PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
APEL SUNARODNICIMA
 
Nedavno je u Dalju, negdašnjem posedu patrijarha Arsenija III Čarnojevića, i svih mitropolita i patrijarha karlovačkih, Sveti arhijerejski sinod održao svoju redovnu sednicu.
U toku sednice Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i članovi Sinoda primili su dr Vojislava Stanimirovića, predsednika Izvršnog veća Sremsko-baranjske oblasti, Đuru Podunavca, sekretara za prosvetu, kulturu i verska pitanja i Branka Jurišića, sekretara za ljudska prava. Bilo je razgovora i sa sveštenstvom Eparhije osječko-poljske i baranjske, a u Sabornom hramu svetog mučenika Dimitrija patrijarh se obratio verujućem narodu. Njegov savet i savet prisutnih episkopa glasio je: „Ostanite ovde i držite se kao narod, ali ne samo kao narod nego, pre svega, kao narod Božiji, kao istinski hrišćani i časni ljudi“.
O čemu su srpski arhijereji koji su bili u Dalju, uoči izbora u Sremsko-baranjskoj oblasti, raspravljali sa svojim sunarodnicima i njihovim predstavnicima?
U ekskluzivnom intervjuu za NIN, patrijarh je odgovorio na ono i na ostala pitanja našeg novinara Mila Gligorijevića.
 
– Jedan deo štampe je uoči izbora u Hrvatskoj najavljivao egzodus Srba, masovno napuštanje Sremsko-baranjske oblasti. Bu ste, Vaša svetosti dali u Dalju smirujuću izjavu i mora se pretpostaviti da ste za nadu i optimizam imali ozbiljne razloge.
 
– Dužnost nam je da verujemo, a ne da nevericom obeshrabrujemo ljude. Ja sam u Dalju ukazivao da su Srbi, pravoslavci, živeli u tim krajevima i pre Veliks seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Sada su tamo ne samo starosedeoci nego i Srbi izbeglice, prognanici iz drugih srpskih krajeva u Hrvatskoj. Pa sam im govorio: ako ostanete, primivši hrvatsko državljanstvo, znaćete posle izbora da li ste se prevarili ili niste. To saznanje ne treba pretpostavljati pre izbora, jer ako sada odete, pa vidite da ste pogrešili, nećete više moći da se vratite.
 
Srbi će, u dvema hrvatskim županijama, imati ono što im, pod pritiskom međunarodne zajednice i države Jugoslavije, bude garantovala država Hrvatska. Zato je veoma važno znati kakve su sada moći zvanične Srbije i zvanične Jugoslavije u borbi za njihova prava. Da li ste pre odlaska u Dalj imali, ovde u Beogradu, susrete sa državnim zvaničnicima?
 
– Pre odlaska u Dalj sreo sam se sa Slobodanom Miloševićem. Uveravao me je da će u razgovorima sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom sve učiniti da Srbi u Sremsko-baranjskoj oblasti dobijaju dvojno državljanstvo. To se, i ja mislim, može ostvariti pošto Hrvati u Bačkoj već imaju hrvatsko državljanstvo.
 
– Poznato je da Miloševićevo okruženje veoma nemilo gleda na podršku koju je Crkva dala opštenarodnim protestima, i Studentskom protestu, posle krađe glasova na nedavnim lokalnim izborima. Da li ste sa Miloševićem i o tome raspravljali?
 
– Nismo. Naš razgovor se ticao sudbine Srba u Sremsko-baranjskoj oblasti.
 
– Da li ste se sreli sa jednim drugim zvaničnikom od koga ta sudbina uveliko zavisi, sa generalom, Žakom Klajnom. On je nedavno u Vukovaru, sa srpske strane, oštro kritikovan zato što ne radi kao administrator svetske zajednice, što uistinu i jeste, nego kao „Tuđmanov župan“.
 
– Gospodina Žaka Klajna sam takođe nedavno sreo. Rekao sam mu da Baranja nikada nije bila pod Hrvatskom do 1945. Do smene rukovodstva u partizanskoj vojsci. Kad je promenjen komandant, i umesto Srbina došao Hrvat, Baranja je prvi put u istoriji postala hrvatska oblast. Gospodin Klajn je rekao da to zna, ali da je sada „ovakva stvarnost“. Kazao mi je nešto u tom smislu kako se mnogi u Evropi kaju što se poslednjih godina ovako postupalo prema Srbima, ali da se činjenično stanje ne može promeniti. Može se samo uticati da se poštuju ljudska i nacionalna prava Srba u dve hrvatske županije.
 
To sa podelom srpskog korpusa u dve županije posebna je priča. Hrvati su, nedavno, razbili Srbe kako ne bi, kao celina, imali veću snagu.
 
– Čuo sam i drugačija mišljenja. Ako bi srpski narod zvanično bio samo u jednoj županiji, izvan nje bi ostalo dosta Srba. M bili bi naši ljudi, na taj način, još manja manjina.
 
– To je dakle opet bilo biranje između zla i goreg.
 
– Tako je. Ali gospodin Stanimirović i ostali tamošnji Srbi, kažu da će sa za Srbe otvoriti visoke škole, fakulteti za jezik, istoriju. Crkva će pomoći da se u srpske škole uvede veronauka. Nema nikakvih razloga za prepreke, i ne bi trebalo da bude nikakvih prepreka, jer veronauka već postoji u hrvatskim školama.
 
– Postoji svuda osim u Srbiji. Postoji i u Republici Srpskoj.
 
– Mi smo tražili da i ovde bude uvedena, kao izborni predmet. Nismo nerazumni i nismo tražili obaveznost za veronauku, jer to bi značilo da smo isti kao materijalisti koji su nekada uveli, kao obavezu, taj njihov materijalizam. Želimo da čovek, kao slobodno biće, sagleda obe strane duhovnu i materijalnu. Nije čovek samo telo ili samo duša. Životinje su telesne, a nemaju ono duhovno što čini ličnost.
Kaže se da su životinje slobodne, ali mala je njihova sloboda. Čovek ima viši tip slobode, onu koju je dobio od svemogućeg Boga, ima izbor i mogućnost izbora. Ne moći grešiti, to je taj najviši stupanj slobode. Ako vas pijanac nagovara da pijete i vi odlučite da ne pijete, pokazali ste viši stupanj slobode koji je upravo u tome: moći ne grešiti. Neslobodan je onaj koji ne može da ne greši. Kao što kaže Boža Knežević, čovek ume da bude i prosvetljen, ali i biće od koga se đavo može zastideti. Može, takođe, uzdižući svoju slobodu, vol,u i razum, da dosegne blaženstvo. Jer Bog, kao što veli sveti Jovan Damaskin, nije se zadovoljio samo time što u sebi ima blaženstvo nego je hteo da postoje i biđa koja nose isto to blaženstvo.
 
– Postoji, Vaša svetosti, jedna ljudska delatnost koja je – zbog komplikovanih prilika u kojima živimo – kako kažu, daleko od blaženstva i prilike da se dosegne blaženstvo: politika.
 
– Svaki posao čovek može raditi kao bogougodnik. Ali, ispričaću vam nešto što sam dobro upamtio. Meša Selimović i ja bili smo đaci iste tuzlanske gimnazije. On stariji, ali sećam ga ss dobro. On kaže da smo najjadniji vilajet i piše o nastavnicima koje sam i ja poznavao, pa pominje tri veroučitelja, svog, dakle muslimanskog, a zatim i pravoslavnog i rimokatoličkog. Naš, pravoslavni, bio je Srbin iz Mađarske, izuzetan predavač. Rimokatolik je bio doktor teoloških nauka, odmeren, predusretljiv, i baš on je najviše pomagao Meši Selimoviću. Kad je Meša došao da se upiše u školu, baš on mu se našao pri ruci. Kad je u jednom pismenom zadatku izrazio neka „neprihpatljiva“ gledišta i bio zbog toga pred isključenjem, baš on ga je uzeo u zaštitu. Rekao je, otprilike: Gospodo, šta očekujete od đaka? Da imaju shvatanja kakva mi danas, u opim godinama, imamo?“ Niko tako dobro nije umeo kao on, rimokatolički katiheta, da prestavi lik Isusa Hrista. „Umreti za drugog“, rekao je govoreći o najvišem hrišćanskom žrtvovanju i najvećoj slobodi. Dolazi zatim 1941. godina i on je odjednom tabornik u Tuzli, šalje svoje bivše učenike da hapse svoje bivše nastavnike, da ih streljaju. Kako je moguće da čovek takvih osobina tako postupi? Ili je farisejisao ranije, što nije moguće, ili je politika takva da – kad uđeš u nju moraš da ideš dalje pa kud puklo.
 
Politika, evo, i ovih godina, rastura države, porodice, brakove i ognjišta…
 
– Najvažnije je u svemu, i u politici, biti daleko od laži i nevaljalstva. Jedan musliman, da opet ostanemo u blizini Meše Selimovića, veli svešteniku: „Oče, mi smo jedared kapu promenili, sad nam je svaka kapa dobra, i zato te molim – nemoj suviše imati poverenje ni u mene“. To je velika iskrenost. A pisac koji je umeo da vidi tu iskrenost, video je i usud svoje sabraće: suviše veliki da ih zemlja popije, suviše mali da bi bili jezero.
 
Ništa nije teskobnije ni ljudima drugih veroispovesti u balkanskom, kotlu. Sada je slavonskim Srbima teško i ostaje pitanje kako će oni, koji su u Hrvatskoj večito bili viđeni kao „rimokatolički faktor“, u partijskoj i nacionalističkoj državi, moći da izbegnu marginalizaciju i denacionalizaciju.
 
– Svet je već video koliko je bilo neljudskog u progonu Srba iz zapadne Slavonije, iz Kninske krajine. Koliko znam Hrvatima je poručeno: ako i ove preostale Srbe proterate, ne nadajte se nikakvoj pomoći.
 
– Više nego li doskorašnja ravnodušnost sveta Srbe treba da brine njihova sopstvena nesnalažljivost. Istorija srpsko-srpskih odnosa u godinama građanskog rata je, u stvari, istorija neprestanih cvađa. Nadate li se dolasku na javnu scenu sposobnijih vođa i boljim ljudima u politici?
 
– Nadam se i Bogu se molim da podari ljudima mogućnost viđenja suštine. Ratova je bilo svakojakih, ali nisu ni Srbi u svim ratovima bili isti. Sveti Petar Cetinjski kaže pred bitku: „Kara Mahmut pašo, što sam ti ja kriv i što ti je kriv moj narod?! Ako smo krivi, dabogda današnji dan ja ne preživeo, ako si kriv dabogda ti danas sagoreo!“
Vidite kako je sveti Petar Cetinjski, u najgorem vremenu, u ratu, sačuvao svest sebi i svojim ljudskim odgovornostima. Pravda, istina i ljubav imaju suštinu, a nepravda, neistina i mržnja nemaju suštine. Celo postojanje nepravde, neistine i mržnje jeste u negiranju najvećih vrednosti. Kakav bi naš narod imao teret da je napravio Jadovno i Jasenovac! Evropu da nam daju, ništa to ne bi bilo prema muci koju bismo imali da su naši sunarodnici stvorili Jasenovac. Takođe, ako se utvrdi da su zaista počinjeni zločini koji su Srbima pripisani u ovom najnovijem građanskom ratu, bićemo obavezni na priznanje i pokajanje.
 
Vi, u stvari, hoćete da kažete: nema tog cilja koji bi nas oslobodio kolektivne krivice ako na zločin odgovorimo zločinom.
 
– Takav cilj zaista ne postoji.
 
Milo Gligorijević, nedeljnik NIN,
4. april 1997. godine
 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *