PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
OSVEĆENJE ZVONA ZA CRKVU NOVU LAZARPCU U ZEMUN POLJU
 
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Sabrasmo se braćo i sestre, i pomolismo se Bogu i Njegovom svetom i našem Knezu Lazaru osvetivši ova zvona na ovoj crkvi čija je gradnja ovako lepo dovedena do kraja, da se imamo gde moliti Bogu uvek se podsećajući: jeste da smo zemaljski, jeste da smo tela i da imamo potrebe zemaljske i telesne, ali da nismo samo tela nego i duše. Telo je smrtno, od zemlje, i vraća se u zemlju, a duša je besmrtna, data od besmrtnog Boga i vraća se Bogu. Duša je gospodar, telo je samo stan u kome gospodar stanuje. To je bila pera predaka naših koji su uvek znali tu istinu evanđelsku – da nam valja spremiti ovde za vreme ovog zemaljskog života sebi i kuću u kojoj ćemo stanovati, krov nad glavom, da imamo gde glavu skloniti, ali ne zaboraviti da spremimo sebi večnu kuću na onome svetu, da se i nama poje Liturgija onog sveta kao i ovog.
Svagda su oni znali reč Hristovu i nju držali i u umu i u srcu i u životu svome. Gospod Isus naime opominje sve nas. „Kako ćemo nazvati one ljude koji slušaju, veli, ovu moju nauku i tvore je, drže je, vrše?’ Pa kaže: nazvaćemo ih ljudima razumnim, pametnim, Jer su oni živeći po nauci toj evanđelskoj, Božijoj, kao razuman čovek, podigli kuću svoju na kamenu. I dunuše, veli vetrovi, naiđoše vode, navališe na tu kuću, ali je ne oboriše jer je bila podignuta na kamenu. A one, veli, koji slušaju ovu moju reč i ne izvršavaju je, njih ćemo nazvati ljudima ludim, koji podigoše kuću svoju na pesku i dunuše vetrovi, dođoše vode i navališe na tu kuću i pade, jer je bila podignuta na pesku“(Mt.7, 24-27). ‘
Dakle, slušati samo reč Božiju, čitati je i učiti je, a ne izvršavati u svome životu, to znači zidati kuću na pesku. A izvršavati reč Božiju, zapovesti Božije, to je mudrost rađanja kuće svoje na kamenu.
Braćo moja i sestre, bez te nauke, bez te vere kojoj su se oni učili i u malom hramu, domaćoj svojoj crkvi, u porodici, u kući, i u velikom hramu gde je sve Bogu posvećeno i opominje nas na Carstvo Božije i na prolaznost ovog života, da tu, kažem, nauku nisu naši preci znali i nisu držali ne bi se mogli održati u 500godišnjem ropstvu i tolikim nesrećama koje su ih snalazile. Ta nauka može održati i nas danas u pravim nesrećama koje su nas snašle i onde u Bosni i Hrvatskoj gde je toliko krvi proliveno i naše i neprijatelja naših, gde je toliko domova porušeno, gde je toliko invalida u najboljim godinama ostalo, toliko ranjenih, toliko proteranih, izgnanih, toliko dece bez roditelja i roditelja ostalih bez dece.
Te nesreće, bez te vere u Svevideće Oko Božije, i Pravdu Njegovu večnu i da ćemo pred Njega svi izađi i da će nam On platiti svima po delima našim, bez te, kažem, vere naš bi život bio besmislen jer bez muke i nevolje nema čoveka na svetu, a stradanje Sina Božijeg – ono osmišljava svako stradanje naše na putu Božijem, putu istine i pravde i ljubavi.
A nama ovakvi kakvi smo, izgledaju zapovesti Božije teške. A Sveti Jovan Evanđelist kaže da „zapovesti Njegove nisu teške“(1. Jn. 5, 3). Teške su nam zato što smo mi već stekli rđave nesrećne navike. Pijancu je teško da se opija, a treznome čoveku koji ne zna šta radi, zna kakva je nesreća biti odan tom poroku u kome nema ni oca, ni muža, ni brata, samo propalica i nesrećnika. I još prostije. Koji su postali pušači, i to je droga, istina od najblažih, koja uništava ličnost, ali je droga i postaje čovek rob. Što kažu danas, to je bolest zavisnosti. Godine 1993. znate kakva je bila inflacija, kako su svakog časa cene skakale. A gledao sam i ja, a i vi svi kako stoji masa pred kioskom da kupi cigaru, da kupi drogu, a od čega ostati živ?
Čovek postane rob. To je nesreća. „Svaki koji čini greh, rob je grehu“, govori Gospod Isus svima nama. I nije razume se samo ta navika, nego još i gors odavanje sadašnjim drogama koje uništavaju telo i dušu. Čovek izgubi smisao svog postojanja, svog života i traži kao ono noj kad je u opasnosti da zagnjuri glavu u pesak. Tako, to je roblje navika nesrećnih koje im upropašćuju telo i dušu. A živeti po zapovestima Božijim, to je ustvari čovek slobodan od tog strašnog tiranina – greha. E, to treba da se naučimo, da učimo i u ovom svetom hramu i u hramu domaćem gde otac i majka, i baba i deda, treba da budu sveštenici i propovednici nauke Božije u rečima i svojim životom.
Neka Gospod i Sveti Sava i sveti knez Lazar i svi sveti iz roda našeg pomognu nam da tu nauku naučimo, njome živimo, osveštavamo svoje duše i svoja tela i pomažemo na taj način najviše što se može celokupnom narodu našem, čak i svima l.udima dobre volje u svetu.
Gospode i Sveti Savo milostivi budite i pomozite i nama, Sveti Savo, potomcima tvojim dalekim, ali i tebi i tvome i našem Gospodu vernom. Bog vas blagoslovio i svako dobro darovao. Amin!
 
10. oktobar 1996.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *