NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT PODVIŽNIKA

PUT PODVIŽNIKA

 

PUT PODVIŽNIKA
 

GLAVA DVADESET ČETVRTA
O jednom tumačenju priče o Zakheju
 
Kao Zakhej, i ti si se sada popeo na drvo da bi video Gospoda (Lk. 19). Nisi to učinio ni snagom svojih misli, niti na neki mistični, umni način. Ljudsko si biće i imaš telo: kao Zakhej, koristio si snagu svojih udova i plod koji je zemlja dala da bi se izdigao iznad tla. Ako si to učinio sa razumevanjem i smirenim rasuđivanjem, svestan težine svoga tela, no bez straha, mudro, ne gledajući na stranu, imao si tu blagodat da, iznad glava gomile ljudi, to jest, iznad tvojih ovosvetskih želja, na trenutak ugledaš Njega koga si tražio.
Primetio si, sada pošto si stekao jasniju spoznaju o sopstvenoj grešnosti, da te više ne privlače zabave i društveni život; dato ti je da na trenutak vidiš svoga unutrašnjeg čoveka, onakvog kakav on uistinu jeste. Možda ti se čini da je do sada tvoje srce ličilo na čun – orahovu ljuskicu koju su vodene struje nosile tamo-amo, bez cilja, bez kormilara; a da sada, na svu sreću, tvoj put ima i cilja i smisla. No ne zaboravljaj nikada da si ti i dalje ista ta orahova ljuskica na otvorenom moru; ako si pravilno plovio, sada si tek u mogućnosti da vidiš koliko je zaista slabašan i mali tvoj čun.
Ako samo pokažemo dobru nameru, sam Gospod će nam biti putevoditelj, kaže Vladika Teofilakt Ohridski. Hristos govori Zakheju: siđi brzo (dakle, unizi se), jer mi danas valja biti u domu tvome (Lk. 19:5). Dom se ovde može shvatiti kao srce čovekovo. Zaista, veli Gospod, popeo si se na drvo i pobedio jedan deo svojih ovosvetskih prohteva, jer si želeo da Me vidiš, tj. poželeo si da Me osetiš kad prolazim tvojim srcem. Ali sada pohitaj da se uniziš, da se smiriš, kako ne bi i dalje sedeo na drvetu misleći da si bolji od drugih, jer u srcima ništih Ja obitavam. I siđe brzo, i primi ga radujući se (Lk.19:6).
Zakhej, prvi među carinicima, primi tada Hrista, i odmah razdade sva svoja blaga. Polovinu svojih dobara dade siromasima, a drugu polovinu potroši da bi četvorostruko vratio onima koje je oštetio. Jer, i ovo je sin Avraamov (Lk. 9:9), i on je čuo glas Gospoda svoga i otišao iz svoje zemlje i od roda svojega i iz doma oca svojega (1 Moj.12:1), u kome su vladale strasti i samoljublje.
Zakhej je znao da se srce koje prima Hrista mora isprazniti od svega ostalog: da ono mora žrtvovati sva ona blaga na nezakonit način stečena – pohotu tjelesnu i pohotu očiju i nadmenost življenja (1 Jov.2:16). Shvatio je da je onaj koji je na zemlji bogat – siromah na nebu, jer biti materijalno bogat isto je što i biti duhovno siromašan, po rečima Sv. Jovana Zlatoustog.
Koliko je nemoguće sjediniti bolest i zdravlje, toliko je nemoguće pomiriti ljubav i bogatstvo, veli Sv. Isak Sirin; jer onaj koji ljubi bližnjeg svog, bezuslovno poklanja sva svoja blaga: takva je priroda ljubavi. A bez ljubavi nema ulaska u Carstvo Nebesko. Ovo je shvatio i Zakhej.
Što manje imaš, to ti je život jednostavniji. Sav suvišak je izbačen, srce se skuplja oko svoga središta i malo-pomalo pokušava da uđe u sopstvenu srž, u kojoj se nalazi lestvica koja vodi ka nebu.
Tada i molitva postaje jednostavnija. Molitve se okupljaju u samoj sredini srca i prodiru kroz nju. Tamo, u dubinama srca, ostaje jedina molitva, jedina prozba koja je potrebna: prozba za milost.
Jer šta drugo može grešnik, i to prvi među njima (1 Tim.1:15) želeti, osim da se Gospod smiluje na njega? Ima li on išta svoga što bi mogao dati? Ima li on sopstvene snage, sopstvene volje, bilo šta svoje? Može li išta sam preduzeti? Zna li išta? Postoji li išta što bi on, koji ništa ne poseduje, mogao da nazove svojim?
Takav grešnik ništa ne poseduje, osim greha, a greh je ništavilo, ono što ne postoji. Greh je praznina, mrak, neposedovanje. Tamo prebiva grešnik, u tom ništavilu.
Tako grešnik vidi sebe, i što manje poseduje, bogatiji je: ispražnjena odaja koja se nalazi duboko u njemu nije više krcata stvarima propadljivim, već je ispunjena punotom, svetlošću i potvrdom večnog života – ljubavlju i milošću. U domu njegovom sada kao gost obitava Gospod.
Ali kako može ovaj grešnik ikada da zasluži da ga poseti Gospod? Kako može uopšte i da zamisli da će Gospod pogledati na njega u tom mraku u kome se nalazi? Ma koliko pokušavao da se očisti, ma koliko velika bila njegova borba i trud, ma koliko sledio Jevanđeljske zapovesti i držao postove, bdeo i stražio, odricao se svega Gospoda radi, grešnik vidi sebe kako opet iznova zapada u neraspoloženje i svadljivost, lenost i nedostatak ljubavi, neblagodarost i nestrpljivost, i svakojaki drugi porok i greh koji se zamisliti može. Kako uopšte može, onda, da očekuje da će Gospod ući u takvu odaju?
Zato se moli: Gospode, pomiluj. Smiluj se ne mene, grešnog. Jer, zaista sam pokušavao da činim što sam bio dužan činiti: orao sam zemlju svoga srca, čuvao sam stado koje tamo napasa (Lk. 17:7-10), no ja sam samo ubogi sluga Tvoj i bez Tebe ne mogu činiti ništa. Stoga, smiluj se na mene i ispuni me blagodaću Tvojom.
Vera raste uz trud i rad (Lk.17:5), a s molitvom čovek dobija snagu za taj trud. Stoga su molitva i rad čvrsto povezani, sve dok se jednog dana ne sliju i ne postanu jedno. Tada će rad postati molitva, a molitva rad. To je ono što svetitelji nazivaju molitvom srca, duhovnim delanjem, Isusovom molitvom.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *