NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
SEOBA JE BIVALO, BIVA I BIĆE[1]
 
Vaša Preosveštenstva, braćo u Hristu sveštenici, draga braćo i sestre!
Osobitom milošću Božijom smatramo što smo dočekali radost da zajedno s vama proslavimo ovu svetu nedelju, sedmični praznik vaskrsenja Sina Božijega. Što ovako zajednički učestvovasmo u Svetoj Liturgiji, tajni Tela i Krvi Hrista Gospoda, najveću tajnu naše vere. Molismo se u skrušenosti sa punom verom da je ovde s nama i On, naš Spasitelj, Isus Hristos, koji je rekao: Gde su dva ili tri sabrani u moje ime onda sam i ja među njima (Mt. 18, 20). Verujemo dakle, da je On ovde, zajedno sa svojom svetom majkom Bogorodicom, u ovoj crkvi, koju preci vaši podigoše, proslaviše praznik njenog Uspenija, prelaska iz ovog prolaznog sveta u onaj neprolazni, koji neki dan proslavismo i mi i vi.
U duhovnoj zajednici s vama, i svima koji su kroz stotine godina molitveno dolazili u ovaj hram, i mi dođosmo i molismo se Njemu kao i oni: Gospode, sveti i milostivi, svoju blagodatnu pomoć pružio si svima na putu dobra, pa i naši.m precima. Ne uskrati milost Svoju, ni nama, potomcima njihovim, ni svima ljudima dobre volje u ovom gradu, u ovoj zemlji i u celom svetu Tvome.
No pri tome ne zaboravimo, braćo i sestre, da đe Gospod i svi Sveti uvek biti s nama ako i mi budemo s njima u svetosti pravoslavne vere i čestitosti života po toj veri. Shvatimo da smo mi ljudi dvojna bića, telesna i duhovna. Taj smisao ima reč Hristova: Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4). Svakako, mi smo tela i treba nam telesna hrana. Ali nismo samo tela, nego i duše. Duši pak treba duhovna hrana, a to je reč, nauka Božja, po kojoj znamo ko smo, odakle smo, kakav smisao imaju teškoće na ovom svetu. I ono osobito važno, da je smisao i cilj našeg života – zadobiti neprolazno blaženstvo Carstva nebeskoga. Gospod Isus Hristos zato je i došao na ovaj svet da nas nauči i daruje moć kako mi smrtni da postanemo besmrtni, zemaljski da postanemo nebeski, sinovi i kćeri Božije.
To su naši preci znali, prihvatili srcem i dušom, i po tome živeli i postupali. U njima imamo svete primere i uzorne učitelje. Oni su nam prokrčili put kojim treba ići da cilj života postignemo i postanemo narod Božiji. Majke su nas od kolevke učile i opominjale:
 
Nemoj sine govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi Boga istinoga,
bolje ti je izgubiti Glavu
nego svoju ogrešiti dušu.
 
To je na naš način, našim jezikom i rečima iskazana nauka Hristova: Šta vredi čoveku da sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt. 16, 26). Zar mu ceo prolazni svet može nadoknaditi besmrtnu dušu? I ocevi su nas učili i na Kosovu, i posle Kosova:
 
Zemaljsko je za. malena carstvo,
A nebesko uvek i doveka
 
Zato su oni i mogli, čuvajući se greha, da podnesu svaku teškoću na putu pravde i istine Božije. Kad se moralo, davali su i živote svoje, ali obraz i dušu ni za šta na svetu. I kad su pošli u Boj na Kosovo, nisu išli da gaze tuđu zemlju, pego da brane svoju. I to da se brane kao ljudi, ne zločinom i nepravdom. Jer su tvrdo verovali da, „pravda drži zemlju i gradove“.
Tu je nauku naša Crkva upućivala svima uvek pa i u nesrećama građanskog rata, koje su nas snašle pri rušenju bivše Jugoslavije. Moleći se Bogu pravde da pošalje mir svoj i nama i drugim zaraćenim stranama, za čitavo to vreme molili smo mu se da to što nas je snašlo ne snađe nijednu zemlju i nijedan narod na svetu. Došli smo, dakle braćo i sestre da se podsetimo i podržimo u toj zajedničkoj veri u istinu, pravdu i ljubav, da su ope moćnije od neistine, od nepravde i mržnje. Tu veru da održimo bez obzira gde smo i gde živimo, kako mi u svojim krajevima, tako i vi u ovoj zemlji. Tu veru su držali i preci vaši koji su tu živeli i podizali crkve i manastire davno pre seoba pod patrijarsima Arsenijem Trećim i Arsenijem Četvrtim. A i tada kad su boreći se za slobodu, morali napuštati svoja rodna mesta i vekovna ognjišta.
Seoba je bivalo, biva i bivaće. I ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Gde ćemo se naći, u kom kraju sveta, to ne zavisi uvek od nas. Ali, da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to od pas zavisi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi – ni mi ni vi, ni naši sunarodnici gde bili i gde živeli. Potrudimo se za života u ovom svetu da sagradimo večne kuće u Carstvu Božijem u kome mogu ući samo ljudi. Za neljude, onde nema mesta.
Živeći u ovoj lepoj zemlji, bratski se ophodite sa narodom drugih vera. Svojim čestitim vladanjem i radom ukažite poštovanje zakonima koji u njoj važe. Budite dobri susedi svojim susedima, dobri radnici u poslu koji obavljate, uvek sa svešću da će ljudi među kojima živite, prema vašem vladanju, ocenjivati i nas i ceo naš narod i našu veru. Pogotovo da đe nas sve, po vladanju i delima oceniti i naš i njihov Bog kad pred Njegov pravedni Sud izađemo. Ne zaboravimo, braćo i sestre, da nas taj put, sa ovog sveta na onaj sve čeka, bez obzira koje smo narodnosti, koje vere i ubeđenja.
Sa tom su verom živeli svi naši preci, i oni bogati i moćni, kao što je veliki narodni dobrotvor Sava Tekelija koji je svojim radom kao predstavnik naroda, predsednik Matice Srpske, a osobito osnivanjem zadužbine „Tekelijanum’, za univerzitetsko školovanje u Budimpešti sposobnih đaka iz Vojvodine, učinio toliko dobra, jer je preko 500 pitomaca uživalo blagodanije njegove zadužbine.
Dugujemo veliku zahvalnost državnim vlastima Republike Mađarske što se Tekelijanum vraća Crkvi, da se nastavi njeno delovanje prema želji i nameni Save Tekelije. Isto tako, izražavamo svoju zahvalnost istim vlastima na obnovi pravoslavnih crkava kao značajnih spomenika kulture i umetnosti, a takođe za postupak oko vraćanja crkvenog imanja i zgrada Crkvi.
Obraćamo se i Vama, Vaše preosveštenstvo, brate Danilo zahvaljujući na bratskom pozivu, za ovu posetu i ukazano gostoprimstvo. U znak bratske ljubavi predajemo Vam onu ikonu Svete Bogorodice – kopiju njene ikone iz manastira Dečana – moleći se njoj, zaštitnici roda našeg krstonosnoga, da bude uvek s Vama, pobožnim sveštenstvom, monaštvom i blagovernim narodom Vaše eparhije, u svemu svetom i spasonosnom, upućujući joj i sada i svagda, molitveni priziv:
 
Raduj se Nevesto Nenevesna,
i Presveta Bogorodice, spasi nas!
 
31. avgust 1997.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda u Sabornoj crkvi u Sent-andreji, prilikom posete budimskoj eparhiji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *