NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT PODVIŽNIKA

PUT PODVIŽNIKA

 

PUT PODVIŽNIKA
 

GLAVA DVADESETPETA
O Isusovoj molitvi
 
Egipatski pustinjak, sveti Avva Isaija, za Isusovu molitvu kaže da je ogledalo uma i svetilnik savesti. Neko je ovu molitvu uporedio sa tihim, neprestajućim glasom u kući: svaki lopov koji se prikrade takvoj kući odmah brzo beži kad čuje da je u kući neko budan. Kuća je srce, lopovi – zle pomisli. Molitva je glas onoga koji straži. Ali sada stražar više nisam ja, već Hristos.
Duhovno delanje otelotvoruje Hrista u našoj duši. Ovo podrazumeva neprestano sećanje na Gospoda: skrivamo ga duboko u sebi, u duši svojoj, u srcu, u svesti. Ja spavam, a srce je moje budno (Pjes. 5:2): ja spavam, povlačim se, ali srce je moje postojano u molitvi, to jest u večnome životu, u Carstvu Nebeskom, u Hristu. Celo moje biće je čvrsto ukorenjeno u svom Istočniku.
Sredstvo kojim se ovo postiže je molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Ponavljaj je glasno, ili u sebi, polako, sa pažnjom, iz srca oslobođenog, što je moguće više, od svega neprimerenog. A neprimereno je ne samo svako zanimanje za svetske stvari, već i svaka pomisao na uslišenje molitve, svako očekivanje odgovora, unutrašnjeg viđenja, kušanje Božje moći, svakojaka romantičarska sanjarenja, svaka ljubopitljivost i maštanje. Jednostavnost i prostota je jednako važan uslov za ovu molitvu kao i smirenost (smernost), uzdržljivost tela i duše i sve što pripada nevidljivoj borbi.
Naročito se početnik mora čuvati svega što pokazuje ma i najneprimetniju težnju ka misticizmu. Isusova molitva je delanje, praktičan rad i sredstvo pomoću koga se čovek priprema da primi i koristi silu – Božju blagodat, koja je, iako skrivena, stalno prisutna u svakoj krštenoj duši, kako bi ta duša mogla da donese plodove. Molitva je ta koja oplođuje ovu silu u čovekovoj duši i to je njena jedina svrha. Ona je kao malj koji razbija ljusku, njen je udarac težak i bolan. Stoga, zaboravi na svaku misao o ugodnosti, zanosu, anđeoskim glasovima: ka Carstvu Nebeskome postoji samo jedan put, a to je Krsni put. Visiti prikovan za drvo strašno je mučenje. Nemoj ni ti očekivati ništa drugo.
Raspeo si svoje telo prikovavši ga čvrsto jednostavnim i jednoličnim načinom života, i strogom samo-disciplinom: i tvoj misaoni život i mašta moraju biti podvrgnuti jednako strogom nadzoru. Prikuj i njih čvrsto rečima molitve, Svetog Pisma, Psalama i delima Svetih Otaca. Ne dopuštaj mašti da luta kako joj je volja. Ono što ljudi nazivaju „krilima misli“ obično je samo besciljno lepršanje po svetu privida. Čim ti misli nisu zauzete poslom, okreni ih opet ka molitvi.
Postaraj se da ti i mašta i misao budu poslušni kao dobro izdresirani pas, kome nije dozvoljeno da juri okolo, laje, pretura po kantama za đubre i valja se u prašini. Na potpuno isti način bi trebalo uvek da dozoveš sebi i svoje misli i maštu, i to moraš činiti bezbroj puta u svakom minutu koji prolazi. Ako to ne radiš, onda si kao konj koga jaše čas jedan jahač, čas drugi, kaže Sv. Antonije, sve dok, zbunjen i iscrpljen, ne lipše.
Ako li suviše snažno maljem udaraš u orahovu ljusku, smrvićeš i plod. Zato udaraj oprezno. Ne prelazi odmah na Isusovu molitvu. U početku budi uzdržan, a i kasnije, i koristi i druga molitvena pravila. Ne budi nestrpljiv i ne misli da možeš sa dostojnom pažnjom izgovoriti makar i jedno „pomiluj me grešnog.“ Tvoja molitvena pažnja će sigurno biti podeljena i rasipaće se – na kraju krajeva, ipak si ljudsko biće. Jedino anđeli na nebesima jednako gledaju lice Oca nebeskoga (Mat.18:10), a tvoja zemaljska plot ima svoje sopstvene želje. Ne iščuđavaj se preterano ako u početku potpuno zaboraviš na molitvu i ne misliš na nju satima, pa čak i danima. Shvati to jednostavno i prirodno: ti si kao neiskusan mornar koji je toliko zaokupljen i brine o drugim stvarima da je zaboravio da prati vetar. Ne očekuj ništa od sebe. No ne očekuj ništa ni od drugih.
Sabranost misli je jedno, rasejanost drugo. Pravilna molitva će tvojim mislima dati jasnoću. Čovek koji se moli vidi i primećuje sve oko sebe onako kako jeste; to je moguće samo kroz molitvu, koja na sve baca prodorno jasnu svetlost na sve.
Duh deluje u onom području čistote koje se duboko u tebi nalazi. Dokle god postojano širiš ovo područje slobode srca, i tvoj duhovni čovek će rasti u tebi.
Molitva daje unutrašnji mir, smirenu opuštenost u bolu, ljubavi, blagodarnosti, smernosti. Ako si, nasuprot tome, napet i razdražljiv, u dobrom raspoloženju ili u dubokom očaju, ako osetiš gorčinu ili snažan poriv da nešto odmah uradiš, ako doživiš stanje zanosa ili opijenost čula, kao pri slušanju lepe muzike, ako osetiš neku vrstu uzvišenog zadovoljstva, te si zadovoljan i sobom i celim svetom, znaj da si na pogrešnom putu. Suviše si se oslanjao na sebe. Odmah naredi povlačenje i okreni se onom samoosuđivanju koje je jedina polazna tačka za svaku istinsku molitvu.
Anđeo svetlosti uvek donosi mir, mir koga demoni mraka nastoje po svaku cenu da uzmute. Na taj način, uče nas Sveti Oci, možemo uvek prepoznati zle sile i razlikovati ih od dobrih.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *