ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
СВЕ ЈЕ У ТОМЕ ДА КАО ЉУДИ ХРИСТОВИ ДО КРАЈА ИЗДРЖИМО
 
– Ваша Светости, прво наше питање у овом тешком часу за свеколики род наш било би – да ли је Kocoвo изгубљено? Као духовни поглавар Српскога народа који је толико година cвoje архипастирске службе провео на Косову и Метохији, Ви сте зацијело најпозванији да дате суштински одговор на oвo питање са којим се данас суочавамо на најболнији начин?
 
– Био сам 34 године на Косову и није требало баш много напора да се човеку отворе очи и да увиди поред другога, да један број Албанаца систематски ради на једном притиску који би довео до етнички чистог Косова. Не генералишем, не кажем да су сви, али један број је то чинио – колико процентуално, не бих могао да знам. На то сам указивао властима у Приштини и у Београду, да имају у виду, јер су се, поред других мање бројних разлога Срби селили са Косова и због тога. Ја не кажем да је само због тога, јер смо живели у временима када се са села доста селило у градове из разних побуда. Ипак, овај разлог који је до данас опстао најтежи је. Наталитет који је, нарочито захваљујући несразмери огромног наталитета Албанаца и малог наталитета Срба, данас прерастао у један од најозбиљнијих аргумената у прилог схватања да је Косово онога ко је на њему бројнији, као питање наметао нам се још тада, пре 40 година. У бившој Југославији пре једно 20 година, изнео сам статистику према обавештењима којима Црква располаже. У то доба већ је било да се у четири епархије више умирало него рађало, на Косову, а онда и у тимочкој епархији и у горњо-карловачкој, после овога рата, а већ епархија шумадијска, Крагујевац, већ се изједначило умирање и рађање.
 
– Будућност Косова и Метохије?
– Што се тиче будућности Косова и Метохије сматрам да треба да буде опако као што је било – да се врате избеглице и Албанци и Срби и да се настави заједнички живот онако као што доликује људима. Једном кад сам био на Косову један хоџа албански, Албанац, пише ми да поред осталог ставља ми и око питање: “За нас, за муслимане, неприхватљив је принцип док се једном не смркне другом не може да сване”. Ја одговарам: Тај принцип је неприхватљив и за Хришћанство и за Православље. Земља је Божија довољно и широка и довољно дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас остане и двојица, јер у Библији и у Корапу пишу о Адаму и Еви и о два сина Каину и Авељу како зли Каин скочи на брата Авеља и убије га а свега њих четворо на целоме свету. Зломе је злочинцу увек криво, сујета је несрећна. Никада злочинац неће бити крив за себе, увек су криви други. А за људе хришћане и кад нису криви, они се боје да су ипак можда нехотице учинили неки грех. Св. Петар пред битку на Крусима каже: “Махмут пашо, што сам ти ја крив и мој народ. Ако сам ја крив да Бог да данашњи дан не преживео ја први да погинем. Ако си ти крив да Бог да огњем живим сагорео”! Битка почиње, Црногорци притисну, а брат Кара Махмут-паше командује. Црногорци притисли Турке. Да осоколи своје Кара Махмут паша на коњу јурне, коњ се спотакне и један Црногорац одсече главу Кара Махмут паше. Он га није познавао лично, али неко ко га је знао тврди да је његова глава. “Е, вели кара Махмут паша зар ти је било мало у Скадру, па си дошао и од нас да узмеш!” Хоћу то да вам кажем: свети човек и кад није крив, он претпоставља – *можда сам крив и ако не знам, па ако сам крив е нека је први погинем. Злочинац никад тако неће моћи поступити, већ му је увек други крив. Дакле, за нас је будућност да живимо као што смо живели толике године, једни поред других и Срби и Албанци и Турци и Горанци и Роми.
 
– Ваша Светости, прошла година је година дана од како сте претходно боравили у Црној Гори. Понекад у годину дана стане више историје него у десет Година. За ову годину би се то можда могло рећи. Како вu гледате на cвe oвo што нам се издешавало у протекло вријеме, како видите сад. Гдје видите Црну Гору у федерацији и уопште у некој будућности?
 
– Јесте, цело ово време од почетка разлагања бивше Југославије историја, што се каже, не да ока отворити, да човек предахне душом. Само кад помислимо шта се све издогађало у Словенији, па у Хрватској, Босни и Херцеговини е, ево, сада на Косову и то на такав начин! Али за нас је увек најважније то питање да ми оно што осећамо, а осећамо да је ту, свакако, било и има и наших кривица и наших греха, али, свакако и кривице и греха и других, не само Албанаца него и саме Европе и Америке. Кривице и греха људи моћних који су, ето, били кадри да се одуже на један начин решавања проблема, на бомбардовање у којем страдају и Албанци и цело Косово, и који су највише допринели да дође до овакве једне несреће. И сад то што каже Апостол Павле “колико до вас стоји, мир имајте са свима људима”. Важно је – не очекивати да онај други хоће мир, него да најпре ми тај корак ка миру учинимо. Ако то учинимо ми искрено, пола ствари би било готово. Још само да хоће онај други, све би било на корист и њима и нама. Е, али то – да ли ће или неће – зависи од њега. Још ово овде да кажем: 1993. године једна новинарка, Немица, постави ми питање: да ли постоји праведан рат и да ли рат уопште може бити праведан? Ја кажем: ако постоји на Небу рат праведан, зашто не би могао постојати на земљи!? Наиме тамо је реч о томе да су се Сатана и његова војска дигли против ауторитета Божијег и отпали. Због греха, због гордости. Али свети Архангели Михаило и Гаврило и други Анђели остали су верни Богу. Сатана напада на њих а св. Архангел Михаило са оним Анђелима одбрани, належе на Сатану и збаци га на земљу. Са друге стране, за нас Хришћане нападачки рат не само да је недозвољен, него и достојан осуде као освајачки, док је, дакле, одбрамбени благословен. Јер Христос каже да “нема веће љубави од те да неко положи живот за ближње своје’. Онај који брани свој дом и своје домове и своје гробове, своју слободу, он се заиста ставља на коцку да има не један, него сто живота. О томе се, дакле, ради. Појам Косова урастао је у наше душе и оно што је у њему најважније јесте чињеница да је св. кнез Лазар са прецима нашим није изашао да тлачи туђу слободу, није јуришао да заузима туђу земљу него да брани своју, не да намеће своју веру, него да брани своју.
А то је у исто време, представљало и одбрану хришћанске Европе. Такво ратовање је оно што је за пас као хришћане и дозвољено и дужност. Дужност је била Авеља да се брани од брата кад га је напао. Дужност је наша, по Божијем закону наложена, да се боримо за овакво своје самоодржање, јасно. Тако је било увек, колико се год пута наш народ дизао на устанке за време 500 година ропства турскога… Тако је било и 1941. године, када је Хитлер напао – и држава и Црква, сав наш народ био је спреман као један да се брани и тада од туђина, који је и тада био јачи и моћнији. Тако, о томе се ради.
 
– Ви сте прије у току разговора кроз ријечи св. Петра Цетињскога дали одређену илустрацију Црне Горе и онога можда, и овога времена, али нешто конкретно, Ваше Гледиште, на федерацију Србије и Црне Горе данас: Како гледате на њену будућност?
 
– Свакако да код нас Срба баш није тако лако да будемо у једномисленом јединству. И различита мишљења нису нужна мишљења сама по себи. Један Грк још у седмом веку, кад су наши преци долазили у ове крајеве је написао “код Срба се ништа не може учинити митом”. Не што су неподмитиви, него због многих супротних гледишта. Ако ви подмитите онога првога, онда морате онога другога и онога до њега па редом. То би била плата коју може да плати свима. И тај принцип није несретан, он је добар, али ако не пређе ону границу која прелази, да не кажем у зло, него и у злочин. На Косову смо, док сам тамо био епископ у оно време неколико пута имао прилике, иако тешко, да се обнови нека црквица порушена давних дана. Па се скупимо – дођем ја, свештеник, они црквени одборници, да видимо колику ћемо цркву, од каквог материјала, колико имамо средстава, какав облик, као што бива међу људима. Један каже од бетонских блокова, други ће рећи да нећемо од тога, да не би смо после 10 година морали опет да дижемо другу а ову да рушимо, него предлаже да се то учини од неког трајнијег, бољег материјала. И ми решисмо, добро, нека буде од камена. Онда ће један ређи: Ако нам буде од камена, па ако будемо хтели за неку годину да изнутра живопишемо, неђе се то моћи по садашњем малтеру и камену. Па добро, рекосмо, нека буде споља од камена, а изнутра од цигле. Колико разних гледишта, сваки има своју страну добру. Е сад од тога свега форум који за то одговара треба да одабере једно. Све је до сада било лепо, е сада код Срба долази оно што је несретно. Они чије гледиште није усвојено, они не само да ђе вам бити непријатељи, него ће у борби противу вас у који крећу употребити чак и непријатеље, само да онемогуће да ишта ви учините. Е, видите то је она несрећа. А моћи издржати до краја на путу том, то је оно што је за нас битно и у садашњим приликама и свагда.
Гледам да све буде на добро, дабоме, и Србије и Црне Горе и свију покрајина, али при томе, сигурно, морамо да будемо увек кадри да мало и сагледамо и услишимо и другу страну, да је не сузбијемо пошто пото, поштујући само своје гледиште и своје интересе. Док сам био на Косову, у селу неком између Урошевца и Гњилана, тамо људи кад је реч о нечем општем – када треба да се прави пут, да се прави школа, црква или нешто друго, онда се састану и, при расправљању, свако брани своје гледиште али већ сутра, кад је неко гледиште усвојено, тако приону на тај рад као да је свако од њих баш то предлагао. (Ја сведочим, има и таквих места међу Србима). Е то је, видите, моћи издржати на путу добром до краја, и увек сагледајући и тешкоће другога, не само своје. То значи да тај други може да га злоупотребљава, није у реду.
 
– Како ви као Архипастир, као првоепископ наше Цркве гледате на будућност Православља, у такозваном “Новом добу”.
 
– Према речима Христовим, што будемо ишли даље све ће бити теже и теже. “‘Чуђе ратове и гласове о ратовима, земља ће се трести по свету, биће глади и помора, и што ђе се безакоње умножити, охладњеће љубав код многих и окренуће један на другога и издаће један другога”. Али на другом месту каже Христос да се припремимо и да издржимо до краја.
Православље је и сада спремно и увек мора бити спремно за те тешкоће. Христос нам још каже: “Ко хоће да иде за Мном, нека узме крст свој и иде за Мном. Мене су гонили и вас ђе гонити”. Значи морамо бити приправни на те тешкоће, притрпети се и издржати. Али “ко издржи до краја”, вели Христос, “тај ђе се спасти . Невоља, видите, имамо не само од непријатеља који су друге вере, чак и незнабошци, имамо их нажалост, и од оних који тврде да су Хришћани. И сада када ми видимо како ти Хришћани поступају нељудски… Када бисмо и ми тако поступили, ми бисмо били још више осуђени: “Коме је много дато, много се од њега очекује”. Сва је ствар у томе да издржимо до краја.
Кад сам био пре 4 године у Аустрији, била је стогодишњица Цркве Светога Саве у Бечу, то јутро, кад смо осванули, у новинама стоји натпис да сам ја дошао да бацим прашину у очи свету а да су уствари за све ове несреће и рат и све то криви Срби и српска
Црква, јер је она, тобоже, тражила и позивала на рат, да би се одржала Велика Србија. На једном скупу и Срба и Аустријанаца био сам онда присиљен да кажем: “Оптужују и мене и Српску Цркву да позива у рат ради одржања Велике Србије. Ја кажем – када би Велику Србију требало и могло се одржати само злочином, ја не бих на то пристао! Нека нестане онда Велике Србије. Кад би тим средством могла да се одржи и мала Србија, ни на то не бих пристао. Нека нестане и мале Србије, али по ту цену да је искупљујемо! Не, по ту цену не! Када би по ту цену требало да се одржи и последњи Србин, и ја да сам тај последњи Србин, не бих пристао. Нека нас нестане, ако нека у томе нестајању останемо – људи Христови. Другачије не пристајемо да живимо ни по коју цену. Разуме се, ту је суштина, јер ми знамо да су преци наши толике године и векове били у невољама, а да су се одржали у правди и да нас је све одржао и Бог Свевишњи који је на страни добра. Ако треба да страдамо, боље је бити мртав човек, него жив нечовек.
 
– Код нас у Црној Гори, Ваша Светости Један рашчињени свештеник Цариградске Патријаршије и изопштеник из Православне Цркве, родом Црногорац, крштен у Српској Цркви која га је школовала и припремала за достојан свештенички чин, сада се представља за тобожњег митрополита самозване “црногорске аутокефалне цркве”, стварајући од себи сличних несрећника својеврсну секту “црногорских распопова”. Како расуђујете о тој појави?
– Раскола је било, а раскол је јерес. Постоје јереси, постоје расколи. Јерес је грех против истине Еванђељске а раскол је грех против јединства Цркве. “Основаћу Цркву Своју и врата паклена неђе им одолети”, рече Христос. Апостол Павле каже да је Црква – “стуб и тврђава истине”. Ако је човек у ономе што је еванђељско а њему буде прече нешто друго овога света, онда, разуме се, долази и до јереси и до раскола и до расцепа. Међутим, један свети отац каже: “У расколу може да се има вера у Свету Тројицу, може да се има Јеванђеље, могу да се имају и тајне али спасење не може бити”. И свети Кипријан Картагински је рекао: “Коме Црква није мати, Бог му не може бити отац”. На тој основи одвојила се 1054. Римска од Источне Цркве. Принцип овога света је ту уздигнут над Јеванђељским принципима и Царства небеског и Божијег, о томе се ради. Онај који не буде мислио о своме спасењу, како може мислити о спасењу других. Он, дакле, ако не буде водио рачуна о свом спасењу, како ђе мислити о образу своме. Ко не буде водио рачуна о својим принципима који су стотине година знали ко су и које су народности и којој Цркви треба да се припада, од тога дижи руке. Али ћемо сви ми стати пред Лице Божије, пред Суд Његов и сваки ће дати одговор за своје дело. Е то треба да нам је увек присутно, онда ћемо доћи до решења ових проблема. И на овај начин јасно је да је то раскол и да ће расколници, не покају ли се, доћи онде где су и остали.
 
– Читаоци Гласа Црногораца очекују, на крају, и Ваш Архипастирски благослов…
 
– Господ да буде са нама и ми с Њим а Он од нас неће одступити никада, ако ми од Њега не одступимо. А одступити од Њега и са Његовог пута, то је отиђи у грех, приклонити се ономе што је недостојно, ммена наших предака и нас свагда. Да ми будемо са Господом и Он са нама, а нека буде шта буде. Биће добро, јер је свако добро од Бога. И благослов Божији и светог Саве, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског и свих Светих Мученика и Новомученика наших и нашег народа нека буде са свима нама. Амин.
 
Славко Живковић, “Глас Црногораца”,
5. јуни 1999. године

Comments are closed.