PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
PONIŽAVA NAS SAMO GREH
 
– Više puta ste rekli: smirenost je prva vrlina, bez koje su druge vrline nemoguće. Kako pronaći smirenost u ovom vremenu nemira koje se sve više zahuktava i na smirenost i ne pomišlja?
 
– Po učenju Jevanđelja, naše vere, gordost je onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola. Gordosti smo svi skloni. Šta je gordost. Gordost je želja da sebe predstavimo boljim nego što jesmo. Kad su dvojica ušli u hram da se Bogu mole, jedan farisej je smatrao da je on najpobožniji od sviju. Molio se Bogu tako kao da je Bog njegov dužnik, a ne da je on dužnik Bogu. Kaže on: postim dva puta u sedmici. A, u stvari, Jevrejima je u ono doba bilo određeno da poste jednom u godini, a on, eto, posti dva puta u sedmici! Daje im desetak od svega za izdržavanje hrama i to ne samo od pšenice, od stoke, nego od svega. Kaže: nisam kao drugi ljudi. Dakle, on čini Boga dužnikom svojim. Drugi je došao u hram da se moli Bogu, ali nije smeo ni da podigne glavu ka nebu. Molio se govoreći: „Bože, budi milostiv meni grešniku“. Mogu vam reći da je ovaj otišao kući opravdan a ne onaj. Jer, svaki koji se podiže poniziće se, a koji se ponizi podignuće se. Bog se protivi gordim, a smirenim daje blagodat. Ako Bog ne mogne prići tom grešniku, tome gordeljivcu, kako onda on njemu može pomoći. Eto, o tome se radi.
 
I danas mnogi, naivno i brzopleto, pogrešno tumače Hristove reči „blago siromašnima duhom, njihovo je Carstvo nebesko“. Sledeći objašnjenje svetog Jovana Zlatoustog“siromaštvo duha“ prevodite, odnosno tumačite kao smirenosš. Otkud toliko uzopačavanja Hristovih reči?
 
– Zaista ljudi u današnje vreme ne mogu uvek da shvate reči Hristove, pre svega zbog svojih greha. Međutim, oni koji su bili bliži i vremenu Hristovom i bliže Njemu po svome životu, oni su te Njegove reči mogli jasnije da shvate. Siromašni duhom, po rečima Jovana Zlatoustog, jesu oni koji uvek osećaju koliko su dužni Bogu, koliko Bog njima čini više, kako oni malo uzvraćaju njemu na njegovoj dobroti i dobročinstvu i oni se osećaju njegovim dužnicima. Gord čovek je to obratno smatrao. Gordost je u čoveku glavni porok. Treba imati u vidu i znati, kažu stručnjaci i pedagozi, da dete u povojima, čisto, sito i zdravo počne da plače. Zašto? Tu su otac i majka, i deda i baba i beba hoće da se oni vrte oko nje i da ona bude centar vasione.
Ta želja da se predstavimo boljim nego što jesmo prelazi često u potpunu nečovečnost. U prirodi je čovečijoj da mi onog boljeg guramo nekako dole, opanjkavamo ga, da bi taj razmak između nas bio veći, u našu rđavo shvaćenu korist. Eto, neka svaki od nas pogleda u svoju dušu.
 
– U Prizrenu kad ste bili, govorili su da vi ne znate da se naljutite. Koliko je čoveku potrebno da nauči da se ne naljuti, da obuzda sebe, da prevaziđe sve ono što izaziva ljutnju?
 
– Potrebna je smirenost. Mlad iskušenik monah kaže svom duhovnom ocu: oče, ljudi o tebi govore rđavo. A duhovni otac kaže: sinko, to govore prema onome što vide. Šta bi tek govorili kad bi videli i ono što je unutra. Daleko sam ja od toga da se ne znam naljutiti. Svestan sam da je to popuštanje onome što nije dobro. Jer se gnevom ništa ne može učiniti, štaviše sebi se čini najveća nevolja, čovek se izobliči, počne srce da mu lupa, pa svi organi da rade neprirodno. Zašto trošiti snagu na štetno i za sebe n za druge.
 
– Kad smo pomenuli Prizren, čuo sam da ste vi tamo obavljali stolarske, limarske, knjigovezačke, obućarske, razne zanate, čak ste svojim. đacima krpili cipele. Mnogi sveti oci bavili su se zanatima, ribarskim; drvodeljskim itd. U ovom našem vremenu punom zaborava, ne bi li, možda, svako od nas mogao, makar i površno, da upozna bar jedan zanat?
 
– Znate, kod Jevreja bilo je pravilo da mladić kad stigne 12 godina postaje sin zakona i da, dok je još dete, nauči jedan zanat, najmanje. Imajući u vidu tu zapovest, datu preko Mojsija, Isus Hristos je u 12. godini postavši sin zakona, naučio drvodeljski zanat, jer je njegov poočim Josif bio drvodelja i to je i njega naučio. Vidite, od svoje 12. do 30. godine bavio se drvodeljskim zanatom. Toga se nije libio ni stideo. Sveti apostol Pavle bio je mutavdžija, od kozje dlake pravio je asure, odnosno one prostirke i vreće. Govorio je: Mogao bih, kao i ostale apostole, da me izdržava narod. Ali, kaže, ja to nisam učinio, nego su mene izdržavale ove moje ruke. Kad je danju propovedao, noću je radio, a kad je noću propovedao, danju je radio.
Sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Bogoslov, završivši Akademiju u Atini i postavši monasi, nisu se ustručavali od fizičkog rada. Sveti Grigorije piše: Još su mi na rukama tragovi kad smo čistili baštu od kamena.
Tako i naš profesor Mihailo Petrović na Filozofskom fakultetu gde je predavao matematiku. Kad je bio u šestom razredu, naučio je ribarski zanat. Ne pecanje obično, nego sa onim mrežama. Kao profesor univerziteta zajedno sa ribarima koji su od toga živeli radio je taj posao. Znao je da kaže: kad radim intelektualno, odmaram se fizički, kad radim fizički, odmaram se intelektualno.
Dakle, ne treba se libiti nikakvoga posla. I najprljaviji posao ne može da nas ponizi. Ponižava nas samo greh.
 
– Kažete: odvikavanje od greha isto je što i vađenje sopstvenog oka. Da li je savremeni čovek pripravan na žrtve uopšte?
 
– To je reč Hristova: Ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je da uđeš u život s jednim okom, nego sa dva a da te bace u pakao ognjeni.
Uzmite na primer pijanicu. Koliko muke ima da se on oslobodi pijanstva. Pa uzmite pušenje: koliko treba muke da se čovek odvikne. Doduše Mark Tven, jedan humorista, rekao je: ostaviti duvan nema ništa lakše. Ja sam ga, kaže, bar tridesetak puta ostavljao. Savremeni čovek hoće uživanja. Sve je manje kadar za žrtvu, za opšte i svoje istinsko dobro.
 
– U besedama ste često direktni i duhoviti. Na primer, kad kažete, zar nije lakše biti trezan nego pijanica? Zar nije lakše biti nepušač nego pušač? Ne samo lakše nego i zdravije i jeftinije, Kako slušaoci, ne samo vernici. prihvataju ove Vaše reči?
– Teško jer su to bolesti zavisnosti. Čovek mic po mic postaje rob. To više nije samo navika, to je droga koja ulazi u svaku ćeliju. Međutim, sveti Jovan Evanđelist kaže: zapovesti Božije nisu teške. Za nas su teške. Zašto? Zbog toga što smo stekli rđave navike koje su nas okrenule na drugi kolosek. Sad nam je lakše ono što je u stvari teže. Sećam se godine 1993. kada je ona devalvacija svakim satom rasla. Kako opstati? A pušačko roblje stoji u redovima za cigarete!
 
– Vi ste, Vaša svetosti, pomenuli pušenje. Nije samo reč o pušenju, nego je i o drogi, alkoholu. Granica je pomerena na populaciju od 12 do 13 godina. Sad su se „izravnali“ muškarci i žene?
 
– Čitam neki dan u novinama. U Novom Sadu, jedan lekar piše, da su 90 posto devojčica i devojaka pušači, da uživaju alkohol a i drogu. Čovek hoće da uživa, što je nešto najbesmislenije! Pušač đe ređi nama koji ne pušimo: ti si rob, jer je tebi naredio ovaj ili onaj da ne smeš! Ja smem sve! A ne oseća koliko je, u stvari, on rob. Kakvog strašnog tiranina ima nad sobom!
 
– Zar nemate utisak da je malo roditelja koji ostaju uz dete da ga usmere na pravi put?
 
– Kod većine njih je duša prazna. Postavlja se pitanje smisla i cilja života. To pitanje se postavljalo i u doba Vasilija Velikog u četvrtom veku. On je odgovarao: Tim pitanjem bavili su se i stari grčki filozofi, pa se i oni nisu u tome u potpunosti slagali. Jedni su smatrali da je cilj života uživanje. Pa i danas imamo pesmu u kojoj se kaže „Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža“. Drugi su smatrali da je cilj sticanje slave umetničke, naučne, sportske. Treći da je cilj sticanje vlasti i ono što vlast pruža. Četvrti bogatstvo, itd. A mi, veli, smatramo da je cilj ljudskog života sticanje ovde na zemlji onog besmrtnog života u Carstvu nebeskom. Albert Ajnštajn je rekao: Znati odgovor na to pitanje, znači biti religiozan. Čovek koji bi shvatio da njegov život i život njegovih bližnjih ima cilj i smisao, ne samo da bi bio nesretan, nego jedva sposoban za život.
Eto, vidite, vi ste došli ovamo, i ja sam došao: vi ćete otiđi, otiđi ću i ja. Svaki naš postupak ima svoj cilj. Da li je moguće da naš život kao celina nema nikakvog smisla?
 
– Crkva Aleksandra Nevskog, u koju često odlazim, poslednjih meseci je svake nedelje već d osam sati puna mladih.
 
– Nemojte se čuditi, deca traže smisao života. Oni su peupućeni, pa i njihovi roditelji su često ti koji nisu rešili to pitanje. Čovek ne može bez cilja i smisla. Pa i pijanica ima cilj. Oni kažu ko pije umreće, ko ne pije i pre će. Nađu i oni razloge za svoje poroke.
 
– Kada vam se jedan monah poverio da nema „oduševljenja“ za molitvu, rekli ste mu: „Molite se mehanički. To mehaničko moljenje, ako se redovno obavlja, dovešće vas do prave molitve“. Koliko ovaj Vaš savet može da podstakne ne samo monahe i ne samo vernike, nego i sve živuće ljude na molitvu?
 
– On je, u stvari, rekao da nema umiljenja, nema tog osećanja srca. Istina je, rekao sam da se tako moli, i da će osećanje po sebi samo doći. Sveti Jovan Kronštatski, veliki ruski molitvenik početkom ovog veka, morao je da putuje na molbe naroda da mu duhovno pomogne. U nekom gradu, jedan od sveštenika rekao mu je: oče, meni je teško moliti se. A on kaže: i meni je teško, ali vršimo to kao dužnost, pa će onda doći i umiljenje.
 
– Mnogi od onih koji bi hteli da budu vernici, ne znaju ni da se prekrste kako valja, a malo njih zna u da ruke treba držati prekrštene u vreme molitve. Otkad se vernici krste, šta taj čin, u suštini, znači? Da li je jedno od obaveznih obeležja pravoslavlja i držanje prekrštenih ruku na grudima?
 
– Znate, za nas je to simbol Hristovog stradanja. Nema veće žrtve nego kad neko život svoj položi za bližnje svoje.
Dakle, krst je za nas najveći domet Hristove 1ubavi prema nama. Hristos je, iako bezgrešan, uzeo smrt za sebe da bi nas grešne oslobodio od večne smrti, greha i đavola. Najveći domet njegove božanske sile je vaskrsenje. Odmah u početku, već u 4. veku, govori se o tome, da su vernici dužni odmah ujutru da se prekrste i tako otpočnu dan. Dakle, znak krsta je ziak da smo hrišćani i da se obraćamo Sinu Božijem, postradalom na krstu. Postoje, naravno, i razni drugi oblici poštovanja Boga i pobožnosti. Među njima je bio i taj čin prekrštanja ruku na grudima.
U devetom veku, pišu Bugari papi Nikoli Prvom, i kažu da Grci vele da onaj ko se ne moli Bogu sa prekrštenim rukama, čini greh. I sada pitaju njega, jer je zapadni način moljenja sa rukama sklopljenim. Pana im odgovara da ima raznih načina izražavanja pobožnosti pri molitvi i opravdava zapadni način moljenja. Dakle, vidite, od 9. veka parod na Istoku molio se Bogu prekrštenih ruku.
 
– U besedama pominjete jednu modernu pojavu, pa i bolest neurozu. Kažete: ljudi su nervno opterećeni. Kako savladati neurozu kao pojavu i kao bolest? Svi smo neurotični.
– Kad dete uhvati za ruku oca ili majku, ne boji se ni kučića, ni gusaka, ni miševa. Tako i mi. Mi smo deca Božija, iako smo odrasli. I kad se uhvatimo za njegovu ruku, mi smo nekako stabilniji, sigurniji. Kad toga nema, onda dolazi i to što vi kažete neuroza i sve druge muke duševne.
 
Lekari kažu da je pešačenje vrlo dobar lek, ne. samo telu nego i duši. Često idete. peške. nekad ste pešačili i po dvadeset i u više kilometara. Kakva su vaša iskustva o pešačenju?
 
– Ja sa.m sa sela rodom. Ja sam 1914. rođen, automobila tada pije bilo. Bili su konji i kola, ali to se nije moglo tako često koristiti. Čovek se morao naviknuti na pešačenje. Roditelji su mi rano umrli, pa sam odrastao kod tetke, njene kćeri i zeta i s njima išao na rad. Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom. Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao stigao sam i do oranja. Ja sam, inače, po prirodi bio slabačak. Čuo sam da su mi kao detetu još u povojima bili upalili sveću misleći da sam umro, ali sam ipak preživeo.
 
– Koliko vas je bilo u familiji?
 
– Samo ja i brat. On je tri godine mlađi od mene. Rad je mene razvio onoliko koliko je to bilo mogućno po konstituciji. Radeći, razvijao se celokupan organizam, ne samo ruke i noge. U radu i pešačenju tu se razvija i srce i krvni sudovi, pa nema baš infarkta tako lako, jer se svi organi razvijaju bolje. Postoji i faktor nasleđa. Ali i to nasleđe bolje se razvije radom nego bez njega. Kada sam već postao monah i episkop, morao sam obilaziti narod, sveštenike i manastire. Autobusima se moglo donekle, ali veći deo je sledio pešice.
 
– Da li Vam je prva eparhija bio Prizren?
 
– Da, Prizren. Najpre sam završio gimnaziju, bogosloviju, potom Bogoslovski fakultet u Beogradu. Godine 1940. otišao sam u vojsku.
 
– U vreme rata, gde ste bili?
 
– Kod Višegrada u Bosni sam doživeo kapitulaciju 1941. odatle sam išao peške do Sarajeva. Brat mi je takođe bio mobilisan. Tada su ustaše počele da hapse sveštenike. Ja sam još bio civil. Zatražio sam propusnicu da odem po svoje stvari, ali mi je oduzeta. Prelazim u Srem i stižem u Beograd u vreme kad su bila ona vešanja na Terazijama. U Beogradu sam ostao do 1942. godine, radio sam na raščišćavanju ruševina. Posle sam otišao u manastir Svete Trojice kod Čačka, gde je jedan moj školski drug bio starešina. Bilo je još izbeglica. Godine 1943. otišao sam u Banju Koviljaču, kod Drine, u izbeglički dom i bio vaspitač i veroučitelj izbegličke dece. Tu sam se razboleo na plućima 1943. Hrana slaba a lekova nikakvih. Onda pođem jednom svom školskom drugu, koji je bio sveštenik a nije imao decu.
Kad je čuo da su pluća u pitanju pogotovo me je prihvatio. Počinju one diverzije i nevolje. Onda sam otišao u Vujan, manastir kod Gornjeg Milanovca. Tu sam bio do 1945. godine. Potom sa ocem Julijanom, koji je sada u Studenici, pređem u Blagoveštenje u Ovčar Banji i tu sam se zamonašio 1946. godine. Odatle odem u manastir Raču. Tu sam do 1950. godine. Potom sam u Bogosloviji nastavnik. U Grčkoj sam proveo godinu i po dana.
 
– Jednom prilikom ste rekli da su oni najbogatiji i najmoćniji sa najmanje dece ili nijednim. Zbog komoditeta i želje da uživaju bez ikakvih obaveza i odgovornosti prema Bogu i prema rodu. Govorim cve ovo jer je natalitet d Srbiji veoma opao. Preti nam da u cvojoj zemlji postanemo manjinska nacija.
 
– Da, za neku godinu. Bog je stvorio muško i žensko i rekao: Rađajte se, množite se! Dok se ispuni taj broj koji je Bog odredio, dotle će biti ovaj svet.
Ako je čoveku smisao života i cilj uživanje, onda on to ne prihvata. Vidite, Bog nas je tako stvorio, imamo stomak i imamo hranu. U čemu je smisao hranjenja? To je nadoknađivanje energije koja se radom utroši. Ja ne moram da razmišljam da li sam doručkovao ili ručao, to se po instinktu gladi saznaje. To znači da je energija potrošena, treba da se nadoknadi. Dok tako čovek jede i hrani se, sve je normalno. Ali kad počne da jede radi uživanja, a ne zbog nadoknađivanja utrošene energije, onda prelazi na jedan drugi kolosek. Znači, u svemu se mora biti umeren. Tako je i instinkt očinski i materinski jak, jer da toga nije ne bi bilo rađanja. Treba dete nositi, roditi, treba ga dojiti, treba ga čistiti. I ko bi to radio kad ne bi bilo tog materinskog i očinskog nagona. E, sad, mi bismo hteli da svoju odgovornost i sve ono što je Bog stvorio izostavimo da bismo uživali.
Jedan Indijac, Mahatma Gandi, kaže da je najbolje godine svoga bračnog života proveo sa svojom ženom kad su živeli kao brat i sestra. U ono doba kad je hrišćanstvo počelo, apostol Pavle piše da je u Korintu jedan čovek, koji je primio hrišćanstvo, uzeo za ženu svoju maćehu! U Korintu je bilo preko tri hiljade, kažu sveštenice u onim raznim hramovima među neznabožačkim bogovima, koje su bludom dobijale pare i davale hranu. Dakle, do izopačenosti dolazi kad hoćemo uživanje, a bez ikakvih obaveza i prema porodici i prema narodu.
 
– U jednoj od poslanica naših vladika za Božić bilo je, ako se ne varam, prvi put reči i o abortusu. Neke žene su Vam uputile nimalo skrivene zamerke. Vi ste na cve to odgovorili pozivajući se na Jevanđelje. Naš časopis mesečnik „Buva“ namenjen je zdravom i dugom životu u porodici. Šta mislite o ovoj veoma osetljivoj temi, posebno kada se ima u vidu rađanje, cve je manje dece u našem narodu.
 
– Po učenju Svetog Pisma i Jevanđelja, od momenta začeća, čovek je već gotova ličnost. Međutim, žene misle da je njihova stvar hoće li roditi ili neđe, i misli da je zametak deo njihovog tela i da mogu s njim činiti šta im je volja i šta hoće. Jaje, dok je u jajniku i dok prolazi do materice, još je deo majčinog tela. Kao i spermatozoidi što su deo očevog tela. Ali kada dođe do sjedinjenja i spajanja i sazrevanja jajne ćelije, to je embrion i od tog momenta to je već gotova ličnost. Shvatiti treba to što kaže apostol Pavle za žene: da đe se spasiti rađanjem dece i ako ih budu vaspitavale kako treba. A postoji i dug prema društvu, prema narodu.
Dole na Kosovu lako je uočiti koliki je natalitet. Ovde u Saboru, izneo sam pre deset godina jednu statistiku prema podacima kojima je crkva raspolagala. U to doba, u četiri eparhije u bivšoj Jugoslaviji više se umiralo nego rađalo: u bačkoj eparhiji, pa onda tamo preko Tise u banatskoj, pa timočkoj i gornjo-karlovačkoj. Zaovu gornjo-karlovačku i nije čudo, tu su stalno postojala ta ratna stradanja. Mnogi su se odselili, ostali su samo stari. A već u to doba eparhija šumadijska, Kragujevac, skoro da se izjednačila sa ovima. Da nije bilo onog doseljavanja sa sa Kosova, to bi se ostvarilo. Najbolji odnos kod Srba u bivšoj Jugoslaviji između rođenih i umrlih bio je na Kosovu. Ali tu je mali broj naroda srpskog ostao. Pročitah u jednoj statistici da je 8,7 dece prosek za jednu Šiptarku. Takvog nataliteta nema ni u samoj Albaniji. A kod Srpkinja 0,8. Tu je komentar nepotreban.
 
– Da se vratimo vepu. U jednom razgovoru ove godine rekli ste: „Mi Srbi najmanje od svih naroda poznajemo svoju veru“. Kako upoznati svoju veru u porodici koja preživljava krizu, ili tek u punoletstvu po sopstvenoj volji, jer veronauke u školama zasad još nema?
 
– U tursko doba nije bilo škola niti se moglo učiti, ali porodica je bila na visini i ona je to hrišćanstvo znala ne samo intelektualno, umno, nego je s njim živela. Iako često nisu bili u stanju da svoje hrišćanstvo rečima objasne, shvatili su ga i njime živeli. To su deca poprimila i to nam je pomoglo da opstanemo.
 
– Vaša svetosti, mnogi su promenili veru.
 
– Muslimani, moji i vaši preci, znali su šta će dobiti, ali su znali i šta će izgubiti. Srbin je 500 godina proganjan i ponižavan ali nije hteo dati veru. Nažalost, ostala je velika praznina kod naroda. Na primer, pre Prvog svetskog rata celokupno društvo u predratnoj Srbiji uputilo je sve svoje snage za oslobođenje ovih krajeva na jugu koji su bili još u ropstvu.
Sveštenik je morao da bude i sveštenik i učitelj i sudija a morao je da uzima i pušku pa da brani i sebe i narod. Mislilo se kad se narod oslobodi tog zla onda đe sveštenik biti sveštenik, učitelj učitelj, sudija sudija. Ali vreme donosi svoje – dolazi 1912. godina, pa onda 1913. bugarski rat, pa 1914. do 1918. austrijski rat, koji je ono najspremnije na žrtvu uzeo. Za dvadesetak godina dolazi ponovo jedan rat i uzima najsposobniji deo srpskog naroda.
Posle rata imamo vlast koja je bila ateistički raspoložena. Praznila je srpske duše, dok ih nije potpuno ispraznila. A vi znate da je u praznu posudu lako usuti šta bilo. To je slučaj i sa našim dušama.
 
– Kako se odnositi prema onima koji kažu da smo nebeski narod?
 
– Vi se sećate reči majke Jevrosime koja kaže: Nemoj, sine govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“. To su rečp naroda preko usta majke Jevrosime. Ali je to nauka Hristova: Šta vredi čoveku da sav svet zadobije a dušu izgubi.
Kada pak knez Lazar izlazi na Kosovo, on ne izlazi da tuđu slobodu tlači, da oduzima tuđu zemlju i nameće svoju veru. On izlazi da brani slobodu, svoj narod, svoju veru. Kome se privoleti carstvu, zemaljskom ili nebeskom! On rasuđuje: zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka. Car je voleo i carstvo zemaljsko, ali kad je u pitanju jedno ili drugo, on bira Carstvo nebesko. U tom smislu ja kažem, naša je dužnost uvek bila da budemo i ostanemo ljudi, Božiji narod. Mi ni na zločin ne smemo odgovarati zločinom. Masakrirati onoga kome je izbačena puška iz ruku, to ni po koju cenu ne treba činiti. Ima načina da se i opasnosti od zločinaca oslobodimo, ali na takav način ne.
 
U jednoj besedi ste rekli: „Pogibije i porazi su preteški, ali su prolazili i kad nam se činilo da suviše sporo prolaze. Samo će nas vera spasiti“.
 
– Vera bez dela bi bila mrtva, jer bez dela nje i nema. Hrišćanska vera kao teorija bez prakse je jednako nesavršena kao i praksa bez teorije. Kako čovek može činiti ono što treba, ako ne zna šta treba? Ali on može odlično da zna šta treba, a da čini sasvim suprotno. Znači, da to hrišćanstvo koje primamo intelektualno sprovodimo u život. Kad smo ga bolje uveli u život, još bolje smo ga shvatili, a što smo ga bolje shvatili, da ga onda još bolje uvedemo u život. To je put pravoslavlja, put evanđelskp, u Carstvo nebesko.
 
– Da li se ljudi na vlasti, bar ponekad, mogu setiti ove vaše poruke?
 
– To zavisi od njih. Kao što je rekao sveti Jovan Zlatousti: Nije naša dužnost da mi ubedimo protivnika, naša je dužnost da mu iznesemo istinu koju znamo, ako hoće da je čuje. Ako neće, mi mu je nećemo naturati. A njegova je dužnost da se ubedi, jer de fakto niko nikoga ne može ubediti ako onaj neće. Dakle, naša je dužnost da mu istinu iznesemo, ako ima uši da čuje, kaže Hristos, neka čuje. A onaj, kako kaže apostol Pavle, što je našao sebi učitelje da ga češu po ušima, koji će mu pričati bajke i ugodne priče i neće da čuje istinu, mi tu ništa ne možemo. Dakle, dužnost nam je da uputimo svakog onog ko hoće i želi da nas čuje.
 
Ponižavati nas može svako, ali da nas ponizi ne može niko, samo mi sami, svojim delima, svojim postupcima?
 
– Vidite, o tome se radi, čovek biva zbog sujete veoma osetljiv kad neko hoće da ga ponizi, ali je to bespredmetno. Čovek ne treba da troši snagu na besmislenost. U svetu nema čoveka koji mene može poniziti. Može i da mi odseče glavu, a da me ponizi ne može.
 
– Vaša svetosti, nadam se da Vam nismo oduzeli puno vremena.
 
– Nije mnogo, neka samo bude na dobro čitalaca m sviju ljudi koji žele i čine dobro.
 
– Da li ćemo, Vaša svetosti, Božić dočekati u mirnim vremenima?
 
– Ja se nadam. Ja se nadam da će na ovom svetu uvek biti dobrih ljudi. Nažalost, i zlih. U Carstvu nebeskom, kad odemo, tamo će biti samo dobri: dobar, bolji i najbolji. Treba, dakle, nastojati da smo Bogu g.ve bliži p bliži pa ćemo onda biti bliži jedni drugima.
 
„Buva“, Beograd.
Januar, 1997.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *