NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
POST SUBOTOM
 
Pre nekog vremena, (1.juna 1997.) u“Privoslavlju“ je objavljen članak „Post subotom“. Članak je izložen ukratko i može uneti zabunu kod vernih. Zato pojedine stavove treba pojasniti di bi se izbegla nedoumica. U članku se navodi naredba Apostolskog 66. kanona (u nekim zbornicimp ovaj se kinon navodi kao 64.): „Ako se koji vernik zateče di posti u dan Gospodnji, ili subotu, sem jedne jedine (tj. Velike subote, kada je telo Hristovo ležalo u grobu, „ženik bio otep“, te po reči Njegovoj treba toga dini postiti, Mt. 9,15), – neki bude svrgnut, ako je svetovnjak neka se odluči“.
 
No to nikako ne znači da bi se u te dane Velikog posta mogla jesti mrsna hrana, jer 56. kanon Šestog vaseljenskog sabora, navodi da su u Jermeniji, i u nekim drugim mestima, u subote i nedelje Velikog posta, jeli sir i jaja, određeno naređuje: U Crkvi Božijoj, u celoj vaseljeni, nalaže se post (grčki „nistian“) i uzdržavanje kako od svega zaklanog, tako isto i od jaja i od sira, što je plod onoga od čega se uzdržavamo. Koji se ovoga ne budu držali, ako su klirici, neka se svrgnu, svetovnjaci odluče“.
Na prvi pogled može se pomisliti da propis 66. Apostolskog kanona i 56. kanon Šestog vaseljenskog sabora, s druge strane, naređuju suprotno – *da se u subote i nedelje Velikog posta ne sme postiti, i da se u te iste dane ne sme mrsiti. Međutim, treba imati u vidu da je po rečima svetog Vasilija Velikog, post ustanovljen u raju i da se sastoji u jedenju rajske hrane, uglavnom povrća i voća. No treba imati u vidu i to da se, kao u svemu dobrom, i u postu razlikuje viši i niži stepen. Najviši, najstrožiji je nejedenje dan-dva (u početku Velikog posta i na Veliki petak); strogi post – suhojedenje jedanput na dan (u tri časa po podne); jedenje pak dvaput na dan, sa uljem i vinom, znači ublaženi post, crkvenoslovenski štampani Tipik za taj ublaženi post (kad se jede dvaput na dan razume se, posno jelo) veli da znači „ne bivanje posta“ (strogog) (post ne bivajet).
Sada možemo razumeti da 66. Apostolski kanon kazuje da se subotama i nedeljama u Velikom postu (i ostalim postovima) ne drži strogi post, tj. suhojedenje u deveti čas dana – nego ublaženi – odmah po Liturgiji i uveče jelo sa uljem i vinom. A u tome je i duh 56. kanona Trulskog sabora, da se u postu ne može jesti meso, sir i jaja. Na taj način, po rečima svetog Nikodima Svetogorca, Pravoslavna crkva mudro ispunjava naredbe oba kanonska propisa: Ne ukidajući posna jela svete Četrdesetnice mesom, sirom i jajima…, niti 64. (66) kanon Apostolski, koji naređuje da ne bi ko postio subotom i nedeljom potpunim postom od svega (Pidalion, izdanje „Asir“, Atina 1970, str. 270).
U izlaganju po ovoj stvari, u članku „Post subotom“ izaziva zabunu komentar na kazivanje kanoniste Jovana Zonare da su mnogi od svetih Otaca držali, radi askeze, poseban post od deset, osam, ili četrdeset dana, ubrajajući u taj broj subote i nedelje. To kazivanje, pogrešno je prikazano kao da su Sveti u te subote držali post kad su u nedelju hteli da se pričeste. Ovakvim komentarom se htelo dobiti opravdanje za držanje strogog posta kod nas subotom i nedeljom za one koji hoće da se u toku Gospođinog ili Božićnog posta pričeste na Preobraženje ili Vavedenje. Reči Zonare imaju sasvim drugo značenje, jer on pre napomene o posebnom postu Svetih, kad kazuje: „Post je dobra stvar, i ono što je dobro treba na dobar način da biva. Ako neko posti prestupajući odredbe apostolske ili svetih Otaca, čuće da dobro nije dobro kad dobro ne biva“. Ovo na svaki način jasno ukazuje da su i Sveti držali svoj post subotom i nedeljom ne strožije nego kako speti kanoni propisuju, pa tako treba da činimo i mi.
Treba još da pojasnimo i kazivanje u „Postu subotom o svetoj Tajni Pričešća, centralnoj tajni naše vere i najvećem daru Božije milosti ljudima.
Prvi hrišćani prilazili su potpunom verom Gospodu koji je rekao: „Ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Ko jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 5354). Stoga su prilazili svetom Pričešću ne po pekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez njega ne mogu duhovno živeti, onako kao što dišemo spontano. Dolazili su svagda nedeljom i praznikom na Liturgiju i na poziv đakonov: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“, svi su u redu prilazili i pričešćivali se. Zvali su se „sveti“ i bili zaista svetog života. Nisu pristupili samo oni koji iz okolnosti ličnog ili porodičnog života to nisu mogli učiniti, ili koji su učinili neki greh dok se nisu ispovedili i dobili razrešenje. Prestarelim i bolesnim vernicima đakoni su odnosili sveto Pričešće njihovim kućama i onde ih pričešćivali. Za vreme posta postili su i pričešćivali se, za vreme mrsa mrsili i pričešćivali se.
No kad je došla sloboda hrišćanstvu od cara Konstantina, masovnim prilaskom hrišćanstvu neznabožaca, ne kao ranije samo iz duboke vere u istinitost nauke Hristove i gotovosti na svaku žrtvu za Njega, nego iz oportunizma – jer je hrišćanka majka careva. mnoštvo velmoža i naroda – te moralni nivo života hrišćana pada. Jedni vernici prilaze svetom Pričešću redovno, ali „kako bilo, više po običaju i zavedenom redu, nego sa rasuđivanjem i svesno“, kako se žali Sveti Jovan Zlatoust. Drugi su odlagali Pričešće dok se bolje pripreme, ali su pripreme takođe odlagali iz neodgovornosti da svakog dana iskreno žive po volji Božijoj. Umesto Pričešća dobijali su anaforu, antidor (grčki antidoron =umesto darova, umesto pričešća).
Sve do sedmog veka mnogi vernici pristupali su svetom Pričešću redovno, svake nedelje. Docnije to čini sve manje vernika, te je sve manje hleba osvećivano za Pričešće, a sve više za anaforu. U doba Teodora Studita, u devetom veku, već se ne osvećuje za pričešće ceo hleb, nego vadi samo Agnec iz jedne Prosfore. U 15. veku sveti Simeon Solunski savetuje takođe na redovno pričešćivanje, ili da im bar ne prođe između jednog i drugog više od 40 dana. Najzad, Pravoslavno ispovedanje vere postavlja kao krajnju granicu vernima pričešće četiri puta godišnje u četiri velika posta.
U naše vreme došlo se dotle da se kao priprema za pričešće shvata telesni post, te neki sveštenici postavljaju samo to pitanje: Jesi li postio? A ne pitaju o gresima koje su činili, za koje treba iskreno da se pokaju i dobiju razrešsnje. Šta znači izostavljanje glavnijeg, po nauci Svetih, posta duhovnog, neka nam kažu makar samo reči Svetog Atanasija Velikog: „Nije uspeo onaj koji posti samo od jela, nego onaj koji je odstupio od svake zle stvari; tome se računa post. Jer, ako neko posti, a ne drži usta svoja da ne govore zle reči, ili gnev, ili laž, ili zakletvu, ili govori protiv bližnjega, nikakve on nema koristi, nego gubi sav trud .
Toga formalnog, primitivnog odnosa telesnog posta prema svetoj Tajni Pričešća moramo se na svaki način osloboditi.
U pravoslavnom svetu, u Grčkoj, Americi i drugim zemljama, kod mnogih vernika već se utvrdio stav obnove živog interesovanja, pristupanju svetoj Tajni Pričešća što češće, svake nedelje i praznika. Imao sam priliku da sam vidim kako pristupaju svetoj Tajni Pričešća. Pitao sam mnoge ispovednike i duhovnike o toj stvari, i opi su redovno odgovarali da je to stvar duhovnika kome je poznato duhovno stanje svakog od tih vernika, i prema tome određuje kad se vernik može pričestiti uz post, kada, kako i sa kakvom pripremom to može činiti za vreme mrsa: prilježnijom molitvom, bogomislijem, bezgnevljem, postom ili bez posta, itd.
Treba biti obazriv i ne propisivati pravilo da se, ne samo u vreme propisanih postova, nego i za vreme mrsa, u subotu ne sme jesti jelo sa uljem, a kamoli „sve ostalo“, tj. mrsno, ako će se u nedelju pričestiti. Pa onda zaključiti nepromišljeno teškim zaključkom da subotom jesti ulje, a u nedelju pričestiti se znači „tešku zabludu i zamku nečastivoga“. Ne znamo da li se tu misli samo na verne, ili i na sveštena lica koja subotom, van posta, jedu mrsnu hranu, a sutradan, u nedelju, služe svetu Liturgiju i pričešćuju se.
Isto je tako nerazuman stav nekih revnitelja da se što pre dođe do pričešća vernih na svakoj Liturgiji, koji zahtevanje posta pred pričešće proglašavaju đavoljim pronalaskom da se pričešće onemogući, i vele: „Hristos, sveti Apostoli, naša Crkva i njeni Sveti govore: Prilazite često sa strahom Božijim, verom i ljubavlju ovoj tajni božanske ljubavi, postaravši se za uređenje svoje savesti. Satana pak viče: Ne, ne! Kanon je i pravilo moje nedostupno da postite tri dana i da pristupite u retkim razmacima. Inače, napolje, nećete biti primljeni“ (Monahos Theodosios Agiopavlitis, „To uranion mana“‘, Volos 1969, str. 89. Opširnije vidi „Glasnik SPC“, 1976, str. 12).
Čuvati se, dakle, jedne i druge krajnosti, podsećajući se svagda saveta svetog Grigorija Bogoslova: „Ne budi strožiji od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *