ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТА
О Исусовој молитви
 
Египатски пустињак, свети Авва Исаија, за Исусову молитву каже да је огледало ума и светилник савести. Неко је ову молитву упоредио са тихим, непрестајућим гласом у кући: сваки лопов који се прикраде таквој кући одмах брзо бежи кад чује да је у кући неко будан. Кућа је срце, лопови – зле помисли. Молитва је глас онога који стражи. Али сада стражар више нисам ја, већ Христос.
Духовно делање отелотворује Христа у нашој души. Ово подразумева непрестано сећање на Господа: скривамо га дубоко у себи, у души својој, у срцу, у свести. Ја спавам, а срце је моје будно (Пјес. 5:2): ја спавам, повлачим се, али срце је моје постојано у молитви, то јест у вечноме животу, у Царству Небеском, у Христу. Цело моје биће је чврсто укорењено у свом Источнику.
Средство којим се ово постиже је молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Понављај је гласно, или у себи, полако, са пажњом, из срца ослобођеног, што је могуће више, од свега непримереног. А непримерено је не само свако занимање за светске ствари, већ и свака помисао на услишење молитве, свако очекивање одговора, унутрашнјег виђења, кушање Божје моћи, свакојака романтичарска сањарења, свака љубопитљивост и маштање. Једноставност и простота је једнако важан услов за ову молитву као и смиреност (смерност), уздржљивост тела и душе и све што припада невидљивој борби.
Нарочито се почетник мора чувати свега што показује ма и најнеприметнију тежњу ка мистицизму. Исусова молитва је делање, практичан рад и средство помоћу кога се човек припрема да прими и користи силу – Божју благодат, која је, иако скривена, стално присутна у свакој крштеној души, како би та душа могла да донесе плодове. Молитва је та која оплођује ову силу у човековој души и то је њена једина сврха. Она је као маљ који разбија љуску, нјен је ударац тежак и болан. Стога, заборави на сваку мисао о угодности, заносу, анђеоским гласовима: ка Царству Небескоме постоји само један пут, а то је Крсни пут. Висити прикован за дрво страшно је мучење. Немој ни ти очекивати ништа друго.
Распео си своје тело приковавши га чврсто једноставним и једноличним начином живота, и строгом само-дисциплином: и твој мисаони живот и машта морају бити подвргнути једнако строгом надзору. Прикуј и нјих чврсто речима молитве, Светог Писма, Псалама и делима Светих Отаца. Не допуштај машти да лута како јој је воља. Оно што људи називају “крилима мисли” обично је само бесциљно лепршање по свету привида. Чим ти мисли нису заузете послом, окрени их опет ка молитви.
Постарај се да ти и машта и мисао буду послушни као добро издресирани пас, коме није дозвољено да јури около, лаје, претура по кантама за ђубре и ваља се у прашини. На потпуно исти начин би требало увек да дозовеш себи и своје мисли и машту, и то мораш чинити безброј пута у сваком минуту који пролази. Ако то не радиш, онда си као коњ кога јаше час један јахач, час други, каже Св. Антоније, све док, збуњен и исцрпљен, не липше.
Ако ли сувише снажно маљем удараш у орахову љуску, смрвићеш и плод. Зато ударај опрезно. Не прелази одмах на Исусову молитву. У почетку буди уздржан, а и касније, и користи и друга молитвена правила. Не буди нестрпљив и не мисли да можеш са достојном пажњом изговорити макар и једно “помилуј ме грешног.” Твоја молитвена пажња ће сигурно бити подељена и расипаће се – на крају крајева, ипак си људско биће. Једино анђели на небесима једнако гледају лице Оца небескога (Мат.18:10), а твоја земаљска плот има своје сопствене жеље. Не ишчуђавај се претерано ако у почетку потпуно заборавиш на молитву и не мислиш на њу сатима, па чак и данима. Схвати то једноставно и природно: ти си као неискусан морнар који је толико заокупљен и брине о другим стварима да је заборавио да прати ветар. Не очекуј ништа од себе. Но не очекуј ништа ни од других.
Сабраност мисли је једно, расејаност друго. Правилна молитва ће твојим мислима дати јасноћу. Човек који се моли види и примећује све око себе онако како јесте; то је могуће само кроз молитву, која на све баца продорно јасну светлост на све.
Дух делује у оном подручју чистоте које се дубоко у теби налази. Докле год постојано шириш ово подручје слободе срца, и твој духовни човек ће расти у теби.
Молитва даје унутрашњи мир, смирену опуштеност у болу, љубави, благодарности, смерности. Ако си, насупрот томе, напет и раздражљив, у добром расположењу или у дубоком очају, ако осетиш горчину или снажан порив да нешто одмах урадиш, ако доживиш стање заноса или опијеност чула, као при слушању лепе музике, ако осетиш неку врсту узвишеног задовољства, те си задовољан и собом и целим светом, знај да си на погрешном путу. Сувише си се ослањао на себе. Одмах нареди повлачење и окрени се оном самоосуђивању које је једина полазна тачка за сваку истинску молитву.
Анђео светлости увек доноси мир, мир кога демони мрака настоје по сваку цену да узмуте. На тај начин, уче нас Свети Оци, можемо увек препознати зле силе и разликовати их од добрих.
 

   

Comments are closed.