PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
ODRŽAĆEMO SE VEROM
 
– Može li nas vepa održati bez nataliteta?
 
– Po pitanju nataliteta, Sveti arhijerejski Sabor je pre nekoliko godina uputio reč protiv abortusa, kao upozorenje onim Srbima kojima je to bitno, da ćemo, ako se ovako nastavi, uskoro biti manjina u svojoj državi, a potom i nestati. Tada je ženski lobi demonstrirao i pisao u novinama da je „žena slobodno biće“, da je „začetak deo njenog tela“ i da ona odlučuje da li će rađati ili ne“. Mi nismo ni rekli da žena nije slobodno biće, ali se ne slažemo sa gledištem da je začetak deo ženskog tela. Jajašce je deo ženskog tela i seme deo muškog, a začeće je nešto treće, telo posebne ličnosti i ne pripada ni muškom ni ženskom. Ako do oplodnje dođe, Božijom voljom je stvorena posebna ličnost, jer Bog nas preko naših roditelja stvara.
 
– Vaša svetosti, neki demografi smatraju da će Srbi u XXI veku biti jedan temeljno raseljen narod, od Kanade do Novog Zelanda. Kako sabrati rasuto stado, kako mu očuvati veru, identitet i srpski jezik?Kako među njima negovati Hristovu nauku, ljubav i bratsku slogu? Kako Ga sačuvati od asimilacije?
 
– Mi kao Srbi koji verujemo i u Sveto Pismo Starog Zaveta, koje je Bog dao preko svetih proroka kao uvod u Novi Zavet – u nauku Hristovu, znamo da se jevrejski narod, iako dve hiljade godina raseljen širom sveta, održao do danas. Dobro su se prilagođavali sredini u kojoj su živeli, ali se nikada nisu asimilovali. Ostali su snagom svoje vere i osećanjem za život u zajednici. Ako i mi duhovno budemo znali ko smo, šta smo, i zašto smo na ovom svetu, opstaćemo i pored svih teškoća i nevolja. Bog nikome ne uzima slobodu izbora, ali i ne spasava one koji pogrešio izaberu i koji ne žele da budu spaseni, A spasavamo se u crkvi, koju je Hristos osnovao kao „stub i tvrđavu istine“, i „vrata pakla je neće nadvladati“. Otuda, ako nam Crkva ne bude Mati, ni Bog nam ne može biti Otac.
 
– Vaša svetosti, kako sačuvati Srbe u rasejanju od unifikacije Novog svetskog poretka, pre svega na američkom kontinentu gde je veoma izražena težnja Američke pravoslavne crkve da cve pravoslavne stavu pod cvoje okrilje?
 
– U Americi postoje episkopije koje prmpadaju pojedinim autokefalnim crkvama: Carigradskoj, Antiohijskoj, Srpskoj i drugim.
Svakako da je to sad jedan prelazni period dok se ne steknu uslovi da pravoslavna crkva na tom kontinentu, postane autokefalna, bez obzira koji su pravoslavni narodi u njoj. Tako je bilo u prvoj crkvi, jer po rečima Apostola Pavla „u Isusu Hristu ne postoje muško i žensko, ne postoje ni Grk ni Jevrejin, ni rob ni slobodnjak“. Jedno smo u Hristu bez obzira kom narodu, jeziku i društvenom položaju pripadamo.
Ali, to ne isključuje ljubav prema svome narodu, prema svojoj porodici. Dakle, treba da postoji ljubav prema svome narodu, koja nije šovinizam i koja ne isključuje ljubav prema drugim narodima. Nama prigovaraju i prigovarali su i ljudi iz crkve, protestanti i drugi, da smo mi nacionalisti. A mi samo brinemo za svoj narod, čuvamo mu duhovni identitet, da bi na osnovu njega, narod sam očuvao i svoj nacionalni identitet.
 
– Kakvo je po Vašem viđenju, mesto i uloga pravoslavlja i svetosavlja u trećem milenijumu i Novom svetskom poretku?
 
– Što se više budemo približavali kraju sveta, a svaki dan mu se sve više približavamo, biće nam sve teže. Kad će kraj biti Hristos nam nije rekao, jer nam ne bi bilo od koristi. Za nas, saznanje kad će biti kraj sveta nije ni bitno. Za nas je bitno da mi uvek budemo spremni da ako sad, ovog časa to bude, da smo mi na onoj strani koju će Isus Hristos poznati i priznati kao svoj narod. Da budemo uvek spremni da izađemo pred Sudiju pravednoga kao njegovi vernici, kao narod Božiji.
Jer, Hristos kaže da što više budemo bliže kraju sveta, biće sve teže i teže za hrišćane. Ratovi će se smenjivati ratovima, biće gladi i pomora. I što će se više bezakonje umnožiti, ohladiće ljubav kod mnogih i izdaće jedan drugoga i omrznuti jedan drugoga. Isus nam to kaže da se mi pripremamo, da ne pokleknemo pred takvim iskušenjima.
Naš narod, ali i ostali pravoslavni narodi, svojom verom ne treba da dozvole da im ovozemaljski interesi budu važniji od interesa Carstva nebeskog. Važno je da ne izgubimo dušu zbog interesa tela i da u ovozemaljskom životu sve što činimo, da činimo u slavu Božiju. Kao što reče Apostol Pavle: “ Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, cve na slavu Božiju činite“.
 
– Vaša svetosti, u slavu Božiju, pre šest godina došlo je do duhovnog i jerarhijskog jedinstva Matere crkve u otadžbini i Novogračaničke mitropolije. Kako napreduje administrativno ujedinjenje i izrada novog Ustava Srpske pravoslavne crkve za Severnu i Južnu Ameriku?
 
– To ide malo teže, jer se tu uvek suviše upletu stvari ovoga sveta, ovozemaljski interesi. U Americi postoji stav da vlasnici crkvenih imanja i hramova mogu da budu asocijacije, crkvene korporacije, a ti ljudi, pravoslavni, koji su navedeni kao vlasnici, smatraju da je to njihova imovina i da će neko da im otme imanja. Na tom planu ima teškoća. Verujem da će se u Americi naći ljudi dobre volje koji će shvatiti suštinu novog Ustava.
 
– Vi administrirate u eparhijama Srpske Pravoslavne Crkve u Makedoniji, čiji su se arhijereji i sveštenstvo pre 35 godina odvojili u takozvanu Makedonsku pravoslavnu crkvu. Da li još ima nade da se oni vrate kanonskom. poretku SPC?
 
– Oni još uvek neće da se pokaju i vrate u okrilje Crkve. Oni su sad posebna država i smatraju da treba da budu i posebna autokefalna Crkva. Srpska crkva ih poziva da se pokaju i vrate u okvire ustanovljene autonomije. I grčki arhiepiskop Hristodul im je, prilikom neformalnog susreta na njihov zahtev, rekao da svoje pitanje treba da reše sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
 
– Američki raskol u našoj Crkvi još nije do kraja prevaziđen, rešenje makedonskog nije u skorijem izgledu, a na pomolu je novi u Crnoj Gori. O čemu se radi?
 
– Svi ti raskoli su bili na političkoj liniji, kako ja vidim. Nisu to prvi raskoli koji postoje. Toga je bilo od početka u Crkvi. Apostol Pavle kaže: ‘Jep treba i podvajanja da bude među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“. Svetlo i mrak ne mogu zajedno. Što god dalje budemo išli u vremenu i budemo bliže kraju sveta – a samo Gospod zna kad đe to biti, sve đe biti gore i teže. S tim moramo računati.
Raskola je bilo i biće ih, jeretika i jeresi, takođe. I dok je jeres greh protiv istine, raskol je greh protiv jedinstva. Od raščinjenog i raskolnika odstupa Duh Sveti i Njegova blagodat. I sveti mučenik Kiprijan Kartaginski veli: „Ko može dati što sam nema? Ili, kako može vršiti duhovna dejstva koji sam izgubi Duha Svetoga?“ A stav Crkve Hristove, još u petom veku, izneo je blaženi Avgustin kazujući: „Raskolnici mogu imati veru u Svetu Trojicu, mogu imati Svete tajne, ali ne i spasenje“.
Znate, svi građani slobodnog sveta mogu slobodno da osnivaju verske zajednice, ali nemaju pravo da postojeću Crkvu pravoslavnu uvode u politička potkusurivanja. Tako da niko nema pravo da ugrožava pravo i imovinu, kroz vekove postojeće Mitropolije crnogorsko-primorske.
 
– Vaša svetosti, pravo i imovina Srpske Crkve ugroženi su već u Makedoniji, isto se pokušava i u Crnoj Gori. Šta je sa Kosovom i šta podrazumeva odluka Svetog arhijerejskog sabora da SPC na Kosovy i Metohiji dobije savremenu samoupravu u okviru budućeg uređenja pokrajine?
 
– To podrazumeva da treba da se zaštite naše svetinje, najveći domet koji je naš narod mogao da ostvari, jer one pokazuju da Srbi nisu tamo oduvek bili manjina.
U tom smislu, Sabor je tražio da se ukine i Zakon iz 1945. godine, koji je Srbima proteranim u Drugom svetskom ratu onemogućavao povratak na Kosovo i Metohiju. I apelovao da naš narod ostane, da se ne diže sa ognjišta, jer tamo su Visoki Dečani, Gračanica, Devič, Zočište i Kosovo polje na kome Srbi nisu otimali tuđe, već branili svoje, branili se od naturanja tuđe vere nama pravoslavnima.
 
– Vi ste 34 godine bili episkop raško-prizrenski i stolovali na Kosovu i Metohiji, Kako se po Vašem mišljenju može rešiti pitanje južne srpske pokrajine na dobrobit svih koji tamo žive?
 
– Može da se reši ako kao ljudi na miran način o tome odlučujemo. Jer vidimo kakve nesreće donose građanski ratovi u kojima najviše stradaju oni najneviniji: deca, civili, stari i bolesni. Zemlja je Božija dovoljno široka i dugačka i ako budemo ljudi, na njoj ima mesta za sve. Ako budemo neljudi, biće nam tesna i ako nas bude svega četvoro kao što je bilo u doba Adama i Eve, Kaina i Avelja, kad Kain skoči na brata i ubi ga. Čega mu je bilo malo kad je bilo svega njih četvoro?
Budimo, dakle, ljudi da nam ova zemlja bude zajednička. Ako mi budemo svesni šta znači biti pravoslavni Srbin, onda će i Kosovo ostati u Srbiji. Drugog načina nema. Mi nikad nismo odricali Šiptarima pravo da imaju mesto pod suncem na ovoj zemlji na kojoj su preci i naši i njihovi bili. Ali, tražimo i očekujemo da to pravo imamo i mi i druge nacionalnosti koje žive na Kosovu i Metohiji. Međunarodna zajednica treba da osigura ravnopravnost svim narodima koji tamo žive.
 
– Vaša svetosti ako se Srbi drže tog principa, zašto onda toliko stradaju?
 
– Mi i sami znamo da među nama ima onih koji ne žive hrišćanski, ali nije samo krivica do nas. Nije da mi prebacujemo krivicu na druge, ali postoji i činjenica da su nas u svetu, neprijatelji naši, predstavljali da smo mi narod nedostojan ljudskog imena. Još na početku građanskog rata Srbi su bili unapred označeni kao jedini krivci i zločinci, umesto da se sačekao kraj rata i da se objektivno sagleda svačija odgovornost.
Znate, kad sam bio u Austriji, na proslavi 100godišnjice naše crkve Svetog Save u Beču, dok je građanski rat još trajao, na konferenciji za novinare optužili su Srbe da se ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bore za veliku Srbiju i da ih Crkva podržava. Rekao sam: „Ako treba da se održi velika Srbija na zločinu da opstane mala Srbija, neka i ona nestane. Ako treba i poslednji Srbin da ostane na svetu po cenu zločina, i ja da sam taj Srbin, ne pristajem. Bolje je i mrtav čovek nego živ zločinac.
A kad sam 1992. godine, oktobra meseca, bio u Americi, novinari su me pitali šta ja mogu ređi o krivici Karadžića i Mladića za rat u Bosni i Hercegovini. Ja sam odgovorio: „Čovek je slobodno biće, ali i sa odgovornošću. Ne može biti slobode bez odgovornosti. Odgovoran sam i ja za svoj rad, tako su odgovorni i Karadžić i Mladić. Ali je odgovoran i Alija Izetbegović i Tuđman i Slobodan Milošević. Oni koji su na višem položaju, veđu i odgovornost imaju. Ali dok traje rat određivati ko je više ili manje kriv neđe biti objektivno“.
 
– Na kraju ovog razgovora, molim Vas da uputite poruku vaskolikom srpstvu u rasejanju.
 
– Da svuda i na svakom mestu budemo ljudi, jer jevanđelje nas uči da se može biti i ostati ovca Hristova i među vukovima. Da se može biti čovek i među neljudima. Ako u sebi imamo to znanje i snagu vere da takvi budemo, onda đe i Sin Božiji, čije rođenje očekujemo, biti s nama i mi s Njim. I onda, koga i čega da se bojimo u budućnosti? A nemamo razloga da se stidimo ni naše prošlosti, jer ona je bila na visini i kao hrišćana i kao ljudi. To je moja poruka i blagoslov Svetog Save i sviju naših svetih učenika i novomučenika.
Da budemo i ostanemo ljudi. Da se u ovozemaljskom životu držimo reči majke Jevrosime da je bolje „izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu“. Da ne zaboravimo pouke Marka Miljanova koji veli da je „junaštvo sebe braniti od neprijatelja, a čojstvo neprijatelja braniti od sebe ‘.
I da nam uvek na pameti budu reči svetog kneza Lazara da je „zemaljsko za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“.
 
Radmila Lončar, „Vesti“ Frankfurt,
15. 12. 1998. godine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *