PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
NA SVETOG AHILIJA U ARILJU[1]
 
Pomolismo se Bogu danas u ovom svetom hramu u kome su se kroz sedam stotina godina Bogu molili sveti preci naši, i u dobru i u zlu, i u slobodi i u ropstvu, svagda moleći se Njemu, Svesilnom Bogu, i Njegovom i našem svetom Ahiliju. I mi danas pomolismo se i da se setimo reči svetog apostola Pavla koji nas opominje: „Sećajte se nastavnika vaših, koji vam propovedaju reč Božiju. I ugledajući se na kraj života njihovog da se utvrdite u veri pravoslavnoj“. To je dužnost i naša danas da ugledajući se na naše svete pretke koji su bili kadri i u ropstvu petstogodišnjem da održe veru svoju i obraz svoj i porodični i narodni. Znali su oni šta bi dobili ako prevare, ali znali su i šta će da izgube i na svojoj vagi oni su izmerili da bi više izgubili nego dobili. I zato su bili kadri da izdrže ne pet godina, ni pedeset godina, već pet stotina godina a da obraz svoj i obraz svoga naroda i duše svoje ne ukaljaju ničim nedostojnim. Uvek imati to u vidu, po reči svetog Vasilija Velikoga: Ono što razlikuje čoveka dobrog od čoveka zlog, čoveka svetog od grešnog, jednom rečju čoveka od nečoveka, to je ovo: dobar čovek upotrebljava na dobro ono što mu je Bog darovao a zao čovek, ono što mu je Bog darovao na dobro, on okreće na zlo. Nikada dakle ne zaboraviti da je nama ljudima dato mnogo, u odnosu na sav ostali živi svet, nesravnjivo najviše. Mi ljudi, po rečima Svetog Pisma stvoreni smo malo manji od anđela. Ali, ta milost Božija koja nas je uzdigla tako visoko očekuje od nas da sve upotrebljavamo na dobro.
Braćo i sestre, u ovim teškim danima i godinama za naš narod, ali i za druge narode na ovim prostorima, koji su učestvovali u ovom građanskom ratu, koliko su samo nesreće poneli i oni, a pogotovo mi. Svakako da je to bilo zbog grehova svih nas. Ali je bilo i zbog toga što smo mi to što smo. Što smo bili i ostali pravoslavni Srbi i u ovome veku kao što su bili i preci naši. Uvek znati i držati se te nauke da je drugo stradanje na putu zla i greha, drugo stradanje zločinca, a drugo stradanje na putu Božijem, stradanje za pravdu Božiju, za veru evanđelsku i veru pravoslavnu. Ako već mora da bude, svakodnevno se molimo Bogu: Gospode, ako mora biti da stradamo, ne dopusti da to bude zbog zločinstva ili mržnje naše prema kome. Već, ako mora, neka to bude na putu pravde i istine Tvoje. Ti nas podrži da budemo i ostanemo ljudi Tvoji, narod tvoj. Moleći se i danas Bogu, jednome u Svetoj Trojici i moleći se Njegovom i našem svetom Ahiliju, mi se, braćo i sestre, nadamo i u naše svete oce od svetog Save i svetog Simeona do najnovijih svetitelja naših, svetih mučenika i mučenica i dečice, postradalih za pravdu Božiju i Ime Pravoslavno, da će nam pomoći da ostanemo ljudi i nikada i ničim ne okaljamo svoje sveto ime i ime svojih predaka“.
 
28. maj 1996.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda na dan hramovne slave svetog Ahilija u Arilju, povodom proslave 700 godina postojanja ove zadužbine kralja Dragutina.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *