ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ПЕТА
О одрицању од себе и очишћењу срца
 
Сада, тако разоткривен, мали и беспомоћан, прелазиш на најтежи од свих подухвата људских: да победиш сопствене себичне жеље. Твоја борба, у крајњој линији, зависи управо од “самогоњења”, јер докле год преовлађује твоја себична воља, не можеш се чистим срцем молити Господу: “да буде воља Твоја.” Ако ниси у стању да одгониш осећање сопствене величине, нећеш имати удела у истинској слободи, где влада само једна воља.
Ево велике тајне светитеља: не тражи слободу и биће ти дата.
Речено је: земља рађа трње и шибље. Човек обрађује земљу у зноју свога лица, са муком; земља и човек су исто, од земље је човек и саздан. Свети Оци саветују да се почне са малим стварима јер, како каже свети Јефрем Сирин, не може се угасити велики пожар ако ниси научио да гасиш малу ватру. Ако желиш да се ослободиш велике муке, кажу свети Оци, угуши ситне жеље. Немој мислити да се једна може одвојити од друге – све те ситне жељице нанизане су једна на другу, као неки дугачак ланац или мрежа.
Не може се човек ухватити у коштац са великим пороцима које је тешко савладати као и са лошим стеченим навикама, а да у исто време не савлађује мале, “безазлене” слабости: жељу за слаткишима, многоглагољивост, радозналост, сплеткаренје… На концу, све наше жеље изникле су на једној заједничкој основи, а то је наша необуздана навика да угађамо само и једино себи.
Мора се сломити та живост воље. Од човековог пада до данас, воља је послушна искључиво сопственом “ја.” Из тог разлога је наша борба управљена против воље, а морала би се започети без оклевања и водити неуморно: ако ти се јави жеља да нешто приупиташ, немој! Ако ти се пије кафа, попиј само једну шољу! Ако те “нешто тера” да погледаш на сат, уздржи се! Ако ти се иде у госте, остани код куће!
То је гоњење себе; на овај начин можемо, с Божјом помоћи, ућуткати глас сопствене воље.
Можда се питаш: да ли је све ово заиста потребно? Свети Оци ти одговарају питањем: да ли ти заиста мислиш да можеш напунити посуду чистом водом, а да претходно ниси просуо стару, прљаву и устајалу?
Или, желиш ли заиста да у дом примиш драгог госта, док ти је гостинска соба пуна разног ђубрета и отпадака? Не, онај који се нада да ће видети Господа очишћава себе, као Он што је чист (1Јн. 3:3).
Чистимо и ми своје срце! Избацимо из њега сво прашњаво смеће које се тамо наталожило, орибајмо прљави под, оперимо и отворимо прозоре, да би кроз њих ушла светлост и свеж ваздух у просторију коју припремамо за Господа као светилиште. Обуцимо се, затим, у чисту одећу, да се на нама не би задржао стари, устајали вонј и да не бисмо били “напоље истерани” (Лк. 13:28).
И нека ово постане наш свакодневни труд, из часа у час.
На тај начин, ми само чинимо оно што нам је Господ заповедио преко Свога светог апостола Јакова, који вели: “Очистите руке, грјешници, поправите срца ваша, дводушни” (4:8). А апостол Павле нам поручује да “очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа” (2 Кор 7:1). Јер, како каже сам Христос, “изнутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека” (Мк. 7:21-23). Зато, Он говори и фарисејима: “очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте” (Мат. 23:27).
И док тако следимо упутства како да се изнутра очистимо, морамо стално имати на уму да ни у једном тренутку не чистимо своје срце ради нас самих. Гостинску собу ми не уређујемо ради сопственог уживања, већ да би госту у њјој било угодно. Хоће ли му бити пријатно, питамо се, хоће ли остати? Свака наша мисао управљена је нјему.
Затим се повлачимо, остајемо у позадини и не очекујемо никакву награду за свој труд.
Три врсте природе постоје у човеку, као што објашњава Никита Ститат: телесни човек, који хоће да живи само ради сопственог уживања, чак и на штету других; природни човек, који би да угоди и себи и другима, и духовни човек, који жели да угађа само Богу, макар на своју штету.
Прва је нижа од човекове природе, друга је уобичајена, а трећа је изнад саме природе, она већ представља живот у Христу.
Духовни човек размишља на духован начин; он полаже своју наду у то да ће једнога дана чути глас ангела који се радују због једнога грјешника који се каје (Лк. 15:10), при чему је тај грешник он сам. Тако и ти треба да осећаш и надајући се истоме треба да се трудиш, јер нам је Господ заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5:48) и да иштемо најпре Царство Божје и правду његову (6:33).
Стога не дај себи одмора, нити мира док у себи не угушиш онај део којим влада телесна природа. Нека ти то постане циљ: да изнађеш сваки наговештај животињског у себи и да га беспоштедно изгониш из себе. Јер тијело жели против духа, а Дух против тијела (Гал. 5:17).
Али, ако те спопадне страх да од силног труда око сопственог спасења не постанеш праведан у сопственим очима, или ако се бојиш да ће те надвладати гордост, добро испитај себе и схвати да човек који се боји да ће постати горд и почети да види себе као праведника, пати од духовног слепила, јер не види колико он заправо јесте горд и колико он већ умишља да је велики праведник.
 

   

Comments are closed.