NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
HRISTOS NAM JE DAO REČ, A NE MAČ
 
– Živimo u teškim vremenima, ophrvani poljuljanim moralnim i vrednosnim normama. Koliko vera može da pomogne čoveku i porodici uopšte, da sačuva mentalno i duhovno zdravlje?
 
– Znamo da je porodica osnov celokupnog društva. Ako je zdrava porodica i društvo će biti bolje, zdravije i onakvo kakvo treba. Razume se da to zavisi i od vremena u kome smo. Ali čovek ne sme da bude samo pasivni refleks prilika i neprilika. On je biće koje može da dejstvuje. U tom pogledu, porodica mora da stvori osnovicu za budućnost – da generacije odrastaju u dobru. Kad čovek počne krivo, baš kao što drvo krivo raste, ožiljci ostaju. Pravoslavna crkva nikad nije na silu ili na veštinu, manipulišući evanđeoskom naukom nekog žednog prevodila preko vode. Ona je tu da opomene, da pouči, da iznese jevanđelske istine i da ih čuje onaj ko hoće da čuje. Čovek je slobodno biće, a sloboda u sebe uključuje i odgovornost. Nema slobode bez odgovornosti, kao ni obratno – odgovornosti bez slobode. Treba učiniti bar ono što se može, što Crkva propoveda, pa će onda i potomstvu biti lakše – biće spremnije da dočeka teškoće. Bog je čoveku, pored drugih darova i odlika kojima ga je odlikovao, pored uma, srca i volje, darovao slobodu volje. To je ono što čoveka čini ličnošću. Odgovornost bez slobode bila bi nedostojna Boga, a sloboda bez odgovornosti bila bi nedostojna čoveka. Gde ćemo se naći, to u krajnjoj liniji zavisi od nas samih, od nasleđa, od porodice, od vremena i društva u kome živimo. Od nas zavisi da li ćemo postupiti kao ljudi ili kao neljudi. M u najboljim prilikama čovek može da izgubi i obraz i dušu.
 
– Običaji, navike naroda su umnogome jači od Crkve i njenih kanona. To se posebno ogleda na porodičnim slavama, zatim na sahranama. Ima li Crkva snage i načina da se bori protiv toga?
– Kako vera raste tako sujeverje pada. Mi smo u istoriji, i u ovoj novijoj, imali takvih teškoća da naši vernici, bar oni nominalni, nemaju pojma o suštini svoje vere. To je kao ram iz koga je slika nestala. Ram ima svoj smisao, ali slika i bez rama postoji. Za Božić će biti slama, badnjak, česnica i jedenje i pijenje, za Slavu kolač, sveća, panaija – jedenja i pijenja, za Vaskrs šarena jaja i opet jedenje i pijenje. Kao da su suština i smisao praznika u jedenju i pijenju. E, što smo došli na ove grane ima više uzroka. Prošli smo kroz jedno vreme marksističko-materijalističkog stava koji je širen u školi, na fakultetu, preko sredstava javnog informisanja i tu je izmeštena i ispražnjena duhovnost i čovek se neminovno vratio onom, najprimitivnijem. Crkva nije politička organizacija. Ona nema neko oružje, pa ni sredstva da prisili. Hristos nam nije dao mač, nego nam je kao oružje dao reči, da propovedamo jevanđeosku nauku onome ko hođe da čuje i da je primi. Hrišćanstvo nije samo nauka koja može da se nauči napamet. To je nauka kojom se živi, koja se uvodi u život da bismo je bolje razumeli. E sad, što smo mi u svojoj istoriji imali malo takvih prilika – *jedan, pa drugi svetski rat, pa ove nesreće… Ne želimo da slabosti i indolenciju našeg sveštenstva opravdavamo samo time, ali ima i toga.
 
– Godinama se priča o uvođenju veronauke u škole. Da li Crkva ima profesorski kadar koji bi, u eri kompjutera, nauku o Bogu približio mladima?
 
– Čovek je i telo i duša, prema našoj veri. Crva nikad nije bila protiv onoga što se uči u školama, na fakultetu… Ali čovek nije samo ovaj svet, po našoj veri on je i duša i njega očekuje i carstvo Božije. Hristos kaže: ‘Čovek ne živi samo o hlebu nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.“ Jednostranost je i velika nesreća, kao i kad se poluistina proglasi celom. Čoveku je potrebna i duhovna hrana, a to je reč Božija. Kakav smisao ima ovaj život, šta je sa smrću i šta će biti posle smrti? Mlad čovek treba da uči ono što je za ovaj svet, ali da ne zaboravi da postoji i onaj, večni. Crkva od vlasti traži da se uvede veronauka u školama, ali fakultativno. Tražiti da to bude obaveza za sve, značilo bi, kao u materijalističko doba, prisilu. Jednostranosti i poluistine su opasnije od laži. A mi smo skloni poluistinama. U Republici Srpskoj je pre tri godine uvedena veronauka. Lane je sprovedena anketa među đacima. Želeli smo da vidimo kako oni doživljavaju i sagledavaju veronauku. Bilo je 16.000 odgovora. Zapamtio sam da jedna devojčica sedmog razreda piše: „Veronauka je dobra stvar, sad vidim i saznajem ono što nismo učili u školi, ali trebalo bi da se uvede i za naše roditelje, pa i za neke babe i dedove.“ Jedan dečkić je rekao: „Veronauka je dobra stvar, ali je veroučitelj rđav čovek“. Deca su iskrena. Ne može se govoriti jedno, a da je to u suprotnosti sa životom. Ranije nismo imali kadrove, a sad oni već pristižu. Potrebno je samo da dobijemo prostor i vreme.
 
– Danas, kad su zakazale mnoge društvene institucije, koliko Crkva može da učini da nam mladi odrastaju u zdrave ličnosti i nađu se na pravom putu?
 
– Opet kažem, osnov je porodica. Dete već svojim rođenjem poprima ono što mu ona pruža, a već do treće godine ličnost mu je formirana. Ako su majka i otac u moralnom pogledu izgrađeni mogu da pokažu detetu tu drugu stranu – taj pravi put. Ako majka kaže: „Ako ja nisam proživela, proživi ti’, razume se, onda uživanje dolazi kao smisao i cilj života uopšte. Marksističkom učenju da moramo da stvorimo raj na zemlji kraja nema. Kakav su raj stvorili osetili smo. Apostol Pavle ne dozvoljava da žene u Crkvi podučavaju. Ali, one to treba da čine u porodici, koja je domaća Crkva. Kad u kući bude sve kako treba i potomstvo đe biti sačuvano od iskušenja. Ne želim sve da prebacim na majku, oca i porodicu, ali je na njoj velika odgovornost. Crkva u tom pravcu ide i to stalno govori. Živeo sam 34 godine na Kosovu. Tamo Albanci imaju najveći natalitet u Evropi, veći nego u Albaniji. A kod nas? Razgovarao sam s jednom intelektualkom, Srpkinjom, koja ima dvoje dece, i koja je otišla lekaru zbog abortusa. U čekaonici lekarka Šiptarka, pita jednu svoju sunarodnicu koliko ima dece, a ova kaže – petoro. Da rodiš još dva Skenderbega, savetovala joj je doktorka. I tako redom, svakoj od pacijentkinja je govorila da rode po još nekoliko Skenderbega. Kad se obratila ovoj našoj i čula da ima dvoje dece, rekla joj je: „Hajde i ti da rodiš još makar tri Skenderbega…“ Naša žena se trgla i odgovorila: ‘Ja ću još tri, ali Kraljevića Marka“. Trebalo je da je Šiptarka malo prodrma pa da joj kliker proradi i da shvati šta joj valja činiti. Kad bi mi, Srbi imali natalitet makar blizu šiptarskom, a oni blizu kao mi, pitanje Kosova se ne bi postavljalo. Neće u svetu da znaju šta je bilo ili šta nama znači Kosovo. Za njih su Albanci većina i gotovo. Razume se, nije žena fabrika za rađanje dece, ali mora da je vodi moralni momenat po Jevanđelju, koji je najbitniji.
 
– Pominjali ste u nekim svojim besedama zlo koje vernicima preti od mnogobrojnih, sve agresivnijih verskih sekti. Šta Crkva čini da zaštiti od toga svoju duhovnu decu?
 
– Uvek je, znate, pitanje smisla i cilja života osnov. Kad se to pitanje reši, onda sve ide lakše. Razume se, uvek ima vremena za neke ispravke. Jedan mlad čovek pita Ajpštajna, imajući poverenja u njegova naučna dostignuća, kakav je smisao i cilj ljudskog života. Ajnštajn odgovara: „Imati odgovor na ovo pitanje znači biti religiozan“. A u svojoj knjizi „Moja slika sveta“ Ajnštajn piše: „Čovek koji ne bi shvatao da njegov život i život njegovih bližnjih ima cilj i smisao, ne samo da bi bio nesrećan, nego jedva sposoban da živi“. O cilju života govorio je i Sv, Vasilije Veliki, veleći: Tim pitanjem bavili su se i stari grčki filozofi“. Jedni su smatrali da je cilj života uživanje, drugi da je to sticanje bogatstva, treći su ga videli u slavi umetničkoj, naučnoj, sportskoj, četvrti u sticanju vlasti m onome što ona pruža. A mi smatramo da je cilj ljudskog života sticanje ovde, na zemlji, besmrtnog života u Carstvu nebeskom. Kad čovek reši to pitanje onda sve drugo ide lakše.
Mladom čoveku treba pružiti mogućnost da na pravi način odredi smisao svog postojanja. Da ne troši suviše snagu na ono što je besmisleno i da ne oduzima sebi snagu za ono što je bitno. U tu prazninu može se sve utočiti. Sektaši to koriste i ubacuju sve i svašta. Oni su agresivni i hoće na silu da nas uguraju u svoje okrilje. Naša Crkva sa svoje strane savremenim primerom i jezikom sa duhovnim darom iznosi jevanđelsku istinu i ostavlja na volju onome ko hoće da je čuje.
 
– Neke medicinske knjige kažu da je zdrav čovek onaj koji uspe da se ne naljuti više od dva puta godišnje. Koliko je čoveku potrebno da „nauči“ da se ne naljuti, da obuzda sebe i prevaziđe sve što izaziva ljutnju?
– Čovek ne može drugačije da nauči da pliva nego da uđe u vodu. Gnevom se ništa ne može učiniti, šta više sebi se čini najveća nevolja. Neko smatra da treba pošto-poto da ga poslušaju i sebe stavlja u centar. Roditelji često znaju da preteraju i od već odrasle dece zahtevaju da ih pošto-poto slušaju. I zbog sujete i gordosti dolazi do nesporazuma. Da nas ponižava može svako, ali da ponizimo možemo samo mi sami sebe, svojim delima i svojim postupcima. Ostati miran, dakle, i kad drugi izazivaju da se naljutimo.
 
Pojasnite, Vaša Svetosti, misao koju često izgovarate: „Zlo napada, dobro mora da se brani.“
 
– Razume se, ne možemo biti ravnodušni ako vidimo da neko zlo radi. Ali time što osuđujemo takav postupak, ne smemo da osudimo toga čoveka. Zločinac čini sebi najveće zlo i treba ga žaliti. Hristos kaže: „Ljubite i neprijatelja“. Nije to samo emocija. To ne znači kad zločinac s maljem kreće na vas da vas ubije, da mu kažete – gde si brate. To je svest da mu ukažete šta radi, da upropašćava i svoju dušu. Ta ljubav je žalost što vidimo da đe uništiti sebe, i molitva Bogu da zločinac ne učini nasilje i da se pokaje. Crkva treba da opomene, da pouči i pokaže kako nema i ne može biti interesa ni Božijeg, ni nacionalnog, ni ličnog ni porodičnog koji bi mogao dozvoliti da na zločin odgovorimo zločinom. Ne daj da te nadvlada zlo, nego nadvladaj zlo dobrim. Inicijativa iz ruku zločinca treba da pređe u naše ruke. Veće ljubavi od te nema.
 
Šta je za vac pravedno?
 
– Ako bismo pokazali spremnost da drugim ljudima ne činimo ono što ne volimo da oni čine nama, nepravda i zločin ne bi opstali. I u ovim našim nesrećama ne mogu postojati samo žrtve.
 
– Vi ste, Vaša Svetosti, poznati da ne volite da privlačite pažnju javnosti. Ponekad Vaš postupak ustalasa njene duhove, kao na primer, poseta Patrijaršiji i Vama lično nekih ljudi za koje se smatra da im je mesto više s one strane zakona?
 
– Smatram svojom obavezom da se susretnem sa svima kojima sam potreban. Upravo iz tih razloga odazvao sam se pozivu osuđenika na smrt da ga posetim u zatvoru i ispovedim. Sve ove susrete sa političkim ljudima iskoristio sam da od njih, pretpostavljajući da imaju određen uticaj, tražim da nikad ne smetnu s uma da im je dužnost i obaveza da uvek postupaju kao ljudi i da se pridržavaju jevanđeljskih principa. Podsećam da je Hristos rekao: „Nisam došao da zovem pravednike, nego grešnike na pokajanje“. Pa onda veli: „Ne trebaju zdravi lekara, nego bolesni“.
 
Iako su mnogi naši ljudi navikli da vas sretnu na ulici, autobusu, u vozu, ipak se pitaju zašto se Srpski Patrijarh, kao i njegovi prethodnici ne vozi automobilom?
 
– Ima ljudi koji misle da je to poza. Meni je takvo shvatanje strano. Ljudi možda ne znaju da sam ja rodom sa sela (Patrijarh je rođen u Slavoniji. kraj Drave), da sam posle rata dugo živeo u kraju gde nije bilo javnog prevoza, pa se najčešđe moralo ići peške. Godinama sam se navikao da pešačim i to mi ne predstavlja nikakvu teškoću. Idem ja i kolima, Patrijaršija ima i kola i benzin, ali je neophodno u ovom vremenu oskudice pričuvati ono što se ima kad nam u posetu dođu patrijarsi iz drugih zemalja.
 
– Šta biste, Vaša Svetosti, kao uskršnju Poruku mogli da uputite svim Srbima, ali i svim ljudima dobre volje?
 
– Uskrs je najveći hrišćanski praznik. Hristos je svojom snagom sebe vaskrsao i njegovo vaskrsenje osigurava i nama život. Čestitam taj praznik svima ljudima dobre volje, svim hrišćanima pravoslavnim, želeći im da svojom verom i životom po svojoj veri budu zaista dostojni žrtve Sina Božijeg. Da svojim životom zasluže Carstvo Božije u blaženstvu neprolaznom toga carstva. To je moja želja i moja poruka i blagoslov Svetog Save i svih svetih mučenika.
 
Slobodanka Milosavljević i Danica Božović-Manojlović,
„Hada Hova“, April 1999. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *