ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
КАКО САЧУВАТИ КОСОВО
 
У Патријаршијском двору, под председништвом Његове Светости патријарха српског господина Павла, завршено је ванредно заседање Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве. Размотрено је, пре свега стање Српске Цркве и народа српског на Косову и Метохији.
“Страдања и искушења последњих деценија и, посебно последње деценије, представљају за нас духовни испит којим се проверава наша вера”, написали су архијереји у саопштењу за јавност.
Чланови Светог архијерејског сабора су од државе Србије и Југославије затражили укидање Брозовог закона (из 1945) о забрани повратка Срба прогнаних током ратних година, за време фашистичке окупације Косова и Метохије.
Објављено је такође да се Сабор позабавио, ‘ca највећом пажњом”, проблемима Српске Православне Цркве у Црној Гори. Осудио је анти-црквену, расколничку и разбијачку делатност такозваних црногорских аутокефалиста.
Са патријархом Павлом, чија је мудрост једноставна а једноставност лековита, новинар жели да разговара и без повода. Саборско саопштење, међутим, било је крупан и важан повод. У ексклузивном интсрвјуу НИНу патријарх је говорио и о Косову и о Црној Гори, али није отклонио ниједно “неважно” питање: Да ли је тачно да је ове године, у октобру, требало да он отвори београдски Сајам књига? Да ли је тачно да се то некако и негде покварило, уочи отварања? Одговорио је кратко, уздржано и благо: То је помињано као могућност, а није несрећан што је могућност остала неостварена.
 
Ваша светости, односи Албанаца спрам Срба нa Косову и Метохији, и спрам српске државе, ушли су у период када је убилачки метак бржи од сваке смирујуће речи. Да ли сте предвиђали овакав жалостан заплет, Ви који косовске прилике познајете веома добро?
 
– Као епископ рашко-призренски провео сам на Косову и Метохији тридесет и четири године. Убрзо сам видео да један број Албанаца систематски настоји да се створи етнички чисто албанско Косово. Саопштавао сам то властима и странцима с којима сам се сусретао, који су долазили у Приштину. Говорио сам о томе на седницама Светог архијерејског сабора. Ништа држава није успела да промени и поправи. После свега што се десило, Срби су тамо остали у мањини, али остале су тамо, са том мањином, и наше светиње: Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка…
Тамо је и Косово поље, место судбоносне битке у којој ми Срби нисмо отимали туђе, него бранили наше, и нисмо своју веру натурали другим, него се бранили од натурања туђе вере нама.
 
Каже се понекад и понегде да су сами Срби уступили Kocoвo Албанцима у Великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем. Ако то није сувише смела и престрога тврдња, можда би требало казати да сеобе са Kocoвa, сеобе Срба, нису престале до дана данашњег…
 
– После Другог светског рата, када су наши људи упорно одвајани од вере и традиције, од њиве и земље, испражњена су села, напуњени градови. било би нетачно и неправедно ређи да се то само нама дешавало, јер то је био светски процес, али је тачно и праведно казати да је овде било најдрастичније. Албанци, међутим, нису напустили села, као Срби који су отишли у фабрике. Албанци су остали на имањима. И добро је што су остали. Имају и они, као и Срби, право на земљу, на сунце, на живот. Али немају права да исту земљу, исто сунце ускрате другима или да друге одатле, са те земље, протерују.
 
– Да ли сте били у прилици да о томе расправљате са представницима исламске вероисповести којој припада већина косовских Албанаца?
 
– Писао ми је један хоџа. Вели у писму: Ви сте се у Грачаници молили за спасење пострадалих Срба, а нисте поменули страдање других. И поставио ми је још нека питања. Ја сам одговорио да сам се молио за страдајуће Србе, али и за све људе који правде ради страдају. За принцип који је поменуо у писму (“Док се једноме не смркне, другом неће сванути”) одговорио сам да је за нас Србе и православну веру неприхватљив. Земља је, рекао сам, довољно дугачка и широка за све нас, ако умемо да будемо људи и ако то заиста будемо. Ако смо нељуди, биће нам тесна земља чак иако у њој остане четворо, као што је било у доба Адама и Еве, Каина и Авеље, када се Каин окренуо против брата свога и убио га.
Даље, хоџа је писао да је страшно видети отровану албанску децу у болници. Одговорио сам: ако постоје људи који могу да трују децу зато што су другог народа друге вере и језика, ти су људи злочинци и као злочинце треба их осудити. Али како се могу, храном која се јавно троши, или ваздухом у истим просторијама отровати само припадници једне вере, само ирипадници шиптарске нације?
 
– У исламу дозвољен је и оправдан верски рат, свети рат, На Косову свакако има Албанаца који се држе правила и закона светог рата, На Косову су сада и представници светске заједнице који не би требало да угађају било чијој историји и традицији, који не би смели да повлађују ни Србима ни Албанцима него само праву и правди. Гледајући држање тих међународних представника, видите ли излаз, имате ли наде за Косово?
 
– Међународна заједница треба да осигура равноправност свим народима који живе на Косову и Метохији. Видите, често се сада каже да су Срби одузели, отели Шиптарима права која су имали до 1989. Ја сам био владика у Призрену и моја лична карта, причао сам то и раније, издата почетком 1979, исписана је на албанском језику, па онда је уследио текст на српском. Није ми то сметало ни тада, ни данас. Али, мислим, Албанцу је то природно било дати. Србину је требало дати личну карту у којој је основни текст исписан прво на српском језику. То би, ја мислим, била равноправност грађана. Шиптари кажу да равноправност нису имали. Из овог примера видите да је ни ми Срби нисмо имали.
 
– Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?
 
– Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година.
Године 1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу. Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и разговора.
Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће се спасти. На ту тему, ређи ђе један старац: “Ја сам запамтио турско ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова. Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку – ми стигосмо и девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв осветисмо. Али не прође недеља дана – ували се у кућу неки од насилника са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си спремио за своју чељад – поједе други. Старешине породице пођу свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? – Свештеник ће на то: – Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас молим, будите кадри издржати. Годину – две дана, доћи ће слобода. – Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње снаге и издржимо! – А свештеник ће: – То вас и ја молим!”
И онда деда закључи: “Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина година”.
Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.
 
– Било би занимљиво чути шта о тој упорности мисле млади Срби који су на измаку другог миленијума нешто друго изабрали, који су сада у Канади или на југу Африке. Они би се можда сложили с Добрицом Ћосићем, који је ових дана јавно, рекао да је Косово за Србе изгубљено; да ће Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница бити “иаши нови Хиландари”.
 
– Ако мене о томе питате, једино ово могу да вам кажем: Ништа није изгубљено, док не буде изгубљено. Тешкоћа има и премного, али кад их није било?! Зар их није било за турског земана? Истина, онда смо били вернији себи и традицији, приврженији Христу и вери, али то не значи да то опет не можемо бити. Морамо снажити себе и своју истрајност.
 
– Имамо ли времена за ту истрајност, сада кад су представници међународне заједнице дошли на Коcoвo да пресуде по својим великим или малим. знањима, по свом навијању или по cвojoj непристрасности? Верујете ли вu у истинољубивост странаца који сада, на Косову, одређују судбину и Србима и Албанцима?
 
– Верујем да у свету има добронамерних људи који не знају и нису разумели све те наше неприлике, наше компликоване односе. Ако вера буде дубока, ако истрајност буде велика, онда ћемо опстати. Постајале су и раније, у нашој историји, прилике кад је било бити или не бити. Одржали смо се не само биолошки, него и као људи. Тај принцип људски зато је у нашем предању, зато га исповеда и мајка Јевросима и свети Петар Цетињски и Марко Миљанов. Свети Петар Цетињски је духовник, али и храбар човек. Бори се за правду и слободу свог народа, али тражи правду у борби и победу праведника, ко год то био, макар то и турски паша био. Какао свети апостол Павле каже: Ако са Христом страдамо, с Њим ћемо и царовати, ако с Њим умремо, с Њим ћемо и живети. Ако, дакле, хоћемо да сачувамо смисао постојања и да будемо у љубави Божијој, треба да се држимо принципа чојства: боље је часно умрети него живети са свешћу да се са другим човеком нељудски поступило, ма ко тај човек био и ма којој вери припадало.
Признајем: време је страшно. Многи данас не љубе ни своје ближње, своје укућане, а камоли туђина! Многи су изгубивши чврстину вере изгубили и смисао постојања и разлог истрајавања.
Странцима, које помињете говорио сам да сагледају суштину сукоба на Балкану; да не слушају само Србе или Албанце, јер једностраност увек бива опасна и неправедна. Још у римском праву важи начело: саслушати и другу страну! Ако се оно што је једнострано узме као цела истина, онда се тај део може нађи на разним странама, било где и било код кога.
 
– Срби су се ових Година уверили у тачност старе тврдње да једна несрећа никад не иде сама. У јеку косовских потреса и неприлика, из Црне Горе стижу вести о акцијама такозваних аутокефалиста и “уcтоличењу” једног самозваног и непризнатог епископа, рашчињеног свештеника Цариградске патријаршије Мираша Дедејића за митрополита такође непризнате и самозване Црногорске православне цркве.
 
– Сви грађани слободног света могу слободно да оснивају верске заједнице, али немају права да постојећу Цркву Православну уводе у политичка поткусуривања, нити да угрожавају имовину и права кроз векове постојеће Митрополије црногорско-приморске. Знате, раскола је било и биће их, јеретика има и јереси има. И док је јерес грех против истине, раскол је грех против јединства. Расколници могу имати веру у једног Бога, могу имати Свето Писмо, и тајне могу имати, али само видљиву њихову страну. У светим тајнама, међутим, постоји оно невидљиво – благодат Духа Светога. А од рашчињеног и расколника одступа Дух Свети и Његова благодат, те свети мученик Кипријан Картагински, из трећег века, одређено вели: “Ко може дати што сам нема? Или како може вршити духовна (дејства) који сам изгуби Духа Светога?” И још: “Коме Црква није мати, не може му Бог бити отац”. Бог никоме не узима слободу избора, али не спасава оне који погрешно изаберу и који не желе да буду спасени.
 
– Каже се да следбеници самозваног митрополита ратују не само против Митрополије црногорско-приморске, која од Светог Саве припада Српској православној цркви, него и против истине…
 
– Они тврде да је извориште њихових права у некадашњем постојању Аутокефалне црногорске митрополије, а како је она створена? Њој благодарећи, и њеним митрополитима, очувана Црна Гора постала је за турске владавине искра наде и спасења других балканских народа. Сваки црногорски митрополит и после укидања Пећке патријаршије, године 1766. био је егзарх пећког трона. Они су продужили трајање Пећке патријаршије, све до њеног поновног званичног успостављења, године 1920. Књаз Никола је зато и могао да тај назив, Аутокефална црногорска митрополија, унесе у црногорски Устав. Надао се књаз да ђе она постати окосница Пеђке патријаршије, а доказ овога што говорим јесте постављење Гаврила Дожиђа, од стране Цариградске патријаршије, његовим сопственим настојањем, за пећког митрополита.
Има још много доказа и ко хоће да их тражи лако ће их нађи.
 
Извесни црногорски медији, дајући непримерено велики публицитет аутокефалистима, уствари, подстичу и припремају раскол, Али здрав разум мора да пита: Зато да не погреши неко ко нити зна историју нити познаје црквени канон, новинар на пример, када се и некакви архијереји Бугарске православне цркве показују као не добронамерне незналице. На Лучин дан, извесни епископ Евлогије, са двојицом бугарских свештеника, стигао је на Цетиње да буде на устоличењу, непризнатог митрополита.
 
– Духовници из Бугарске, који су и сами видели погубност раскола, добро морају знати да су учествовали у неканонском и антицрквеном послу, јер је став Православне Цркве, још крајем XI века, изнео свети Григорије Двојеслов: “Не може се назвати рукоположењем које бива од свргнутих”. Написао сам о томе братско писмо патријарху Максиму и заложио се за мере које ће сузбити црквени беспоредак.
 
– Посланице и архијерејска саопштења свакако су само део, мањи део вашег писања, До нас је стигла вест да сте се позабавили и питањем које би могло имати наслов “Cuдa и причешће”. Претпостављам да ту разматрате опасност масовног контакта верника са предметима које је употребљавао болесник или верник заражен сидом.
 
– Један болесник је тражио да се исповеди и причести. Отишао сам сматрајући да ни један живи створ не сме да буде лишен пастирске, свештеничке бриге и утехе, поготову у таквој несрећи. Знао сам да је сида неизлечива заразна болест и распитивао сам се. Једни лекари кажу да се добија само преко крви, други не одбацују могућност заразе преко слузокоже. Ми, наравно, не мислимо да је свето причешће средство за дезинфекцију, него света тајна, али извесна питања о причешћивању оболелих остају отворена. Светом архијерејском сабору поднео сам захтев да размотри проблем. Сматрам да се и за такве случајеве мора наћи неко хришћански разумно и обазриво решење.
 
– Последње питање: како се Српска православна црква припрема за обележавање великог датум.а хришћанства, за прославу краја другог миленијума хришћанске цивилизације.
 
– Идуће године навршава се две хиљаде лета откако је Арханђел Гаврило обавестио свету Деву Марију да ће родити сина Божијег и да ће људи на Земљи бити спасени. Велики је то дан за Цркву, Велика прослава биће на Светој Гори Атонској поводом 800 година оснивања Хиландара. Доћи ће патријарх васељенски, господин Вартоломеј, под чијом је јурисдикцијом Света Гора. Доћи ће, сигурно, и многи епископи, па и ја ћу, надам се бити онде.
Веома често неверници питају шта је хришћанство дало човечанству за две хиљаде година. Кажу: и даље на свету има зла, и даље постоје људи са инстинктима и наравима животиња, они који су далеко од Богочовека и који прљају само људско име. Питају неверници зашто Бог, ако је свемоћан, није одредио да људи уопште не греше. Бог је, уствари, дао људима слободу, могућност да бирају. Човек који је везан у собу пуној злата и драгоцености, неђе и не може ништа украсти. Али онај који је одвезан, а ништа не украде у соби пуној злата, показао је чврстину карактера и чистоту душе, изабрао је пут Богочовека. Слобода без те могућности избора не би била никаква слобода.
 
Мило Глигоријевић, недељник НИН.
26. новембар 1998.

Comments are closed.