NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
SRBIJA NA DRUMU
 
Na preobraženjskom mitingu najčešće pitanje među prisutnima bilo je zašto nije došao patrijarh. Molim vac da odgovorite na ovo pitanje, jer je izgledajoš jednom potrebno objasniti narodu kojem je Crkva ostala kao uzdanica?
 
– U Crkvi o svemu bitnom zajedno, odlučuje se saborno. Ne odlučujem ja sam i nisam u situaciji u ime Crkve da zastupam vlastito mišljenje. To je stvar najviše vlasti Sabora i izvršne vlasti Sinoda. Mi smo na Sinodu izneli jasne stavove. Crkva ne može biti ni za jednu stranu, ona je za sve ljude. Ali kako smo videli da ova politika koju vlast vodi nije dobra, odlučili smo da zatražimo na miran način njenu smenu.
 
– Svejedno, narod je želeo ipak da vidi vac. Cećate li se kada ste u zimu ’97, izašli pred studente?
 
– A da li se vi sećate kada su mi zviždali marta ’92? U to vreme do mene su došle vesti da su na ulicama bili spremni tenkovi i kod mene je bio Milan Komnenić iz SPO-a koji mi je rekao šta se sprema. Brzo sam krenuo na Terazije, izašao pred sabranu omladinu i rekao da sve treba da se reši mirnim putem i da se raziđu. Nisu me razumeli. Onda sam pošao na ušće reke Save da pozovem i one na tome skupu, imajući u vidu koliko sukob može biti koban. Sutradan su shvatili. I kada je Vuk Drašković pušten iz pritvora završilo se ipak bez velike nesreće.
 
– Sastali ste se sa Mlađanom Dinkićem i Predragom Markovićem posle mitinga u Beogradu. Kakvi su vaši utisci posle mitinga i plana G17 i Saveza za promene?
 
– Smatram da je miting bio uspešan. Sinod se složio sa mišljenjem članova da treba da dođe privremena vlada koja đe da pripremi način za ekonomsku osnovu i demokratske izbore. Stranke koje se potpišu dužne su da se obrate svima.
Sinod želi da na miran način dođe da promene. Predstavnici G17 došli su moleći prijem sami, a ne po mom pozivu. Zamolili su da se i dalje podrže njihovi predlozi. Rekao sam da je i Pravoslavna crkva za miran i demokratski način rešavanja situacije u zemlji. Ali Crkva ne treba niti je to njen zadatak, da preduzima bilo kakve političke korake. Međutim, oni žele da Crkva čini piše i podrži sve što oni rade. SPC podržava sve dobronamerne ljude u interesu mira i demokratskog postupanja.
 
U poslednjih 120 godina, ovo je deveti rat koji je zadesio Srbe. Da lije to zbog nedostatka vere ili je to pre iskušenje koje mora da se prođe?
 
– To je zato što smo mi, kako kaže Cvijić, sagradili kuću na drumu. A taj drum ne mogu mimoići zavojevači ni sa Istoka ni sa Zapada.
Narodu je za život i napredak potreban mir i sloboda. Druge zemlje oko nas ipak su nekako postrance, ne na ovakvom udaru zavojevača.
 
Svakako su u borbama na Kosovu i Metohiji sa ustanicima Albancima, i Srbi na zločin odgovarali zločinom te imaju zašto da se kaju!
 
– Nema čoveka bez greha, ni mi nismo nedužni. Svakako da imamo potrebe i krivice da se kajemo i opraštamo. Međutim, i Albanci su, još koliko se ja sećam pre 34 godine, počeli da razvijaju ideju etnički čistog Kosova i da je ostvaruju ne samo pritiskom nego i terorom, a da ne govorimo šta se vrši sada.
Čovek je slobodno biće ali to ne znači da može prođi bez odgovornosti.
Zašto je samozvani Mitropolit samozvane Crnogorske crkve, Goospodin Mihailo, uputio kritike najvišem vrhu SPC?
 
– Čovek kad se nađe na litici treba da se čuva prvog pogrešnog koraka. Kad počne da pada teško će se zaustaviti i pasti. Kad hrišćanin počne moralno da pada, i sveštenik bude raščinjen, kako očekivati od raspopa da ceni i čuva kod drugog ono što je svojom krivicom izgubio. Prema principu: „Ko svoj obraz baci pod noge kako će čuvati tuđi!?’
 
– Mogu li se znati detalji razgovora koji ste vodili iza zatvorenih vrata sa predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem?
 
– Sam sam tražio da me prime i Milošević i Milutinović. Međutim, Milošević nije odgovorio, ali primio me je Milutinović. Na razgovor išao je sa mnom Mitropolit Amfilohije. Zbog izolacije zemlje i naroda i politički i ekonomski od većine države u svetu, izneli smo potrebu da dadu ostavke. Predsednik Milutinović je govorio da će Zapad promeniti mišljenje i da treba da sačekamo taj trenutak. Odgovorio sam da je to neizvesno, a da je mnogo izvesnije da nas dotle može nestati kao naroda. Izneo sam priču o čoveku koji je u Žutom moru lovio ribu i kolima povezao da ih proda. Usput jedna od njih se praćakne i ispadne iz kola. Naiđe pešak i čuje tihi glas: „Molim te baci me u baricu pored puta, umirem bez vode“. – „O ja ću se vratiti deset kilometara i pustiti te u Žuto more“. – „Hvala ti na trudu, ali dok stignemo do Žutog mora, ja ću biti suva riba“.
 
Da li vam. se neko od predstavnika vlasti obratio posle saopštenja Sinoda, 10. avgusta i koliko su tačne pretpostavke da su vas posetili Mira Marković i Bogoljub Karić?
 
– Niko iz vlasti nije se Crkvi obratio posle tog saopštenja. Gospođa Mira Marković bila je u Patrijaršiji davno. Bogoljub Karić je takođe dolazio više puta. Poznavao sam njegovog oca, on je bio mali činovnik ali je pevao u Crkvi i pričešćivao se i u Titovo vreme. Znam i njegove sinove da su u Peđi počeli sa malom radionicom metalnih proizvoda. Shvativši „gvozdeni zakon“ ponude i potražnje, koji je u to doba bio neprihvatljiv, proizvodili su što se na tržištu tražilo. Radionicu su proširili u preduzeće i bogatili se. Učinili su mnogo oko podizanja crkve u jednom selu kod Peđi, koja je u Drugom svetskom ratu srušena, ali je i ova nedavno srušena od istih rušilaca.
 
– Tokom rata kontaktirali ste sa poglavarima ostalih verskih zajednica, da li ste nastavili sa tim i posle rata?
 
– Svakako. Sa Jusufom Spahićem bio sam u kontaktu i čestitao mu Bajram, u kontaktu sam i sa katoličkim poglavarima, a sa Papom sam razmenio čestitke za Uskrs.
 
– Koliko je Srba bilo na Kosovu i Metohiji u trenutku vašeg odlaska u Peć u trenutku dolaska KFOR-a, i kakvi su izgledi o opstanku Srba na Kosovu?
 
– Samo mali broj je bio oko Gračanice, Lipljana i Peći. Većina se od terora povlačila i izbegla. Ako međunarodna zajednica zaista ne želi ostvarenje etnički čistog Kosova i Metohije na čemu sada Albanci otvoreno rade nego osiguraju zaista mir i sigurnost za Srbe i druge etničke grupe, koje su do sada onde živele i omogući se njihov povratak, onda će ostvariti demokratski i ljudski stav, zbog koga su, vele, i došli na Kosovo i Metohiju.
 
– Kolika je Miloševićeva krivica za bombardovanje SRJ?
 
– NATO se pripremao za kopnenu invaziju i tada se trebalo pripremiti. Svaki odbrambeni rat opravdan je. Hristos je rekao da je najveća ljubav umreti za drugog. Međutim, velika je greška predsednika Miloševića što nije razmislio kada je NATO izjavio da neđe izvršiti kopneni napad, nego će to učiniti bombardovanjem.
Morao je da dobro razmotri, kao onaj car sa deset hiljada vojnika koga će napasti dvadeset hiljada vojnika, da li će se moći izaći na kraj sa 19 najmoćnijih zemalja u svetu bez ijednog saveznika i učiniti pre ovako strašnog bombardovanja ono što je morao učiniti posle bombardovanja.
 
Zorica Vojnović, nedeljnik „Reporter“ – Banja Luka
25. avgust 1999. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *