ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
НОВИ БОЖЈИ ДОМ[1]
 
Освештали смо храм посвећен Богу – Једноме у Светој Тројици, и добили место да имамо где да се поучимо да нисмо само тела земаљска него смо и душа небеска.
Како да проведемо живот у овоме свету, то учимо у другим школама, како да се хранимо, лечимо, градимо себи домове, као људи од тела и крви. Али, ми нисмо само то. Ми смо и душе бесмртне. И души треба храна, а то је реч, наука Божија, по којој знамо ко смо, одакле смо, зашто смо у овоме свету, какав смисао имају све ове невоље и тешкоће које сналазе све људе и шта ће бити кад дође крај животу телесном у овом свету. Знамо тело ће отићи у земљу а верујемо по вери нашој да ће душа отићи пред Живога Бога јер је и она жива створена од Њега. То је, браћо и сестре кроз векове била црква, свети манастири, домови Божији, кроз векове прецима нашим да се у њима поје Литургија овога света као и онога. То је дакле, смисао и овога светог храма да се у њему учимо да нам то буде учионица како треба живети у овоме свету, какав је циљ и смисао овог живота.
Био сам у овим крајевима, преко тридесет година и сећам се добро кад сам служио у овој цркви и кад је била реч да се подигне нова, од тврђег материјала. Слава Богу да се ова данас и испуни и Божији благослов утврди.
Живимо браћо и сестре овде са другим народима, других вера, са осећањем да смо од истих предака, Адама и Еве и као такви да смо браћа ако будемо поступали као браћа. Ако будемо људи, земља је довољно дугачка и широка за све, ако будемо нељуди, и у Корану пише о двојици браће Каину и Авељу, како је зли Каин убио брата Авеља. Ако и ми будемо имали тог духа Каиновог, биће нам земља тесна и ако нас буде само четворица на овоме свету.
Ко од нас је пре рођења питан како ћемо се родити, као Срби, Албанци, црнци, опи или они. То од нас није зависило и зато ми немамо одговорности ни заслуге за то. Ови људи који сматрају да је кривица што смо рођени као Срби или они који сматрају да је кривица што су неки рођени као Албанци, – то су нељуди.
Као људи да живимо, као браћа и ако тако будемо, тада ће и Бог бити са нама и остварићемо циљ и смисао нашег живота. То је оно најважније, са свешћу, да смо браћа и живимо у слози у свако време, а камо ли у ово време несрећног грађанског рата који је однео толике животе.
Нема тог интереса ни Божијег, ни националног, ни личног, који би нам могао дозволити да одговоримо на злочин злочином. Бранити се морамо и сви се људи морају бранити од злочинаца, али не злочином, него увек као људи свешћу да дамо одговор, на шта смо употребили дарове којима је Он све људе обдарио. Ту науку Еванђељску да учимо: “што желите да други чине вама то и ни чините другима “. Једном мером да меримо свима.
То је наука и предака наших који су били кадри да издрже све тешкоће, увек као људи, никад као нељуди.
 
12. октобар 1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На освећењу цркве Свете Тројице у Великој Реци код Вучитрна.

Comments are closed.