ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПЕТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА
Беседа на Светој Литургији у недељу пету Поста у манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну
 
“И узевши опет Дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити: Eвo идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков u Јован, синови Зеведејевu, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби и други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем, испићете; и крштењем којим. се ja крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова u Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате уа они који се сматрају владарима народа Господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот своју откуп за многе”.
 
(Марко 10, 32-45; Зач. 47)
 
У име Оца и Сина и Светога Духа! У ову пету недељу Часнога и Великог поста, браћо и сестре, чини црква света помен Светој Марији Египћанки која је као и толики други и свети била најпре грешница, али је схватила да њен живот води у пропаст духовну, амбис, и покајала се и годинама монашки проводила свој живот, и душу своју и тело осветила.
Право покајање, браћо и сестре, ево као што видимо из живота свете Марије и свију светих, то је исправка живота и још, не оправдавање греха свога и грехова својих, самооправдање, него признање свога греха, онако као што је то јасно исказао блудни син. Он се није оправдавао што је живео онако кад је отишао из дома оца свога; Наговорили су ме којекакви људи. Него он признаје свој грех: “Згреших небу и теби, Оче” (Лк. 15, 21), и по Божијем и по људском закону згреших. Јер ако је други крив за мој грех, он треба да се каје. Кад ја нисам крив нема разлога да се кајем. А у ствари ја сам крив. Ако ме неко наговара и присиљава на грех и ако ја пристанем, ја сам крив. Јесте да је он испровоцирао, изазивао, наговарао, присиљавао, али ја сам пристао на наговор и на силу. Може и да ме убије, али да ме присили, то нема моћи ако се ја потрудим и уз Божију благодат која је увек присутна, издржим. Не оправдавати свој грех, јер то је бежање од искреног покајања.
С друге стране, Господ нас у светом Еванђељу опомиње на смиреност. Браћа Јаков и Јован, Његови апостоли, тражили су од Њега првенство: да они седну у Царству Његовом с десне и с леве стране Њега. А Господ их опомиње: “То не дајем ја, него ће се дати онима којима је приправљено”. А приправљено је онима који се спреме. Чиме? Служењем Богу и ближњим. “Јер ни Син Човечији није дошао да му служе, него уа Он служи”, и то да служи до смрти, смрти на крсту. Ви знате из Еванђеља какав је живот Његов био. Колико је гоњен још као дете, колико је после гоњен и у Назарету и у другим местима, колико је понижаван. “Што га слушате”, веле, “демон је у њему!” (уп. Мк. 3, 32), говорили су људи зли. А он је све то претрпео ради нас и нашег спасења и на крају на крсту молио се при оним мукама, док се она светина ругала испод крста: “Ако си Син Божији, сиђи са крста па да верујемо!” (Мк. 15, 32). А Он се моли, жалећи њих више него себе и своје страдање: “Оче, опрости им, не знају шта раде” (Лк. 23, 34).
Ето видите, ту је она несрећа греха, што човек постане роб, окрене се од Царства небеског, од Бога, од Сина Божијег у Царству небеском и иде у супротном правцу, а да то не схвата, не зна шта ради. А ми ако знамо и кад знамо шта он ради, да наша љубав и према непријатељима значи, да ми видимо да тај срља у пропаст и да га жалимо, да жалимо ту непоновљиву личност, и да се Богу молимо да и Он учини што може, да се и ташт тргне. А Бог свемогућ и може све, али не може да учини насиље над оним који неће да се спасе, јер насиље није моћ. Иако је Бог свемогућ, али насиље и свако зло није моћ него немоћ, а Бог је свемоћан, свемоћан за све оно што је добро и свето. Он да нам помогне да и ми Његовом помоћи и нашим трудом угледамо се на свете и свету Марију Египћанку, и да по речи Светог Григорија Богослова учинимо једно од двога доброга: или да не грешимо, јер је после лако одржати се, или, ако смо згрешили, да се одмах кајемо и исправљамо.
Нека вам Господ, и вама и мени, помогне да се у Царству небеском нађемо овако заједно на оној страни коју ђе Господ познати и признати за Своје. Бог вас благословио!
 
13 април 1997.

Comments are closed.