PUT U ŽIVOT

 

PUT U ŽIVOT
 

 
ZLO JE SKRIVENO U NAMA
 
-Vaša svetosti, na samom smo početku. Setite se Gojka Stojčevića, Slavonija, selo Kućanci, rano detinjstvo.
 
– Detinjstvo je bilo slično kao i u današnje mladeži. Doduše, bile su malo drukčije prilike, a i postojale su granice koje se ne smeju preći. A danas, vidite šta se radi. Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se, koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Moj pojam majke je zato vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale. Porodica je bila religiozna, nedeljom se išlo u crkvu u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano. Već u tim godinama dete zna Oče Naš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskoga kada nema roditelje, doživljava to intenzivnije. Čuo sam za jedno dete koje je majka ostavila kod babe i uopšte o njemu ne misli. Kad čuje od ostale dece reč „mama“, kući se vrati, on će maci jednoj da tepa mama. Tetka nas je volela, ali kad nešto učinimo što nije dobro ona nas je ispravljala i prutom.
 
– Jecu li Vam roditelji, majka Ana i otac Stevan bili Srbi?
 
– Negde sam čuo da mi je majka bila Šiptarka. Odakle to nemam pojma, oboje su bili Srbi.
 
– Da li je tada bilo nagoveštaja da ćete život posvetiti Crkvi?
 
– Ne, osim što sam bio vrlo slabačak. Jednom su mi čak zapalili sveću misleći da sam umro. Tetka je videla da nisam za seoske poslove zbog svoje konstrukcije, pa je odlučeno da nastavim školovanje.
Prešao sam kod strica u Tuzlu da bih pohađao gimnaziju. On je bio mali činovnik, nadzornik puteva, imao je osmoro dece, ja sam bio deveti, i njih dvoje – čitav jedan internat. Taj mali službenik izdržavao je nas jedanaestoro. Gotovo sva deca završila su fakultete, a njih dvoje je doktoriralo. Nije moguće da su oni bili samo obdareni, već je taj način života uslovljavao da nema ni govora o ponovljenom razredu. Hoću da kažem današnji ovaj „kinder“ sistem deluje nezdravo, nesretno, nezrelo, jer roditelji decu prosto oklope ljubavlju i brigom, i ona ne mogu da se razvijaju kako treba. Ili im unište inicijativu, pa muško bude kao jedan bršljan, traži ženu koja će mu biti oslonac, ili bude samovoljno i ćudljivo i očekuje da mu u životu svi ugađaju.
 
Događaj, situacija, utisak, šta pamtite iz tih dečačkih dana?
 
– Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim. Manastir se nalazi zapadno od mog rodnog mesta, u planinama. Pominje se od 1594, i jedina je crkva u nas sa kubetom. Sve ostale su romanskog stila. Dugo se putuje od našeg kraja do Orahovice. Posebno uzbuđenje je bilo što sam ja došao iz ravničarskih u planinski kraj. Valjda je u prirodi čoveka da ga takve suprotnosti oduševljavaju. Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su tu molili: za mene su bile prisutne te molitve i njihovi uzdasi i radosti i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da đe moja budućnost biti vezana za crkvu.
 
– Jedan paradoks iz školskih dana zaslužuje da ga pomenemo. Imali ste dvojku iz veronauke, iako ste bili dobar đak. Zašto baš iz tog predmeta?
 
– Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis – to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima – vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bi je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kad me prozove, ja, prosto, ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni „Sedi, jedan!“ Onda se izvučem kad pita nešto malo teže. On obično kaže: „Ko zna dobiće dva“. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije bilo više te treme, mada su mi, inače više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.
Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem Bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se ja baviti i docnije, pogotovu u slobodnom vremenu.
 
Ipak ste tu odluku da upišete Bogosloviju još jednom ozbiljno preispitali?
 
– Tada, u trećem razredu Bogoslovije, to je period već poodmaklog puberteta, došla mi je na um misao: Ako Bog unapred zna da ću ja da budem ubica, kockar, ili ne znam kakav pokvarenjak, dal’ ja mogu to da ne budem. Ako ne budem, njegovo znanje je ništa, a ako budem – gde je tu sloboda? Mnogo me je mučilo to pitanje i trebao mi je taj odgovor. Ali, ako se poverim nekom od drugara – nisam siguran da ću dobiti odgovor, jer njih ne interesuju ta pitanja; da kažem nekom od profesora – ni to ne ide, reći će, ovaj je neki jeretik, ko zna?
U tim godinama vam svašta pada na pamet, te sam dugo nosio to pitanje u sebi dok nisam naišao na odgovor kod blaženog Avgustina koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlost je bila, nje nema; budućnost će biti – i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost, ali i nje gotovo da nema; ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost. Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovu za nas ljude. Mi živimo i shvatamo u kategorijama vremena, prostora i brojeva. Ali, za Boga to ne važi. Za njega nema ni prošlosti, ni budućnosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kada mi kažemo da će nešto biti, to će nama biti, ali ne i njemu. I to je meni rešilo problem. Da nije, mogla je da bude tačka na bavljenje bogoslovijom.
 
Šta bi onda bilo?
 
– Ha, ko zna šta bi bilo da nije bilo. Da to nisam rešio, eto šta je moglo da bude, međutim iije bilo.
 
Bili ste i Vi izbeglica, Da li ste kada mislili da će se ponoviti zbegovi iz Hrvatske?
 
– Ustaše su ’41 godine počele da naleću i pa naše selo. Često smo bežali u polje, pogotovo od onih što dođu sa strane. Tražeći utočište, prešao sam u Beograd i radio uglavnom na građevinama. Znate, onda kao i ovo sada, to vreme je bilo toliko teško, da čovek nema vremena da misli. Video se taj užas i nečoveštvo. Dopirali su do nas glasovi o logoru u Jasenovcu, rekom su plovili leševi vezani žicom, na banderama su bili obešeni ljudi.
Jedan užas, koji vas toliko obuzme da nemate snage da mislite o budućnosti, već samo da nekako opstanete. Dabome, nisam mogao ni pomisliti da će se to ponoviti.
 
Da li je odluka da pristupite monaštvu bila teška?
 
– Ja sam ’44. prešao u Banju Koviljaču gde sam radio kao vaspitač i veroučitelj u izbegličkom domu. Bio je mesec avgust, vodili smo decu na jednu pritoku Drine da se kupaju. Iznenada, jedan mali poče da se davi. Onako vruć i znojav, skočim i izvučem ga, a potom previjem preko kolena i, naravno, dobro izgrdim: „Malo ti je što si izbeglica, još hoćeš da se udaviš na naše oči.
Taj događaj sam zapamtio, jer sam se već sutradan razboleo na plućima. Gorega zla ne možeš videti. Bolest akutna, nikoga svoga nemate, lekova nema nikakvih, potrebna je jaka hrana – a gde? Kako? Jede se kakva se ima.
Prešao sam u manastir Vujan i bolovao celu zimu. Vojske su se smenjivale. Na jednom zapuca, evo ti četnika sa puškama na gotovs; tu budu neko vreme, opet zapuca, izlete oni, evo ti partizana, sve sa puškama na gotovs; Opet zapuca, oni izlete, evo ti Nemaca, povlače se.
Kada je došla jedna partizanska brigada, pozva me njihov starešina da pokažem dokumenta. Sumnjali su da ja nisam kao kaluđer Justin koji je promenio ime u Jusuf i pobegao pred partizanima. Nemam ja, rekoh, gde da bežim. Ja sam izbeglica, kud đe izbeglica da beži.
Bolestan sam, a ovo su moja dokumenta. Taman se to sredilo kad jedna partizanka – bolničarka vide da imam toplomer i htede da mi ga uzme. Oni ga nisu imali, a meni je pak, on bio jedino što sam imao od lekova. Taj toplomer mi je davao kakav-takav uvod o razvoju bolesti i jedva sam uspeo da joj objasnim da će ona koliko sutra biti u većem gradu i moći da ga kupi, a ja ću ostati bez ikakvog merila. Na kraju me ostavi na miru i osta mi moj toplomer. Za sve to vreme ležanja imao sam dovoljno vremena da razmislim o budućnosti. Iako sam planirao da se ženim i idem na parohiju, sad je bilo jasno da je ženidba sa tuberkulozom bespredmetna. Trideset i dve godine sam imao kad sam se zamonašio. To u svakom slučaju nije odluka koja se donese preko noći, ona se razmišlja.
 
– Kako ste se ocećatikad ste čuli da ste izabrani za patrijarha?
 
– Bio je to šok. Nit sam se nadao, a još manje želeo, jer tada sam imao već sedamdeset i šest godina, a u tim godinama je teško nešto započinjati. Kad sam prespavao i došao sebi, nemam kud. Znate, ima nešto što može, nešto što ne može i nešto što se mora. Glavno je osećanje dužnosti i izvršenja službe.
 
– Možete li da izdvojite događaj kad vam je bilo najteže ?
 
– Momenti malodušnosti su prisutni kod čoveka. Al’ posle, kad bolje sagledate, vidite da i nedaće imaju svoj smisao. Sećam se, idem peške prema manastiru. Ima dosta da se pešači a kiša lije, nemam kišobran, zemlja smonica, lepi se za noge da vam skine cipele. Ja pomislim u sebi. Bože, jel’ ja to idem u kafanu, kud ja to idem, kada mi se sve ovo dešava. Posle sebi kažem: a gde je tu malo volje? Sve se reši uz malo više strpljenja i poverenja.
 
Bili ste svedok vrlo mučnih događaja i u situacijama gde lako može da se ogreši. Koji bi ste događaj izdvojili?
 
– To meni već prigovaraju. Toga ima toliko, ne samo sa strane neprijatelja već i od naših ljudi, predstavnika raznih stranaka i pojedinih episkopa. Pogađali su me ti ljudski odnosi, ali prilike su bile takve – da je čovek imao stotinu pameti, pa bi bilo malo. Međutim, Bog od nas i ne očekuje da imamo stotinu pameti, već da učinimo najbolje što možemo po savesti.
 
– Zašto smatrate da niste živi svedok?
 
– Iz prostog razloga što nisam. Kad sam bio na Kosovu, tu su meni pridali neko značenje koje ja nemam. Jednostavno bio sam tamo, šta sam drugo mogao nebo visoko, zemlja tvrda. Nama svima treba dobrih ljudi i dobrih pastira, pa smo gotovi da ih vidimo i onde gde ih nema, ili onde gde su to makar po izgledu.
U vrlini stalno treba uzrastati, pređi prag više slobode „ne moći grešiti“. Ti stupnjevi su unutrašnja stvar koja se spolja samo projicira. Mi najčešće vidimo samo manifestaciju, mada se na neki način i oseća to unutrašnje stanje. Kad prođete pored nekoga, nekako vam je lakše, milije, a ne znate zašto. I obratno, kraj nekoga osećate nelagodu. Vidite koji je to raspon. Mi sebe spremamo za raj ili pakao, svaku svoju duhovnu ćeliju Jedan pravednik nema čula da oseti paklene muke, a jedan grešnik ih nema za blaženstvo, jer su tako sebe odredili. To je osećanje, eto, neuroze, ne treba vam gore muke. Taj rascep nastaje zbog nedostatka ljubavi i on može da ide sve dalje i dalje. To su paklene muke. Savršena ljubav izgoni napolje onaj tamni strah.
 
– Pakao je, onda, već ovde na zemlji?
 
– Da, da, svakako se tu počinje. I blaženstvo se tu počinje. Ako ga tu ne započnemo, gore ga sigurno nećemo započinjati. Smrt je u tom rasponu samo jedna granica posle koje nema pokajanja. Čak i posle telesne smrti postoje stupnjevi blaženstva, neminovno se uzrasta u vrlini, nema zastoja, i obratno, i u zlu, beskonačno, sve dalje i dalje, kroz celu besmrtnost, nikad ne izgubivši biće postojanja.
Brzina kojom će neko da savlada te stupnjeve zavisi od njegove revnosti. Razume se tu je intelekt u pitanju, shvatiti i rešiti pitanje smisla života. To je primarno pitanje. Kad to čovek reši onda je sve lakše. Jedan mladić je pitao Alberta Ajnštajna kakav je cilj i smisao ljudskog života. „Imati odgovor na to pitanje znači biti religiozan“, rekao je. Mladić je dalje pitao: „Ne bi li nam bilo bolje da uopšte ne postavljamo to pitanje?“ To, naime, automatski znači niz novih pitanja: Ko nam je postavio cilj, ima li Boga, nema li Boga, je li duša smrtna il’ besmrtna? Kada bi se kurtalisali tih pitanja oslobodili bi se i nužde da na njih odgovorimo. A, Ajnštajn odgovara: „Čovek koji ne bi shvatio da njegov život i život njegovih bližnjih ima cilj i smisao ne samo da bi bio nesretan, nego jedva sposoban za život. Dokle sam ja mogao da doprem u zakone prirode ja sam u njima video pojavu jednog višeg uma, irema kojem umu sve ono što je razumno u ljudskom zaključivanju i delanju samo je jedan bledi refleks i odsjaj’. Za mene lično, onde gde postoji viši um mora da postoji i ličnost čiji js to um. Kao što ne može biti ličnost bez uma ne može biti ni um bezličan. Ni ljubav, dabome, ni mržnja ne mogu biti ničiji. Za mene je lični um Božiji. Za Ajnštajia ne mora biti. On je bio panteista, nije verovao u ličnog Boga, verovao je da su Bog i priroda isto. On je i raj i nakao suviše bukvalno shvatao, nije to dublje proučavao.
 
– A Maks Plank? Čini mi se daje on bio religiozan ?
 
– Jeste. Pisao je da su nauka i religija dve oblasti. Nauka u sferi ovozemaljskog života a religija u oblasti duhovnog života. Mi smo i telesni i nebeski. Imamo ovaj zemaljski život koji se nikako ne prezire. Crkva nije protiv nauke, ni na kakav način. Činjenice su same po sebi besmislene ako nema njihovog smisla. Luj Paster, jedno takvo ime u nauci, kaže: „U tom pojmu beskonačnosti ima više čuda nego u čudima svih religija“.
 
– Može li se prirodnim zakonom objasniti samozapaljenje sveće na uskršnjoj Liturgiji u Jerusalimu?
 
– U kuvukliji gde je grob Hristov nalazi se patrijarh. Sve su sveće pogašene. Molitvom i verom silazi oganj i pali je. To je čudo. Ako apostol Pavle nije video Hrista nego je to samo fikcija, onda pada celokupno hrišćanstvo; ako Hristos nije vaskrsao, hrišćanstvo nema smisla jer je u tome cela suština naše vere; ako Hristos nije Bog, ako nema onog sveta, jadniji smo od svih ljudi. Ako bi nauka mogla da nađe dokaz da Bog ne postoji, zbog čega bi mi u to verovali? Ili da je ovaj svet postao sam od sebe, ili da je duša smrtna, kako se to može dokazati? To je de fakto vera materijalista da je to tako, a ne nauka.
 
– Približava se dvehiljadita godina. U odnosu na Otkrovenje Jovanovo da li bi to mogla biti godina kraja sveta i zašto su i naučnici prisustvovali proslavi devetnaest vekova nastanka te knjige na ostrvu Patmosu?
 
– Naučnici koji su prisustvovali su hrišćani koji proučavaju to pitanje i bave se tumačenjem apokalipsisa. Mi, u stvari, nemamo autentično, opšte prihvatajuće tumačenje i to je jedina knjiga koja se u crkvi ne čita, jer je teške sadržine, a ima onih koji je na znate kakve načine tumače. Ta proročanstva je teško shvatiti dok se ne zbudu. Za nas je bitno da je Sveti Jovan u viziji izneo i zapisao celokupnu istoriju crkve. Na kraju će doći dva sveta muža, propovedaće oko tri i po godine, a njih će Antihrist ubiti, a onda će doći kraj. Ta istorija crkve je izneta u mističkim slikama koje su nam samo upozorenje da se pripremimo za to vreme i da na kraju dolazi Novi Jerusalim u koji će ući 144.000 pravednika. Taj broj je simbolički, naravno. Svakako i tu knjigu treba da čitamo kao i druge, ali da se čuvamo lažnog tumačenja.
 
– Zašto crkva ne priznaje nove proroke?
 
– Proroci su, u Starom Zavetu, bili sveti ljudi preko kojih je Bog upućivao narod istini i životu po istini. Njihova je služba bila u proslavljanju Boga duhovnim pesmama i propovedima. Osobito pak u opominjanju naroda na reč obećanja Božjeg da će doći Spasitelj, kad će to biti, ko će On biti i šta će činiti, da ga narod pripremljen pozna i prihvati. U tom smislu Hristos kaže da su zakon i proroci do Jovana Krstitelja.
Proročku službu u punoj meri izvršio je Isus Hristos. Kao Sin Božji izneo nam je sve ono što je potrebno za spasenje i koliko mi možemo da shvatimo. Nezamislivo je da može bilo koji prorok izneti više od toga, doneti novu i bolju istinu, kao da bi Hristova bila manjkava i nepotpuna. Više od toga mi ne bi mogli da shvatimo a drugačije od toga nije istina. Međutim, sujeta je ljudima beskonačna. Nije nam dovoljno da budemo prst na ruci već se prikazujemo da smo glava. Sujete je najvažnija nesreća, te je sada toliko samozvanih proroka.
 
– Šta je pravoslavna mistika?
 
– To je to je najunutrašnjije doživljavanje vere i veze sa Bogom i duhovnim svetom. To je toliko duboko da se ne može izneti niti se može izređi rečima. Međutim, i to mora biti pod rukovodstvom Crkve, da se ne bi zastranilo, jer su mnoge sekte baš na tim stranputicama. Mi, ustvari, treba da iznađemo put kroz šumu kroz koju nismo prolazili. Zato moramo ići sa nekim ko je tuda već prošao inače se može zalutati.
 
– Mnogi se okreću budističkoj meditaciji mada i pravoslavlje ima svoje. Imali smo isihaste. Zapravo, ima li ih još uvek?
 
– Ti ljudi nerado govore o tome jer je to nešto najintimnije. Isihazam je način kako se dolazi do doživljaja prve nebeske, božanske svetlosti. Za njih su protivnici podsmešljivo govorili da gledaju u pupak, a oni se, u stvari, sabiraju, koncentrišu i što je moguće više oslobađaju ovoga sveta. Nekada su i svetovni ljudi koristili tu meditaciju, upravo pod rukovodstvom tih monaha-isihasta, a sad je monaha sve manje, samim tim i onih koji đe podučavati druge.
 
U pravoslavlju nema govora o reinkarnaciji. Kako biste onda objasnili reči svetog Grgura od Nuce: „Postoji u prirodi nužnost da se besmrtna duša izleči i očisti. Ako to nije učiiila u zemaljskom životu, izlečenje će se obaviti u budućem potonjim životima?“
 
– Potonji život je večni besmrtni život, a neka je i tamo i stotinu života, to ne menja stvar. To je smisao tih reči. On je brat svetog Vasilija Velikog, ime veliko svakako, ali je i on imao svojih zabluda. Ni jedan od ljudi nije potpuno savršen. Origen, na primer, jedno tako veliko ime, ali i on je imao skretanja, pa recimo, Sveti Sava. Mi mislimo da je Sveti Sava bio od početka svet. Svi su oni bili ljudi sa mogućnošću pogreške, ali je reč o tome da su oni neprestano uzrastali da bi dostigli taj prag kada se više ne može pogrešiti. Onda su tek postali sveti. Niko ne uzrasta pravolinijski. Kad ne bi imali iskušenja bili bi tako lakomisleni, iskušenja su tu da nas očvrsnu.
 
– Iskušenja ste, sigurno i sami doživljavali?
 
– Za toliki život, nema čoveka koji ih ne bi osetio. Svako oseti, čak i ljudi koji nisu verujući, ni rečju ni delom. Ali po našoj veri nema predodređenosti da se zlo mora činiti. Ima ljudi koji se pokazuju pred samu smrt, kao onaj razbojnik na krstu. Zato kaže blaženi Avgustin: „Nemoj očajavati jer se možeš spasti i pred smrt. Ali nemoj se suviše uzdati, jer, samo se jedan spasao.“ Mnogi ljudi kažu: čekaj da se ja još malo nagrešim, pa ću se kasnije pokajati. Ali neće moći baš tako. Kad čovek zađe u mulj do članka lako izlazim, do kolena kako-tako, ali do guše – nikako napolje, bolesti zavisnosti su primer za to. Čovek postaje rob a stvoren je da bude slobodan.
 
– Da se ne upuštamo u dogmatske razlike, kako bi se jednostavno iskazala razlika između pravoslavlja i katoličanstva?
– Dok je Hristos bio na zemlji, sve što nam je bilo nejasno, pitali bismo njega. Kad se On vazneo na nebo, princip je nastavljen, ali su se ipak pojavljivale situacije u kojima nije bilo jasnog odgovora šta treba činiti. Na primer, hrišćani su se regrutovali među Jevrejima koji su već bili monoteisti.
Postavilo se pitanje da li pagani, recimo Grci, kad prime hrišćanstvo, treba da prime propise iz Mojsijevog zakona, kao što su obrezanje, odlaženje u hram i prinošenje žrtava i tako dalje. Jedni su govorili: „Hristos je došao i sve je novo“, drugi su opet smatrali da to nije tako. Ni jedan od apostola se nije našao niti usudio da kaže: ja znam odgovor, Hristos je mislio to i to. A bili su tu i apostol Petar, i Pavle, i svi ostali, već su se sabrali na Sabor, … starešine i braća i posle dugog većanja, odlučismo Duh Sveti i mi.“ Mi verujemo da je na Saboru prisutan i Duh Sveti kojeg je Hristos poslao, kad je u pitanju opšta stvar ne odlučuje jedan, već taj Sabor. A sabor nije demokratija, to je viši nivo odlučivanja.
Na toj liniji je došlo do odvajanja rimokatoličke crkve od pravoslavlja. Ono što je za nas Vaseljenski Sabor, kao najviša vlast, za rimsku crkvu je to Papa. Oni veruju, kad on izražava opšti stav crkve, da je nepogrešiv. Imaju i oni Sabor, ali dok Papa to ne potpiše ništa to ne važi.
 
– Mislite li da će se Vaseljenski sabor održati do dvehiljadite, kako je najavljen?
– Ja se nadam da hoće ali ne verujem do kraja ovoga veka. Prilike u svetu su vrlo teške. Ima dosta nevolja. Pravoslavlje je pod velikim pritiskom od svih redom.
 
– Od sedmog veka linija Beograd – Drač je zamišljena granica Istočne u Zapadne crkve. Prvi ste patrijarh koji je rođen na Baniji. Drina je pređena. Da li se u toj činjenici, možda krije uzročnik potonjih problema?
 
– Mi nismo postali pravoslavni niti kome za volju, niti kome u inat, već smatramo da je pravoslavlje istinito Evanđelje Hristovo. Ni mora, ni brda, ni planine nisu granice da tamo gde strada pravoslavni narod ne bude i crkva koja će ga upućivati na ono najbolje, najplemenitije, ono što su i naši preci činili i čime smo se održali. Bio sam tamo, jer mi je dužnost da učinim ono što mogu. Ni više ni manje.
 
– Srbi ne spadaju u naročito religiozan narod. Jednom prilikom ste rekli da najmanje znaju o cvojoj vepu od svih pravoslavnih, čak i ostalih naroda. Kao duhovnik i poglavar crkve, šta biste im poručili?
 
– Znate, kako ja vidim, ovi naši neprijatelji su kompaktni kao jedan, na žalost u zlu. Srbi imaju drugu osobinu. Još je jedan učeni Grk u VII veku, o Srbima zapisao sledeće: „Kod Srba se ne može ništa učiniti mitom, ne zato što su nepodmitljivi, nego zato što imaju mnogo suprotnih gledišta.“ To nije nesreća, to je dobra osobina, ali ako se ne pređe mera. Dok sam bio na Kosovu, bilo je prilika, ponekad, da se može podići neka crkvica, mada je sve to bilo teško – dobiti dozvolu, skupiti pare. Sastanemo se da vidimo kakvu ćemo, koliku, od čega. Predlažu jedni od cigle, drugi od blokova, treći od kamena, vidite koliko raznih mišljenja. Kad konačno rešimo od čega ćemo, oni čije gledište nije usvojeno, ne samo da vam postaju neprijatelji, nego će učiniti sve da vas onemoguće da bilo šta učinite. To više nije individualnost, to je zločin. U ovom pogledu treba da se korigujemo, a vidite da smo još od sedmog veka takvi.
Kad bismo imali u vidu opšti interes – *gde bi nam bio kraj. Kod nas je taj raspon i u dobru i u zlu bio veliki. Nismo uravnoteženi. Sa druge strane, jedan nemački luteranski pastor, neposredno posle Drugog svetskog rata, odlazi u penziju i na poslednjoj službi u besedi kaže: „Nemci su ovaj rat izgubili, drugi su ga dobili, ali jedan mali narod na jugu Evrope, srpski narod, ga je dobio moralno.“ Naša nesloga je velika nesreća za nas, gde nam je pameti malo, ali za mene je gore biti kadar da baciš ljude u one jame. Kad bi bilo birati pre pristajem na nas ovakve kakvi smo.
 
– Zašto je naša Crkva pratila srpske deobe?
 
– Ti raskoli su bili na političkoj liniji, kako ja mogu da vidim. Nisu to prvi raskoli koji postoje. Od početka je toga bilo u Crkvi. Apostol Pavle kaže;“ Morate se izdeliti da se pokaže i pravi među vama“. Mrak i svetlo ne mogu zajedno. Što god budemo išli dalje u vremenu, bliže kraju sveta – a kad će to biti, ne zna se – sve će biti gore i teže. S tim moramo biti načisto.
 
– Postoji mišljenje da su crkveni kanoni u mnogome prevaziđeni i da ih treba prilagoditi vremenu. Šta vi mislite?
 
– Suština nije u slovu već u duhu. Ako u kanonu piše da hrišćanin ne sme ići kod Jevrejina lekara, jer su oni bili prilično agresivni u ono doba, pa je postojala opasnost da se čovek poljulja u svojoj veri, onda to važi i danas za bilo kog lekara kod koga lečeći telo možete izgubiti dušu. Takvih propisa ima mnogo, ali je duh njihov prisutan uvek u datom vremenu.
 
Koliko znam patrijarh Pavle se ispoveda četiri puta Godišnje. Kakav je značaj ispovesti?
 
– Gresi su mislima, rečima i delima. Greh se začinje u srcu i umu. Ispovest je osećanje bludnog sina da je okrenuo leđa ocu i da čini suprotno od onog što Bog želi, pa je potrebno da se prodrma i dođe k sebi. U staroj crkvi je ispovest bila javna. Posle se to, zbog prisutne dece i neodraslih, moralo izmeniti. Mnogo je teže kad pred nekim treba da pzgovaramo oio što smo učinili.
Imate kod Dobrice Ćosića opis kako se komunisti javno ispovedaju pred partijom, moraju da kažu sve što im je na duši. To je značaj metanija, kako se na grčkom kaže promeniti mišljenje, a epitimija nije kazna nego lek.
I sebi i drugom kažem: mene može da ponižava ko god hođe, al’ da me ponizi nema čoveka na ovome svetu sem jednog, a to sam ja. Kad to zna onda čovek ima jednu stabilnost.
 
Vaša svetosti, da popričamo o ženi. Jednom prilikom ste mi rekli da je žena slabiji sud. U drugoj prilici kažete da je ona daleko odgovornija za ponašanje jer treba da nosi, rodi i odgoji dete. Mislim da te dve kvalifikacije ne idu i zajedno.
 
– Idu jedna sa drugom. Žene su malo osetljivije pa pre popuste, mada ima toga i kod muškaraca. Ako pretera sa oseđanjima ide u drugu, negativnu krajnost. To za slabiji sud je iz priče o Adamu i Evi. Ona je prva popustila.
 
– Zašto je Adam poslušao?Zar i to nije slabost?
 
– On je nju poslušao jer je tu reč o braku. Dakle, biće dvoje jedno telo. Nije ona njega prevarila, ali nije ni on lakomisleno to uradio, već je svesno odlučio da mora sa njom zajedno nositi teret greha. Zato je brak ustanova rajska i on nije uništen grehom. U hrišćanstvu je monogamija, jer je brak jednako što je jedno rođenje i jedna smrt.
 
Berđajev smatra da će 21. vek biti vek žena jer su spremnije da odgovore zahtevu vremena?
 
– To kaže i Tagora: Kad bi žena obratila pažnju na ono što je veliko u njoj, ceo svet bi se promenio. Na drugoj strani, Oto Vajninger kaže da je strah muškarca od žene od ambisa, do propasti do koje čovek može da dođe zbog žene. U Hristu, nema ni muško ni žensko, jedno smo. Ali, muškarci su bili zakonodavci, pa su sebi i davali pravo koja su ženama uskraćivali. Mi takav zakone ne priznajemo. U ženi, kao i u čoveku, postoje ogromne snage dobra. Čuli ste za Helen Keler: gluva, slepa i nema a uspela da nauči da govori i to preko prstiju, da završi fakultet, doktorira i posle svega drži predavanja. Ta ogromna energija je u svima nama, samo je mi normalni rasipamo čulima.
 
– Odnos između muškarca i žene je danas potpuno poremećen.
 
– Žena neće da prihvati tu prirodu kako nas je Bog stvorio. Ona hoće jednakost, ali ne u Hristu već: tebi pantalone – meni pantalone, tebi šišanje meni šišanje.
 
– Da li je to njena odluka ili rezultat odnosa koje su prevashodno kreirali muškarci? Ona nije izmislila kapitalizam; profit i jeftinu žensku snagu. Pošto od 18. veka radi kao muškarac, nije li logično da se danas oblači kao muškarac?
 
– Vajninger kaže, a mislim da tu ima istine mnogo, da je to „… emancipacija bludnice u ženi, a ne ličnosti“. Prošle godine je upućena reč protiv abortusa i ženski lobi je demonstrirao i pisao u novinama: „Žena je slobodno biće i ona odlučuje da li će roditi ili neće“. Mi nismo ni rekli da ona nije slobodno biće, ali se ne slažemo sa principom da je začetak deo ženskog tela. Jajašce je deo ženskog tela i seme deo muškog, a začetak je nešto treće, posebna ličnost, i to cela, ne deo, i ne pripada ni muškom ni ženskom. Čak nam je prigovarano da smo protiv Šiptara koji se rađaju. Ni spomenuli ih nismo. Ni Šiptara, ni Cigana, ni ikoga, samo smo opomenuli Srbe koji će, ako ovako nastave, uskoro biti manjina u svojoj zemlji, a ako i dalje nastave – nestaće ih. Obratili smo se onima kojima nije svejedno dal’ će nas nestati od naše reke, a ne samo što stalno ginemo za pravdu i slobodu. Mahatma Gandi kaže da je najsrećnije godine proveo sa svojom ženom kad je živeo kao brat sa sestrom. Oni koji neće da rađaju neka se uzdržavaju. Kad je mogao Gandi, što ne bi i oni.
 
– A homoseksualci?
 
– Očinski i materinski nagon je jedan od najjačih nagona koji je dat i ima svoj dubok smisao. U njegovom prisustvu nema ničeg zlog, ali je zlo u njegovoj zloupotrebi. Vajninger kaže da postoji apsolutno muško i apsolutno žensko, ne u fiziološkom, već psihičkom pogledu. Ako je čovek tri četvrtine muško, a ostalo žensko on traži ženu koja je jednu četvrtinu muško i ostalo žensko, a oni su idealna dopuna.
Homoseksualci su pola muško, a pola žensko, po Vajningeru, ali nisu apsolutno, što znači da mogu da se bore protiv te slabosti. Muško – ženski nagon je prirodan jer je dat od Boga, ali ovo je potpuna devijacija, to je na jednoj liniji koja nema veze sa Bogom. Danas svi hoće samo uživanje a niko neće da nosi svoj krst. Nije ta seksualna energija posebna energija. Ona je deo opšte energije koju mi koristimo ovako ili onako. Kaluđeri je, na primer, takođe poseduju, jer su oni normalni ljudi, ali je sublimiraju i koncentrišu na duhovni pravac.
 
Kada smo kod nagona zanimljivo je reći da se hranite na poseban način. Jedete hranu koja je obavezno odstojala nekoliko dana i gotovo počela da se kvari. Budući da se vrlo dobro razumete u medicinu, a i odličnog ste zdravlja, to nije bez razloga?
 
– Nagon gladi je neprijatan, ali je to samo znak da je energija potrošena i da treba da se nadoknadi. U hrani je, de fakto, prerađena sunčeva energija, i ona se ne sme razbacivati. Hrana koja odstoji nekoliko dana, izložena je bakterijama koje su vrlo korisne za naš organizam za razliku od parazita. Na taj način organizam stiče imunitet i postaje otporniji. Ali ne treba preterivati i u tome treba biti oprezan.
 
– Šta je za hrišćansku vrlinu važnije: molitva ili milostinja?
 
– I oboje, i troje, i još više. Jedna sama vrlina ne može biti izdvojena iz celine. Ako nisi ubio a krao si, kriv si. Molitva je naš živi odnos, naš razgovor sa Bogom. Kakva je porodica gde sin nema šta ređi svome ocu? Bez milostinje i osetljivosti za druge, takođe se nećemo spasti, jer, mi smo svi jedno telo.
 
– Vera nas uči da je blaženstvo krajnji cilj postojanja.
 
– Postoji sedam stupnjeva u dostizanju blaženstva. Smirenost je prvi, to je temelj. Kod gordog čoveka je nemoguće učiniti išta dobro. On smatra da je Bog njegov dužnik, a ne obratno. Najviše od svih vrlina je ljubav. Ona nema u šta da pređe. Vera će preći u gledanje, nada u ostvarenje, a ljubav ostaje veza koja nas vezuje sa Bogom i u sebi, svojim snagama, sa drugim ljudima.
 
Ljiljana Stojković,
Magazin „Profil“, 1997.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *