NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
SVI NAŠI GRESI
 
– Vaša svetosta, kraj drugog milenijuma za Srbe je težak i tragičan. Kako komentarišete iskušenja u kojima su se našli srpski narod i srpska država?
 
– Svakako da tu ima naših krivica i grehova, ali ima krivice i ostalih: i u Evropi i u Americi. Ovo kažem bez želje da mi deo svoje odgovornosti prebacujemo na drugoga. Nas su neprijatelji godinama predstavljali u svetu zločincima nedostojnim ljudskog imena. Iz dana u dan, to se u svetu govorilo preko radija i televizije, i to onda i kod nezlonamernih ostavi trajan utisak. Svakako da i među nama ima zločinaca i zločina. U kom ih narodu nema, pogotovo u ratu. Ali, kad moćni ljudi u svetu jedno merom mere nama, a drugom drugima, onda je jasno kakva đe „istina“ izađi i kakve posledice.
No, Hristos je rekao: nema ništa tajno što neđe biti javno, ni sakriveno što se neđe otkriti. Mi u to verujemo. Ali to ne znači da pasivno treba čekati da to bude, nego da istinu iznosimo objektivno, ne prikazujući sebe i svoj narod boljim nego što jesmo, ne iznoseći samo krivice drugih nego i svoje. I što je najglavnije, ispravljajući se pokajanjem. I ne odgovarajući neistinom na neistine i zlom na zlo. Nego moleći se Bogu: Gospode, ako mora biti da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje. Ne dopusti da stradamo zbog nepravde naše, ili mržnje ma prema kome. To i sada i svagda.
 
Veliki odjek je imala vaša odluka da odete u Peć i ohrabrila mnoge Srbe koji su već bežali sa Kosova. U kakvom raspoloženju ste je doneli, Vaša svetosti?
 
– Ja sam arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Ovde, u pećkom manastiru, od XIII veka je sedište naše Crkve, kad ga je iz Žiče preneo u Peć prvi naslednik svetog Save, sveti Arsenije. Tu je, naravno, bio i prvi srpski patrijarh. Po svojoj dužiosti, jer pećki manastir je pod upravom patrijarha, išao sam da vidim kako su sestre i narod i video da je stanje rđavo. Tražili smo zajedno sa vladikom Artemijem i Atanasijem obezbeđenje Kfora od generala Majkla Džeksona i njegovih saradnika. On je izneo kako vidi sadašnje stanje na Kosovu. Oni su, kaže, došli kao međunarodne mirovne snage. Trenutno ih je 25 hiljada, a treba da ih bude pedeset hiljada. Kada dođe preostali broj, onda će oni imati svoje punktove u svim mestima na Kosovu. Sada, čine koliko mogu i koliko se može. Treba da dođe međunarodna milicija koja će patrolirati po gradovima, kao i međunarodni građanski činovnici. Onda đe dođi do stvarnog razoružanja terorista.
Prema Džeksonovim rečima, pojedini Šiptari uzimaju sebi pravo da pravdu isteraju na kraj. Kada dođe do opšteg razoružanja među teroristima, onda će onaj ko je kriv biti adekvatno osuđen. Dotle, baš dok sam boravio u Peđi bilo je ne znam ni koliko gladnih i izbeglih u Patrijaršiji. Gladni se u manastiru hrane zahvaljujući sestrama koje same mese hleb, a gde je druga hrana? Uhapsili su nekoliko ljudi, jednog su ubili, hapse redom. Dolaze mi uplakane žene i mole da im se kidnapovani muževi i sinovi vrate kućama. Koliko sam mogao, uz pomoć mitropolita Amfilohija, mnoge je nedužne ljude Kfor oslobodio.
 
Verdjete li svetskoj zajednici da će zaštititi Srbe? I da li vam članovi Kfora daju nadu da će Srbi biti zaštićeni.
 
– Što se tiče tih ljudi, verujem da su dobronamerni i da žele da zaštite Srbe na Kosovu. Ali u datom momentu postavlja se pitanje: kako? Oni očekuju zvaničnu naredbu da razoružaju Šiptare. Najpre im je dat rok od devedeset dana, pa bio smanjen na trideset dana. Ali za tih trideset dana logično je pitati – koliko će Srba preživeti. Kako sam čuo, jedan od rukovodilaca je izjavio: dok su granice otvorene i Šiptari slobodno nagrću, ne može se učiniti ništa. Zato je vladika morao da ode iz Prizrena u Gračanicu, zato je u Prizrenu ostao samo jedan sveštenik u Bogosloviji koji dobro zna albanski. Iz Uroševca su se iselili Srbi.
 
– Da li ste, Vaša svetosti, ovih dana razmišljali o srpskom usudu? Zašto samo Srbi moraju da plaćaju visoku, najvišu cenu, da bi preživeli kao narod i da bi sačuvali svoju državu?
 
– Više uzroka je za to, a jedan od njih je, po našem ubeđenju, da ne mogu na lak način rešavati pitanja od prevashodne važnosti. Nije nama slučajno došlo ni Kosovo, a ni petstogodišnje ropstvo pod Turcima, kada se najčešće čulo: „Velikaši proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo“. Koliko se za tih pet stotina godina rodilo Karađorđa i Njegoša, ali narod nije uzrastao i nije se moglo učiniti ništa. Baš kao i sada: Da grane sunce, ako imate lupu, možete zrake koncentrisati u jednu tačku i upaliti vatru. Ako je oblačno, iako imate lupu, ne možete učiniti ništa. Ako ima sunca a nemate lupu, opet ne možete učiniti ništa.
Eto, u običnim prilikama. Sećam se, sastanemo se na Kosovu da jednu crkvicu obnovimo, da vidimo koliko sredstava imamo, kakvu ćemo crkvu da gradimo, koliku… I kako to biva, jedan đe reći da je najbrže, najjeftinije, najbolje od blokova betonskih. Drugi će – dobro od betonskih blokova, ali nećemo posle deset godina opet da zidamo crkvu, nego od trajnijeg materijala – od kamena. Treći će dodati: ako bude od kamena, po sadašnjem malteru na kamenu freske neće moći da se oslikaju. Dodaje četvrti: neka bude spolja od kamena, iznutra od cigle… Eto, koliko raznih gledišta i svako ima svoju logiku. Sve je to do sada dobro. Određeni forum odredi da treba da bude tolika, takvog oblika, spolja od kamena, unutra od cigle. Sad nastaje zlo. Oni čije gledište nije usvojeno ne samo da bivaju neprijatelji već će neprijatelje upotrebiti da onemoguće da se išta učini. To nas prati od sedmog veka do dana današnjeg.
Sećam se i jedne profesorke francuskog jezika koja je znala i nemački.. Iako je za vreme okupacije izbegavala da govori nemački, da joj se ne bi prigovorilo, ali je na ulici bilo situacija da će postradati Srbin od Nemca. Kaže ona: „U takvim situacijama morala sam da idem s njima do nekog komandanta nemačkog da bi se stvar razrešila. U jednoj od takvih situacija bila sam 1943. godine. I pošto je slučaj razrešen, Nemac komandant mi se obrati sledećim rečima: „Vi ste Srbi nikakav narod, na vaše dostave hapsimo 15-16 ljudi dnevno. Zbog ništavnih stvari.“
Vidite, ima nečega negativnog oko nas, i u nama, zbog čega stradamo. Ima i plemenitosti koja je zaista velika, a potvrdio je to i jedan pastor Nemac. U poslednjoj besedi, pred svoje penzionisanje rekao je: „Mi smo Nemci izgubili ovaj rat. Dobili su ga drugi, bolji ili jači, ali je jedan mali narod dobio taj rat moralno. Taj narod na jugu Evrope, to je srpski narod. Mi smo onde za jednog Nemca streljali stotinu Srba, a ovde su u logorima bili njihovi oficiri i intelektualci. Kada je pala Nemačka i kada su logoraši izašli iz logorskih žica, mi smo strahovali šta će biti s nama. A oni su milovali našu decu i davali im čokolade koje su dobijali od saveznika. Taj je narod, moralno, dobio rat“. Po koju bismo mi cenu pa taj zločin vraćali zločinom? Ni po koju cenu! Ne govorim, opet kažem, o pojedincima kojih i ima među nama svakojakih, nego o narodu kao celini.
 
– Da li državne vlasti pomažu ua se sačuva Kosovo?
 
– Na svaki način opšti stav je da se Kosovo sačuva. Uostalom, i Evropa je pristala da Kosovo ostane u sklopu Jugoslavije jer Kosovo za nas nije samo pojam kao teritorija i zemlja, nisu čak ni one svetinje. Najveći naš domet je Gračanica – najlepša sačuvana srpsko-vizantijska crkva. Nema je ni u Grčkoj! Onda Dečani i Pećka patrijaršija. Nije od presudne važnosti ni ona nauka koju su na Kosovu propovedali monasi i sveštenici jer to su propovedali i drugi manastiri i crkve. Pojam Kosova je urastao u svakog od nas, jer je na Kosovu sveti Knez odbranio najvažniji duhovni i nacionalni princip. Nije on išao da otima tuđu zemlju, već da brani svoju. Ne da tlači tuđu slobodu, već da brani svoju. Ne da nameće svoju veru drugima, već da brani svoju.
 
Ako se ne varam, govorili ste da Kosovo nije tesno, ua na njemu ama dovoljno mesta za sve narode u veroispovesti koji žele da žive na njemu.
 
– Pre deset godina, pisao mi je jedan hopa iz Metohije i, pored ostalog, u pismu kaže: Za islam je neprihvatljip princip: Dok se jednom ne smrkne drugom ne može da spane.
Ja sam mu odgovorio da je taj princip neprihvatljiv i za pravoslavlje. Zemlja je Božija dovoljno široka i dugačka da ima mesta za sve ljude ako zaista budemo ljudi. A budemo li neljudi, biće nam tesna i ako nas ostane svega četvoro na Zemlji. I u Bibliji i u Koranu, naime, govori se o Adamu i Evi i njihovoj prvoj deci, sinovima Kainu i Avelju, kad zli Kain skoči na brata Avelja i ubi ga. Čega mu je bilo malo. Zločincu je uvek malo.
I mi, ako budemo zli ljudi, uvek đe nam biti malo i uvek đe biti drugi kriv.
 
– Čega je malo, Vaša svetosti, u onima iz jednog malotiražnog lasta – bliskog vlastima – koji su vas najgrđim rečima napali zbog saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda u kojem se tražila ostavka Slobodana Miloševića?
– Smisao tog saopštenja jeste da se dođe do vlade nacionalnog spasa u kojoj će učestvovati svi dobronamerni ljudi, bez obzira kojoj stranci pripadaju ili nijednoj. Suočeni sa tragičnim položajem u kome se našao sav naš narod i država, uvereni da je u imenu Božijem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu, smatramo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost. Svakom razumnom čoveku je savršeno jasno da brojni unutrašnji problemi i protivurečnosti kao i izolovanost naše države na međunarodnom planu ne mogu biti rešeni i prevaziđeni pod ovakvim uslovima. Stoga smo apelovali našoj braći sa Kosova i Metohije da ostanu na svojim vekovnim ognjištima i da ne napuštaju svoje svetinje, uvereni u istinitost Hristovih reči: ko istraje do kraja, taj đe se spasti. Ali mi ne smatramo da Kosovo može biti „etnički čisto“, bilo srpsko, bilo šiptarsko. Nego da na njemu žive kao i pre i Šiptari, i Srbi, i Turci, i Romi, i ljudi drugih nacionalnosti.
Čuo sam da je Amerika izjavila da đe na Kosovu biti obnovljene sve šiptarske kuće, kao i u Crnoj Gori, a u Srbiji ništa. Još će nas zahvatiti svim sankcijama. Na koji način đe početi da rade preostale čitave fabrike? Oni kažu: krivica je Miloševićeva! On treba da sagleda opstanak ovog naroda, i da pristane na dobrovoljno povlačenje, da se to izvede na miran način. Crkva nema svoju stranku, ali kad narod bude imao mogućnost da slobodno kaže svoje ubeđenje, pa neka kaže i kako izabere neka mu bude. Mene su pitali 1991, dok sam bio na Kosovu za vreme prvih višepartijskih izbora, za koga da glasaju. Odgovorio sam da o tome moraju sami da razmisle. ‘ja glasati neću, nisam glasao ni do sada, ali vi kada razmotrite u koje ljude i koju stranku imate poverenja, vi za njih i glasajte. Po mom mišljenju, kad me već pitate kao verujući ljudi, mislim da ne bi mogli kao hrišćani da glasate za stranku koja u svojoj konstituciji ima ateistički, odiosno materijalistički stav.“
 
– Vaša svetosti, da se Crkva malo više mešala u politiku, da li su se neke nevolje mogle izbeći? Da li se se neka dešavanja mogla okrenuti na dobrobit srpskog naroda?
 
– Crkva je oduvek propovedala, po našem hrišćanskom ubeđenju, da se ljudi opredeljuju za večne reči Hristove i da ih poštuju. Time đe učiniti dobro i sebi i bližnjima, i kao nebeskim i zemaljskim bićima. Kad su sveta braća Ćirilo i Metodije bili na Krimu među Hazarima, jedan đe od njih da kaže svetom Ćirilu: „Vi imate zapovest Božju ‘ne ubij’ a vi nas ubijate u borbama“. Sveti Ćirilo odgovara: Ako jedan gospodar da dve zapovesti svojim slugama, pa jedan ispuni jednu, a onaj drugi obe, koji je bolje učinio? Svakako onaj koji je ispunio obe. A onaj kaže: „Jeste, ali Hristos kaže ne ubij, a kaže i to da nema veće ljubavi od one u kojoj neko položi život za bližnje svoje. Kad vi nas napadate, mi idemo da branimo svoje bližnje“.
Za nas je neprihvatljiv osvajački rat, po Jevanđelju, a nije neprihvatljiv odbrambeni. Jedna nemačka novinarka, još 1993. godine, postavila mi je pitanje: da li postoji pravedan rat? Odgovorio sam: Kada postoji na nebu, može postojati i na zemlji. Naime, onaj satana je napao sa anđelima (koji su odstupili od Boga) svetog Mihaila i anđele koji nisu odstupili od Boga. Braneći se, pobedili su, satanu su bacili na zemlju. Za nas je odbrambeni rat blagosloven, a napadačko-osvajački osuđujemo. To je reč Hristova. Ako jedan čovek hoće da sazida kuću, mora da vidi koliko ima materijala, kako bi je završio. Ako počne pa ne bude mogao da završi – ne treba ni da je počinje. Ili: jedan car sa dvadeset hiljada vojnika hoće da napadne jednoga koji ima deset hiljada vojnika. Taj sa deset hiljada vojnika mora da porazgovara sa najboljim savetnicima kako bi video hoće li moći da se suprotstavi onome sa dvadeset hiljada vojnika. Ako ne može da se izbori, trba da pošalje poslanika i još dok je onaj daleko da se s njim nagodi radi opstanka svog naroda.
 
– Hoćete da kažete: i nama je bila potrebna nekakva nagodba sa zapadnom vojnom alijansom?
 
– Tada kada je NATO rekao da će iz Makedonije sa vojskom doći na Kosovo, nemaš kud, napašće te, moraš da se braniš. Ali kada su rekli da neće ići sa vojskom, da će bombardovati, tad je bilo vreme da se razmisli hoćemo li moći da se odupremo svetskoj sili. Bilo je vreme da se donese zaključak: da međunarodne mirovne snage dođu na Kosovo, ali bombardovanja nema.
U Svetom Pismu, u Starom Zavetu piše da je 600 godina pre Hrista postojao Vavilon i u njemu car Navuhodonosor – najmoćniji vladar, a Jevreji su bili još slobodni i oslanjali su se na Egipat. Prorok Jeremija kaže: „Morate se pokoriti Vaviloncima, Egipat će se raseliti“. Njega uhvate i bace u jamu – u cisternu punu gliba. Car naredi da ga izvade i operu, pa će nasamo da ga pita šta da učini u ovoj stvari. Care, pristani pa ono što od tebe traže, ostaćeš živ i ostaće narod“. „Ne mogu od velmoža“, kaže car. „Izginućeš i ti i oni i narod će biti raseljen“. Nisu pristali. Taj Vavilon nas opominje. Kako učiniti u ovoj nesretnoj stvari? Kad su se, pred rat u Bosni, u Lisabonu sastali Alija Izetbegović, Kljuić i Karadžić kao predstavnik Srba, uz prisustvo međunarodnih faktora, sporazumeli su se i potpisali da u Bosni budu tri konstitutivna dela: srpski, muslimanski i hrvatski, da Bosna bude konfederacija. Kad su se vratili u Bosnu, Evropa i Amerika kažu: ‘To demokratija nije, ovo je demokratija – u Bosni ne mogu biti tri konstitutivna dela već dva: Muslimani i Hrvati zajedno, s druge strane Srbi. Drugo Bosna ne može biti konfederacija nego unitarna to je demokratija.“
Vidite, na to se moralo računati.
 
– Sve što ste rekli upućuje na zaključak daje kraj drugog milenijuma za Srbe ispao težak i tragičan. Mislite li, nadate li se da ćemo se, kao narod, odupreti iskušenjaim?
– U iskušenjima su i zadaci koje vreme iznosi pred pojedince i pred zajednicu. Da li ćmo te zadatke, najbolje što možemo, najboljom voljom rešavati? Ako učinimo, kao saradnici Božiji, ono što mi možemo, onda će Bog učiniti ono što mi ne možemo. Na koji smo se način održali više hiljada godina na ovome terenu? Samo tako što smo učinili ono što možemo, samo na taj način će nam i Bog i sada pomoći. U Peći su pre nekoliko meseci u jednom kafiću Šiptari ubili šestoricu Srba. Sedmi je ostao živ, jer mu je u tom času ispao upaljač – on se sagao da ga nađe i uzme, u tom času su pokosili šestoricu a njega samo malo ranili. Suviše je slučajnosti!
 
– Kažu nam sa Zapada, opet, da smo remetilački faktor, da ugrožavamo spokojstvo drugih naroda, da kvarimo evropski i svetski mir. I onda nas ubijaju, parcelišu Srbiju, ruše gradove, presecaju komunikacije. Šta osirotela i usamljena Srbija može da kaže sebi i svetu u ovom. dramatičnom trenutku?
 
– Aveljova obaveza je bila da se brani od brata Kaina. Naš instinkt samoodržanja je dat od Boga, ali treba da se branimo kao ljudi, ne kao neljudi. Uvek iznosim princip koji je formulisao crnogorski vojvoda Marko Miljanov, koji je u pedesetoj godini naučio da čita i piše i napisao nekolike knjige u prošlom veku, pod nazivom „Čojstvo i junaštvo“, pa veli: „Junaštvo je da branim sebe do neprijatelja, a čojstvo da branim neprijatelja od sebe.“ Ni prema neprijatelju ne smemo, braneći se i napadajući ga, da postupamo neljudski. Puška ti je – puška mi je, pa kome Bog i sreća junačka. Ali ima slučajeva da se onome kojem je puška izbačena iz ruku vade oči, seče nos, uši.
Kad bismo se mi na taj način samo osvećivali, upropastili bismo svoju dušu i poništili sve najvažnije poruke svog naroda. Postoje mnogi časni načini da se branimo od nasilja.
 
– Kako se u ovoj nesreći držao Vatikan, kako predstavnici ostalih religija? Na koji način je reagovao Svetski savet crkava?
 
– Da budemo iskreni, zaista je ljudima u svetu bilo veoma teško da shvate ove naše unutrašnje odnose. Na primer, kad Muslimani kažu da su oni Bošnjaci. Odakle Srbi u Bosni, ljudi u svetu nemaju pojma i ne znaju da su Srbi tamo više od hiljadu godina. I kad ja iznesem da car Konstantin Porfirogenit još u X veku piše da su u Bosni od velike reke Drine ka zapadu Srbi, i da je granica između Hrvata i Srba reka Cetina i župa Livno, kada ja to kažem, vele mi: spominjete ono što je istorija, što je davno bilo. Ne bih se ja pozivao na istoriju da se Muslimani ne predstavljaju kao autohtoni u Bosni, pa Srbi onda ispadaju napadači odnekle. Godine 1992, neposredno pred rat u Bosni, u Sarajevu pogine Srbin na svadbi svog sina, a zet mu sveštenik bude ranjen i crkvena zastava spaljena od Muslimana sa rečima: „Šta će Srbi na Baščaršiji u Sarajevu?“ Kao da su tu Srbi od juče, a ne od pre hiljadu godina! Nažalost, stranci se opredeljuju prema trenutnim emocijama, prema interesima i znanjima koja su dobili od ovakvih i onakvih medija. Ni kada su dobronamerni ne mogu da shvate naše korene i razloge.
 
Nađa Andrejić,nedeljnik NIN,
15. jul, 1999. godine
 
 

 
 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *