NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
BITI SPREMAN ZA KRST
 
– Vaša Svetosti, da la kao svedok u savremenik vremena koje je nastupilo u traje, evo već više od pola veka, možete da nam kažete nešto više o uzrocima tragedije u kojoj se našao naš narod?
 
– Svakako da u tim nesrećama koje čoveka snalaze postoje da kažemo, makar, dve strane i dva uzroka. Jedan je onaj što od njega zavisi, jer zaista da smo i mi onakvi kakvi bi trebalo da budemo i kakvi su bili naši preci – u svemu čestiti i kako valja, onda bi nam i ove nevolje u mnogome lakše bile, ili bi nas mimoišle. Ali postoji i druga strana koja nam govori da smo kroz vekove stradali i zato što smo to što jesmo – pravoslavni. Treba imati u vidu da je od sedmog veka granica Beograd – Drač, bila granica između istočnog i zapadnog carstva, između istočne i zapadne crkve.
Ni mi nismo postali pravoslavni ikome za inat ili ćef, što se kaže, već zato što smatramo da je to način na koji jedan pravoslavni Srbin treba da živi i postupa. E sad, od nas zavisi da ono što je kod nas loše ispravimo a dalje će onda učiniti Bog, ako bude imao kome! A da li će imati kome to zavisi od svih nas. I od mene i mesta na kome sam, od mesta na kome ste i vi i svaki od nas. Da budemo zaista ono što treba, narod Božiji i ljudi Božiji kao što su i naši preci bili.
 
– Da lije ovo što nas je snašlo zapravo kazna Božija zbog našeg bezbožja u svega što smo učinili protiv Njega ili postoje i drugi uzroci naših nesreća?
 
– Mi treba da obratimo pažnju na naše grehove i slabosti koje zavise od nas i da gledamo kako da ih se oslobodimo, jer su u našoj moći i to nam je dužnost. Kaže lepo Apostol Pavle ako nas Bog kažnjava, On nas kažnjava da ne bismo bili osuđeni zajedno sa svetom. Ako stradamo zbog toga što smo to što jesmo tj. pravoslavni Srbi, neka je slava Bogu da nosimo Njegov krst, e o tome se radi, da nikad ne žalimo što na tome putu, noseći svoj krst, imamo dabome i teškoća i muka i stradanja. Da nije bilo stradanja Sina Božijeg naš bi život bio besmislen. I ti zločinci, i oni imaju svoje muke i teškoće ali ih nisu svesni. Nisu svesni puta koji ih vodi u propast, ali mi moramo biti toga svesni i truditi se da tim putem nikad ne idemo.
 
– Upozoravate na opasnost bele kuge i zlo abortusa (utrobnog čedomorstva), apelujete na obnovu porodice. i porodičnog života…
– Po Jevanđelju, po veri našoj, čovek je ličnost od samog začetka. Živo biće koje treba da uzrasta kao što dete uzrasta, pa i čovek u izvesnom smislu, ako ne više telesno, a ono duhovno. Da je jajna ćelija deo materinog tela i spermatozoid deo očevog – to stoji, ali samo dok ne dođe do oplođenja. Kada do toga dođe više to nije deo ni materinog tela ni očevog, već je to posebno biće. Zato je za nas Hrišćane abortus ubistvo – ubistvo nevinog bića i to od koga!? Od svojih najmilijih i najrođenijih!
Ziam ja i shvatam, iako sam kaluđer, da je u današnje vreme u ovim teškođama političkim i ekonomskim veoma teško podizati decu, ali to je teško i za druge. E sad, ako čovek ne bude imao na umu taj princip i ako bude samoživo ugađao samo sebi da mu bude što lakše i da ga se ne tiče više ništa, onda mi nemamo kuda. Bog je čoveka obdario kao slobodno biće i voljom i razumom i osećanjem. Ali sloboda ne može opstajati bez odgovornosti. Da li ćemo tu slobodu shvatati sa odgovornošću ili ćemo gledati da živimo neodgovorno, bez imalo osećaja za druge, čineći nas ili ljudima ili neljudima.
Jedna žena, majka, tamo kod Smedereva, pričala mi je da ima sina, oženjenog. On i snaja rade u Švajcarskoj. Došli na odmor i svekrva he snaji reći: „Sna’o, pa kako je, šta vi radite, pobogu, pa bez dece ste? Pa šta ću, veli mama kad ih on ne želi. Kako ne želi? Lepo, kaže: Šta će nam deca! Idemo gde hoćemo, komotni smo i radimo šta hoćemo. Ovako bi morali da ih vučemo i da imamo brigu. Ama, veli joj majka, proći će i vaše, idi mi – *dođi mi, pa ćete posle hteti, ali ih neće biti. Pa šta ću ja kad ih on neće? Šta ćeš? Kad začneš ćuti, a kad bude šesti mesec šta ti može? Vidite dokle smo mi dogurali!
 
– Upozoravate i vapijete da treba ličnim primerom da postidimo sve lakomosti, bestiđe i prostakluk koji se promoviše na mnogim javnim mestima, dok nam najrođeniji gladuju i stradaju. Šta činiti?
 
– Znate, ta vrednost svakog pojedinca, koja je u Jevanđelju toliko istaknuta i toliko suštinska i bitna, veoma je važna. Kao u jednom organizmu u kome je ćelija osnovna jedinica života. Ako je reč o kancerogenoj – rak ćeliji, ona će se razvijati na račun ćelija oko sebe i tako će ih uništavati uništavajući čitav organizam pa tako na kraju i samu sebe, ali ona toga nije svesna. Ali mi moramo biti svesni da smo važna ćelija u telu jednog naroda i telu čovečanstva. Ako jedan organ u telu vrši funkciju, za koju je osposobljen, imajući u vidu opšte dobro organizma, taj će organizam napredovati ukoliko je i ostalim organima dobro.
U Starom Zavetu imamo primer da Gospod šalje tri Anđela da unište Sodom i Gomor, gradove na jugu Mrtvog mora u kojima se narod iskvario. Anđeli svraćaju kod Patrijarha Avrama i otkrivaju mu nameru. A u Sodomu je stanovao njegov sinovac Lot. Avram đe da kaže: reći ću jednu reč Gospodu, možda tamo ima pedeset pravednika pa zar da bude pravedniku kao grešniku? Gospod obećava da će poštedeti grad ako u njemu nađe pedeset pravednika. Taj broj se spušta na 40, 30, 20 i na kraju 10. Eto vidite kakav je značaj pojedinca. Da se našlo pedeset pravednika Gospod bi poštedeo čitav grad. Ja verujem da danas u svakom gradu ima deset pravednika, inače u suprotnom nestaće i nas kao i njih. Ali, to isto važi i u suprotnom -zbog greha jednoga možemo stradati svi. Kao što strada čitav organizam od jedne rak ćelije.
Tako je bilo i kad su Jevreji osvajali Jerihon i kad je Gospod naredio da se iz plena ne sme ništa uzeti, da je sve prokleto. Jedan čovek se prevari i uze jedan plašt vavilonski m jednu šipku zlata i ne znam koliko srebra i zakopa to u svom šatoru. Isus Navin koji je tada bio starešina jevrejskog naroda šalje tri hiljade vojnika da zauzmu jedan mali grad. Međutim, oni su pretrpeli tu poraz. Vojnik koji je preživeo javlja to Isusu Navinu. Gospod ih upozorava daje to zbog greha u narodu. Onda on (Isus Navin) saziva predstavnike dvanaest plemena, pada sumnja na jedno pleme, pa na uže zajednice, na porodice i onda na svakog pojedinačno. Došavši do onog čoveka Isus Navin ga upita: „Sine šta si učinio?“ „Prevarih gospodaru, uzeh iz plena jedan plašt, jednu šipku zlatnu i nekoliko srebra“. Isus Navin mu se obraća: Šta uradi, pa ti si omeo ceo jedan narod“.
Vidite šta znači vrednost čestitog čoveka za ceo jedan narod i kako, s druge strane, može biti poguban greh jednoga za mnoge. Treba se truditi da se niko od nas ne nađe među tim jednim zlim, ili da bude u onih nekoliko pravednih ali u broju manjem od potrebnog. To zavisi isključivo od nas nezavisno od prilika i neprilika. Tako ss mi često izgovaramo za zlodela koja činimo teškim vremenima, a navodno to ne bi činili kad bi se ona promenila. I u najboljim, najsretnijim vremenima može čovek da bude ništak, nečovek, a i u najtežim da ostane čovek.
 
– Šta znače stalna upozorenja Patrijarhova da je najvažnije da u ovom, smutnom, vremenu ostanemo ljudi – ostanemo narod Božiji?
 
– Za čoveka zaista verujućeg u svakoj prilici može da bude pouka kad vidi ljude koji čine ono što je dobro, što je po volji Božijoj – kad može on, od iste smo krvi i tela i čak istog jezika – zašto mi ne možemo? Dakle, to nam je podsticaj, da budemo onako kao što valja. Ako vidimo ljude koji greše, koji zlo čine i mi to osuđujemo – šta će tek biti ako mi to budemo činili, na šta nas i upozorava ap. Pavle. O tome i Sv. Pahomije Veliki poučava kada kaže: „Ako vas neko uvredi, ili vam nanese neku pakost – ti kaži sebi: evo pruža mi se prilika da dobijem srebrni novac, ako se uzdržim bez gnjeva i ako mu odgovorim na miran način. Ako pored toga uvreda bude nešto krupnija i teža – ti kaži sebi: evo mi se pruža prilika da dobijem zlatan novac – zlatnu nagradu od Boga – tako da ćeš ti u svakom slučaju biti na dobitku tamo gde bi drugi izgubio. Za nas je, dabome, i reč Gospodnja, ona priča o bludnome sinu značajna, jer nam pokazuje kakvu korist duhovnu mi možemo imati i od nevolja i teškoća koje nas snađu. Dok je bio u obilju i s novcem koji je od oca dobio, on nije mislio o suštini života. Kad je izgubio sve i počeo da gladuje, onda veli dođe sebi. Pre toga nismo pri sebi nego lutamo po svetu. Dakle, ako smo mudri i u teškoćama i nevoljama, možemo izvući duhovnu korist.
Razume se da su još i Adam i Eva zgrešili što su pomislili da mogu na lak način da budu kao Bog. Hristos od nas traži: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Ali za to treba truda, uzrastanja u svemu dobru, a ne – pojedeš voćku i mehanički postaneš kao Bog. Dakle, naš odnos prema Bogu je u većini mehanički, a trebalo bi da naš odnos prema Bogu, prema našoj veri bude i moralan. Ovo spoljašnje, mehaničko, treba da bude samo projekcija onog unutrašnjeg, ali je de facto kod većine naših vernika prisutna samo formalnost. To vam je kao jedan ram koji je ostao bez slike. Svakako da ram ima svoj smisao, da daje sliči čvrstinu i stabilnost, ali ipak je najvažnija slika. Imati ram, a sliku izgubiti ili je izdati, to je u svakom slučaju nesreća.
 
-O radosti podvižničkog života:
 
– Svakako da je, kao što kaže ap. Pavle, po nauci Hristovoj: Ja bih, da svi budu kao ja (tj. kao apostol Pavle, koji nije živeo u braku), ali Bog je dao jednima ovako, drugima onako. Onaj ko svoju devojku (kćerku) udaje dobro čini, ali ko ima snagu i volju da se ne udaje – bolje čini. To nam objašnjava i sv. Atanasije Veliki govoreći da je brak Sv. Tajna i da oni koji su u braku mogu da se spasu. Oni mogu uzrastati i doneti roda i po 30 i 60. Ali oni koji su van braka, da bi Bogu ugodili, mogu doneti i po stotinu. I Sv. Jovan Zlatousti upoređujući život monaški i život u braku: kao kad bi se, veli, dva mladića istih godina i iste snage utrkivali, s tim što bi jedan od njih imao džak od 30 kg. a drugi bio bez toga. Koji bi se brže kretao i koji bi dalje stigao? Svakako, onaj bez tereta. Želi se reći da će onaj ko živi u braku, po rečima svetitelja, imati muke telesne. Razboli se žena, razboli se dete, uvek neko nedostaje. Dakle, puno vremena i snage se troši na ono „što je od ovoga sveta ‘. Onaj ko je bez toga, monah, može sve svoje snage i vreme ustremiti ka dostizanju Carstva nebeskog i proslavljanju Boga. Svakako, ovo podrazumeva napor, trud i podvig. Ako na ovom putu doživi pad – njegov (monahov) pad će biti još teži i veći.
To što su roditelji u naše vreme apsolutno protiv monaškog života svoje dece, ovde naravno pod decom podrazumevamo zrele osobe koje znaju čega se odriču i šta prihvataju, to možemo da shvatimo. Bilo je i hrišćana na veoma visokom duhovnom nivou, koji su opominjali svoje sinove i kćeri koji su se odlučivali za manastire – da li će moći da izdrže. S druge strane, monaštvo treba da je smrt za ovaj svet. E, sigurno da je roditeljima, pogotovu danas kada imaju 1-2 dece, teško i da nisu kadri i spremni da razumeju tu žrtvu radi Carstva nebeskog. Imao sam prilike da razgovaram sa tim mladim ljudima koji dođu u manastir i čiji roditelji su me često molili da utičem na njih da se vrate kući. Jedan otac i majka koji su visoki činovnici, kažu mi: Imamo dve kuće i kome ćemo ostaviti sve to kada nam je on otišao. Kad sam sa njim razgovarao kaže mi: Pa dobro, a da li su oni mene pitali kad su sve to gradili? S druge strane, moramo biti obazrivi. Ako mlad čovek u oduševljenju krene tim putem, pa se još na brzinu i zamonaši, a onda vidi da je prenaglio… E, tu je onda opasnost. Na putu dobrom treba do kraja izdržati. Ne vredi dođi ni do pola, ni do pred kraj, a ne učiniti onaj poslednji korak. Iguman i bratija su tu da iskušeniku pruže da on vidi šta je to monaštvo: da li on može to da prihvati, ili je pod monaštvom zamišljao nešto sasvim drugo. I ako vide da on to nije shvatio, da ga posavetuju da se vrati u svet. Zato i postoji iskušeništvo, da on bude isproban – dakle, da on i sebe ispita, ali i da drugi njega isprobaju u smislu da li on shvata da treba celoga sebe da preda na tom putu za Carstvo nebesko.
 
– Vaša Svetosti, šta bi ste na kraju poručili svima nama koji, iznevereni od mnogih, netremice iščekujemo Glas Crkve. Mnogi su skloni da kritički primete kako bi Crkva zapravo trebala da bude puno agresivnija.
 
– Pre nekoliko dana proslavili smo praznik Vozdviženja Časnog Krsta – Krstovdan. On nas podseća na reči Hristove „Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst svoj i ide za mnom.“ Ali Taj koji nam je to rekao, najpre je uzeo krst svoj na svoja pleća i uzneo ga na Golgotu. Na njemu je razapet i umro. On zna težinu i muku krsta i moćan je da nam olakša nošenje našeg krsta, ali ako i mi učinimo ono što možemo.
Dakle smisao je našega života da idući za Hristom budemo spremni i na krst. Da smo mi uz Gospoda i On uz nas, pa neka bude šta će biti. I zemljotresa i bombardovanja.
Što se tiče optužbe da Crkva nije agresivna ona i ne sme biti takva. To mogu da budu razni sektanti, razne političke stranke, ateisti i drugi u svetu. Ali Crkva nikada i ni po koju cenu! To ne znači da treba da budemo pasivni. Da se branimo od zla, nego šta, ali samo kao ljudi. Hristos nas oiominje da nema veće ljubavi od one da ko život svoj položi za bližnjega svoga. A onaj koji polazi da brani istinu, pravdu, slobodu svoga naroda od agresora, on dabome, nije zločinac, i ta odbrana je blagoslovena.
To je poruka i Sv. Save i sviju svetih iz roda našega. I mučenika i novomučenika širom vaseljene pravoslavne. Mm smo sada ti koje je Bog poslao u ovo vreme da predstavljaju rod srpski i veru Pravoslavnu. Da li ćemo ih predstavljati onako kako dolikuje potomcima onih predaka koji su bili kadri i u ropstvu toliko da izdrže, a da ostanu i budu ljudi i u miru i u ratu, ljudi svagda, neljudi nikada! E, o tome se radi. Ugledati se uvek na Boga. On nije kadar za nasilje. Bog je nesposoban za laž. Ali greh, laž, nasilje – to nije moć, to je nemoć! Shvatate li vi to! Bog ne može spasiti onoga koji to neće.
 
Predrag Cvetković, „Žički Blagovesnik“,
Januar 1999. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *