ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
СРБИЈА НА ДРУМУ
 
На преображењском митингу најчешће питање међу присутнима било је зашто није дошао патријарх. Молим вac да одговорите на oвo питање, јер је изгледајош једном потребно објаснити народу којем је Црква остала као узданица?
 
– У Цркви о свему битном заједно, одлучује се саборно. Не одлучујем ја сам и нисам у ситуацији у име Цркве да заступам властито мишљење. То је ствар највише власти Сабора и извршне власти Синода. Ми смо на Синоду изнели јасне ставове. Црква не може бити ни за једну страну, она је за све људе. Али како смо видели да ова политика коју власт води није добра, одлучили смо да затражимо на миран начин њену смену.
 
– Свеједно, народ је желео ипак да види вac. Ceћaте ли се када сте у зиму ’97, изашли пред студенте?
 
– А да ли се ви сећате када су ми звиждали марта ’92? У то време до мене су дошле вести да су на улицама били спремни тенкови и код мене је био Милан Комненић из СПО-а који ми је рекао шта се спрема. Брзо сам кренуо на Теразије, изашао пред сабрану омладину и рекао да све треба да се реши мирним путем и да се разиђу. Нису ме разумели. Онда сам пошао на ушће реке Саве да позовем и оне на томе скупу, имајући у виду колико сукоб може бити кобан. Сутрадан су схватили. И када је Вук Драшковић пуштен из притвора завршило се ипак без велике несреће.
 
– Састали сте се са Млађаном Динкићем и Предрагом Марковићем после митинга у Београду. Какви су ваши утисци после митинга и плана Г17 и Савеза за промене?
 
– Сматрам да је митинг био успешан. Синод се сложио са мишљењем чланова да треба да дође привремена влада која ђе да припреми начин за економску основу и демократске изборе. Странке које се потпишу дужне су да се обрате свима.
Синод жели да на миран начин дође да промене. Представници Г17 дошли су молећи пријем сами, а не по мом позиву. Замолили су да се и даље подрже њихови предлози. Рекао сам да је и Православна црква за миран и демократски начин решавања ситуације у земљи. Али Црква не треба нити је то њен задатак, да предузима било какве политичке кораке. Међутим, они желе да Црква чини пише и подржи све што они раде. СПЦ подржава све добронамерне људе у интересу мира и демократског поступања.
 
У последњих 120 година, ово је девети рат који је задесио Србе. Да лије то због недостатка вере или је то пре искушење које мора да се прође?
 
– То је зато што смо ми, како каже Цвијић, саградили кућу на друму. А тај друм не могу мимоићи завојевачи ни са Истока ни са Запада.
Народу је за живот и напредак потребан мир и слобода. Друге земље око нас ипак су некако постранце, не на оваквом удару завојевача.
 
Свакако су у борбама на Косову и Метохији са устаницима Албанцима, и Срби на злочин одговарали злочином те имају зашто да се кају!
 
– Нема човека без греха, ни ми нисмо недужни. Свакако да имамо потребе и кривице да се кајемо и опраштамо. Међутим, и Албанци су, још колико се ја сећам пре 34 године, почели да развијају идеју етнички чистог Косова и да је остварују не само притиском него и терором, а да не говоримо шта се врши сада.
Човек је слободно биће али то не значи да може прођи без одговорности.
Зашто је самозвани Митрополит самозване Црногорске цркве, Гоосподин Михаило, упутио критике највишем врху СПЦ?
 
– Човек кад се нађе на литици треба да се чува првог погрешног корака. Кад почне да пада тешко ће се зауставити и пасти. Кад хришћанин почне морално да пада, и свештеник буде рашчињен, како очекивати од распопа да цени и чува код другог оно што је својом кривицом изгубио. Према принципу: “Ко свој образ баци под ноге како ће чувати туђи!?’
 
– Могу ли се знати детаљи разговора који сте водили иза затворених врата са председником Србије Миланом Милутиновићем?
 
– Сам сам тражио да ме приме и Милошевић и Милутиновић. Међутим, Милошевић није одговорио, али примио ме је Милутиновић. На разговор ишао је са мном Митрополит Амфилохије. Због изолације земље и народа и политички и економски од већине државе у свету, изнели смо потребу да даду оставке. Председник Милутиновић је говорио да ће Запад променити мишљење и да треба да сачекамо тај тренутак. Одговорио сам да је то неизвесно, а да је много извесније да нас дотле може нестати као народа. Изнео сам причу о човеку који је у Жутом мору ловио рибу и колима повезао да их прода. Успут једна од њих се праћакне и испадне из кола. Наиђе пешак и чује тихи глас: “Молим те баци ме у барицу поред пута, умирем без воде”. – “О ја ћу се вратити десет километара и пустити те у Жуто море”. – “Хвала ти на труду, али док стигнемо до Жутог мора, ја ћу бити сува риба”.
 
Да ли вам. се неко од представника власти обратио после саопштења Синода, 10. августа и колико су тачне претпоставке да су вас посетили Мира Марковић и Богољуб Карић?
 
– Нико из власти није се Цркви обратио после тог саопштења. Госпођа Мира Марковић била је у Патријаршији давно. Богољуб Карић је такође долазио више пута. Познавао сам његовог оца, он је био мали чиновник али је певао у Цркви и причешћивао се и у Титово време. Знам и његове синове да су у Пеђи почели са малом радионицом металних производа. Схвативши “гвоздени закон” понуде и потражње, који је у то доба био неприхватљив, производили су што се на тржишту тражило. Радионицу су проширили у предузеће и богатили се. Учинили су много око подизања цркве у једном селу код Пеђи, која је у Другом светском рату срушена, али је и ова недавно срушена од истих рушилаца.
 
– Током рата контактирали сте са поглаварима осталих верских заједница, да ли сте наставили са тим и после рата?
 
– Свакако. Са Јусуфом Спахићем био сам у контакту и честитао му Бајрам, у контакту сам и са католичким поглаварима, а са Папом сам разменио честитке за Ускрс.
 
– Колико је Срба било на Косову и Метохији у тренутку вашег одласка у Пећ у тренутку доласка КФОР-а, и какви су изгледи о опстанку Срба на Косову?
 
– Само мали број је био око Грачанице, Липљана и Пећи. Већина се од терора повлачила и избегла. Ако међународна заједница заиста не жели остварење етнички чистог Косова и Метохије на чему сада Албанци отворено раде него осигурају заиста мир и сигурност за Србе и друге етничке групе, које су до сада онде живеле и омогући се њихов повратак, онда ће остварити демократски и људски став, због кога су, веле, и дошли на Косово и Метохију.
 
– Колика је Милошевићева кривица за бомбардовање СРЈ?
 
– НАТО се припремао за копнену инвазију и тада се требало припремити. Сваки одбрамбени рат оправдан је. Христос је рекао да је највећа љубав умрети за другог. Међутим, велика је грешка председника Милошевића што није размислио када је НАТО изјавио да неђе извршити копнени напад, него ће то учинити бомбардовањем.
Морао је да добро размотри, као онај цар са десет хиљада војника кога ће напасти двадесет хиљада војника, да ли ће се моћи изаћи на крај са 19 најмоћнијих земаља у свету без иједног савезника и учинити пре овако страшног бомбардовања оно што је морао учинити после бомбардовања.
 
Зорица Војновић, недељник “Репортер” – Бања Лука
25. август 1999. године

Comments are closed.