PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
STRADAMO ZATO ŠTO IDEMO HRISTOVIM PUTEM
 
Jutro je u Beogradu, koji iznuren od nespavanja, uznemiren od zavijanja sirena, mamuran od bensendina, izmoren od bivanja u podrumima i skloništima minule noći, nesrećan i deprimiran zbog najnovijeg čina agresorske NATO – alijanse – rušenje starog mosta na Dunavu kod Petrovaradina – trlja sanjive oči. Četvrtak je, prvi aprilski dan. Jutro miriše svežinom, kukavica se oglasila na starom kestenu ispod zidina Kalemegdana, vazdušna opasnost još nije prošla, a mi se upućujem oprema Patrijaršiji na dogovoreni intervju. U jednom od najtežih trenutaka u istoriji srpskog naroda, kada još uvek ne verujemo da je 19 najmoćnijih zemalja sveta krenulo na jedan mali narod, kada smrtonosni i razarajući projektili „zasipaju“ naše gradove, sela, decu, bebe, njive, fabrike, mostove, a mi još uvek ne shvatamo da JESMO U RATU, pravom pravcatom – kada su emocije uzburkane a adrenalin raste, po mudre i smirujuće reči, reči pouke i ohrabrenja, otišli smo kod patrijarha srpskog, gospodina Pavla. Te reči upućene su onima, kako Njegova Svetost reče, koji imaju uši da ih čuju. Naime, i ranije je govorio, savetovao i upozoravao, ali, malo beše onih koji čuše i razumeše…
Njegova Svetost, patrijarh Srpski g. Pavle nedavno je u obraćanju naciji po izbijanju agresije, pored ostalog rekao da je odbrambeni rat, koji smo prisiljeni da vodimo, pravedan rat. Tako uči Evanđelje. Ali, odmah su se našli protivnici ove teze, iako bombe svakodnevno padaju…
 
– Jedna vaša koleginica, nemačka novinarka, pitala me je da li postoji pravedan rat. Primer kroz koji sam joj objasnio je iz predistorije hrišćanstva: satana se digao protiv Boga i anđeli, koji su ostali uz Njega, predvođeni Arhanđelom Mihailom, braniše se i pobediše satanu. Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački. Isus kaže: „Nema veće ljubavi od te da neko položi život svoj za bližnjeg svog“. Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje, ima Božiju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomišljamo na tuđe, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven.
Deo Šiptara je sebe proglasio vojskom. Kada ta njihova vojska napada, naša vojska mora da se brani, da im se suprotstavi. Ono, jeste, ima njihovih spaljenih kuća, izbeglih iz njih, što stranci stalno ističu, ali zaboravljaju da se iz tih kuća pucalo na naše vojnike.
 
Vi ste 34 godine bili na Kosovu. U čemu je suština kosovsko-metohijskog problema?Koja je njegova geneza, jer, sigurno, on ne datira od juče, niti tokom poslednjih 10 godina?
 
– Taj problem postoji još od Prizrenske lige 1878. godine. Posle Drugog svetskog rata jedan broj Albanaca na Kosovu i Metohiji vršio je pritisak i teroru pravcu „etnički čistog Kosova“, Kosova i Metohije bez Srba. S druge strane, pod vidom političke emigracije, primane su na Kosovo i Metohiju cele porodice iz Albanije. Srbima koji su 1941. proterani i izbegli sa Kosova, komunističke vlasti nisu dozvoljavale povratak. Pored toga, visoki natalitet kod Šiptara snažio je povećavao njihov broj na Kosovu i Metohiji. Natalitet i kod Srba na Kosovu bio je najveći kod Srba u bivšoj Jugoslaviji, ali ne onoliko kao kod Šiptara.
Pitanje nataliteta, pak, nije samo biološko i etničko – hoće li nas biti ili ne biti. Nego pitanje moralno. Šta je upravo smisao i cilj našeg života? Je li to uživanje ili sticanje bogatstva, ili vlasti, ili slave ovoga sveta? Ili je to, po rečima Sv. Vasilija Velikog „sticanje blaženstva u neprolaznom Carstvu nebeskom“.
 
O problemu nataliteta kod Srba bilo je reči i u Božićnoj poslanici. Šta Crkva može, na koji način da pomogne, pouči, prizove pameti kako mlade, tako i one na vlasti, koji bi morali da sagledaju problem i olakšicama u drugim vidovima pomoći stimulišu mlade da imaju više od uobičajeno – jednog deteta? Ili – nijednog!
 
– Zašto je Gospod stvorio muškarce i žene i kakav je smisao seksualnog instinkta? Dok su ostali instinkti dati radi održavanja života pojedinaca, polni instinkt je dat zbog održavanja vrste. Naravno, puko produžavanje vrste bez oplemenjivanja u vidu ljubavi, nije bila Božija namera. To bi ličilo na prosto reprodukovanje kao kod životinja. Suština braka, ali i dužnost supružnika, jeste da iza sebe ostave potomstvo. Bogu su mili oni koji uzajamnu ljubav, sklad, prenose na decu. I ona će na svoju. To je velika obaveza, od koje mnogi beže. Takvima je smisao ovozemaljsko uživanje. Oni ne razmišljaju o životu na nebu. U Carstvu nebeskom niti se žene niti udaju, nego su kao anđeli. Muž će znati ženu i žena muža, ali ne po zemaljskim odnosima. Osnovni uslov da bi ljudi ovo shvatili je da upoznaju evanđelsku nauku i njome žive. Time će biti jedni drugima i bliži i složni, ne u zlu nego i u dobru kao razumna i slobodna bića.
Nama Bog nije dao mač ili pušku da prisiljavamo ljude da nam priđu, da postanu hrišćani. Nama je Gospod dao reč. Ko ima uši i želi da čuje – čuće. To je naše oružje. Put Božiji nije lak. Ali je častan. On podrazumeva neprekidnu borbu sa samim sobom, sa strastima, sa nepravdama, satanom. To je, uz muku, put ljubavi. Prema sebi, bližnjima, svemu živom, pa i prema neprijatelju. Nagrada na kraju puta je ona večna, nebeska slava u Carstvu Božijem. Oni, koji slavu zemaljsku, slasti i strasti ovozemaljske, gordost, srebroljublje, grabež, mržnju, pretpostavljaju onom prvom, nikada neđe saznati kolika je radost u duši onoga koji je na Božijem putu. Neće spoznati ni kakva, ni kolika nagrada ga čeka u Carstvu nebeskom za sve ovozemaljske muke i stradanja. Da ne govorimo koliko bi svet bio bolji i lepši kada bi se ljudi više okrenuli Bogu.
 
Vaša svetosti, narod već godinama jegejedvaa sastavlja kraj sa krajem, krvari na Kosovu i Metohiji, nesiguran je na ulici, na poslu, lako poboljeva, plaši se sutrašnjeg dana… Sada nam i bombe padaju na glavu. Da li nas to Bog kažnjava za neke naše grehove iz prošlosti, ili zato što i danas živimo kršeći većinu Božijih zapovesti?
 
– Ima tu svakako naše krivice. Pogledajte tu bezobzirnost, alavost pojedinih ljudi da se ušićari na muci drugog, da se zaradi po svaku cenu, da se iskoristi drugi. To je veliko zlo, nesreća. Nema svesti o celini interesa nacije, nema straha od grehova i Boga.
 
– Zašto mi veličamo herojsku smrt, a ne život?
 
– Sinko, nije tako. Hristos, bezgrešan, svesno je iz ljubavi prema ljudima, preuzimanjem njihovih grehova, omogućio celom hrišćanskom rodu upravo život večni. To njegovo stradanje osmišljava svako naše stradanje na Njegovom putu. Kada toga ne bi bilo, onda bi mi postupali kao zveri, a onda dolazi Mojsijev zakon odmazde: oko za oko, zub za zub. Postoji princip, koji uvodi Hristos: ko te udari po desnom obrazu okreni mu i drugi. Koji hoće da ti uzme haljinu, podaj mu i košulju. E, vidite, tu sad DOBRO preuzima inicijativu. Dok je po Mojsijevom principu bila inicijativa na strani onoga ko je prvi učinio, a na tebi obaveza da mu vratiš istom merom, sada je inicijativa na tebi, odnosno DOBRU u tebi. To je prvi stepen Hristove nauke; ljubi neprijatelja svoga, molite se Bogu za one koji vas gone i činite dobro onima koji vas mrze. Budite sinovi Oca vašega koji je na nebesima jer Njegovo sunce sija i dobrima i zlima. To možda izgleda kao pasivnost, ali – *nije! Naprotiv, to je aktivnost! Ne daj da te pobedi zlo, nego pobedi dobrim zlo. Hristos, razapet na krstu, dok mu se svetina okolo ruga, moli se Ocu: „Oprosti im Oče, ne znaju šta rade!“ To Njegovo stradanje i zapovest o ljubavi čak i prema svojim neprijateljima, nije emocija. Recimo, ide zločinac prema meni sa maljem, nožem da me kolje, a ja širim ruke: Gde si brate? Ne, naravno. To je svest o tome da taj ko zlo čini ne zna da zlo čini, da srlja u propast a mi to vidimo. Suština je u našoj želji da i on sam shvati da zlo čini, da se pokaje i spase. Ali, samo dobrovoljno. To je suština. To je suština Hristovog stradanja za nas.
 
– A zašto srpski narod stalno ima problema sa istinom. o sebi, sa dokazivanjem istine, mada se ona, po definiciji ne dokazuje, sa borbom za pravdu, nerazumevanjem drugih?
– Hristos je svojim učenicima rekao: „Evo vas šaljem kao ovce među vukove!“ Biti čovek u svakom vremenu, u svakom društvu, je izuzetno teško. Svako đe gledati da vas iskoristi, da vas ismeje, da vam podmetne nogu… I sami ste se sigurno uverili u to. E, sad, Hristos nas ne šalje među vukove da bi nas rastrgli, već da bi vucima svojom verom, svojim postupcima pokazali šta znači biti ovca Hristova. Da ponekad vuka preobrati kako bi shvatio da ono što radi nije dobro, da se pokaje i pokloni Hristovom stadu. Ali, postoji i opasnost da se ovca, nemajući dovoljno vere a imajući u vidu činjenicu da se među vukovima opstaje samo ako si i sam vuk, polakomi i krene za vukovima. Da papke pretvori u kandže, nauči da urla i postane vuk. „Budite mudri kao zmija, a bezazleni kao golubovi!“ Zmija je mudra jer čuva glavu. Iako joj odsečeš rep, sačuvala je glavu. Mudra je jer izbegava vešto sve opasnosti. Golub je princip bezazlenosti, dobrote. Dakle: um daje svetlost, on je naše unutrašnje oko, ali je on hladan. A dobrota je topla, ali slepa. E, uspostavljanje ravnoteže u razvoju uma i dobrote je suština. Inače, um bez dobrote prelazi u zloću a dobrota bez uma u glupost. Mi stradamo zato što idemo tim Hristovim putem. Mislim da nam još uvek fali ravnoteža između ova dva principa. Često smo se ponašali kao golubovi, ne shvatajuđi da živimo u vremenu u kome ima mnogo više zmija nego golubova.
 
Bojim se da će naš narod teško da shvati…
 
– Pokazaću vam to kroz primer. Dve žene se porodile istovremeno. Bila je noć. Jedna od njih, nezgodno spavajući, uguši svoje dete. Kada se probudila, videla je šta je uradila. Doseti se i zameni decu. Onoj drugoj podmetne svoje mrtvo dete, a sebi uzme živo. Kada se ova druga probudila i videla mrtvo dete pored sebe, stane onu drugu optuživati da joj je ona uzela dete, da mrtvo dete nije njeno. Spor dospe do mudrog cara Solomona. On sasluša obe žene i naredi da se živo dete prepolovi i pola da jednoj a pola drugoj ženi. Prava majka tada reče: „Gospodaru, podajte njoj dete!“ Mudri Solomon prozre ovu drugu ženu i dete vrati majci. To vam je pravi primer za hladnu mudrost, ali i pravdu i dobrotu. Dakle, ko ima uši da čuje, čuće, a ko ima uši da ga, kako apostol Pavle kaže, češkaju po ušima, odnosno da čuje samo ono što mu prija, neka ga.
 
– Sigurno je da je pravi put oboženja – uvođenje veronauke.
 
– Jeste. Mi već godinama tražimo od vlasti da nam daju prostor i odrede vreme u školama. Mi želimo da nastava veronauke bude fakultativna. Za one koji. kako već više puta rekosmo, hoće da čuju. Za decu čiji roditelji žele da im deca uče o veri, duši, duhovnosti, ali i za odrasle koji imaju dobru volju da saznaju ono što nisu mogli ranije. Nikako nismo za to da veronauka bude obavezna za sve. Bilo bi to jednostrano. Jer Gospod nikada ni na šta ne prisiljava. Apostol Pavle kaže: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist!“ Stoji da smo mi zemaljski, da smo tela. Ali, nismo samo tela i samo zemaljski. Jednostavno je i kad bismo rekli: „Šta telo, samo za dušu brini!“ To je poluistina koja se predstavlja kao cela istina i ona je opasna, jer je okrenuta tako da se ima utisak da je cela. A to je opasnije od laži jer su u nje kratke noge. Dakle, prava istina je da jesmo tela, ali nismo samo tela: jesmo duše, ali nismo samo duše. Podajte caru carevo a Bogu Božije. Nikad se nije desilo da je Bog tražio ono što je carevo. On je rekao: „Podajte caru carevo“. A obrnuto – da je car tražio ono što je Božije, toga je bilo i biće. Naći i održati tu granicu nije lako.
 
Nedavno ste boravili u Trstu, Ljubljani i Zagrebu. Sreli ste se sa predsednikom Slovenije Milanom Kučanom, premijerom Janezom, Drnovšekom i predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom?
 
– Išao sam po pastirskoj dužnosti da posetim vojnike, razgovaram sa njima, da se podržimo u dobru. A onda sam posetio i predstavnike vlasti…
 
– Kako je to izgledalo, pogotovu što su skoro svi donedavno bili ateisti i religiju smatrali „opijum, za narod“? U međuvremenu su se promenili. Takav bi trend…
 
– Pa, dobro, bio sam ja i kod Tita. Mnogi od njih shvataju da Crkva ima višestruki značaj – istorijski, kulturni, umetnički, i, normalno, verski. Ne sporim da je tu s njihove strane bilo političkih razloga. Moj interes je da onoliko koliko mogu, olakšam život pravoslavnim vernicima.
 
Ima li nade za povratak Srba izbeglih iz Hrvatske svojim, kućama?
 
– Ima. Ali, prvo moraju da se vrate sveštenici. Neće to biti ni lako ni brzo.
 
Vaša svetosti, oni koji Vas dobro poznaju kažu da je vaša molitva jaka, da ste joj potpuno posvećeni, a da ste pri tom izuzetno skromni. Monaško-isposnički…
 
– Daleko sam ja od takve ocene. Mogu da kažem da sam ja uzrastao sa molitvom i da sam stigao dotle da je vršim kao svoju dužnost, kao ljubav. Kažu mi da se javim tad i tad u crkvu i ima da se javim i gotovo! A ona molitva koja potiče iz dubine duše to je ona velika, prava. Najveća hrišćanska vrlina je ljubav. Naša vera u trenutku kada neposredno ugledamo Gospoda preći će u znanje. Naša nada će preći u ostvarenje: Dobili smo Carstvo nebesko. A ljubav nema u šta više da se pretvori. Ljubav je najviša vrlina. Sve drugo što čovek deli sa drugima smanjuje se osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate. U njoj ima mesta za sve: roditelje, decu, supružnike, za sve ljude, čak i neprijatelje.
 
Bili ste u Deviču, manastiru koji je potpuno otsečen, nalazi se pored dreničkog kraja, najmilitantnijeg, odakle je cve krenulo, gde je formirana tzv. OVK. Kako je to izgledalo?
 
– Za Novu godinu bio sam u Peći. Odlučio sam da pokušam da odem u Devič, jer je našim sestrama tamo najteže. Igumanija, dve monahinje i ja krenuli smo manastirskim fićom. Došli smo do sela Lauše, koje se nalazi sa jedne, dok je manastir sa druge strane brda. Tu nas zaustaviše. Izađoše iz „mercedesa“ u crno obučeni mlađi ljudi. Jedan ima automat. Upitaše me: kud idem, ko sam, imam li dozvolu da mogu prođi Drenicom. Kažem da idem u Devič, da sam tu bio 34 godine, da sam pojedine od njih tu zamonašio, pa, pošto su sestre tamo same, nemaju ni duhovnika ni jedno muško, idem da vidim kako im je, treba li im što. Rekoše da sačekamo malo. Dođe drugi automobil, izađoše tri oficira, potražiše legitimaciju i pitaše: Ko sam, kuda idem i zašto? Odgovorih isto što i onima pre. – Videh li ja popaljene kuđe Albanca u Lauši? – Videh. Bio sam 34 godine episkop u Prizrenu, pa znam kad su mnoge od njih građene. Živesmo u miru i Srbi i Albanci i drugi, a evo u kakvu nesreću dođosmo. – Sve su učinili Srbi zločinci i pobili toliko Albanaca. Eto, kažu, da pođemo, blizu Deviča je grobnica pobijenih Albanaca. – Nisam, rekoh, došao da idem na grobove ni Srba ni Albanaca, već da obiđem monahinje u Deviču i Bogu se pomolimo. – Znamo, rekoše, vi stalno govorite o svetinjama Kosova. A ovo je naša zemlja, mi u njoj živimo. Mi smo došli i radi vašeg obezbeđenja, jer je naš narod ogorčen zločinima koje nam vrši srpska vojska, pa može biti svašta. – odgovorih: Za nas su Devič, Dečani, Gračanica svetinje, ako za vas nisu. A ja ovde nisam došao ni za kakvu provokaciju. Molim vas, da li ja mogu proći u Devič ili ne mogu? Na kraju nas pustiše s tim da sutra ujutru izađemo iz Deviča…
 
Granata je pala na 50 metara od Pećke patrijaršije, a Gračanica je oštećena. Više puta je bila nameti. Niko iz UNESKO-a se nije oglasio iako je pod njihovom nazovi zaštitom. Srbi iz Gračanice polako beže. Da li je još neka svetinja od 1600 srpskih crkava i manastira, koliko ih ima na Kosovu i Metohiji, oštećena?
 
– Devič je neznatno stradao, ali je oštećenje već popravljeno. Stradao je i konak manastira Sveti Vrači u Zočištu kod Orahovca, ali je i to sanirano…
 
– Ali je OVK kidnapovala monahe. Doduše, na kratko, pa su ih vratili…
 
– Da. Oštećena su i vrata na manastiru, ali su monasi sve to brzo popravili. Tamo, oko Velike Hoče, Orahovca, Mališeva, mnogo je otetih Srba još u julu prošle godine. Postoje spiskovi, ali se ništa ne zna o njima. Ostale su žene i nejač, pa je to veliki problem. Molim se i za njih sve misleći ko će sada da ih zaštiti.
 
– Vaša svetosti, šta biste na kraju ovog razgovora, u ovom teškom trenutku, poručili svom narodu?
 
– Da na ovom Božijem putu pravde i istine istraju do kraja. Mir je potreban svim narodima na Kosovu i Metohiji. Oni tamo zajedno žive vekovima, tako bi trebalo i dalje da čine. Kao ljudi. Zemlje ima dovoljno za sve. Treba da je obrađuju a ne prekopavaju rovovima i bunkerima.
 
U ovom trenutku, dužnost je svakoga da brani svoju zemlju… Da li prkosom, kao što vidimo da neki čine?
 
– Ne prkosom. Sloboda je iznad prkosa. Prkos je kratkog daha. Po onoj Marka Miljanova: „junaštvo je kada braniš sebe od neprijatelja, a čojstvo kada neprijatelja braniš od sebe“. Treba biti junak, ali ne uludo, već pametno. Treba žaliti i te Šiptare koji su priželjkivali bombardovanje. A bombe padaju i po njima. Bombardovanje su priželjkivali i Hrvati. Svi su bili za bombardovanje, pa ma šta da se njima desi. A ja velim da valja biti čovečan uvek. Treba se braniti, ali čovečno.
 
Hvala i Hristos Voskrese!
 
– Vaistinu voskrese!
 
Zoran Marković i Gordana Janićijević,
„Duga“ April, 1999.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *