ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПРИЧА О ТАЛАНТИМА
Беседа на Светој Литургији на празник Светог Јоакима и Ане у цркви Светог Георгија у Бежанији
 
Јер као што човек полазећи на, пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланта, а, другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; u одмах отиде. А онај што прими пет таланта отиде те ради с њима, и доби још пет таланта. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа, у земљу и сакри сребро Господара свога, А после дугог времена дође Господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима, И приступивши онај што је примио пет таланта, донесе још пет таланта говорећи: Господару, предао си ми пет таланта; ево још пет таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога. А приступивши онај што је примио два, таланта рече: Господару, предао си ми два, таланта; ево још два таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога, А приступивши му овај што је примио један талант рече: Господару, знао сам, да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао; Па се побојах и одох те сакрих талант твоју земљу; и ево ти твоје. А Господар његов рече му: Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао: Требало је зато да моје сребро даш мењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком,. Узмите, дакле, од њега талант, подајте оном, што има десет таланта. Јер свакоме ко има даће се, и претећи ће му; а од оног.а који нема, и што има узеће се од њега. А невалаљога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач, и шкргут зуба”.
 
(Матеј 25, 14-30; Зач. 105)
 
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се Богу једноме у Светој Тројици, браћо и сестре, на овој светој Литургији и у овом светом храму где су се пре нас молили наши благочестиви и побожни преци и одслужисмо свету Литургију Тела и Крви Господа Исуса, Свету Тајну, највећу, наше вере. Јер у свакој Светој Тајни и молитвословљу примамо појединачну благодат Божију, Његову помоћ за узрастање у свему што је добро, а у Светој Тајни Причешћа примамо Њега Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа у облику хлеба и вина. Јер је Он рекао: “Ако једете тела Сина Човечијега и пијете крви Његове, ја ћу у вама пребивати и ви ћете са мном пребивати, Ко не једе моје тело и не пије моју крв у мени не пребива” (Јн. 6, 56). И још и ово, даје дакле, Света Тајна причешћа она Света Тајна која нас доводи у најкраснију везу и јединство са Сином Божијим и са свима православнима у свету. Са друге стране опомиње нас Свети апостол Павле да пазимо како прилазимо Светој Тајни Причешћа: “Ко, вели само једе и пије (као обичну храну), суд себи једе и пије”. Па каже: “Да смо обраћали пажњу не би нам се судило, овако, вели, има доста који су болесни, а доста, их је и умрло” (1. Кор. 11, 29, 30, 31). Кад би испитивали себе онда би били достојни Светог Причешћа. Дакле, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: причешћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан, те највеће тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је најважније.
Данас ево добисмо и новог сабрата, новог ђакона у служби Богу, Светој Цркви и народу православном. Име ђакон, на грчком значи то, служитељ. А Господ Исус Христос каже: “Ко хоће ga буде првимеђу вама нека буде последњи и свима слуга јер ни Син Човечји”, тј. Он, “није дошао да Њему служе, него Он да служи и даде живот своју откуп за многе” (Мат. 20, 27,28).
У данашњем Светом Јеванђељу чусте причу Христову о талантима, како је Бог једноме дао пет таланта, другоме два, а трећем један. Свакоме према његовој снази, с тим да они тим новцем раде и да га умноже, а кад Он дође да му дају одговор и вишак. И ви знате, чусте, како су ова прва двојица учинила: онај што је добио пет таланта трудио се и зарадио других пет, онај што је примио два, зарадио два. И обојица су чули од господара оне речи најважније: “Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, Уђи у радост господара свога”. Иако је онај први зарадио пет, а овај свега два, али према својој снази и колико му је даровано, и један и други су умножили дупло. А онај трећи што је добио један, он је закопао новац господара са мишљу: знам да је господар мој тежак човек: купи где није просуо а жање где није сејао. И кад дође господар и од њега потражи рачун он тада рече: “Знам. Господару да си ти тежак човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао, па се бојах и сакрих сребро твоје у земљу и ево ти твоје”. Чусте речи господара: “Зли и лепи слуго, зашто ниси дао макар моје сребро, мој новац, мењачима у банку, па бих ја добио са вишком. Ни толико се дакле, ниси потрудио”. И онда рече: “Узмите талант и подајте ономе што има десет, а неверног слугу расеците на пола”.
Реч је браћо и сестре, о свима нама. Бог нам је даровао дарове, једноме више, другоме мање. Али свако може својим трудом да задобије исту награду, исте речи да чује од Господара, ако се потруди. Труд је дакле, у погледу добра оно што нас узвишава пред Богом. То, дакле, и мене и ове свештенике и ђаконе, поготово што њихов назив и значи служитељ, да опомиње на ту реч Господњу. Служењем ближњима задобићемо од Њега награду и признање да смо вредни и мудри управитељи Његови. То дакле, брате Владимире (новорукоположени ђакон), да буде стална реч пред очима твојим духовним и да служењем својим као ђакон, а и ако се удостојиш вишег чина, служењем својим да стичеш пред Богом величину, и ја и ти и сваки православни хришћанин. То је оно што је најважније.
И још, да смо сви ми сарадници Божији. Што можемо ми да чинимо да и учинимо, јер нас је Бог обдарио тим талантима зато да би их увећали и били корисни ближњима. Оно пак што наше време износи пред нас а превазилази наше снаге, то је по речи Господњој коју данас прочитасмо на томе рукоположењу и свагда на рукоположењу сваког свештеног чина, да Божанска благодат увек оно што је немоћно лечи и недовољно допуњује. То је утеха и за нас свештенике и пастире, да Бог од нас очекује више него што можемо, а Он нам је дао снагу и зна колика је и Он пред нас износи задатке нашег времена, Он зна колики су они и да ли превазилазе, превршавају нашу снагу. Ако су они већи од наше снаге, Он ђе по овим речима, додати од Себе оно што нам недостаје. То је за нас утеха, стабилност, да се не пружамо, што каже Свети Василије Велики, ономе што је изнад снаге, а да се не задовољавамо и не изговарамо оним што је испод снаге. Учинити што можемо, ни више ни мање. Више од тога, ако је потребно, учиниће Свесилни Бог, као што је чинио и прецима нашим.
Нека Господ помогне и нама који да нас представљамо српски народ и веру православну, да будемо достојни имена, православног имена Срба православи их.
 
22. септембар 1996.

Comments are closed.