ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
МИЛОШЕВИЋ НИЈЕ ХРИШЋАНИН
 
Патријарх Павле чије је свјетовно име Гојко Стојчевић рођен је 29. августа 1914. у селу Кућаници у Славонији од оца Стевана и мајке Ане земљорадника. Без родитеља је остао врло рано. Отац је радио у Америци гдје је оболио од туберкулозе и када је патријарх Павлу било три године отац се вратио кући да умре. Неколико година касније умрла му је и мајка. Њега и брата отхранила је тетка која му је како каже пружила неизмјерну љубав. У родном селу похађао је Основну школу, а гимназију у Тузли. Пут га даље води у православну Богословију у Сарајево, а након тога и на богословски факултету Београд. Потом на постдипломске студије у Атину. Замонашио се у 32. години. Планирао је женидбу и одлазак на парохију, међутим, у томе га је омела туберкулоза, од које је боловао цијелу зиму 1944. године. Болест је добио тако што је скочио у Дрину за учеником да би га спасио од дављења. У то вријеме предавао је вјеронауку и био учитељ избјеглој дјеци у Врњачкој Бањи. Монашки завјет положио је у манастиру Благовештење 1948. године када је рукоположен у чин ђакона. Шест година касније и у чин јеромонаха, 1954. године одликован је чином протосинђела, а год. 1957 и чином архимандрита. Био је сабрат манастира Благовештења и Раче. Од како је на засиједању светог архијерејског сабора године 1957. изабран за епископа Рашко-призренског па све до устоличења на престо патријарха, дакле, пуне 34 старао се о најзначајнијим манастирима и православним црквама на подручју Косова. За 44. патријарха Српског умјесто обољелог патријарха Германа, изабран је од светог архијерејског сабора СПЦ новембра 1990. године. За патријарха Павла се говори да је светац који хода, на што он каже: “Ја то нисам, док сам био на Косову придали су ми нека значења које ја немам”. Још је интересантно рећи да се патријарх Павле храни на посебан начин, односно једе храну која је одстајала по неколико дана. По његовим ријечима то је корисно јер таква храна изложена бактеријама које су врло корисне за наш организам за разлику од паразита.
“Добро сте дошли да се видимо и разговарамо и одржимо у добру и миру”, дочекао нас је домаћински гостопримљиво Његова светост патријарх Павле, поглавар Српске православне цркве у згради београдске патријаршије и притом додао:
“Разговараћемо без имало жеље да вам Србе, Православље и веру православну представим бољим него што јесте. То је беспредметно, јер Бог тачно зна ко је какав. Нема народа у коме нема злочинаца и у миру, а камоли у рату. Али, представити цео један народ да је злочинац, то већ не иде, односно генералисати да је цео народ лош, то се једноставно не може”.
“Сетите се каквих је све злочинаца било у Другом светском рату и сада рећи да су сви Хрвати усташе, то би било претерано или рећи да су сви муслимани овакви или онакви. Има муслимана и добрих и рђавих, ја сам са њима живео 10 година и неки од њих су ми били добри пријатељи. Средњу школу сам завршио у Тузли а Богословију у Сарајеву. За време школовања у Сарајеву био сам председник Трезвењачког удружења, омладине свих средњих школа у Сарајеву, између осталих и Гази Хусрав-бегове медресе, из које сам имао и добре пријатеље”.
Ви сте прије неколико мјесеци дословно изјавили: “Изгубити Косово, темељ Светосавља, значи довести и душе своје у питање, па и себе саме. Косово је колевка духовности, и државности српске, душе и жиле куцавице деце светосавске”. Кажите нам да ли је Косово сада изгубљено за Србију?
Косово је за нас у средњем веку било седиште и центар црквеног и државног живота. Још Свети Арсеније, први наследник Светог Саве, из Жиче је пренео седиште у Пећ и тамо су били архиепископи и патријарси годинама. Ту су нам остали највећи и најважнији манастири, наши највећи историјски, културни, градитељски и сликарски домети. Нама није Косово важно као територија, иако се тамо налазе манастири у којима се проповедала вера да будемо људи, то су и други манастири по Србији ширили. Ево због чега је нама Косово важно; свети кнез Лазар и наши преци су изашли на Косово не да туђе отимају, већ да бране своје; не да тлаче туђу слободу, већ да бране своју; не да намећу своју веру другоме, већ да бране своју. У Косовској бици 1389. године погинули су и кнез Лазар и цар Мурат. Ето, ми се држимо тог принципа, да је за нас одбрамбени рат благословен. Једном су ме питали да ли постоји праведан рат. У Светом Писму се говори “наста рат на небу”, сатана по вашем шејтан био је анђео, па се због гордости дигао против власти Божије. Само да Вам кажем, сад се ови секташи, сатанисти држе става: “Нема власти изнад мене, ја сам све и сва”. Шта он закључи даје добро.то и чини, друге нема, и тај шејтан или сатана са анђелима који су били уз њега, и исто се тако побунили против власти Божије.
Овим хоћу да Вам кажем да је код нас одбрамбени рат дозвољен и благословен, а нападачки и освајачки рат ми осуђујемо без обзира ко га чини. Значи, наш принцип је одбрана. Бранили смо се и од Турака и од Хитлера и бранићемо се иако смо страшно пострадали.
 
– Да ли је могућ заједнички живот Срба и Албанаца након стравичних злочина који су почињени на Косову?
 
– Дабоме да је то, синко, доста тешко. Сваки рат је несрећа, а грађански рат какав је био и у Босни и Хрватској и на Косову, то је несрећа над несрећама. У рату непријатељ напада са стране; када се рат заврши, непријатељ одлази. Међутим, у грађанском рату непријатељ је сусед, суграђанин, чак сродник ако је у питању мешовити брак. Замислите човека којем је убијен син од људи врло блиских његовом првом комшији. Рана му је свежа и крвари. У питању је син, тешко је то, али ипак могуће, пре свега покајањем. Имамо се за шта кајати и ми и Албанци, било је великих несрећа и злочина. После покајања долази опраштање. Ми смо толике године заједно живели. Срби никад нису негирали право Албанцима на сунце, земљу и живот на Косову и Македонији. Временом. како су се ствари мењале, Срби су постали мањина. На Косову има н других мањина: Турака, Горанаца, Рома и Египћана.
Због чега ми као људи не бисмо могли да наставимо заједнички живот, да превазиђемо све. Сигурно је да ће овој генерацији бити веома тешко, али зато оној која долази биће боље прилике и услови за заједнички живот. Још 1989. године, када сам био на Косову, један хоџа Албанац пише ми писмо у коме, поред осталог каже: “За ислам је неприхватљив принцип док се једном не смркне, другом не може да сване”. Ја му одговорим: тај принцип је неприхватљив и код нас православаца. Земља је Божија довољно и широка и дугачка и има места за све ако будемо људи. Ако будемо нељуди, биће нам тесна, ако нас буде свега четворо на земљи. У Библији и Курану пише о Адаму и Еви, или Адаму и Хави, и њихова два прва сина, Каину и Авељу, или Кабилу и Хабилу. “И зли Каин скочи на брата Авеља и уби га”. Чега им је било мало, свега њих четворо на целој земљи. Али, ако будемо и ми злочинци као Каин, планета ће нам бити мала па иако нас је само четворо. Треба да се држимо да будемо људи јер нас нико није питао хоћемо ли да се родимо као Срби, Албанци, црнци или жута раса. Ми немамо зато одговорности, али немамо ни заслуге. Међутим, како ћемо ми поступати без обзира које смо народности, од којих родитеља, које расе, да ли као људи или нељуди, зависи од нас да ли ћемо се пред Богом и пред људима уздизати и падати. Дакле, ми смо сви од Адама и Еве, истог смо порекла. Ако будемо људи, биће добро; ако будемо нељуди, узалуд све.
 
– Ви сте дуже од 30 година провели на Косову, можете ли нам рећи од када потиче проблем Kocoвa и која је његова генеза?
 
– Проблем Косова потиче још из турског доба, тачније од 1878. године, када се појавила Призренска лига и затражила самосталност Косова. Ја сам на Косово дошао 1957. године и 34 године сам тамо провео, без жеље да пребацим кривицу на друге. Наиме, био је у то време један број Албанаца који је вршио притисак да Косово буде етнички чисто. Ја сам о томе обавештавао власти писмено. Не генералишем, не кажем да су сви, али један добар број јесте. Е сад, кажите Ви мени једну земљу у Европи која је етнички чиста, па и Босна и Херцеговина, после свега, има и муслимана, православаца, католика и других нација.
 
– Ви сте недавно боравили на Косову и том приликом били затечени злочинима тамо почињеним. На шта сте заправо нашили?
 
– Недавно сам путовао у манастир Девич, зауставише ме Албанци. Питају, ко сам и куда ћу. Кажем им да идем у манастир да посетим сестре, већину њих ја сам замонашио. Хоћу да видим јесу ли живе, здраве и имају ли хране и да се овде с њима Богу помолим. Затражили су од мене исправе. Дао сам им личну карту са Косова која је најпре исписана на албанском језику, а затим на српском. Право да Вам кажем, мени то не смета, што је исписана прво на албанском. (Ево, можете да је погледате и Ви). Узели су ми легитимацију и рекли да сачекам десет минута. Сачекао сам мало дуже, када се појавише три албанска официра и рекоше ми: “Ви вечито говорите о светињама Косова, али ово је наша земља и ми овде живимо, и готово”. Ја им кажем да су за нас манастир Девич и Грачаница, Дечани и Пећка патријаршија светиња. Ако за вас нису, ми и не очекујемо да могу бити, али и ми смо овде живели и хоћемо и даље. Запиташе ме да ли сам видео попаљене куће у селу Кауси које се налази са друге стране брда где је манастир. Све су то злочинци Срби починили. Знам, кажем им. Знам и као су те куће прављене, заједнички. Кад су биле борбе, рекоше ми, ваше сестре пролазе, а наш хоџа не може да дође у џамију да клања. Зашто, питам их ја, кад је џамија читава, није оштећена. Видите, синко, о чему се ради, људи су склони да себи мере једном мером, а другом мером, о томе се ради, без жеље да сву кривицу бацим на Албанце или Србе.
Злочинаца међу Србима има. Кад сам дошао на Косово, тамо сам видио да је све попаљено, порушено, десила су се убиства, чак и жена и деце. Међутим, с друге стране, и Албанци су убијали. Пре шест месеци у једном кафићу у Пећи седело је седам младића Срба од шеснаест и седамнаест година, само један двадесет шест година. Уђе Албанац и покоси их рафалом. У том моменту, седмом испадне упаљач, он се сагне да га дохвати и остане жив. То је случајност, али сувише је случајности. Не желим да кажем да је добро за оно нељудско што су починили Срби, нити желим да кажем да је само зло оно што су радили Шиптари. Колико је на којој страни више зла и злочинаца, то ћe моћи само Божија вага и Божији метар да измери тачно. Уосталом, као што је било и у Босни и Херцеговини.
 
– Ускоро ће десет гдина Вашег именовања за патријарха, скоро толико траје и Милошевићева владавина, били сте свједок рушења земље и страдању народа. Зачудо да је Црква против Милошевића проговорила тек сада када је Милошевић готово caв посао обавио. Како то објашњавате?
 
– Неће бити да је тако. Још 1992. године у извештају Светог архијерејског сабора стоји да се на власти у Србији н Црној Гори налазе људи који су до јуче били комунисти. Али да будемо искрени, таквих је било на власти и у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини. Они су често и у многоме наставили онај систем који је био за комунистичко доба. Ево тог документа, у коме пише: Поштујући и признавајући права свих народа са којима вековима живимо на овим просторима, са болом констатујемо на резултате комунистичког и посткомунистичког режима у свим бившим републикама бивше Југославије, такође га осуђујемо. Потпуна свесна трагика тренутка и судбинског раскршћа на којем се налазе народи. Српска Православна Црква поново позива на стварање Влада народног поверења, националног јединства и свенародног спаса. Исти захтев поновили смо 1994. године за стварања Владе народног јединства. Видите, Црква нема своју партију, није политичка организација. До мене су долазиле и писмене и усмене поруке да што год ја кажем, с обзиром на место на којем сам, све је политика: или си за странку која је на власти, или си за опознцију. Ја сам им на то одговорио да је тај принцип узак, и да за нас важи један принцип апостола Павла који је рекао: ” Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божију чините”. Дакле, све може бити како Бог хоће, а може бити супротно. Под тај принцип спада и политика. И она може бити на славу Божију и на стварно добро народа.
 
– Ипак није мали број оних који тврде да сте Ви Милошевићев човјек?
 
– Још 1991. године, када сам био на Косову, били су расписани први вишепартијски избори. Људи су ме питали за савет за кога да гласају. Рекао сам им да размотре људе који су председници странке и да погледају њихове програме, па да се на основу тога одлуче. По мом мишљењу, казао сам им, ако сте верници, не бисте могли гласати за странку која у свом статуту има материјалистички или атеистички став, јер у такве се не може имати поверења.
Исто тако, кад сам пре четири године био у Бечу на обележавању стогодишњице цркве Свети Сава, у тамошњим новинама се појавио натпис да ја долазим у Беч да бацим свету прашину у очи, јер сам ја наводно, тај који позива Србе у рат ради одржавања велике Србије. На једном скупу који је приредио кардинал био сам принуђен да кажем: “Мени се приписује да водим Србе у рат ради одржавања велике Србије, међутим, ако би требало да се одржи велика Србија злочином – не пристајем, нека нестане велике Србије. Ако би требало да се одржи мала Србија злочином, опет не пристајем, нека нестане и мала Србија. Ако би требало да се одржи последњи Србин злочином и да сам ја то, опет не пристајем. нека нас нестане, злочином да одржимо – то не.” Онда ће један господин из публике да ми постави питање: “Сада ће избори, за кога ће Црква рећи да се гласа”? Рекао сам му шта сам саветовао народу када су се одржали први избори. Црква нема своју партију, а ја лично никада ни за кога нисам гласао. Хоћу да Вам кажем да ја нисам ни милошевићевац ни карађорђевац, нити које било странка. Избори су се овде одржали под контролом међународних постматрача ОЕБС-а, који су потврдили да су избори били фер. Шта сад они хоће од мене?! Нити сам гласао, нити сам слао кога да види да ли су избори фер или нису. Они кажу да је све легитимно и да је Милошевић победио; дакле, сам народ ће одговарати ако је погрешно.
 
– Како сте доживјели НАТО бомбардовање СР Југославије?
 
– Пре пар месеци чуо сам да ће НАТО из Македоније војском ударити на Косово. Видите, то би био један вид агресије од које се требало бранити, као што смо се бранили од Хитлера. Међутим, кад су они рекли да неће доћи војском већ бомбардовати нас, тада је требало сести и размислити да ли је могуће одбранити се. Ако један човек хоће да сазида кућу, мора да размотри колико има средстава да заврши ту кућу. Ако почне па стане, јер нема од чега да је заврши, боље одмах и да је не започиње. Или, ако један цар са двадесет хиљада војника хоће да нападне другог цара од десет хиљада војника, тај цар са десет хиљада војника треба да седне са својим саветницима и види може ли се одупрети онима од двадесет хиљада. Уколико не може да се избори, он мора док је још онај далеко да пошаље своје изасланике и нагоди се ради опстанка свога народа. За нас верујуће Христос каже: “Нема веће љубави од оне кад неко положи живот за ближње своје. Значи, ко брани своју породицу, брани слободу, своје домове, гробове… Међутим, овде је било да ти непријатеља уопште не видиш, јер је било употребљено и тих невидљивих авиона.
 
– Како је, по Вашем мишљењу, држава и војни врх СРЈ требао поступати?
 
– Кад већ морамо, онда нека то буде на миран начин, нека дођу међународне снаге, као што су сад дошле.
 
– Кажите нам какав је Милошевић хришћанин?
 
– А не, он уопште није хришћанин. У својој књизи Туђман каже за њега да је социјалиста. Е сад, да ли је социјалиста или комуниста, не знам, али знам да он нема везе са црквом, Милошевић не иде у цркву.
 
Којој вјери онда припада ако није хришћанин? Па знате, имате адвентисте, јеховисте… манте га, каквих све секти има.
 
– Вас је Милошевићев режим, послије признања злочина над Албанцима, назвао издајником и многим другим погрдним именима?
 
– Имао сам у рукама документ у коме пише да ће Србији бити још више пооштрене санкције уколико Милошевић не оде са власти. Због тога га молимо у интересу народа и његовог спасења да се добровољно и мирно повуче јер, остане ли он, неће нас још пуно остати. Црква никада није била ни за ни против Милошевића. Отишли смо њему као председнику кога су потврдили и међународни верификатори и рекли све је било фер. Ми овде знамо да није било фер. Ми кажемо: “Подајте цару царево,а Богу Божије”. Никада није било да је Бог тражио што припада цару, сам је рекао подајте цару царево. Међутим, вековима је било и биће да цар тражи што припада Богу. Милошевић би хтео све, па и цркву да окрене у своју корист. Моја дужност као верника је да браним истину. Ја сам калуђер, немам ни кучета ни мачета, што се каже, и још ми је лакше заступати истину, него неко ко, рецимо, има жену и децу.
 
– Недавно сте боравили у енклави надомак Capajeea. Каква су Ваша сазнања о стању православних објеката у Сарајеву и БИХ?
 
– Колико сам информисан, Црква тамо није прогањана, чак је уведена и веронаука у школама. Ми смо то тражили овде, да се уведе и у школи, али факултативно. Физика, хемија, биологија… то су предмети за живот на земљи, међутим, ми нисмо само земаљски већ и небески, имамо душу, било да смо муслимани или хришћани.
 
– У БИХ је формирано Вијеће за вјерско помирење, да ли сте у контакту са њима и какви су односи са представљенима других вјерских представника?
 
– Са кардиналом Пуљићем, се знам лично, уважавамо се, такође сам био у добрим односима и са Кухарићем, као и бившим реис-ул-улемом који је био за целу бившу Југославију. Међутим, садашњи реис-ул-улема Чорић ставља ми неке ствари на терет.Наиме, недавно је био скуп у близини сарајевског аеродрома на којн је био позван и реис-ул-улема Чорић. Међутим, он није дошао, рекао је да ми замера што се нисам огласио због рушења џамија у Босни. То не стоји да је тако. Ја сам се писмено неколико пута огласио и осудио рушење џамија у Бањој Луци. Срушити џамију. то може само један злочинац, исто тако и цркву.
 
– Шта је то рушилачко у српском народу да уништава џамије у Републици Српској?
 
– То је несрећа. У ратним несрећама узимају маха ратни злочинци, који су толико агресивни да други нису кадри да их спрече. Злочинаца, дакле, у народу има, па знате и за време мира колико има насиља. До нас је дошла информација да је над неколико хиљада муслиманки у БИХ извршено силовање. Био је Црквени сабор и то питање ми смо ставили у разматрање. Они ће на Сабору рећи да појединачних случајева свакако има, као што има и у миру, али што се тиче логора где се вршило систематско насиље, нека међународна заједница ненајављено пошаље своје стручњаке да то утврде. Уколико се то утврди тачним, ми ћемо сви изаћи да нас пострељају. Насиља бива, читао сам статистику о силовањима у Немачкој, заиста велики број, а рата тамо није било. Исто тако, Ибрахим Ругова је рекао да се у женском манастиру Девич налази арсенал оружја. Када сам то чуо ступио сам у контакт са америчким амбасадором и замолио га да госпођа Олбрајт пошаље људе да то установе. Уколико се то оружје у манастиру нађе, доћи ћу и ја и нека цео манастир ликвидирају. Али, видите, они су имали само пушку двоцевку, која им је служила за одбрану од орлова и вукова.
 
– За вријеме рата у Босни Авакум Pocuћ је служио у православној цркви у Сарајеву, да ли сте били задовољни, с њим и да ли сте били у контакту током рата?
 
– Знам ја њега, још као ћака. Родом је из Босне и има брата свештеника н сестру монахињу. Углавном је добро обављао службу, односно према могућностима. За време рата везе су биле у прекиду, тако да смо се врло ретко чули.
 
– Рекли сте да богомоље могу рушити и палити сваки невјерник. Ако је то тако, а слажем се да јесте, како се може тврдити да се водио вјерски рат. Како, дакле, и невјерници могу водити вјерски рат. Рекли сте и да је у БИХ вођен грађански рат, што је за многе који су упућени у дешавања неприхватљива.
 
– Неће бити. Ви знате да су муслимани проглашени Босанцима као посебном нацијом. Колико знам, ми нисмо одрицали муслиманима аутохтност у Босни и Херцеговини, нити смо им било шта бранили. Е сад, кад постоји једна босанска нација, зашто онда Караџић, Младић и Плавшићка који су рођени у Босни, зашто нису у тој нацији.
 
– Споменули сте Караџића и Младића. За вријеме рата у БИХ Bu сте често одлазили на Пале и посјећивали Радована Караџића?
 
– У октобру 1992. године, неколико месеци пошто је почео рат у Босни, био сам у Америци и састао се са секретаром УН. Једна новинарка ме је на конференцији за штампу питала, шта ја могу да кажем хоће ли се са Караџићем и Младићем разбуктати рат у Босни. Дакле, они су већ 1992. године кривицу за рат свалили на Караџића и Младића. Ја јој овако одговорим: Госпођо, по нашој вери ми смо слободна бића, та слобода у себе укључује одговорност. За свој рад одговоран сам ја, али исто колико сте и ви одговорни за свој, исто тако одговорни су Караџић и Младић, али одговорни су и Изетбеговић, Туђман и Милошевић.
 
– Како је, по Вашем мишљењу, дошло до рата у Босни и Херцеговини?
 
– Због околности и свакако страног прста који се умешао. Народ је изабрао Караџића, Младића и Изетбеговића. Онда је Европа рекла да то није демократија, то сте се ви споразумели и то ништа не важи. Али криви смо и ми што смо пошли у све то. По мом мишљењу, био је то ипак етнички рат и сигурно је ту била једна верска компонента. Видите, Срби су верујући православци, Муслимани су исто тако верујући – то им само име каже. Хрвати су верујући католици, и ето вам.
 
– Шта бисте на крају овог разговора поручили народу у Босни и Херцеговини?
 
– Треба да живимо и даље као људи и ако будемо заиста имали довољно снаге и да се кајемо за оно зло које смо чинили и снаге за опраштање и ако будемо имали у виду да они који долазе после нас живе у већем миру и срећи него што смо ми, онда ћемо опстати. Ако у томе не успемо, нестаће нас. Нека Господ помогне да будемо верујући и да живимо са свешћу да ћемо изаћи пред њега, а Богу се молимо да оно што је нас снашло не снађе ни један народ ни државу на свету. То је моја порука и жеља добра и Србима и муслиманима и католицима.
 
Мирха Дедић “Слободна Босна”, Capajeвo
24.јули 1999. године

Comments are closed.