NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
SVE JE U TOME DA KAO LJUDI HRISTOVI DO KRAJA IZDRŽIMO
 
– Vaša Svetosti, prvo naše pitanje u ovom teškom času za svekoliki rod naš bilo bi – da li je Kocovo izgubljeno? Kao duhovni poglavar Srpskoga naroda koji je toliko godina cvoje arhipastirske službe proveo na Kosovu i Metohiji, Vi ste zacijelo najpozvaniji da date suštinski odgovor na ovo pitanje sa kojim se danas suočavamo na najbolniji način?
 
– Bio sam 34 godine na Kosovu i nije trebalo baš mnogo napora da se čoveku otvore oči i da uvidi pored drugoga, da jedan broj Albanaca sistematski radi na jednom pritisku koji bi doveo do etnički čistog Kosova. Ne generališem, ne kažem da su svi, ali jedan broj je to činio – koliko procentualno, ne bih mogao da znam. Na to sam ukazivao vlastima u Prištini i u Beogradu, da imaju u vidu, jer su se, pored drugih manje brojnih razloga Srbi selili sa Kosova i zbog toga. Ja ne kažem da je samo zbog toga, jer smo živeli u vremenima kada se sa sela dosta selilo u gradove iz raznih pobuda. Ipak, ovaj razlog koji je do danas opstao najteži je. Natalitet koji je, naročito zahvaljujući nesrazmeri ogromnog nataliteta Albanaca i malog nataliteta Srba, danas prerastao u jedan od najozbiljnijih argumenata u prilog shvatanja da je Kosovo onoga ko je na njemu brojniji, kao pitanje nametao nam se još tada, pre 40 godina. U bivšoj Jugoslaviji pre jedno 20 godina, izneo sam statistiku prema obaveštenjima kojima Crkva raspolaže. U to doba već je bilo da se u četiri eparhije više umiralo nego rađalo, na Kosovu, a onda i u timočkoj eparhiji i u gornjo-karlovačkoj, posle ovoga rata, a već eparhija šumadijska, Kragujevac, već se izjednačilo umiranje i rađanje.
 
– Budućnost Kosova i Metohije?
– Što se tiče budućnosti Kosova i Metohije smatram da treba da bude opako kao što je bilo – da se vrate izbeglice i Albanci i Srbi i da se nastavi zajednički život onako kao što dolikuje ljudima. Jednom kad sam bio na Kosovu jedan hodža albanski, Albanac, piše mi da pored ostalog stavlja mi i oko pitanje: „Za nas, za muslimane, neprihvatljiv je princip dok se jednom ne smrkne drugom ne može da svane“. Ja odgovaram: Taj princip je neprihvatljiv i za Hrišćanstvo i za Pravoslavlje. Zemlja je Božija dovoljno i široka i dovoljno dugačka da ima mesta za sve – ako budemo ljudi. Ako budemo neljudi biće nam tesna ako nas ostane i dvojica, jer u Bibliji i u Korapu pišu o Adamu i Evi i o dva sina Kainu i Avelju kako zli Kain skoči na brata Avelja i ubije ga a svega njih četvoro na celome svetu. Zlome je zločincu uvek krivo, sujeta je nesrećna. Nikada zločinac neće biti kriv za sebe, uvek su krivi drugi. A za ljude hrišćane i kad nisu krivi, oni se boje da su ipak možda nehotice učinili neki greh. Sv. Petar pred bitku na Krusima kaže: „Mahmut pašo, što sam ti ja kriv i moj narod. Ako sam ja kriv da Bog da današnji dan ne preživeo ja prvi da poginem. Ako si ti kriv da Bog da ognjem živim sagoreo“! Bitka počinje, Crnogorci pritisnu, a brat Kara Mahmut-paše komanduje. Crnogorci pritisli Turke. Da osokoli svoje Kara Mahmut paša na konju jurne, konj se spotakne i jedan Crnogorac odseče glavu Kara Mahmut paše. On ga nije poznavao lično, ali neko ko ga je znao tvrdi da je njegova glava. „E, veli kara Mahmut paša zar ti je bilo malo u Skadru, pa si došao i od nas da uzmeš!“ Hoću to da vam kažem: sveti čovek i kad nije kriv, on pretpostavlja – *možda sam kriv i ako ne znam, pa ako sam kriv e neka je prvi poginem. Zločinac nikad tako neće moći postupiti, već mu je uvek drugi kriv. Dakle, za nas je budućnost da živimo kao što smo živeli tolike godine, jedni pored drugih i Srbi i Albanci i Turci i Goranci i Romi.
 
– Vaša Svetosti, prošla godina je godina dana od kako ste prethodno boravili u Crnoj Gori. Ponekad u godinu dana stane više istorije nego u deset Godina. Za ovu godinu bi se to možda moglo reći. Kako vu gledate na cve ovo što nam se izdešavalo u proteklo vrijeme, kako vidite sad. Gdje vidite Crnu Goru u federaciji i uopšte u nekoj budućnosti?
 
– Jeste, celo ovo vreme od početka razlaganja bivše Jugoslavije istorija, što se kaže, ne da oka otvoriti, da čovek predahne dušom. Samo kad pomislimo šta se sve izdogađalo u Sloveniji, pa u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini e, evo, sada na Kosovu i to na takav način! Ali za nas je uvek najvažnije to pitanje da mi ono što osećamo, a osećamo da je tu, svakako, bilo i ima i naših krivica i naših greha, ali, svakako i krivice i greha i drugih, ne samo Albanaca nego i same Evrope i Amerike. Krivice i greha ljudi moćnih koji su, eto, bili kadri da se oduže na jedan način rešavanja problema, na bombardovanje u kojem stradaju i Albanci i celo Kosovo, i koji su najviše doprineli da dođe do ovakve jedne nesreće. I sad to što kaže Apostol Pavle „koliko do vas stoji, mir imajte sa svima ljudima“. Važno je – ne očekivati da onaj drugi hoće mir, nego da najpre mi taj korak ka miru učinimo. Ako to učinimo mi iskreno, pola stvari bi bilo gotovo. Još samo da hoće onaj drugi, sve bi bilo na korist i njima i nama. E, ali to – da li će ili neće – zavisi od njega. Još ovo ovde da kažem: 1993. godine jedna novinarka, Nemica, postavi mi pitanje: da li postoji pravedan rat i da li rat uopšte može biti pravedan? Ja kažem: ako postoji na Nebu rat pravedan, zašto ne bi mogao postojati na zemlji!? Naime tamo je reč o tome da su se Satana i njegova vojska digli protiv autoriteta Božijeg i otpali. Zbog greha, zbog gordosti. Ali sveti Arhangeli Mihailo i Gavrilo i drugi Anđeli ostali su verni Bogu. Satana napada na njih a sv. Arhangel Mihailo sa onim Anđelima odbrani, naleže na Satanu i zbaci ga na zemlju. Sa druge strane, za nas Hrišćane napadački rat ne samo da je nedozvoljen, nego i dostojan osude kao osvajački, dok je, dakle, odbrambeni blagosloven. Jer Hristos kaže da „nema veće ljubavi od te da neko položi život za bližnje svoje’. Onaj koji brani svoj dom i svoje domove i svoje grobove, svoju slobodu, on se zaista stavlja na kocku da ima ne jedan, nego sto života. O tome se, dakle, radi. Pojam Kosova urastao je u naše duše i ono što je u njemu najvažnije jeste činjenica da je sv. knez Lazar sa precima našim nije izašao da tlači tuđu slobodu, nije jurišao da zauzima tuđu zemlju nego da brani svoju, ne da nameće svoju veru, nego da brani svoju.
A to je u isto vreme, predstavljalo i odbranu hrišćanske Evrope. Takvo ratovanje je ono što je za pas kao hrišćane i dozvoljeno i dužnost. Dužnost je bila Avelja da se brani od brata kad ga je napao. Dužnost je naša, po Božijem zakonu naložena, da se borimo za ovakvo svoje samoodržanje, jasno. Tako je bilo uvek, koliko se god puta naš narod dizao na ustanke za vreme 500 godina ropstva turskoga… Tako je bilo i 1941. godine, kada je Hitler napao – i država i Crkva, sav naš narod bio je spreman kao jedan da se brani i tada od tuđina, koji je i tada bio jači i moćniji. Tako, o tome se radi.
 
– Vi ste prije u toku razgovora kroz riječi sv. Petra Cetinjskoga dali određenu ilustraciju Crne Gore i onoga možda, i ovoga vremena, ali nešto konkretno, Vaše Gledište, na federaciju Srbije i Crne Gore danas: Kako gledate na njenu budućnost?
 
– Svakako da kod nas Srba baš nije tako lako da budemo u jednomislenom jedinstvu. I različita mišljenja nisu nužna mišljenja sama po sebi. Jedan Grk još u sedmom veku, kad su naši preci dolazili u ove krajeve je napisao „kod Srba se ništa ne može učiniti mitom“. Ne što su nepodmitivi, nego zbog mnogih suprotnih gledišta. Ako vi podmitite onoga prvoga, onda morate onoga drugoga i onoga do njega pa redom. To bi bila plata koju može da plati svima. I taj princip nije nesretan, on je dobar, ali ako ne pređe onu granicu koja prelazi, da ne kažem u zlo, nego i u zločin. Na Kosovu smo, dok sam tamo bio episkop u ono vreme nekoliko puta imao prilike, iako teško, da se obnovi neka crkvica porušena davnih dana. Pa se skupimo – dođem ja, sveštenik, oni crkveni odbornici, da vidimo koliku ćemo crkvu, od kakvog materijala, koliko imamo sredstava, kakav oblik, kao što biva među ljudima. Jedan kaže od betonskih blokova, drugi će reći da nećemo od toga, da ne bi smo posle 10 godina morali opet da dižemo drugu a ovu da rušimo, nego predlaže da se to učini od nekog trajnijeg, boljeg materijala. I mi rešismo, dobro, neka bude od kamena. Onda će jedan ređi: Ako nam bude od kamena, pa ako budemo hteli za neku godinu da iznutra živopišemo, neđe se to moći po sadašnjem malteru i kamenu. Pa dobro, rekosmo, neka bude spolja od kamena, a iznutra od cigle. Koliko raznih gledišta, svaki ima svoju stranu dobru. E sad od toga svega forum koji za to odgovara treba da odabere jedno. Sve je do sada bilo lepo, e sada kod Srba dolazi ono što je nesretno. Oni čije gledište nije usvojeno, oni ne samo da đe vam biti neprijatelji, nego će u borbi protivu vas u koji kreću upotrebiti čak i neprijatelje, samo da onemoguće da išta vi učinite. E, vidite to je ona nesreća. A moći izdržati do kraja na putu tom, to je ono što je za nas bitno i u sadašnjim prilikama i svagda.
Gledam da sve bude na dobro, dabome, i Srbije i Crne Gore i sviju pokrajina, ali pri tome, sigurno, moramo da budemo uvek kadri da malo i sagledamo i uslišimo i drugu stranu, da je ne suzbijemo pošto poto, poštujući samo svoje gledište i svoje interese. Dok sam bio na Kosovu, u selu nekom između Uroševca i Gnjilana, tamo ljudi kad je reč o nečem opštem – kada treba da se pravi put, da se pravi škola, crkva ili nešto drugo, onda se sastanu i, pri raspravljanju, svako brani svoje gledište ali već sutra, kad je neko gledište usvojeno, tako prionu na taj rad kao da je svako od njih baš to predlagao. (Ja svedočim, ima i takvih mesta među Srbima). E to je, vidite, moći izdržati na putu dobrom do kraja, i uvek sagledajući i teškoće drugoga, ne samo svoje. To znači da taj drugi može da ga zloupotrebljava, nije u redu.
 
– Kako vi kao Arhipastir, kao prvoepiskop naše Crkve gledate na budućnost Pravoslavlja, u takozvanom „Novom dobu“.
 
– Prema rečima Hristovim, što budemo išli dalje sve će biti teže i teže. „‘Čuđe ratove i glasove o ratovima, zemlja će se tresti po svetu, biće gladi i pomora, i što đe se bezakonje umnožiti, ohladnjeće ljubav kod mnogih i okrenuće jedan na drugoga i izdaće jedan drugoga“. Ali na drugom mestu kaže Hristos da se pripremimo i da izdržimo do kraja.
Pravoslavlje je i sada spremno i uvek mora biti spremno za te teškoće. Hristos nam još kaže: „Ko hoće da ide za Mnom, neka uzme krst svoj i ide za Mnom. Mene su gonili i vas đe goniti“. Znači moramo biti pripravni na te teškoće, pritrpeti se i izdržati. Ali „ko izdrži do kraja“, veli Hristos, „taj đe se spasti . Nevolja, vidite, imamo ne samo od neprijatelja koji su druge vere, čak i neznabošci, imamo ih nažalost, i od onih koji tvrde da su Hrišćani. I sada kada mi vidimo kako ti Hrišćani postupaju neljudski… Kada bismo i mi tako postupili, mi bismo bili još više osuđeni: „Kome je mnogo dato, mnogo se od njega očekuje“. Sva je stvar u tome da izdržimo do kraja.
Kad sam bio pre 4 godine u Austriji, bila je stogodišnjica Crkve Svetoga Save u Beču, to jutro, kad smo osvanuli, u novinama stoji natpis da sam ja došao da bacim prašinu u oči svetu a da su ustvari za sve ove nesreće i rat i sve to krivi Srbi i srpska
Crkva, jer je ona, tobože, tražila i pozivala na rat, da bi se održala Velika Srbija. Na jednom skupu i Srba i Austrijanaca bio sam onda prisiljen da kažem: „Optužuju i mene i Srpsku Crkvu da poziva u rat radi održanja Velike Srbije. Ja kažem – kada bi Veliku Srbiju trebalo i moglo se održati samo zločinom, ja ne bih na to pristao! Neka nestane onda Velike Srbije. Kad bi tim sredstvom mogla da se održi i mala Srbija, ni na to ne bih pristao. Neka nestane i male Srbije, ali po tu cenu da je iskupljujemo! Ne, po tu cenu ne! Kada bi po tu cenu trebalo da se održi i poslednji Srbin, i ja da sam taj poslednji Srbin, ne bih pristao. Neka nas nestane, ako neka u tome nestajanju ostanemo – ljudi Hristovi. Drugačije ne pristajemo da živimo ni po koju cenu. Razume se, tu je suština, jer mi znamo da su preci naši tolike godine i vekove bili u nevoljama, a da su se održali u pravdi i da nas je sve održao i Bog Svevišnji koji je na strani dobra. Ako treba da stradamo, bolje je biti mrtav čovek, nego živ nečovek.
 
– Kod nas u Crnoj Gori, Vaša Svetosti Jedan raščinjeni sveštenik Carigradske Patrijaršije i izopštenik iz Pravoslavne Crkve, rodom Crnogorac, kršten u Srpskoj Crkvi koja ga je školovala i pripremala za dostojan sveštenički čin, sada se predstavlja za tobožnjeg mitropolita samozvane „crnogorske autokefalne crkve“, stvarajući od sebi sličnih nesrećnika svojevrsnu sektu „crnogorskih raspopova“. Kako rasuđujete o toj pojavi?
– Raskola je bilo, a raskol je jeres. Postoje jeresi, postoje raskoli. Jeres je greh protiv istine Evanđeljske a raskol je greh protiv jedinstva Crkve. „Osnovaću Crkvu Svoju i vrata paklena neđe im odoleti“, reče Hristos. Apostol Pavle kaže da je Crkva – „stub i tvrđava istine“. Ako je čovek u onome što je evanđeljsko a njemu bude preče nešto drugo ovoga sveta, onda, razume se, dolazi i do jeresi i do raskola i do rascepa. Međutim, jedan sveti otac kaže: „U raskolu može da se ima vera u Svetu Trojicu, može da se ima Jevanđelje, mogu da se imaju i tajne ali spasenje ne može biti“. I sveti Kiprijan Kartaginski je rekao: „Kome Crkva nije mati, Bog mu ne može biti otac“. Na toj osnovi odvojila se 1054. Rimska od Istočne Crkve. Princip ovoga sveta je tu uzdignut nad Jevanđeljskim principima i Carstva nebeskog i Božijeg, o tome se radi. Onaj koji ne bude mislio o svome spasenju, kako može misliti o spasenju drugih. On, dakle, ako ne bude vodio računa o svom spasenju, kako đe misliti o obrazu svome. Ko ne bude vodio računa o svojim principima koji su stotine godina znali ko su i koje su narodnosti i kojoj Crkvi treba da se pripada, od toga diži ruke. Ali ćemo svi mi stati pred Lice Božije, pred Sud Njegov i svaki će dati odgovor za svoje delo. E to treba da nam je uvek prisutno, onda ćemo doći do rešenja ovih problema. I na ovaj način jasno je da je to raskol i da će raskolnici, ne pokaju li se, doći onde gde su i ostali.
 
– Čitaoci Glasa Crnogoraca očekuju, na kraju, i Vaš Arhipastirski blagoslov…
 
– Gospod da bude sa nama i mi s Njim a On od nas neće odstupiti nikada, ako mi od Njega ne odstupimo. A odstupiti od Njega i sa Njegovog puta, to je otiđi u greh, prikloniti se onome što je nedostojno, mmena naših predaka i nas svagda. Da mi budemo sa Gospodom i On sa nama, a neka bude šta bude. Biće dobro, jer je svako dobro od Boga. I blagoslov Božiji i svetog Save, Sv. Vasilija Ostroškog i Sv. Petra Cetinjskog i svih Svetih Mučenika i Novomučenika naših i našeg naroda neka bude sa svima nama. Amin.
 
Slavko Živković, „Glas Crnogoraca“,
5. juni 1999. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *