PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
REČ UREDNIKA NA POČETKU… – PROTOJEREJ STAVROFOR LJUBO MILOŠEVIĆ
 
Iznuren i posramljen, ponižen i izmaltretiran, bez nade na normalan život duše i tela, Srpski narod je imao retku utehu koju mu je Gospod u vrlo teškim danima poslao. Imao je oca svoje nacije – patrijarha Pavla. Imao dobrog pastira u njemu, koji je sve svoje srce pravoslavno pokretao za narod. To je bio starac svetog života i oblagodaćene proste misli. Govorio nam je smirenim umom i čistim srcem ne bi li nas kako, ovako tvrdokorne i žestoke razmekšao i uljudio, neprestano tražeći Čoveka u nama.
Najprostijim rečima je otkrivao najsloženije ontološke tajne o čoveku, i to kroz najdublju a ujedno i najkraću misao ikada izrečenu: „Budimo ljudi“! On nas je, obožen u poistovećenju sa Hristom, učio što ni danas ne želimo da čujemo. Da čovek čoveku bude Čovek: u porodici, državi, Crkvi, umetnosti, sportu, poslovima, trgovini, vojsci, politici…, svuda.
Govor Božiji u oboženim ljudima nije nešto onostrano, ili nešto što se tiče suvog filosofskog čoveka u nama, nego je jednostavan i sa ciljem, a sve da sačuva ovog čoveka u nama kojeg svakodnevnim pogrešnim izborom u životu gubimo. Da, Bog je Čovekoljubac, ali samo sačuvanog Čoveka u nama a ne zveri. Nestajanje tog čoveka jeste „razoboženje“, t.j. odbacivanje Bogočoveka i njegovog krstonosnog puta kojim nas on svojim primerom poziva da krenemo. U ovome je naš pravedni Patrijarh razradio najdublje bogoslovlje.
Znao je čestiti Starac šta se sa nama dešava. Znao je da naša samodestrukcija zalazi u opštu i konačnu tragediju naroda koji jednostavno i prosto rečeno nestaje pred Bogom, a tako kauzalno i fizički pred ljudskom istorijom. Da narod kao bogoborac (agresivni, umereni ili po neznanju) ne može u miru da postoji; a narod kao biblijski „preljubnik“ još više, jer Gospod ne trpi poklonjenje drugim bogovima – mamonu i prestižu kao ideji, i ličnim zvanjima i uspesima. Posebno ne onim za koje se danas tako odvažno i ideološki na nekim višim nivoima organizovano govori da su svi bogovi isti u „jednom“ Bogu.
Pozivao je na izgradnju poštenog čoveka u nama i do poslednje snage i daha na to ukazivao. Zato je bio srpski Jeremija, ili Jezekilj, koga niko suštinski nije slušao nego je doživljavao podsmehe srpske javne neprosvećenosti. Plodovi tog neposlušanja se tragično sakupljaju i javnom neslogom potvrđuju u oba plućna krila naše nacije, u Crkvi i u državi. Svako istupanje na visokom mestu patrijarha – oca nacije, za njega je pre svega bila pastirska mogućnost na roditeljstvo, da se maksimalno iskoristi u svakom mogućem momentu, i da nas tako pozove prema tom ostvarenju sebe u Crkvi: „da budemo dobri ljudi“.
Patrijarh srpskog naroda – njegov otac i pastir Pavle, uvek je umeo da to svima nama ličnostno i bude, u onom kako je javno govorio a još jasnije kada je u svojoj klijeti razmišljao i zapisivao. Ova njegova zapisana reč koju objavljujemo svedoči o predanjskim i nikada prolaznim vrednostima: o duši besmrtnoj; o privremenom sudu; o poslušanju i crkvenom poretku; o podvižničkom životu i uzdržanju, o miru među nama i td.. Ova zapisana kao i one mnoge njegove nezapisane pouke treba da u našim srcima svakodnevno odzvanjaju i napominju na ono glavno i u Hristu tako jednostavno: „da budemo ljudi“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *