NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT PODVIŽNIKA

PUT PODVIŽNIKA

 

PUT PODVIŽNIKA
 

GLAVA ČETRNAESTA
O smirenosti i straženju
 
Onaj ko se podvizava unutrašnjom borbom, u svakom trenutku treba da poseduje četiri stvari: smirenost, krajnju pažnju, suprotstavljanje (pomislima) i molitvu. Radi se o savlađivanju, s Božjom pomoću, „mislenih crnaca“, o izbacivanju istih kroz kapiju srca i slamanju onih koji bi da razbiju djecu tvoju o kamen (Ps.137:9).
Smirenost je neophodna, jer gord čovek zauvek ostaje izopšten iz zajednice sa Bogom. Pažnja je potrebna kako bi se odmah zapazio neprijatelj, kao i da bi se srce čuvalo od poroka. Volja za suprotstavljanjem se mora uspostaviti istog trenutka kada se prepozna lukavi neprijatelj. A pošto bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15:5), polje na kome se ova borba odvija jeste molitva.
Evo malog primera koji ti može pomoći da sve ovo razumeš:
Pažnja ti omogućava da otkriješ neprijatelja koji se prikrada vratima tvoga srca. To može biti, na primer, iskušenje da o svome bližnjem pomisliš nešto ružno. Volja za suprotstavljanjem se istog trena budi u tebi i ti odbacuješ zlu pomisao, ali već sledećeg trenutka iskušenje ti se vraća u obliku samozadovoljne misli: baš sam to dobro uradio! I ono što je izgledalo kao tvoja pobeda postaje sramni poraz. Nedostajala ti je, dakle, smirenost.
No, ako predaš borbu Gospodu tvome, težnja ka samouzdizanju će te napustiti i postaćeš slobodan. Isto tako, uskoro ćeš uvideti da nema moćnijeg oružja od Imena Gospodnjeg.
Ovaj primer ti pokazuje da se ova borba mora voditi bez predaha. Zle misli nadiru kao bujica i moraju se što pre zauzdati. Sve su to ognjene strijele nečastivoga o kojima govori apostol (Efes. 6:16), koje neprestano lete ka tebi.. Zato jednako neprestan mora biti i naš vapaj Gospodu. Naša borba nije borba protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Efes. 6:12).
Napad pomisli predstavlja početak greha, uče nas svetitelji. Za napadom sledi razgovor, ili prisajedinjenje, kada se dublje upuštamo u ono iz čega se iskušenje sastoji. Treći korak je slaganje, a četvrti – počinjeni greh. Ove četiri etape mogu da se dogode jedna za drugom velikom brzinom, ali isto tako mogu da se odvijaju sporo, tako da se među njima može uočiti granica. Napad (pomisao) kuca na vrata kao putujući trgovac. Ako ga pustimo u kuću, on započinje svoju priču o robi koju prodaje, i teško ga je otarasiti se, čak i ako uvidimo da mu roba nije kvalitetna. Tada sledi naš pristanak na njegovu ponudu, i na kraju dolazi do kupovine, često i protiv naše volje. Dozvolili smo da nas zavede ono što je poslato od nečastivoga.
O napadima, prorok David kaže: jutrom zatirem sve bezbožnike po zemlji (Ps.100:8), jer ne živi u domu mojem koji radi lukavo (100:7). A o pristajanju na sablazan, Mojsije veli: nemoj hvatati vjere s njima ni s bogovima njihovijem (2Moj.23:32). I prvi stih prvog Psalma govori o istoj stvari: Blago čovjeku koji ne ide na vijeće bezbožničko…. Stoga je od najveće važnosti sa neprijateljima razgovarati na vratima (Psalam 126:5).
No kada se na vratima nalazi ogromna rulja i kada znamo da se sam satana pretvara u anđela svjetlosti (2 Kor. 11:14), sveti Oci nas savetuju da čuvamo svoje srce u čistoti od svih poriva, osećanja i maštanja bilo kakve vrste. Čovek sam ne može razlikovati zle od dobrih poriva, to može samo Bog. Zato mi sa punim poverenjem taj posao prepuštamo Njemu, znajući da ako Gospod neće čuvati grada, uzalud ne spava stražar (Ps. 126:1).
Ipak, na tebi je da se čuvaš da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvome (5 Moj.15:9) i da paziš da ti srce ne postane tržnica na kojoj se sve i svašta okuplja u neprestanom metežu, sve dok potpuno ne izgubiš kontrolu nad onim što se događa. Na takvom mestu lopovi i razbojnici drže glavnu reč, a nikada anđeo mira koji ti je potreban. Mir, a sa njime i sam Gospod mira, beži sa takvog mesta.
Zato nam On govori preko Svog apostola: očistite ruke, grješnici, popravite srca vaša, dvodušni (Jakovlj. 4:8); a i Sam nas uči: pazite, bdite i molite se (Mk. 13.33). Jer ako On dođe i nađe da su srca naša nečista i omamljena teškim snom, reći će nam: ne poznajem vas (Mat. 25.12). Čas je uvek tu, ako ne ovog trenutka, onda sledećeg, ako ne sledećeg, onda ovog. Jer kao i Carstvo Božje, i sudnji čas se nalazi uvek prisutan u našim srcima.
Stoga, ako stražar ne bdi, neće ni Gospod bdeti, a ako Gospod neće čuvati grada, uzalud ne spava stražar. Stražimo, dakle, na vratima srca, ne prestajući nikada da dozivamo Gospoda u pomoć.
Nikada ne usmeravaj svoj pogled ka neprijatelju. Nikada ne stupaj u razgovor sa onim kome se nikako ne možeš suprotstaviti. Zahvaljujući hiljadama godina starom iskustvu, neprijatelj poznaje sve zamke kojima te može onesposobiti u trenutku. Stoj na sred livade tvoga srca i drži svoj pogled uperen ka visinama, tada je srce zaštićeno sa sviju strana u isto vreme. Tada sam Gospod šalje anđele Svoje da čuvaju srce istovremeno s desna i s leva, spreda i odstraga.
Ovo znači: ako te spopadne iskušenje, ne smeš ga posmatrati kao nešto o čemu treba razmišljati, premišljati i odmeravati razloge za i protiv. Ako tako budeš činio, prljaš srce i gubiš vreme, a to je već pobeda za neprijatelja. Umesto toga, bez najmanjeg oklevanja, okreni se Gospodu i reci: Gospode, smiluj se meni grešnom. Što brže skreneš svoje misli od iskušenja, to brže stiže pomoć.
Nikada ne budi siguran u sebe. Nikada ne donosi odluke, pomišljajući na ovaj ili sličan način: „mogu ja to, biće sve u redu.“ Nemoj nikada imati poverenja u sopstvenu moć i snagu da se odupreš bilo malim, bilo velikim iskušenjima. Naprotiv, ovako razmišljaj: „sigurno ću pasti, čim me iskušenje napadne.“ Samouverenost je opasan saveznik. Što manje snage pripisuješ sebi, to čvršće stojiš. Priznaj svoju slabost, svoju potpunu nemoć da se odupreš i najsitnijem mamcu đavoljem. Tada ćeš, na svoje zaprepašćenje, otkriti da on nema nikakvu vlast nad tobom. Jer ako si prihvatio Gospoda za pribežište, zlo te neće zadesiti (Ps. 90). Jedino zlo koje Hrišćanina može zadesiti je greh.
Ako osetiš grižu savesti što si kasnije ipak pao, ako si pun samopregora, žalostiš se i obećavaš sebi da to „nikad više nećeš učiniti“, to je siguran znak da si na pogrešnom putu: ranjeno ti je samopouzdanje.
Onaj koji se ne uzda u sebe sa blagodarnim čuđenjem će se zapitati kako to da nije još niže pao, zahvaljuje Bogu što mu je poslao pomoć na vreme, jer bi inače i dalje ležao na zemlji. Takav čovek se brzo podiže i započinje molitvu trikratnim Slava Tebi Bože.
Kada se spotakne, razmaženo dete nastavlja da dugo leži na zemlji i jadikuje. Ono zahteva pažnju, saosećanje i traži da ga svi maze kao naknadu za bol. Kada padneš, ma koliko te bolelo, ne pokazuj to i ne jadikuj, kao nevaljalo dete. Ustani i ponovo se prihvati borbe. Onaj koji se bori biva i ranjen. Samo anđeli nikada ne padaju.
No, moli se Bogu da ti oprosti i da ti ne dopusti da ponovo budeš nepažljiv.
Nemoj slediti primer Adamov i pripisivati krivicu ženi, đavolu niti bilo kojoj prilici spolja. Razlog tvome padu leži u tebi: kada je Gospodar doma bio odsutan, pustio si lopove i razbojnike da uđu u kuću i da je opustoše kako im je volja. Moli Boga da se to ne dogodi ponovo.
Jedom su pitali nekog monaha: šta radite tamo u manastiru? Monah je odgovorio: padamo i dižemo se, padamo i dižemo se i opet padamo i opet se dižemo.
Jer ne prođe ni nekoliko minuta života, a da čovek barem jednom ne padne. Moli se, zato, Bogu da se smiluje na sve nas.
Moli se za oproštaj i za blagodat Božju, moli se za milost kao što se moli zločinac osuđen na smrt i pamti da smo jedino blagodaću spaseni (Efes. 2:5). U slobodi i blagodati ti nemaš nikakvog udela. Razmišljaj o sebi kao o odbeglom robu koji kleči pred svojim gospodarom i moli da bude pomilovan. Neka takva bude tvoja molitva, ako hoćeš da poslušaš Sv. Isaka Sirina i da u sebi zbaciš breme greha, da bi pronašao stazu koja vodi uzbrdo i koja ti omogućava penjanje ka visinama.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *