ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
СВИ НАШИ ГРЕСИ
 
– Ваша светоста, крај другог миленијума за Србе је тежак и трагичан. Како коментаришете искушења у којима су се нашли српски народ и српска држава?
 
– Свакако да ту има наших кривица и грехова, али има кривице и осталих: и у Европи и у Америци. Ово кажем без жеље да ми део своје одговорности пребацујемо на другога. Нас су непријатељи годинама представљали у свету злочинцима недостојним људског имена. Из дана у дан, то се у свету говорило преко радија и телевизије, и то онда и код незлонамерних остави трајан утисак. Свакако да и међу нама има злочинаца и злочина. У ком их народу нема, поготово у рату. Али, кад моћни људи у свету једно мером мере нама, а другом другима, онда је јасно каква ђе “истина” изађи и какве последице.
Но, Христос је рекао: нема ништа тајно што неђе бити јавно, ни сакривено што се неђе открити. Ми у то верујемо. Али то не значи да пасивно треба чекати да то буде, него да истину износимо објективно, не приказујући себе и свој народ бољим него што јесмо, не износећи само кривице других него и своје. И што је најглавније, исправљајући се покајањем. И не одговарајући неистином на неистине и злом на зло. Него молећи се Богу: Господе, ако мора бити да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје. Не допусти да страдамо због неправде наше, или мржње ма према коме. То и сада и свагда.
 
Велики одјек је имала ваша одлука да одете у Пећ и охрабрила многе Србе који су већ бежали са Косова. У каквом расположењу сте је донели, Ваша светости?
 
– Ја сам архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Овде, у пећком манастиру, од XIII века је седиште наше Цркве, кад га је из Жиче пренео у Пећ први наследник светог Саве, свети Арсеније. Ту је, наравно, био и први српски патријарх. По својој дужиости, јер пећки манастир је под управом патријарха, ишао сам да видим како су сестре и народ и видео да је стање рђаво. Тражили смо заједно са владиком Артемијем и Атанасијем обезбеђење Кфора од генерала Мајкла Џексона и његових сарадника. Он је изнео како види садашње стање на Косову. Они су, каже, дошли као међународне мировне снаге. Тренутно их је 25 хиљада, а треба да их буде педесет хиљада. Када дође преостали број, онда ће они имати своје пунктове у свим местима на Косову. Сада, чине колико могу и колико се може. Треба да дође међународна милиција која ће патролирати по градовима, као и међународни грађански чиновници. Онда ђе дођи до стварног разоружања терориста.
Према Џексоновим речима, поједини Шиптари узимају себи право да правду истерају на крај. Када дође до општег разоружања међу терористима, онда ће онај ко је крив бити адекватно осуђен. Дотле, баш док сам боравио у Пеђи било је не знам ни колико гладних и избеглих у Патријаршији. Гладни се у манастиру хране захваљујући сестрама које саме месе хлеб, а где је друга храна? Ухапсили су неколико људи, једног су убили, хапсе редом. Долазе ми уплакане жене и моле да им се киднаповани мужеви и синови врате кућама. Колико сам могао, уз помоћ митрополита Амфилохија, многе је недужне људе Кфор ослободио.
 
Вердјете ли светској заједници да ће заштитити Србе? И да ли вам чланови Кфора дају наду да ће Срби бити заштићени.
 
– Што се тиче тих људи, верујем да су добронамерни и да желе да заштите Србе на Косову. Али у датом моменту поставља се питање: како? Они очекују званичну наредбу да разоружају Шиптаре. Најпре им је дат рок од деведесет дана, па био смањен на тридесет дана. Али за тих тридесет дана логично је питати – колико ће Срба преживети. Како сам чуо, један од руководилаца је изјавио: док су границе отворене и Шиптари слободно нагрћу, не може се учинити ништа. Зато је владика морао да оде из Призрена у Грачаницу, зато је у Призрену остао само један свештеник у Богословији који добро зна албански. Из Урошевца су се иселили Срби.
 
– Да ли сте, Ваша светости, ових дана размишљали о српском усуду? Зашто само Срби морају да плаћају високу, највишу цену, да би преживели као народ и да би сачували своју државу?
 
– Више узрока је за то, а један од њих је, по нашем убеђењу, да не могу на лак начин решавати питања од превасходне важности. Није нама случајно дошло ни Косово, а ни петстогодишње ропство под Турцима, када се најчешће чуло: “Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство”. Колико се за тих пет стотина година родило Карађорђа и Његоша, али народ није узрастао и није се могло учинити ништа. Баш као и сада: Да гране сунце, ако имате лупу, можете зраке концентрисати у једну тачку и упалити ватру. Ако је облачно, иако имате лупу, не можете учинити ништа. Ако има сунца а немате лупу, опет не можете учинити ништа.
Ето, у обичним приликама. Сећам се, састанемо се на Косову да једну црквицу обновимо, да видимо колико средстава имамо, какву ћемо цркву да градимо, колику… И како то бива, један ђе рећи да је најбрже, најјефтиније, најбоље од блокова бетонских. Други ће – добро од бетонских блокова, али нећемо после десет година опет да зидамо цркву, него од трајнијег материјала – од камена. Трећи ће додати: ако буде од камена, по садашњем малтеру на камену фреске неће моћи да се осликају. Додаје четврти: нека буде споља од камена, изнутра од цигле… Ето, колико разних гледишта и свако има своју логику. Све је то до сада добро. Одређени форум одреди да треба да буде толика, таквог облика, споља од камена, унутра од цигле. Сад настаје зло. Они чије гледиште није усвојено не само да бивају непријатељи већ ће непријатеље употребити да онемогуће да се ишта учини. То нас прати од седмог века до дана данашњег.
Сећам се и једне професорке француског језика која је знала и немачки.. Иако је за време окупације избегавала да говори немачки, да јој се не би приговорило, али је на улици било ситуација да ће пострадати Србин од Немца. Каже она: “У таквим ситуацијама морала сам да идем с њима до неког команданта немачког да би се ствар разрешила. У једној од таквих ситуација била сам 1943. године. И пошто је случај разрешен, Немац командант ми се обрати следећим речима: “Ви сте Срби никакав народ, на ваше доставе хапсимо 15-16 људи дневно. Због ништавних ствари.”
Видите, има нечега негативног око нас, и у нама, због чега страдамо. Има и племенитости која је заиста велика, а потврдио је то и један пастор Немац. У последњој беседи, пред своје пензионисање рекао је: “Ми смо Немци изгубили овај рат. Добили су га други, бољи или јачи, али је један мали народ добио тај рат морално. Тај народ на југу Европе, то је српски народ. Ми смо онде за једног Немца стрељали стотину Срба, а овде су у логорима били њихови официри и интелектуалци. Када је пала Немачка и када су логораши изашли из логорских жица, ми смо страховали шта ће бити с нама. А они су миловали нашу децу и давали им чоколаде које су добијали од савезника. Тај је народ, морално, добио рат”. По коју бисмо ми цену па тај злочин враћали злочином? Ни по коју цену! Не говорим, опет кажем, о појединцима којих и има међу нама свакојаких, него о народу као целини.
 
– Да ли државне власти помажу уа се сачува Кoсово?
 
– На сваки начин општи став је да се Косово сачува. Уосталом, и Европа је пристала да Косово остане у склопу Југославије јер Косово за нас није само појам као територија и земља, нису чак ни оне светиње. Највећи наш домет је Грачаница – најлепша сачувана српско-византијска црква. Нема је ни у Грчкој! Онда Дечани и Пећка патријаршија. Није од пресудне важности ни она наука коју су на Косову проповедали монаси и свештеници јер то су проповедали и други манастири и цркве. Појам Косова је урастао у сваког од нас, јер је на Косову свети Кнез одбранио најважнији духовни и национални принцип. Није он ишао да отима туђу земљу, већ да брани своју. Не да тлачи туђу слободу, већ да брани своју. Не да намеће своју веру другима, већ да брани своју.
 
Ако се не варам, говорили сте да Косово није тесно, уа на њему ама довољно места за све народе u вероисповести који желе да живе на њему.
 
– Пре десет година, писао ми је један хопа из Метохије и, поред осталог, у писму каже: За ислам је неприхватљип принцип: Док се једном не смркне другом не може да спане.
Ја сам му одговорио да је тај принцип неприхватљив и за православље. Земља је Божија довољно широка и дугачка да има места за све људе ако заиста будемо људи. А будемо ли нељуди, биће нам тесна и ако нас остане свега четворо на Земљи. И у Библији и у Корану, наиме, говори се о Адаму и Еви и њиховој првој деци, синовима Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало. Злочинцу је увек мало.
И ми, ако будемо зли људи, увек ђе нам бити мало и увек ђе бити други крив.
 
– Чега је мало, Ваша светости, u онима из једног малотиражног ласта – блиског властима – који су вас најгрђим речима напали због саопштења Светог архијерејског синода у којем се тражила оставка Слободана Милошевића?
– Смисао тог саопштења јесте да се дође до владе националног спаса у којој ће учествовати сви добронамерни људи, без обзира којој странци припадају или ниједној. Суочени са трагичним положајем у коме се нашао сав наш народ и држава, уверени да је у имену Божијем коначни суд и правда, а не у инструментализованом Хашком суду, сматрамо да актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење, поднесу оставку како би нови људи, прихватљиви за домаћу и међународну јавност, као влада народног спаса, преузели одговорност за свој народ и његову будућност. Сваком разумном човеку је савршено јасно да бројни унутрашњи проблеми и противуречности као и изолованост наше државе на међународном плану не могу бити решени и превазиђени под оваквим условима. Стога смо апеловали нашој браћи са Косова и Метохије да остану на својим вековним огњиштима и да не напуштају своје светиње, уверени у истинитост Христових речи: ко истраје до краја, тај ђе се спасти. Али ми не сматрамо да Косово може бити “етнички чисто”, било српско, било шиптарско. Него да на њему живе као и пре и Шиптари, и Срби, и Турци, и Роми, и људи других националности.
Чуо сам да је Америка изјавила да ђе на Косову бити обновљене све шиптарске куће, као и у Црној Гори, а у Србији ништа. Још ће нас захватити свим санкцијама. На који начин ђе почети да раде преостале читаве фабрике? Они кажу: кривица је Милошевићева! Он треба да сагледа опстанак овог народа, и да пристане на добровољно повлачење, да се то изведе на миран начин. Црква нема своју странку, али кад народ буде имао могућност да слободно каже своје убеђење, па нека каже и како изабере нека му буде. Мене су питали 1991, док сам био на Косову за време првих вишепартијских избора, за кога да гласају. Одговорио сам да о томе морају сами да размисле. ‘ja гласати нећу, нисам гласао ни до сада, али ви када размотрите у које људе и коју странку имате поверења, ви за њих и гласајте. По мом мишљењу, кад ме већ питате као верујући људи, мислим да не би могли као хришћани да гласате за странку која у својој конституцији има атеистички, одиосно материјалистички став.”
 
– Ваша светости, да се Црква мало више мешала у политику, да ли су се неке невоље могле избећи? Да ли се се нека дешавања могла окренути на добробит српског народа?
 
– Црква је одувек проповедала, по нашем хришћанском убеђењу, да се људи опредељују за вечне речи Христове и да их поштују. Тиме ђе учинити добро и себи и ближњима, и као небеским и земаљским бићима. Кад су света браћа Ћирило и Методије били на Криму међу Хазарима, један ђе од њих да каже светом Ћирилу: “Ви имате заповест Божју ‘не убиј’ а ви нас убијате у борбама”. Свети Ћирило одговара: Ако један господар да две заповести својим слугама, па један испуни једну, а онај други обе, који је боље учинио? Свакако онај који је испунио обе. А онај каже: “Јесте, али Христос каже не убиј, а каже и то да нема веће љубави од оне у којој неко положи живот за ближње своје. Кад ви нас нападате, ми идемо да бранимо своје ближње”.
За нас је неприхватљив освајачки рат, по Јеванђељу, а није неприхватљив одбрамбени. Једна немачка новинарка, још 1993. године, поставила ми је питање: да ли постоји праведан рат? Одговорио сам: Када постоји на небу, може постојати и на земљи. Наиме, онај сатана је напао са анђелима (који су одступили од Бога) светог Михаила и анђеле који нису одступили од Бога. Бранећи се, победили су, сатану су бацили на земљу. За нас је одбрамбени рат благословен, а нападачко-освајачки осуђујемо. То је реч Христова. Ако један човек хоће да сазида кућу, мора да види колико има материјала, како би је завршио. Ако почне па не буде могао да заврши – не треба ни да је почиње. Или: један цар са двадесет хиљада војника хоће да нападне једнога који има десет хиљада војника. Тај са десет хиљада војника мора да поразговара са најбољим саветницима како би видео хоће ли моћи да се супротстави ономе са двадесет хиљада војника. Ако не може да се избори, трба да пошаље посланика и још док је онај далеко да се с њим нагоди ради опстанка свог народа.
 
– Хоћете да кажете: и нама је била потребна некаква нагодба са западном војном алијансом?
 
– Тада када је НАТО рекао да ће из Македоније са војском доћи на Косово, немаш куд, напашће те, мораш да се браниш. Али када су рекли да неће ићи са војском, да ће бомбардовати, тад је било време да се размисли хоћемо ли моћи да се одупремо светској сили. Било је време да се донесе закључак: да међународне мировне снаге дођу на Косово, али бомбардовања нема.
У Светом Писму, у Старом Завету пише да је 600 година пре Христа постојао Вавилон и у њему цар Навуходоносор – најмоћнији владар, а Јевреји су били још слободни и ослањали су се на Египат. Пророк Јеремија каже: “Морате се покорити Вавилонцима, Египат ће се раселити”. Њега ухвате и баце у јаму – у цистерну пуну глиба. Цар нареди да га изваде и оперу, па ће насамо да га пита шта да учини у овој ствари. Царе, пристани па оно што од тебе траже, остаћеш жив и остаће народ”. “Не могу од велможа”, каже цар. “Изгинућеш и ти и они и народ ће бити расељен”. Нису пристали. Тај Вавилон нас опомиње. Како учинити у овој несретној ствари? Кад су се, пред рат у Босни, у Лисабону састали Алија Изетбеговић, Кљуић и Караџић као представник Срба, уз присуство међународних фактора, споразумели су се и потписали да у Босни буду три конститутивна дела: српски, муслимански и хрватски, да Босна буде конфедерација. Кад су се вратили у Босну, Европа и Америка кажу: ‘To демократија није, ово је демократија – у Босни не могу бити три конститутивна дела већ два: Муслимани и Хрвати заједно, с друге стране Срби. Друго Босна не може бити конфедерација него унитарна то је демократија.”
Видите, на то се морало рачунати.
 
– Све што сте рекли упућује на закључак даје крај другог миленијума за Србе испао тежак и трагичан. Мислите ли, надате ли се да ћемо се, као народ, одупрети искушењаим?
– У искушењима су и задаци које време износи пред појединце и пред заједницу. Да ли ћмо те задатке, најбоље што можемо, најбољом вољом решавати? Ако учинимо, као сарадници Божији, оно што ми можемо, онда ће Бог учинити оно што ми не можемо. На који смо се начин одржали више хиљада година на овоме терену? Само тако што смо учинили оно што можемо, само на тај начин ће нам и Бог и сада помоћи. У Пећи су пре неколико месеци у једном кафићу Шиптари убили шесторицу Срба. Седми је остао жив, јер му је у том часу испао упаљач – он се сагао да га нађе и узме, у том часу су покосили шесторицу а њега само мало ранили. Сувише је случајности!
 
– Кажу нам са Запада, опет, да смо реметилачки фактор, да угрожавамо спокојство других народа, да кваримо европски и светски мир. И онда нас убијају, парцелишу Србију, руше градове, пресецају комуникације. Шта осиротела и усамљена Србија може да каже себи и свету у овом. драматичном тренутку?
 
– Авељова обавеза је била да се брани од брата Каина. Наш инстинкт самоодржања је дат од Бога, али треба да се бранимо као људи, не као нељуди. Увек износим принцип који је формулисао црногорски војвода Марко Миљанов, који је у педесетој години научио да чита и пише и написао неколике књиге у прошлом веку, под називом “Чојство и јунаштво”, па вели: “Јунаштво је да браним себе до непријатеља, а чојство да браним непријатеља од себе.” Ни према непријатељу не смемо, бранећи се и нападајући га, да поступамо нељудски. Пушка ти је – пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Али има случајева да се ономе којем је пушка избачена из руку ваде очи, сече нос, уши.
Кад бисмо се ми на тај начин само освећивали, упропастили бисмо своју душу и поништили све најважније поруке свог народа. Постоје многи часни начини да се бранимо од насиља.
 
– Како се у овој несрећи држао Ватикан, како представници осталих религија? На који начин је реаговao Светски савет цркава?
 
– Да будемо искрени, заиста је људима у свету било веома тешко да схвате ове наше унутрашње односе. На пример, кад Муслимани кажу да су они Бошњаци. Одакле Срби у Босни, људи у свету немају појма и не знају да су Срби тамо више од хиљаду година. И кад ја изнесем да цар Константин Порфирогенит још у X веку пише да су у Босни од велике реке Дрине ка западу Срби, и да је граница између Хрвата и Срба река Цетина и жупа Ливно, када ја то кажем, веле ми: спомињете оно што је историја, што је давно било. Не бих се ја позивао на историју да се Муслимани не представљају као аутохтони у Босни, па Срби онда испадају нападачи однекле. Године 1992, непосредно пред рат у Босни, у Сарајеву погине Србин на свадби свог сина, а зет му свештеник буде рањен и црквена застава спаљена од Муслимана са речима: “Шта ће Срби на Башчаршији у Сарајеву?” Као да су ту Срби од јуче, а не од пре хиљаду година! Нажалост, странци се опредељују према тренутним емоцијама, према интересима и знањима која су добили од оваквих и онаквих медија. Ни када су добронамерни не могу да схвате наше корене и разлоге.
 
Нађа Андрејић,недељник НИН,
15. јул, 1999. године
 
 

 
 

Comments are closed.