NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT U ŽIVOT

PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
KAKO SAČUVATI KOSOVO
 
U Patrijaršijskom dvoru, pod predsedništvom Njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, završeno je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve. Razmotreno je, pre svega stanje Srpske Crkve i naroda srpskog na Kosovu i Metohiji.
„Stradanja i iskušenja poslednjih decenija i, posebno poslednje decenije, predstavljaju za nas duhovni ispit kojim se proverava naša vera“, napisali su arhijereji u saopštenju za javnost.
Članovi Svetog arhijerejskog sabora su od države Srbije i Jugoslavije zatražili ukidanje Brozovog zakona (iz 1945) o zabrani povratka Srba prognanih tokom ratnih godina, za vreme fašističke okupacije Kosova i Metohije.
Objavljeno je takođe da se Sabor pozabavio, ‘ca najvećom pažnjom“, problemima Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori. Osudio je anti-crkvenu, raskolničku i razbijačku delatnost takozvanih crnogorskih autokefalista.
Sa patrijarhom Pavlom, čija je mudrost jednostavna a jednostavnost lekovita, novinar želi da razgovara i bez povoda. Saborsko saopštenje, međutim, bilo je krupan i važan povod. U ekskluzivnom intsrvjuu NINu patrijarh je govorio i o Kosovu i o Crnoj Gori, ali nije otklonio nijedno „nevažno“ pitanje: Da li je tačno da je ove godine, u oktobru, trebalo da on otvori beogradski Sajam knjiga? Da li je tačno da se to nekako i negde pokvarilo, uoči otvaranja? Odgovorio je kratko, uzdržano i blago: To je pominjano kao mogućnost, a nije nesrećan što je mogućnost ostala neostvarena.
 
Vaša svetosti, odnosi Albanaca spram Srba na Kosovu i Metohiji, i spram srpske države, ušli su u period kada je ubilački metak brži od svake smirujuće reči. Da li ste predviđali ovakav žalostan zaplet, Vi koji kosovske prilike poznajete veoma dobro?
 
– Kao episkop raško-prizrenski proveo sam na Kosovu i Metohiji trideset i četiri godine. Ubrzo sam video da jedan broj Albanaca sistematski nastoji da se stvori etnički čisto albansko Kosovo. Saopštavao sam to vlastima i strancima s kojima sam se susretao, koji su dolazili u Prištinu. Govorio sam o tome na sednicama Svetog arhijerejskog sabora. Ništa država nije uspela da promeni i popravi. Posle svega što se desilo, Srbi su tamo ostali u manjini, ali ostale su tamo, sa tom manjinom, i naše svetinje: Pećka patrijaršija, Gračanica, Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška…
Tamo je i Kosovo polje, mesto sudbonosne bitke u kojoj mi Srbi nismo otimali tuđe, nego branili naše, i nismo svoju veru naturali drugim, nego se branili od naturanja tuđe vere nama.
 
Kaže se ponekad i ponegde da su sami Srbi ustupili Kocovo Albancima u Velikoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem. Ako to nije suviše smela i prestroga tvrdnja, možda bi trebalo kazati da seobe sa Kocova, seobe Srba, nisu prestale do dana današnjeg…
 
– Posle Drugog svetskog rata, kada su naši ljudi uporno odvajani od vere i tradicije, od njive i zemlje, ispražnjena su sela, napunjeni gradovi. bilo bi netačno i nepravedno ređi da se to samo nama dešavalo, jer to je bio svetski proces, ali je tačno i pravedno kazati da je ovde bilo najdrastičnije. Albanci, međutim, nisu napustili sela, kao Srbi koji su otišli u fabrike. Albanci su ostali na imanjima. I dobro je što su ostali. Imaju i oni, kao i Srbi, pravo na zemlju, na sunce, na život. Ali nemaju prava da istu zemlju, isto sunce uskrate drugima ili da druge odatle, sa te zemlje, proteruju.
 
– Da li ste bili u prilici da o tome raspravljate sa predstavnicima islamske veroispovesti kojoj pripada većina kosovskih Albanaca?
 
– Pisao mi je jedan hodža. Veli u pismu: Vi ste se u Gračanici molili za spasenje postradalih Srba, a niste pomenuli stradanje drugih. I postavio mi je još neka pitanja. Ja sam odgovorio da sam se molio za stradajuće Srbe, ali i za sve ljude koji pravde radi stradaju. Za princip koji je pomenuo u pismu („Dok se jednome ne smrkne, drugom neće svanuti“) odgovorio sam da je za nas Srbe i pravoslavnu veru neprihvatljiv. Zemlja je, rekao sam, dovoljno dugačka i široka za sve nas, ako umemo da budemo ljudi i ako to zaista budemo. Ako smo neljudi, biće nam tesna zemlja čak iako u njoj ostane četvoro, kao što je bilo u doba Adama i Eve, Kaina i Avelje, kada se Kain okrenuo protiv brata svoga i ubio ga.
Dalje, hodža je pisao da je strašno videti otrovanu albansku decu u bolnici. Odgovorio sam: ako postoje ljudi koji mogu da truju decu zato što su drugog naroda druge vere i jezika, ti su ljudi zločinci i kao zločince treba ih osuditi. Ali kako se mogu, hranom koja se javno troši, ili vazduhom u istim prostorijama otrovati samo pripadnici jedne vere, samo iripadnici šiptarske nacije?
 
– U islamu dozvoljen je i opravdan verski rat, sveti rat, Na Kosovu svakako ima Albanaca koji se drže pravila i zakona svetog rata, Na Kosovu su sada i predstavnici svetske zajednice koji ne bi trebalo da ugađaju bilo čijoj istoriji i tradiciji, koji ne bi smeli da povlađuju ni Srbima ni Albancima nego samo pravu i pravdi. Gledajući držanje tih međunarodnih predstavnika, vidite li izlaz, imate li nade za Kosovo?
 
– Međunarodna zajednica treba da osigura ravnopravnost svim narodima koji žive na Kosovu i Metohiji. Vidite, često se sada kaže da su Srbi oduzeli, oteli Šiptarima prava koja su imali do 1989. Ja sam bio vladika u Prizrenu i moja lična karta, pričao sam to i ranije, izdata početkom 1979, ispisana je na albanskom jeziku, pa onda je usledio tekst na srpskom. Nije mi to smetalo ni tada, ni danas. Ali, mislim, Albancu je to prirodno bilo dati. Srbinu je trebalo dati ličnu kartu u kojoj je osnovni tekst ispisan prvo na srpskom jeziku. To bi, ja mislim, bila ravnopravnost građana. Šiptari kažu da ravnopravnost nisu imali. Iz ovog primera vidite da je ni mi Srbi nismo imali.
 
– Vaša svetosti, premnogo je ovih dana strepnje nad Kosovom i zapitanosti o budućnosti Kocova. Ja vam postavljam direktno pitanje i molim za direktan odgovor: Verujete li da će Kocovo ostati u Srbiji?
 
– Odgovoriću vam istinom jednog događaja koji se zbio na Kosovu pre osamdeset godina.
Godine 1979. rukopolagao sam jednog mladog sveštenika, na Kosovu, u Uroševcu. Kad smo to završili, nađemo se u crkvenoj sali, bio je trenutak odmora i razgovora.
Dođe na red reč Hristova: Ko izdrži do kraja, taj će se spasti. Na tu temu, ređi đe jedan starac: „Ja sam zapamtio tursko ropstvo. Bili smo velika porodična zadruga, preko šezdeset članova. Vreme strašno. Ugrabiše nam Šiptari jednu devojku – mi stigosmo i devojku otesmo. Ubiše nam jednog, pa drugog člana porodice. Mi krv osvetismo. Ali ne prođe nedelja dana – uvali se u kuću neki od nasilnika sa pratnjom. Moraš da ga gostiš, konje da mu hraniš i timariš. Što si spremio za svoju čeljad – pojede drugi. Starešine porodice pođu svešteniku i kažu: Oče, došlo nam je da pobijemo sve po kući, pa naposletku i sebe, da prekinemo jednom te muke. Ili da bežimo nekud u Srbiju. Ali kako šezdeset usta na putu održati? – Sveštenik će na to: – Braćo, ja sam malo ispred vas, pa je na mene još veći pritisak. Ali vas molim, budite kadri izdržati. Godinu – dve dana, doći će sloboda. – Ajde, oče, tako se zbori više od pet stotina godina pa ništa! Ako ti znaš, reci oče. Neka je i pedeset godina, pa da napregnemo poslednje snage i izdržimo! – A sveštenik će: – To vas i ja molim!“
I onda deda zaključi: „Bilo je to 1910. godine, a 1912. stiže sloboda. Da mi onda popustismo, za dve godine propade nam sve što držasmo pet stotina godina“.
Poenta priče je u ovome: Ništa ne bi bilo od Srba na Kosovu da nisu imali nadu da će ostati na svojoj babovini i da nisu, pet po pet dana, prikupljali snagu da ostanu i opstanu. I sada se, kao što vidite i čujete, govori o propasti Kosova, ali i sada tamo stoje srpske kućice i srpske svetinje. Tolike godine pretrajalo je ono najvrednije što su Srbi mogli dati i što su dali u opštu riznicu tekovina čovečanstva.
 
– Bilo bi zanimljivo čuti šta o toj upornosti misle mladi Srbi koji su na izmaku drugog milenijuma nešto drugo izabrali, koji su sada u Kanadi ili na jugu Afrike. Oni bi se možda složili s Dobricom Ćosićem, koji je ovih dana javno, rekao da je Kosovo za Srbe izgubljeno; da će Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica biti „iaši novi Hilandari“.
 
– Ako mene o tome pitate, jedino ovo mogu da vam kažem: Ništa nije izgubljeno, dok ne bude izgubljeno. Teškoća ima i premnogo, ali kad ih nije bilo?! Zar ih nije bilo za turskog zemana? Istina, onda smo bili verniji sebi i tradiciji, privrženiji Hristu i veri, ali to ne znači da to opet ne možemo biti. Moramo snažiti sebe i svoju istrajnost.
 
– Imamo li vremena za tu istrajnost, sada kad su predstavnici međunarodne zajednice došli na Kocovo da presude po svojim velikim ili malim. znanjima, po svom navijanju ili po cvojoj nepristrasnosti? Verujete li vu u istinoljubivost stranaca koji sada, na Kosovu, određuju sudbinu i Srbima i Albancima?
 
– Verujem da u svetu ima dobronamernih ljudi koji ne znaju i nisu razumeli sve te naše neprilike, naše komplikovane odnose. Ako vera bude duboka, ako istrajnost bude velika, onda ćemo opstati. Postajale su i ranije, u našoj istoriji, prilike kad je bilo biti ili ne biti. Održali smo se ne samo biološki, nego i kao ljudi. Taj princip ljudski zato je u našem predanju, zato ga ispoveda i majka Jevrosima i sveti Petar Cetinjski i Marko Miljanov. Sveti Petar Cetinjski je duhovnik, ali i hrabar čovek. Bori se za pravdu i slobodu svog naroda, ali traži pravdu u borbi i pobedu pravednika, ko god to bio, makar to i turski paša bio. Kakao sveti apostol Pavle kaže: Ako sa Hristom stradamo, s Njim ćemo i carovati, ako s Njim umremo, s Njim ćemo i živeti. Ako, dakle, hoćemo da sačuvamo smisao postojanja i da budemo u ljubavi Božijoj, treba da se držimo principa čojstva: bolje je časno umreti nego živeti sa svešću da se sa drugim čovekom neljudski postupilo, ma ko taj čovek bio i ma kojoj veri pripadalo.
Priznajem: vreme je strašno. Mnogi danas ne ljube ni svoje bližnje, svoje ukućane, a kamoli tuđina! Mnogi su izgubivši čvrstinu vere izgubili i smisao postojanja i razlog istrajavanja.
Strancima, koje pominjete govorio sam da sagledaju suštinu sukoba na Balkanu; da ne slušaju samo Srbe ili Albance, jer jednostranost uvek biva opasna i nepravedna. Još u rimskom pravu važi načelo: saslušati i drugu stranu! Ako se ono što je jednostrano uzme kao cela istina, onda se taj deo može nađi na raznim stranama, bilo gde i bilo kod koga.
 
– Srbi su se ovih Godina uverili u tačnost stare tvrdnje da jedna nesreća nikad ne ide sama. U jeku kosovskih potresa i neprilika, iz Crne Gore stižu vesti o akcijama takozvanih autokefalista i „uctoličenju“ jednog samozvanog i nepriznatog episkopa, raščinjenog sveštenika Carigradske patrijaršije Miraša Dedejića za mitropolita takođe nepriznate i samozvane Crnogorske pravoslavne crkve.
 
– Svi građani slobodnog sveta mogu slobodno da osnivaju verske zajednice, ali nemaju prava da postojeću Crkvu Pravoslavnu uvode u politička potkusurivanja, niti da ugrožavaju imovinu i prava kroz vekove postojeće Mitropolije crnogorsko-primorske. Znate, raskola je bilo i biće ih, jeretika ima i jeresi ima. I dok je jeres greh protiv istine, raskol je greh protiv jedinstva. Raskolnici mogu imati veru u jednog Boga, mogu imati Sveto Pismo, i tajne mogu imati, ali samo vidljivu njihovu stranu. U svetim tajnama, međutim, postoji ono nevidljivo – blagodat Duha Svetoga. A od raščinjenog i raskolnika odstupa Duh Sveti i Njegova blagodat, te sveti mučenik Kiprijan Kartaginski, iz trećeg veka, određeno veli: „Ko može dati što sam nema? Ili kako može vršiti duhovna (dejstva) koji sam izgubi Duha Svetoga?“ I još: „Kome Crkva nije mati, ne može mu Bog biti otac“. Bog nikome ne uzima slobodu izbora, ali ne spasava one koji pogrešno izaberu i koji ne žele da budu spaseni.
 
– Kaže se da sledbenici samozvanog mitropolita ratuju ne samo protiv Mitropolije crnogorsko-primorske, koja od Svetog Save pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nego i protiv istine…
 
– Oni tvrde da je izvorište njihovih prava u nekadašnjem postojanju Autokefalne crnogorske mitropolije, a kako je ona stvorena? Njoj blagodareći, i njenim mitropolitima, očuvana Crna Gora postala je za turske vladavine iskra nade i spasenja drugih balkanskih naroda. Svaki crnogorski mitropolit i posle ukidanja Pećke patrijaršije, godine 1766. bio je egzarh pećkog trona. Oni su produžili trajanje Pećke patrijaršije, sve do njenog ponovnog zvaničnog uspostavljenja, godine 1920. Knjaz Nikola je zato i mogao da taj naziv, Autokefalna crnogorska mitropolija, unese u crnogorski Ustav. Nadao se knjaz da đe ona postati okosnica Peđke patrijaršije, a dokaz ovoga što govorim jeste postavljenje Gavrila Dožiđa, od strane Carigradske patrijaršije, njegovim sopstvenim nastojanjem, za pećkog mitropolita.
Ima još mnogo dokaza i ko hoće da ih traži lako će ih nađi.
 
Izvesni crnogorski mediji, dajući neprimereno veliki publicitet autokefalistima, ustvari, podstiču i pripremaju raskol, Ali zdrav razum mora da pita: Zato da ne pogreši neko ko niti zna istoriju niti poznaje crkveni kanon, novinar na primer, kada se i nekakvi arhijereji Bugarske pravoslavne crkve pokazuju kao ne dobronamerne neznalice. Na Lučin dan, izvesni episkop Evlogije, sa dvojicom bugarskih sveštenika, stigao je na Cetinje da bude na ustoličenju, nepriznatog mitropolita.
 
– Duhovnici iz Bugarske, koji su i sami videli pogubnost raskola, dobro moraju znati da su učestvovali u nekanonskom i anticrkvenom poslu, jer je stav Pravoslavne Crkve, još krajem XI veka, izneo sveti Grigorije Dvojeslov: „Ne može se nazvati rukopoloženjem koje biva od svrgnutih“. Napisao sam o tome bratsko pismo patrijarhu Maksimu i založio se za mere koje će suzbiti crkveni besporedak.
 
– Poslanice i arhijerejska saopštenja svakako su samo deo, manji deo vašeg pisanja, Do nas je stigla vest da ste se pozabavili i pitanjem koje bi moglo imati naslov „Cuda i pričešće“. Pretpostavljam da tu razmatrate opasnost masovnog kontakta vernika sa predmetima koje je upotrebljavao bolesnik ili vernik zaražen sidom.
 
– Jedan bolesnik je tražio da se ispovedi i pričesti. Otišao sam smatrajući da ni jedan živi stvor ne sme da bude lišen pastirske, svešteničke brige i utehe, pogotovu u takvoj nesreći. Znao sam da je sida neizlečiva zarazna bolest i raspitivao sam se. Jedni lekari kažu da se dobija samo preko krvi, drugi ne odbacuju mogućnost zaraze preko sluzokože. Mi, naravno, ne mislimo da je sveto pričešće sredstvo za dezinfekciju, nego sveta tajna, ali izvesna pitanja o pričešćivanju obolelih ostaju otvorena. Svetom arhijerejskom saboru podneo sam zahtev da razmotri problem. Smatram da se i za takve slučajeve mora naći neko hrišćanski razumno i obazrivo rešenje.
 
– Poslednje pitanje: kako se Srpska pravoslavna crkva priprema za obeležavanje velikog datum.a hrišćanstva, za proslavu kraja drugog milenijuma hrišćanske civilizacije.
 
– Iduće godine navršava se dve hiljade leta otkako je Arhanđel Gavrilo obavestio svetu Devu Mariju da će roditi sina Božijeg i da će ljudi na Zemlji biti spaseni. Veliki je to dan za Crkvu, Velika proslava biće na Svetoj Gori Atonskoj povodom 800 godina osnivanja Hilandara. Doći će patrijarh vaseljenski, gospodin Vartolomej, pod čijom je jurisdikcijom Sveta Gora. Doći će, sigurno, i mnogi episkopi, pa i ja ću, nadam se biti onde.
Veoma često nevernici pitaju šta je hrišćanstvo dalo čovečanstvu za dve hiljade godina. Kažu: i dalje na svetu ima zla, i dalje postoje ljudi sa instinktima i naravima životinja, oni koji su daleko od Bogočoveka i koji prljaju samo ljudsko ime. Pitaju nevernici zašto Bog, ako je svemoćan, nije odredio da ljudi uopšte ne greše. Bog je, ustvari, dao ljudima slobodu, mogućnost da biraju. Čovek koji je vezan u sobu punoj zlata i dragocenosti, neđe i ne može ništa ukrasti. Ali onaj koji je odvezan, a ništa ne ukrade u sobi punoj zlata, pokazao je čvrstinu karaktera i čistotu duše, izabrao je put Bogočoveka. Sloboda bez te mogućnosti izbora ne bi bila nikakva sloboda.
 
Milo Gligorijević, nedeljnik NIN.
26. novembar 1998.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *