеној песми: “да стојећи у храму мислим да стојим на небесима”: Са друге стране хришћанство није незаинтересовано ни равнодушно ни да ли ће храм, и остало у њему имати и уметничке квалитете, јер је, по Библији, естетско осећање, од почетка уточено у душу човекову: “И створи Бог дрвста лепа за гледање…” Али је потреба заједничке молитве основније, те је у доба гоњења вршена у катакомбама, пећинама, скровитим местима. Кад је под царем Константином дошла слобода и за њих. отпочело се са градњом храмова по принципима грађевинарства и естетике, те настају уметнички стилови: базилике, романски, грчко-византијски итд.
Битно је, дакле, да се ослободимо једностраности, јер оне могу бити само полуистине, никад цела истина, а она нам је потребна. У Цркви то видимо и у појању црквених текстова, при чему мелодија треба да олакша усвајање оног главног, садржине певаног текста. Или у сликању икона, да оне не буду, ма колико успели, но само портрети људи овога света. Црква, истина, тражи да оне приказују историјске, земаљске личности, али оне које су достигле светост, тј. узрасле до људи небеских, који су свукли са себе старог човека са делима његовим, а обукао се у новог, човека савршеног, “у меру раста пуноће Христове”. Иконе, дакле пред којима се “може молити Богу”, по речима протојереја Сергија Булгакова.
Између историчара уметности који као у другим објектима, који се баве и у цркви виде једино ову, културно-уметничку и историјску страну; и богослова који у њој виде само молитвено-духовни значај, долазиће увек до несугласица. Биваће при томе да ће и једни и други приписивати Западу пристрасност према другој страни да се скрене са пута којим се иде оним што је добро, свето и племенито.
 
Патријарх српски Павле
 
Фебруар 1998.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Предговор за Каталог “Чувари баштине 1947-1997′ у издању Републичког завода за заштиту сиоменика културе – Београд.

Comments are closed.