PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
MILOŠEVIĆ NIJE HRIŠĆANIN
 
Patrijarh Pavle čije je svjetovno ime Gojko Stojčević rođen je 29. avgusta 1914. u selu Kućanici u Slavoniji od oca Stevana i majke Ane zemljoradnika. Bez roditelja je ostao vrlo rano. Otac je radio u Americi gdje je obolio od tuberkuloze i kada je patrijarh Pavlu bilo tri godine otac se vratio kući da umre. Nekoliko godina kasnije umrla mu je i majka. Njega i brata othranila je tetka koja mu je kako kaže pružila neizmjernu ljubav. U rodnom selu pohađao je Osnovnu školu, a gimnaziju u Tuzli. Put ga dalje vodi u pravoslavnu Bogosloviju u Sarajevo, a nakon toga i na bogoslovski fakultetu Beograd. Potom na postdiplomske studije u Atinu. Zamonašio se u 32. godini. Planirao je ženidbu i odlazak na parohiju, međutim, u tome ga je omela tuberkuloza, od koje je bolovao cijelu zimu 1944. godine. Bolest je dobio tako što je skočio u Drinu za učenikom da bi ga spasio od davljenja. U to vrijeme predavao je vjeronauku i bio učitelj izbjegloj djeci u Vrnjačkoj Banji. Monaški zavjet položio je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine kada je rukopoložen u čin đakona. Šest godina kasnije i u čin jeromonaha, 1954. godine odlikovan je činom protosinđela, a god. 1957 i činom arhimandrita. Bio je sabrat manastira Blagoveštenja i Rače. Od kako je na zasijedanju svetog arhijerejskog sabora godine 1957. izabran za episkopa Raško-prizrenskog pa sve do ustoličenja na presto patrijarha, dakle, pune 34 starao se o najznačajnijim manastirima i pravoslavnim crkvama na području Kosova. Za 44. patrijarha Srpskog umjesto oboljelog patrijarha Germana, izabran je od svetog arhijerejskog sabora SPC novembra 1990. godine. Za patrijarha Pavla se govori da je svetac koji hoda, na što on kaže: „Ja to nisam, dok sam bio na Kosovu pridali su mi neka značenja koje ja nemam“. Još je interesantno reći da se patrijarh Pavle hrani na poseban način, odnosno jede hranu koja je odstajala po nekoliko dana. Po njegovim riječima to je korisno jer takva hrana izložena bakterijama koje su vrlo korisne za naš organizam za razliku od parazita.
„Dobro ste došli da se vidimo i razgovaramo i održimo u dobru i miru“, dočekao nas je domaćinski gostoprimljivo Njegova svetost patrijarh Pavle, poglavar Srpske pravoslavne crkve u zgradi beogradske patrijaršije i pritom dodao:
„Razgovaraćemo bez imalo želje da vam Srbe, Pravoslavlje i veru pravoslavnu predstavim boljim nego što jeste. To je bespredmetno, jer Bog tačno zna ko je kakav. Nema naroda u kome nema zločinaca i u miru, a kamoli u ratu. Ali, predstaviti ceo jedan narod da je zločinac, to već ne ide, odnosno generalisati da je ceo narod loš, to se jednostavno ne može“.
„Setite se kakvih je sve zločinaca bilo u Drugom svetskom ratu i sada reći da su svi Hrvati ustaše, to bi bilo preterano ili reći da su svi muslimani ovakvi ili onakvi. Ima muslimana i dobrih i rđavih, ja sam sa njima živeo 10 godina i neki od njih su mi bili dobri prijatelji. Srednju školu sam završio u Tuzli a Bogosloviju u Sarajevu. Za vreme školovanja u Sarajevu bio sam predsednik Trezvenjačkog udruženja, omladine svih srednjih škola u Sarajevu, između ostalih i Gazi Husrav-begove medrese, iz koje sam imao i dobre prijatelje“.
Vi ste prije nekoliko mjeseci doslovno izjavili: „Izgubiti Kosovo, temelj Svetosavlja, znači dovesti i duše svoje u pitanje, pa i sebe same. Kosovo je kolevka duhovnosti, i državnosti srpske, duše i žile kucavice dece svetosavske“. Kažite nam da li je Kosovo sada izgubljeno za Srbiju?
Kosovo je za nas u srednjem veku bilo sedište i centar crkvenog i državnog života. Još Sveti Arsenije, prvi naslednik Svetog Save, iz Žiče je preneo sedište u Peć i tamo su bili arhiepiskopi i patrijarsi godinama. Tu su nam ostali najveći i najvažniji manastiri, naši najveći istorijski, kulturni, graditeljski i slikarski dometi. Nama nije Kosovo važno kao teritorija, iako se tamo nalaze manastiri u kojima se propovedala vera da budemo ljudi, to su i drugi manastiri po Srbiji širili. Evo zbog čega je nama Kosovo važno; sveti knez Lazar i naši preci su izašli na Kosovo ne da tuđe otimaju, već da brane svoje; ne da tlače tuđu slobodu, već da brane svoju; ne da nameću svoju veru drugome, već da brane svoju. U Kosovskoj bici 1389. godine poginuli su i knez Lazar i car Murat. Eto, mi se držimo tog principa, da je za nas odbrambeni rat blagosloven. Jednom su me pitali da li postoji pravedan rat. U Svetom Pismu se govori „nasta rat na nebu“, satana po vašem šejtan bio je anđeo, pa se zbog gordosti digao protiv vlasti Božije. Samo da Vam kažem, sad se ovi sektaši, satanisti drže stava: „Nema vlasti iznad mene, ja sam sve i sva“. Šta on zaključi daje dobro.to i čini, druge nema, i taj šejtan ili satana sa anđelima koji su bili uz njega, i isto se tako pobunili protiv vlasti Božije.
Ovim hoću da Vam kažem da je kod nas odbrambeni rat dozvoljen i blagosloven, a napadački i osvajački rat mi osuđujemo bez obzira ko ga čini. Znači, naš princip je odbrana. Branili smo se i od Turaka i od Hitlera i branićemo se iako smo strašno postradali.
 
– Da li je moguć zajednički život Srba i Albanaca nakon stravičnih zločina koji su počinjeni na Kosovu?
 
– Dabome da je to, sinko, dosta teško. Svaki rat je nesreća, a građanski rat kakav je bio i u Bosni i Hrvatskoj i na Kosovu, to je nesreća nad nesrećama. U ratu neprijatelj napada sa strane; kada se rat završi, neprijatelj odlazi. Međutim, u građanskom ratu neprijatelj je sused, sugrađanin, čak srodnik ako je u pitanju mešoviti brak. Zamislite čoveka kojem je ubijen sin od ljudi vrlo bliskih njegovom prvom komšiji. Rana mu je sveža i krvari. U pitanju je sin, teško je to, ali ipak moguće, pre svega pokajanjem. Imamo se za šta kajati i mi i Albanci, bilo je velikih nesreća i zločina. Posle pokajanja dolazi opraštanje. Mi smo tolike godine zajedno živeli. Srbi nikad nisu negirali pravo Albancima na sunce, zemlju i život na Kosovu i Makedoniji. Vremenom. kako su se stvari menjale, Srbi su postali manjina. Na Kosovu ima n drugih manjina: Turaka, Goranaca, Roma i Egipćana.
Zbog čega mi kao ljudi ne bismo mogli da nastavimo zajednički život, da prevaziđemo sve. Sigurno je da će ovoj generaciji biti veoma teško, ali zato onoj koja dolazi biće bolje prilike i uslovi za zajednički život. Još 1989. godine, kada sam bio na Kosovu, jedan hodža Albanac piše mi pismo u kome, pored ostalog kaže: „Za islam je neprihvatljiv princip dok se jednom ne smrkne, drugom ne može da svane“. Ja mu odgovorim: taj princip je neprihvatljiv i kod nas pravoslavaca. Zemlja je Božija dovoljno i široka i dugačka i ima mesta za sve ako budemo ljudi. Ako budemo neljudi, biće nam tesna, ako nas bude svega četvoro na zemlji. U Bibliji i Kuranu piše o Adamu i Evi, ili Adamu i Havi, i njihova dva prva sina, Kainu i Avelju, ili Kabilu i Habilu. „I zli Kain skoči na brata Avelja i ubi ga“. Čega im je bilo malo, svega njih četvoro na celoj zemlji. Ali, ako budemo i mi zločinci kao Kain, planeta će nam biti mala pa iako nas je samo četvoro. Treba da se držimo da budemo ljudi jer nas niko nije pitao hoćemo li da se rodimo kao Srbi, Albanci, crnci ili žuta rasa. Mi nemamo zato odgovornosti, ali nemamo ni zasluge. Međutim, kako ćemo mi postupati bez obzira koje smo narodnosti, od kojih roditelja, koje rase, da li kao ljudi ili neljudi, zavisi od nas da li ćemo se pred Bogom i pred ljudima uzdizati i padati. Dakle, mi smo svi od Adama i Eve, istog smo porekla. Ako budemo ljudi, biće dobro; ako budemo neljudi, uzalud sve.
 
– Vi ste duže od 30 godina proveli na Kosovu, možete li nam reći od kada potiče problem Kocova i koja je njegova geneza?
 
– Problem Kosova potiče još iz turskog doba, tačnije od 1878. godine, kada se pojavila Prizrenska liga i zatražila samostalnost Kosova. Ja sam na Kosovo došao 1957. godine i 34 godine sam tamo proveo, bez želje da prebacim krivicu na druge. Naime, bio je u to vreme jedan broj Albanaca koji je vršio pritisak da Kosovo bude etnički čisto. Ja sam o tome obaveštavao vlasti pismeno. Ne generališem, ne kažem da su svi, ali jedan dobar broj jeste. E sad, kažite Vi meni jednu zemlju u Evropi koja je etnički čista, pa i Bosna i Hercegovina, posle svega, ima i muslimana, pravoslavaca, katolika i drugih nacija.
 
– Vi ste nedavno boravili na Kosovu i tom prilikom bili zatečeni zločinima tamo počinjenim. Na šta ste zapravo našili?
 
– Nedavno sam putovao u manastir Devič, zaustaviše me Albanci. Pitaju, ko sam i kuda ću. Kažem im da idem u manastir da posetim sestre, većinu njih ja sam zamonašio. Hoću da vidim jesu li žive, zdrave i imaju li hrane i da se ovde s njima Bogu pomolim. Zatražili su od mene isprave. Dao sam im ličnu kartu sa Kosova koja je najpre ispisana na albanskom jeziku, a zatim na srpskom. Pravo da Vam kažem, meni to ne smeta, što je ispisana prvo na albanskom. (Evo, možete da je pogledate i Vi). Uzeli su mi legitimaciju i rekli da sačekam deset minuta. Sačekao sam malo duže, kada se pojaviše tri albanska oficira i rekoše mi: „Vi večito govorite o svetinjama Kosova, ali ovo je naša zemlja i mi ovde živimo, i gotovo“. Ja im kažem da su za nas manastir Devič i Gračanica, Dečani i Pećka patrijaršija svetinja. Ako za vas nisu, mi i ne očekujemo da mogu biti, ali i mi smo ovde živeli i hoćemo i dalje. Zapitaše me da li sam video popaljene kuće u selu Kausi koje se nalazi sa druge strane brda gde je manastir. Sve su to zločinci Srbi počinili. Znam, kažem im. Znam i kao su te kuće pravljene, zajednički. Kad su bile borbe, rekoše mi, vaše sestre prolaze, a naš hodža ne može da dođe u džamiju da klanja. Zašto, pitam ih ja, kad je džamija čitava, nije oštećena. Vidite, sinko, o čemu se radi, ljudi su skloni da sebi mere jednom merom, a drugom merom, o tome se radi, bez želje da svu krivicu bacim na Albance ili Srbe.
Zločinaca među Srbima ima. Kad sam došao na Kosovo, tamo sam vidio da je sve popaljeno, porušeno, desila su se ubistva, čak i žena i dece. Međutim, s druge strane, i Albanci su ubijali. Pre šest meseci u jednom kafiću u Peći sedelo je sedam mladića Srba od šesnaest i sedamnaest godina, samo jedan dvadeset šest godina. Uđe Albanac i pokosi ih rafalom. U tom momentu, sedmom ispadne upaljač, on se sagne da ga dohvati i ostane živ. To je slučajnost, ali suviše je slučajnosti. Ne želim da kažem da je dobro za ono neljudsko što su počinili Srbi, niti želim da kažem da je samo zlo ono što su radili Šiptari. Koliko je na kojoj strani više zla i zločinaca, to će moći samo Božija vaga i Božiji metar da izmeri tačno. Uostalom, kao što je bilo i u Bosni i Hercegovini.
 
– Uskoro će deset gdina Vašeg imenovanja za patrijarha, skoro toliko traje i Miloševićeva vladavina, bili ste svjedok rušenja zemlje i stradanju naroda. Začudo da je Crkva protiv Miloševića progovorila tek sada kada je Milošević gotovo cav posao obavio. Kako to objašnjavate?
 
– Neće biti da je tako. Još 1992. godine u izveštaju Svetog arhijerejskog sabora stoji da se na vlasti u Srbiji n Crnoj Gori nalaze ljudi koji su do juče bili komunisti. Ali da budemo iskreni, takvih je bilo na vlasti i u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini. Oni su često i u mnogome nastavili onaj sistem koji je bio za komunističko doba. Evo tog dokumenta, u kome piše: Poštujući i priznavajući prava svih naroda sa kojima vekovima živimo na ovim prostorima, sa bolom konstatujemo na rezultate komunističkog i postkomunističkog režima u svim bivšim republikama bivše Jugoslavije, takođe ga osuđujemo. Potpuna svesna tragika trenutka i sudbinskog raskršća na kojem se nalaze narodi. Srpska Pravoslavna Crkva ponovo poziva na stvaranje Vlada narodnog poverenja, nacionalnog jedinstva i svenarodnog spasa. Isti zahtev ponovili smo 1994. godine za stvaranja Vlade narodnog jedinstva. Vidite, Crkva nema svoju partiju, nije politička organizacija. Do mene su dolazile i pismene i usmene poruke da što god ja kažem, s obzirom na mesto na kojem sam, sve je politika: ili si za stranku koja je na vlasti, ili si za opoznciju. Ja sam im na to odgovorio da je taj princip uzak, i da za nas važi jedan princip apostola Pavla koji je rekao: “ Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite“. Dakle, sve može biti kako Bog hoće, a može biti suprotno. Pod taj princip spada i politika. I ona može biti na slavu Božiju i na stvarno dobro naroda.
 
– Ipak nije mali broj onih koji tvrde da ste Vi Miloševićev čovjek?
 
– Još 1991. godine, kada sam bio na Kosovu, bili su raspisani prvi višepartijski izbori. Ljudi su me pitali za savet za koga da glasaju. Rekao sam im da razmotre ljude koji su predsednici stranke i da pogledaju njihove programe, pa da se na osnovu toga odluče. Po mom mišljenju, kazao sam im, ako ste vernici, ne biste mogli glasati za stranku koja u svom statutu ima materijalistički ili ateistički stav, jer u takve se ne može imati poverenja.
Isto tako, kad sam pre četiri godine bio u Beču na obeležavanju stogodišnjice crkve Sveti Sava, u tamošnjim novinama se pojavio natpis da ja dolazim u Beč da bacim svetu prašinu u oči, jer sam ja navodno, taj koji poziva Srbe u rat radi održavanja velike Srbije. Na jednom skupu koji je priredio kardinal bio sam prinuđen da kažem: „Meni se pripisuje da vodim Srbe u rat radi održavanja velike Srbije, međutim, ako bi trebalo da se održi velika Srbija zločinom – ne pristajem, neka nestane velike Srbije. Ako bi trebalo da se održi mala Srbija zločinom, opet ne pristajem, neka nestane i mala Srbija. Ako bi trebalo da se održi poslednji Srbin zločinom i da sam ja to, opet ne pristajem. neka nas nestane, zločinom da održimo – to ne.“ Onda će jedan gospodin iz publike da mi postavi pitanje: „Sada će izbori, za koga će Crkva reći da se glasa“? Rekao sam mu šta sam savetovao narodu kada su se održali prvi izbori. Crkva nema svoju partiju, a ja lično nikada ni za koga nisam glasao. Hoću da Vam kažem da ja nisam ni miloševićevac ni karađorđevac, niti koje bilo stranka. Izbori su se ovde održali pod kontrolom međunarodnih postmatrača OEBS-a, koji su potvrdili da su izbori bili fer. Šta sad oni hoće od mene?! Niti sam glasao, niti sam slao koga da vidi da li su izbori fer ili nisu. Oni kažu da je sve legitimno i da je Milošević pobedio; dakle, sam narod će odgovarati ako je pogrešno.
 
– Kako ste doživjeli NATO bombardovanje SR Jugoslavije?
 
– Pre par meseci čuo sam da će NATO iz Makedonije vojskom udariti na Kosovo. Vidite, to bi bio jedan vid agresije od koje se trebalo braniti, kao što smo se branili od Hitlera. Međutim, kad su oni rekli da neće doći vojskom već bombardovati nas, tada je trebalo sesti i razmisliti da li je moguće odbraniti se. Ako jedan čovek hoće da sazida kuću, mora da razmotri koliko ima sredstava da završi tu kuću. Ako počne pa stane, jer nema od čega da je završi, bolje odmah i da je ne započinje. Ili, ako jedan car sa dvadeset hiljada vojnika hoće da napadne drugog cara od deset hiljada vojnika, taj car sa deset hiljada vojnika treba da sedne sa svojim savetnicima i vidi može li se odupreti onima od dvadeset hiljada. Ukoliko ne može da se izbori, on mora dok je još onaj daleko da pošalje svoje izaslanike i nagodi se radi opstanka svoga naroda. Za nas verujuće Hristos kaže: „Nema veće ljubavi od one kad neko položi život za bližnje svoje. Znači, ko brani svoju porodicu, brani slobodu, svoje domove, grobove… Međutim, ovde je bilo da ti neprijatelja uopšte ne vidiš, jer je bilo upotrebljeno i tih nevidljivih aviona.
 
– Kako je, po Vašem mišljenju, država i vojni vrh SRJ trebao postupati?
 
– Kad već moramo, onda neka to bude na miran način, neka dođu međunarodne snage, kao što su sad došle.
 
– Kažite nam kakav je Milošević hrišćanin?
 
– A ne, on uopšte nije hrišćanin. U svojoj knjizi Tuđman kaže za njega da je socijalista. E sad, da li je socijalista ili komunista, ne znam, ali znam da on nema veze sa crkvom, Milošević ne ide u crkvu.
 
Kojoj vjeri onda pripada ako nije hrišćanin? Pa znate, imate adventiste, jehoviste… mante ga, kakvih sve sekti ima.
 
– Vas je Miloševićev režim, poslije priznanja zločina nad Albancima, nazvao izdajnikom i mnogim drugim pogrdnim imenima?
 
– Imao sam u rukama dokument u kome piše da će Srbiji biti još više pooštrene sankcije ukoliko Milošević ne ode sa vlasti. Zbog toga ga molimo u interesu naroda i njegovog spasenja da se dobrovoljno i mirno povuče jer, ostane li on, neće nas još puno ostati. Crkva nikada nije bila ni za ni protiv Miloševića. Otišli smo njemu kao predsedniku koga su potvrdili i međunarodni verifikatori i rekli sve je bilo fer. Mi ovde znamo da nije bilo fer. Mi kažemo: „Podajte caru carevo,a Bogu Božije“. Nikada nije bilo da je Bog tražio što pripada caru, sam je rekao podajte caru carevo. Međutim, vekovima je bilo i biće da car traži što pripada Bogu. Milošević bi hteo sve, pa i crkvu da okrene u svoju korist. Moja dužnost kao vernika je da branim istinu. Ja sam kaluđer, nemam ni kučeta ni mačeta, što se kaže, i još mi je lakše zastupati istinu, nego neko ko, recimo, ima ženu i decu.
 
– Nedavno ste boravili u enklavi nadomak Capajeea. Kakva su Vaša saznanja o stanju pravoslavnih objekata u Sarajevu i BIH?
 
– Koliko sam informisan, Crkva tamo nije proganjana, čak je uvedena i veronauka u školama. Mi smo to tražili ovde, da se uvede i u školi, ali fakultativno. Fizika, hemija, biologija… to su predmeti za život na zemlji, međutim, mi nismo samo zemaljski već i nebeski, imamo dušu, bilo da smo muslimani ili hrišćani.
 
– U BIH je formirano Vijeće za vjersko pomirenje, da li ste u kontaktu sa njima i kakvi su odnosi sa predstavljenima drugih vjerskih predstavnika?
 
– Sa kardinalom Puljićem, se znam lično, uvažavamo se, takođe sam bio u dobrim odnosima i sa Kuharićem, kao i bivšim reis-ul-ulemom koji je bio za celu bivšu Jugoslaviju. Međutim, sadašnji reis-ul-ulema Čorić stavlja mi neke stvari na teret.Naime, nedavno je bio skup u blizini sarajevskog aerodroma na kojn je bio pozvan i reis-ul-ulema Čorić. Međutim, on nije došao, rekao je da mi zamera što se nisam oglasio zbog rušenja džamija u Bosni. To ne stoji da je tako. Ja sam se pismeno nekoliko puta oglasio i osudio rušenje džamija u Banjoj Luci. Srušiti džamiju. to može samo jedan zločinac, isto tako i crkvu.
 
– Šta je to rušilačko u srpskom narodu da uništava džamije u Republici Srpskoj?
 
– To je nesreća. U ratnim nesrećama uzimaju maha ratni zločinci, koji su toliko agresivni da drugi nisu kadri da ih spreče. Zločinaca, dakle, u narodu ima, pa znate i za vreme mira koliko ima nasilja. Do nas je došla informacija da je nad nekoliko hiljada muslimanki u BIH izvršeno silovanje. Bio je Crkveni sabor i to pitanje mi smo stavili u razmatranje. Oni će na Saboru reći da pojedinačnih slučajeva svakako ima, kao što ima i u miru, ali što se tiče logora gde se vršilo sistematsko nasilje, neka međunarodna zajednica nenajavljeno pošalje svoje stručnjake da to utvrde. Ukoliko se to utvrdi tačnim, mi ćemo svi izaći da nas postreljaju. Nasilja biva, čitao sam statistiku o silovanjima u Nemačkoj, zaista veliki broj, a rata tamo nije bilo. Isto tako, Ibrahim Rugova je rekao da se u ženskom manastiru Devič nalazi arsenal oružja. Kada sam to čuo stupio sam u kontakt sa američkim ambasadorom i zamolio ga da gospođa Olbrajt pošalje ljude da to ustanove. Ukoliko se to oružje u manastiru nađe, doći ću i ja i neka ceo manastir likvidiraju. Ali, vidite, oni su imali samo pušku dvocevku, koja im je služila za odbranu od orlova i vukova.
 
– Za vrijeme rata u Bosni Avakum Pocuć je služio u pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, da li ste bili zadovoljni, s njim i da li ste bili u kontaktu tokom rata?
 
– Znam ja njega, još kao ćaka. Rodom je iz Bosne i ima brata sveštenika n sestru monahinju. Uglavnom je dobro obavljao službu, odnosno prema mogućnostima. Za vreme rata veze su bile u prekidu, tako da smo se vrlo retko čuli.
 
– Rekli ste da bogomolje mogu rušiti i paliti svaki nevjernik. Ako je to tako, a slažem se da jeste, kako se može tvrditi da se vodio vjerski rat. Kako, dakle, i nevjernici mogu voditi vjerski rat. Rekli ste i da je u BIH vođen građanski rat, što je za mnoge koji su upućeni u dešavanja neprihvatljiva.
 
– Neće biti. Vi znate da su muslimani proglašeni Bosancima kao posebnom nacijom. Koliko znam, mi nismo odricali muslimanima autohtnost u Bosni i Hercegovini, niti smo im bilo šta branili. E sad, kad postoji jedna bosanska nacija, zašto onda Karadžić, Mladić i Plavšićka koji su rođeni u Bosni, zašto nisu u toj naciji.
 
– Spomenuli ste Karadžića i Mladića. Za vrijeme rata u BIH Bu ste često odlazili na Pale i posjećivali Radovana Karadžića?
 
– U oktobru 1992. godine, nekoliko meseci pošto je počeo rat u Bosni, bio sam u Americi i sastao se sa sekretarom UN. Jedna novinarka me je na konferenciji za štampu pitala, šta ja mogu da kažem hoće li se sa Karadžićem i Mladićem razbuktati rat u Bosni. Dakle, oni su već 1992. godine krivicu za rat svalili na Karadžića i Mladića. Ja joj ovako odgovorim: Gospođo, po našoj veri mi smo slobodna bića, ta sloboda u sebe uključuje odgovornost. Za svoj rad odgovoran sam ja, ali isto koliko ste i vi odgovorni za svoj, isto tako odgovorni su Karadžić i Mladić, ali odgovorni su i Izetbegović, Tuđman i Milošević.
 
– Kako je, po Vašem mišljenju, došlo do rata u Bosni i Hercegovini?
 
– Zbog okolnosti i svakako stranog prsta koji se umešao. Narod je izabrao Karadžića, Mladića i Izetbegovića. Onda je Evropa rekla da to nije demokratija, to ste se vi sporazumeli i to ništa ne važi. Ali krivi smo i mi što smo pošli u sve to. Po mom mišljenju, bio je to ipak etnički rat i sigurno je tu bila jedna verska komponenta. Vidite, Srbi su verujući pravoslavci, Muslimani su isto tako verujući – to im samo ime kaže. Hrvati su verujući katolici, i eto vam.
 
– Šta biste na kraju ovog razgovora poručili narodu u Bosni i Hercegovini?
 
– Treba da živimo i dalje kao ljudi i ako budemo zaista imali dovoljno snage i da se kajemo za ono zlo koje smo činili i snage za opraštanje i ako budemo imali u vidu da oni koji dolaze posle nas žive u većem miru i sreći nego što smo mi, onda ćemo opstati. Ako u tome ne uspemo, nestaće nas. Neka Gospod pomogne da budemo verujući i da živimo sa svešću da ćemo izaći pred njega, a Bogu se molimo da ono što je nas snašlo ne snađe ni jedan narod ni državu na svetu. To je moja poruka i želja dobra i Srbima i muslimanima i katolicima.
 
Mirha Dedić „Slobodna Bosna“, Capajevo
24.juli 1999. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *