ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДЕСЕТА
О гресима других и о твојим сопственим
 
Сада када си постао свестан сопствене беде, своје недовољности и зла у себи, као Цариник призиваш Господа (Лк.18:13): Господе, милостив буди мени грешноме. И додајеш: гле, много сам гори и од цариника, јер не могу да одолим, а да са презиром не погледам на фарисеја, гордим се у срцу и у себи говорим: “Хвала Ти што нисам као он!”
Ипак, по речима светитеља, сада када си спознао таму која ти обавија срце и слабост тела, у теби слаби жеља да над ближњим својим изричеш суд. Из дубине сопственога мрака спознајеш небеску светлост која у свему створеноме јасно сија: не можеш уочавати грехе код других док су твоји сопствени греси толико велики. Јер тек приликом ревносног стремљења ка савршенству ти си први пут у стању да спознаш своје несавршенство. И тек када спознаш своје несавршенство, можеш да почнеш да се усавршаваш. Савршенство, дакле, произилази из слабости.
Сада ти је дато оно што Св. Исак Сирин вели да је обећано онима који осуђују себе, а непријатељ твој бежи брзином којом се ти приближујеш.
О каквом непријатељу овде говори свети Отац? Наравно, о истом оном који је једном давно узео обличје змије и који од тада вазда у нама побуђује незадовољство, нестрпљивост, непромишљеност, гнев, завист, страх, тескобу, многобрижје, мржњу, малодушност, потиштеност, лењост, тугу, сумњу, а нарочито оне особине које нам загорчавају сам живот, а чије се коренје налази у самољубљу и самосажаљењу.
Ко је тај који ће од другога захтевати послушност, ако схвата да сам нема послушности према Господу? Има ли такав човек разлога да се смућује, да постане острашћен и нестрпљив, ако се ствари не онако како би он желео? Такав човек је вежбањем научио себе да ништа ни не жели, а ако неко нема жеља, онда се све, заправо, и одвија према његовим жељама, објашњава нам Авва Доротеј. Његова се воља подудара са Божјом, и шта год буде искао, даће му се (Мк. 11:24).
Да ли се уопште може завидети човеку који не уздиже себе, већ напротив, види своје стање и налази да је сваки други човек далеко више достојан славе и почасти него што је он? Да ли су страх, тескоба и многобрижје могући за онога који, као разбојник на Крсту зна да, шта год му се догодило, он само прима по својим делима као што је заслужио (Лк.23:41)? Леност напушта таквог човека, јер је он непрестано разобличава у себи. Потиштеност не налази места у њему, јер како се може бацити на земљу оно што већ лежи на земљи? Мржња је у таквог човека уперена искључиво према злу у сопственом животу које га спречава да види Господа, он мрзи на сопствени живот (Лк.14:26). Али тада је сасвим јасно: такав човек је већ испитао и видео како је благ Господ (Пс. 33:8); Господ је тај који га држи и подупире. Љубав таквога човека стално расте у ширину, а са њоме расте и његова вера.
Такав човек је у миру сам са собом и, како каже Св. Исак Сирин, са њиме су у миру и небо и земља. Он сакупља плодове смирења. Али, ово се догађа само на тесном путу на коме их је мало оних који га налазе (Мат.7:14).