ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ДРЖАВА НИЈЕ РЕЖИМ[1]
 
Млади моји суграђани,
Иако сам већ дуже на новој дужности, после три и по деценије епископске службе на Косову и Метохији, још увек сам грађанин Призрена, сва грађанска и лична документа издата су ми онде, примам тамошњу пензију, и зато вам се обраћам као суграђанима.
Пажљиво сам прочитао текст вашег прогласа, написаног за мирне демонстрације на које сте изашли 30. децембра 1997. Изражавам своје поштовање за све што је у њему изнето и читано на улицама Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи. Верујем у реч вас, младих људи од идеала и части, а одгоним уобичајене сумње, или искуства, да иза лепих речи могу и да не стоје такве намере.
Упућујем, зато, изразе дубоке потиштености и протеста што су државни чувари реда употребили силу да би растурили такве демонстрације каквим их ви представљате. Тући и хапсити студенте представља и тешко огрешење не само о службену дужност већ и о част земље у којој живимо. Не потеже се сила на омладину, ма и по цену највећих напора да се изазови отрпе. Овако сам говорио и прошле зиме, када су ваши београдски другови растеривани шмрковима по леденој ноћи и ударцима палица, тако да никако нису боље прошли него прекјучерашњи демонстранти по предграђима Приштине.
Размишљам о захтеву у вашем прогласу да заузмете место које вам свакако припада у зградама државног универзитета, али се питам како замишљате свој повратак када не признајете државу чији је то универзитет? А држава није исто што и њени режими, већ историјски, географски, многоструки још организам, који има свој идентитет и установе, старије од сваке политике. Чудним ми се чини и положај ваших сународника и вас када тражите и добијате легалне пасоше Србије, слободно одлазите и слободно се враћате у државу која је једино за вас нелегална, иако највећи део света данас признаје њено постојање и њену целовитост, ви се по тој држави слободно крећете и безбрижно живите на свим њеним просторима. “Да је Србима у Хрватској био признат ма и један део аутономних права која су била додељена Албанцима на Косову, до рата 1991. не би ни дошло – рекао ми је умни државник једне суседне земље.
Ваше мирне демонстрације разумем, но стање на Косову захтева озбиљно, мукотрпно отварање свих питања која трују односе наша два народа, као и њихових суседа, а потресају читав европски простор.
Поменух да сам ваш суграђанин, јер лична карта (leternjoftim), коју имам, издата ми је 1979. са подацима на шиптарском, а потом и на српском језику. Званични документ о себи, као епископу једне од најстаријих епархија Српске цркве и земље, имам најпре на туђем језику. Но био сам дужан да поштујем ту принуду – ни једину, ни највећу – јер је такав, смишљено подметнут закон владао у средишту Старе Србије, преименоване у Аутономну Покрајину Косово. Ни до данас нисам променио личну карту. Више бих волео да се измене односи у том делу земље и да свима буду призната основна националиа, верска и сва друга људска права, али и дужности да свако поштује и друкчијег од себе.
Невоља је, међутим, што се на те измене гледа као на одмеравање снага уместо разумног, реалног суочавања разлога и разлика. Са једне стране, ваши национални предводници на привидно друкчије начине, са подељеним улогама, мисле исто и имају само један циљ, а ви ако добро знате који је, можда не слутите чему он води. Званична српска политика, опет, затворена у себе, неће моћи да овлашћено представља праве интересе свога народа, све док не окупи најпозваније, најтрезвеније људе добре воље, способне да разумеју, стрпљиве и да разувере, достојне поштовања за сваки разговор и договор. Да је од једноумља политичке идеологије опасније национално једноумље у то нас је уверио недавни рат и његове претешке последице.
Трпљење је достижније од исхитрених захтева и много шта још морамо сви поднети, док се не изврше корените промене стања, без кога нема опстанка ни вама ни нама, ни другима око вас. А опстати можемо како и сами кажете у свом прогласу, ако се не тражи победник над противником, већ ако у свакој прилици поступамо као људи, по вечитој правди Бога јединога. Њему се молим за добро свих народа ове земље, а пре свега за вас младе, да бисте живели боље, достојније људи, него ми у досадашњим, наопаким временима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо патријарха српског Г. Павла студентском покрету за “Албански универзитет на Косову”.

Comments are closed.