NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
O BESMRTNOSTI DUŠE[1]
 
Primivši pismo čoveka koji zastupa gledište da je svaka religija, pa i Prravoslavlje, samo „proizvod ljudske mašte i ništa drugo, delo zemaljskog čoveka i nikoga više, di čovekovom smrću ne preživljava nikakva duša“, i tome slično, uputio sam mu odgovor preporučenimpismom. Pismo je bilo poslato na ime, prezime i mesto koje je naveo. Međutim, pismo je pošti vratila sa oznakom. „Primalac na datoj adresi nepoznat“.
Navedeni odgovor iznosim javnosti preko „Pravoslavlja“ sa namerom da dobronamerni ljudi sagledaju stvar i sa druge strane. Vernici pak, kada im se upute slična pitanja, da znaju odgovoriti makar na neka od njih, i sebi i drugima.
 
Gospodine Stojanoviću,
 
Primio sam Vaše pismo odavno, no do sada nisam bio u mogućnosti da Vam odgovorim. Shvatam vaš životni stav. Svega su dve mogućnosti: ili ovaj svet ima svoj smisao i cilj, ili nema; ili je ovaj svet stvorio Bog, razumno svesno biće koje postoji od večnosti, ili Boga nema, ili je čovek dvojno biće, od tela i duše, pri čemu je telo od zemlje i smrtno, a duša besmrtna, ili nema nikakve besmrtnosti, smrću se sve završava itd. Ta pitanja staju kad-tad pred svakog čoveka i on ih mora rešiti. Svakako ih ne usvaja bez nekih razloga, kako ih i Vi navodite, iznoseći svoje shvatanje i objašnjavajući moje, iz ugla iz koga ih Vi, ta opšta pitanja, posmatrate.
Poštujući Vas i Vaše shvatanje, kao Vaše bez želje za polemikom, izneću nekoliko misli viđenih iz drugog ugla. Pri tome ću gledati da to budu sagledavanja ljudi od prirodne nauke, ne bogoslova.
Jedan od njih, Andre Amper, fizičar, čijim se imenom i danas naziva jedinica snage električne energije, uporedivši poredak pojavljivanja organskih bića prema Bibliji i prirodnoj nauci, biologiji: bilje, ribe, ptice, sisari, čovek, stavlja pitanje kako je to Mojsije mogao znati na 1.500 godina pre Hrista, kako nije stavio ptice pre riba? Pa zaključujte: ili je on, Mojsije, bio naučno tako tačno obavešten kao u naše vreme, ili mu je Bog otkrio (P.J. Svjetlov, Religija i nauka, Bitolj 1937, str. 109).
Luj Paster, slavni pronalazač leka protiv besnila, veli da onaj koji priznaje postojanje beskonačnosti, a od toga ne može niko uteći, taj u tome priznanju potvrđuje više natprirodnoga po u čudima svih religija. Zato što ideja beskonačnosti ima dvojni karakter. Ona se misli silom nameće i u isto vreme joj je nepojmljiva (isto, str. 98).
Jedan mladić pita Alberta Ajnštajna, tvorca teorije relativiteta: kakav je smisao našeg života i života svih živih bića uopšte? Ajnštajn mu kaže: Znati odgovor na to pitanje znači biti religiozan. (Svakako da ovim hoće da kaže da se egzaktna nauka ne bavi pitanjem cilja života, nego pitanjem kako provesti život, kako proizvoditi, hraniti se, lečiti itd.). Mladić onda kaže: Ima li uopšte smisla to pitanje postavljati? Ajnštajn odgovara: Ko svoj sopstveni život, i život svojih bližnjih, shvata kao besmislen, taj nije samo nesrećan, nego jedva sposoban za život (Albert Ajnštajn, Moja slika svijeta, Sarajevo 1955, str.?) Na drugom mestu Ajnštajn govori o zakonima prirode u kojima se ispoljava jedan tako nadmoćan um da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome jedan potpuno ništavan odsjaj (isto, str. 17).
Svakako da zakoni prirode i jesu zakoni po tome što se u njima nalazi razumnost. Kad u njima ne bi bilo razumnosti oni i ne bi bili zakoni. Bio bi nered, haos. Kao što i Vi kažete. Mi otkrivamo tu zakonitost svojim umom i koristimo: Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad katetama. Nisu ljudi stvorili taj zakon. Oni su ga samo otkrili i koriste ga. Ili zakon da svako telo potopljeno u tečnost prividno je lakše koliko je teška tečnost njime istisnuta, te pravimo lađe od gvožđa.
Za mene onde gde postoji viši um mora postojati ličnost čiji je to um. Ne može postojati bezlični um, kao što ne može postojati ličnost bez uma. Mogu da shvatim da za Vas i druge ljude može i ne biti tako.
Kazivanje da hrišćanstvo uči: „Ne treba vam razum ni učenje ljudima, nego je dovoljno da svoj razum podvrgne jarmu vere“, ne stoji, jer Hristos naređuje: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Matej 10,16). Što znači, razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno razvijete u sebi dobrotu. Telesnim očima mi gledamo ovaj svet zajedno sa muvama i njihovih hiljadu očiju, ali umom, koji je naše duhovno oko, mi vidimo ono što one ne vide. No um je hladan. Dobrota topla, ali slepa. Ako je čovek samo dobar, a slabe pameti, iskorišćava ga svako kao budalu. Stoga nam je potreban um i dobrota, da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota ne pređe u glupost.
Hristos još kaže:Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela… (Matej 5, 16). A pored drugih, kad jedan hrišćanski pisac u IV peku piše: Jednako je nesavršena hrišćanska teorija bez prakse, kao i praksa bez teorije kako se može održati tvrdnja teologa koji kako Vi kažete, vele: „Da je za spasenje dovoljna vera bez ikakvih dobrih dela“, kad bi ti teolozi mogli znati, pored iznetog, i reči apostola Jakova: Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva (Pos.Sv. Jak. 2, 26).
Verujem da ste Vi, kao što kažete, „za istinu, a istina ne može biti nego jedna“. Tako i ja verujem. I još verujem da istina sama od sebe ima postojanje, biće, suštinu, a tako isto i pravda i svako istinsko dobro. Nasuprot tome, laž, nepravda i svako zlo oni nemaju u sebi bivstvovanja, postojanja. Svo je njihovo postojanje u negiranju istine, pravde i dobra. Bez istine laž je nezamisliva, ne može postojati, i nepravda bez pravde itd. To je nadmoć istine, pravde, ljubavi i svakog dobra.
Svakako da „zemaljski čovek, svojom anatomskom građom nije u mogućnosti da kontaktira sa nebeskim Božijim štabom, kako pišete, nego svojim duhovnim sposobnostima koje nadilaze vasionu.
Materijalisti tvrde da smrću tela umire duša. Telo i dušu upoređuju sa nekom mašinom, npr. automobilom. Kad su u njemu sve one poluge, točkići, žice, na svom mestu, ima benzina i stavi se u pogon, on ide. Jedna sama žica, ili poluga da otkaže, automobil sa radom staje. Tako je vele i sa čovekom. U njegovom telu ima mnogo više poluga i žica nego u automobilu. Jedna od njih kad otkaže život prestaje. A to je duša, ona je samo funkcionisanje tela. Smrđu sve prestaje.
Sagledajte taj stav malo sa ove strane: Jedan umetnik na violini, ili klaviru, dok svira pa mu pukne žica ili mu se violina razbije, prestaje da svira, jer ne može da svoju umetnost projavi preko takve violine. No, da li su time umetnik i njegova umetnost prestali da postoje? Telo je dakle samo instrument preko koga se besmrtna duša pojavljuje.
Neću se začuditi ako Vama ovo upoređenje ne kazuje ništa, sem plitkoumnost vere i verujućih.
Po vašem kazivanju, čovek nije odgovoran za svoja nedela i grehove, nego Bog koji ga je stvorio nesavršenim, a ovamo je Bog sveznajući i svemoguć.
Po reči Bleza Paskala (+1662), matematičara, tvorca integralnog računa i pronalazača prve mašine za računanje „Čovek je samo jedna trska, ali trska koja misli… Prostorom vasiona me obuhvata i guta kao tačku: mišlju – obuhvatam nju“ (Misli, Beograd 1946, str. 167). Pored veličine uma, ono što čoveka uzdiže iznad sviju bića i čini ga ličnošđu, to je sposobnost osećanja (srca), snaga volje, i osobito sposobnost slobode. On može da čini ono što Bog želi, a može i suprotno tome. Može da u dobru uzrasta i jača sve više i više, a može u zlu da pada sve niže i niže. No sloboda neminovno uključuje u sebi odgovornost. Ne može biti slobode bez odgovornosti, kao ni odgovornosti bez slobode. Sloboda je od čoveka neotuđiva. Zato je nemoguće da božanstvo snagom svoje moći grešnike pretvori u pravednike, bez njihove volje i truda. To mora čovek hteti i truditi se da to učini sam, u čemu će mu Bog pomoći. Ne htedne li čovek to i ne potrudi li se, nego da ga Bog svojom silom učini takvim, to bi bilo nasilje, a svemogući Bog ne može činiti nasilje, jer nasilje ne označava moć, nego nemoć.
Zbog slobode koju ima, po reči Bože Kneževića: Čovek je biće kome se može i Bog obradovati, a od koga se može i đavo zastideti (Misli, izd. Srp. knjiž. zadruge, Beograd 1931, strana 130). Istina je jedna, ali ako čovek ne sagledaju potpuno, nego uzme poluistinu za celu istinu pogrešiće i neminovno doći do neistinitih zaključaka.
Želim i sebi i Vama i svima ljudima da sagledamo celu istinu, služimo se njome i služimo joj.
S poštovanjem
 
Patrijarh srpski Pavle
 
15.12.1996.
 


 
NAPOMENE:

  1. Odgovor ua pismo Marka Stojanovića

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *