NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PUT NEBA – ŽIVOT I PODVIZI – POUKE I RAZGOVORI

PUT NEBA – ŽIVOT I PODVIZI – POUKE I RAZGOVORI

p> 

LITURGIJSKI PUT ČOVEKA
 

Razgovor šesti
 

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRIČEŠĆU[1]
 
Ustanovljenje Svete evharistijePričešćivanje u prvim vekovimaUvođenje kašičice pri pričešćivanjuSvakodnevno pričešćivanje • Apostolski i saborski kanoni o pričešćivanju, duhovnom pričešćivanju, priprema za pričešćivanjeDeveti apostolski kanon • Pričešćivanje u nedeljni danRetko pričešćivanje.

Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede

 i od čaše neka pije.Jer koji nedostojno jede i pije,

 sud sebi jede i pije,ne razlikujući Tela Gospodnjega

(1 Kor 11, 28).

 
Starešina: Kakvim to još poslovima dolaziš k meni, brate Jovane?
Brat: Molim Vas da mi oprostite, prepodobni oče, što se opet usuđujem doći i oduzimati Vam vremena, jer znam da imate dosta posla i briga. Setio sam se, međutim, da ste mi prošlog puta rekli da dođem k Vama, prepodobni, kad god budem imao kakvu potrebu ili nedoumicu; i zbog toga sam došao.
Starešina: Ne boj se uznemiravanja, brate Jovane; ima duže vreme da sam te očekivao, i sada, videći te da dolaziš, obradovao sam se. Tako da sa zadovoljstvom očekujem da čujem šta ćeš mi kazati.
Brat: Ovoga puta, prepodobni oče, hteo bih da Vas pitam više stvari u vezi sa Svetim pričešćem.
Starešina: I šta bi, otprilike, hteo da znaš, brate, u vezi sa ovom Svetom i božanskom tajnom?
Brat: U prvom redu, prepodobni oče, hteo bih da znam kako je nastala ta Sveta i božanska tajna.
Starešina: Brate Jovane, Spasitelj naš Isus Hristos, hoteći da ustanovi tu Svetu i božansku Tajnu, prethodno je pripremio umove ljudi Svojim Svetim učenjem, da bi je oni mogli pojmiti i primiti.
S tim ciljem Spasitelj naš Isus Hristos je na čudesni način nasitio mnoštvo naroda, i potom im je održao besedu o Nebeskom hlebu, pokazujući jasno veliku potrebu koju imaju ljudi da se pričešćuju Njegovim Telom i Krvlju, da bi mogli zadobiti život večni. I rekao im je:
Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće nikad ožedneti… Zaista, zaista vam kažem: Koji veruje u mene ima život večni. Ja sam hleb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre.
Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta… Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće. Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva, i ja u njemu (Jn 6,35-56).
Eto, brate Jovane, to su reči Gospoda našeg Isusa Hrista, kojima je On blagovoleo da objavi ljudima ustanovljenje Svete tajne pričešća. Tim jasnim rečima On nam je otkrio da je Hleb Života, koji je sišao s neba, da je Njegovo telo istinsko jelo i Njegova krv istinsko piće, da ko jede Njegovo telo ima život večni i da će ga On vaskrsnuti u poslednji dan.
Naš Spasitelj je otkrio ljudima ove velike tajne, da bi oni mogli shvatiti koliko je velika ta tajna kojom se čovek sjedinjuje s Bogom i Bog se sjedinjuje s čovekom.
Brat: Molio bih Vas, prepodobni oče, da mi kažete kako je ustanovljena ova sveta i božanska Tajna.
Starešina: Ovu svetu Tajnu, brate Jovane, ustanovio je Spasitelj naš na Tajnoj večeri, dan pre judejske Pashe i pre svojih Svetih stradanja. O tom ustanovljenju sinoptički jevanđelisti govore ovako:
I kad jeđahu, uze Isus hleb u blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje. I uze čašu u zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 26-28; Mk 14, 22-24; Lk 22,17-20).
A Sveti apostol Pavle kazuje Korinćanima:
Ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: Ovo je telo moje, koje se za vas lomi; isto tako i čašu, po večeri, govoreći; Ova je čaša Novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe (1. Kor 11, 23-26).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, i božanski Jevanđelisti, i veliki apostol Pavle, pokazali su da je Sveta evharistija bila ustanovljena za svagda, da bi se vršila u spomen Gospoda našeg Isusa Hrista i za oproštaj grehova, do Njegovog Drugog dolaska.
To ustanovljenje je tako jasno i precizno, da su i protestanti, koji su odbacili skoro sve tajne, bili prinuđeni da priznaju Svetu Evharistiju kao Tajnu koju je ustanovio sam Gospod Isus Hristos.
Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oče, kako je, po ustanovljenju, vršena ova Sveta tajna u Hristovoj Crkvi.
Starešina: Način kako je Spasitelj naš Isus Hristos praznovao Pashu potvrđuje dogmatsku osnovu vaseljenske pravoslavne prakse da se na božanskoj Liturgiji služi sa kvasnim hlebom, ne sa beskvasnim, kao što čine rimokatolici.
Brat: Prepodobni oče, ja sam čuo da rimokatolici tvrde da je Spasitelj naš Isus Hristos na Tajnoj večeri praznovao judejsku Pashu, pa je dakle upotrebio beskvasni, a ne kvasni hleb.
Starešina: Nije istina, brate Jovane; Spasitelj naš Gospod Isus Hristos na Večeri nije praznovao judejsku Pashu, jer još ne beše vreme za to, nego je on držao posebnu Pashu, na kojoj je jeo kvasni hleb, a ne beskvasni.
Rimokatolici potkrepljuju svoje mišljenje i praksu sinoptičkim jevanđeljima, po kojima bi izgledalo da je Spasitelj, na Tajnoj večeri, praznovao judejsku Pashu.
Međutim, jevanđelist Jovan precizno kazuje da je Isus Hristos bio osuđen i raspet pre judejske Pashe. Protivurečnost između sinoptičara i Jovana je samo prividna, i ona nestaje pri pažljivom praćenju (Izlazak 12, 5; Levitska 22, 5; Brojevi 9, 1; Ponovljeni zakoni 16, 1); praznovanje Pashe, to jest klanje pashalnoga jagnjeta, obavljano je dana 14. nisana uveče, i trajalo je 7 dana, to jest do 21. nisana.
Jevanđelisti sinoptičari (Mt 26,17-19; Mk 14,12-26; Lk 22,7-13) broje sve u svemu osam dana beskvasnih hlebova, računajući među tima i dan 14. nisana, u koji se, uveče, praznovala Pasha.
Dakle, jevanđelisti sinoptičari stavljaju Pashu u prvi dan beskvasnih hlebova. Po njima, dan 14. nisana, budući dan beskvasnih hlebova (a, po judejskom običaju, počinjući od večeri prethodnoga dana, to jest od večeri 13. nisana), znači da Pasha koja se praznovala dana 14. nisana uveče ne beše početak dana beskvasnih hlebova, nego se nalazila u njihovom toku.
Tako prvi dan beskvasnih hlebova, u koji je, kako vele jevanđelisti sinoptičari, bila Tajna večera i uspostavljanje Evharistije, ne beše dan Pashe, nego pred Pashom, a upravo to pokazuje Sv. jevanđelist Jovan, kada postavlja Tajnu večeru na dan pre Pashe (Jn 13,1).
Znači, Spasitelj nije praznovao judejsku Pashu i nije jeo beskvasni hleb na Večeri. Eto, kazivanje jevanđelista sinoptičara u svemu je skladno sa kazivanjem jevanđeliste Jovana, koji jasno kazuje da je Isus drugoga dana pošto bi uhvaćen, rano jutrom doveden k Pilatu, a Judejci nisu ušli u sudnicu, koja beše pagansko mesto, da se ne bi oskrnavili, jer je trebalo da jedu pashu (Jn 13,28).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, dan nakon Tajne večere Judejci još ne behu jeli Pashu, dakle ne beše stigao praznik na kojem se jedu beskvasni hlebovi.
Isto nam Svetitelj i jevanđelist Jovan kaže da suđenje Isusovo beše (u) petak uoči Pashe, oko šestoga časa (u podne) (up. sa Jn 19,14).
Dakle, prividna protivrečnost između sinoptičara i jevanđelista Jovana proishodi iz nepažnje, jer prvi govore o danima beskvasnih hlebova, a Jovan govori o Pashi, čiji se početak ne poklapa sa početkom dana beskvasnih hlebova.
Uostalom, da je Spasitelj na Tajnoj večeri praznovao judejsku Pashu, ta trpeza bi trebalo da se naziva Pashom, a ne Večerom, na kojoj se jeo kvasni hleb, a ne beskvasni (Jn 13,28).
Brat: Prepodobni oče, a kako se vršila ova tajna nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo i u vreme Svetih apostola?
Starešina: Brate Jovane, nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo, Njegovi Sveti i božanski učenici i apostoli sledili su neizmenjenu praksu božanske Evharistije, prema Svetom Predanju koje behu nasledili od svoga učitelja Isusa Hrista, upotrebljavajući u toj Svetoj tajni hleb i vino, a ne beskvasni hleb!
To se jasno vidi iz knjige Dela apostolskih, gde čitamo ovako: I behu postojani u nauci apostolskoj, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2,42). I malo dalje se veli: Svaki dan behu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca (Dap 2,46).
Isto tako i veliki apostol Pavle, kada govori Korinćanima o pričešćivanju, naziva evharistijski hleb ARTOSOM – kvasnim hlebom, a ne beskvasnim (1. Kor 9,16).
I iz starih istorija saznajemo da je u prvobitnoj Crkvi za vršenje Svete Evharistije upotrebljavan kvasni hleb, koji su hrišćani donosili u crkvu kao prinos, i koji beše obični hleb u njihovim kućama, to jest pšenični kvasni hleb, a ne beskvasni.
Znaj i ovo, brate Jovane: da Sveta Evharistija ima dvojako svojstvo: svojstvo Tajne i svojstvo Žrtve.
Iz tog razloga je uvek stojala u vezi sa Svetom liturgijom. A ako hoćeš da znaš opširnije kako se u vreme Svetih apostola zbivahu stvari vezane za službu svete Liturgije i za evharistijsku Žrtvu, kao i za praksu pričešćivanja hrišćana Svetim i Prečistim Hristovim tajnama, slušaj ovo što sledi.
Kada se hrišćani okupljahu u svojim domovima na molitvu, da bi vršili Svetu liturgiju, najpre su uznosili molitve, a to behu himne i psalmi, zatim se čitaše iz Starog Zaveta, a potom iz Poslanica Svetih apostola, i iz Jevanđelja, kao što o tome jasno kazuje istoričar Jevsevije. Nakon Jevanđelja čitala se molitva za sve ljude, za careve, za one koji su u vlasti, da prožive svoj tihi i spokojni život u svakoj pobožnosti i čistoti (1. Tim 2,2-3), zatim se obavljao celiv mira, simvol bratstva (Rim 16, 16), zatim se donošahu darovi prinosa (1. Kor 10, 22), koji se sastojahu od hleba, vina, voća i drugih zemljinih plodova. Na to se dodavala propoved, kao što vidimo kod Svetog apostola Pavla, koji je, budući u Troadi, gde behu sabrani učenici da lome hleb, produžio propoved do ponoći (Dap 20, 7).
Nakon svega toga dolazio je na red najznačajniji čin, to jest vršenje evharistijske Žrtve, koja je u Svetom Pismu nazvana Lomljenjem hleba (Dap 2, 42).
To se tvorilo po ugledu na Spasitelja: izgovarala se molitva blagodarnosti, na koju je narod odgovarao: Amin (1. Kor 10,16).
Sledilo je pominjanje živih i mrtvih (Jev 13, 7), izgovarana je Molitva Gospodnja i zatim se obavljalo pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista; i nakon blagodarenja i završne molitve otpuštan je narod da u miru ide svojim kućama (Dap 2, 42).
Eto, dakle, brate Jovane, kako se vršila služba Svete liturgije i pričešćivanje Prečistim Hristovim tajnama nakon Vaznesenja Gospoda na nebo, to jest u vreme Svetih apostola (Liturgijsko blago, tom III, str. 61-62).
Brat: Ali, prepodobni oče, gde su se vršile sve te službe, jer ne verujem da je tada bilo tako velikih crkava kao u naše dane?
Starešina: Istina je, brate Jovane, da u prvobitnoj Crkvi ne beše tako velikih hramova kao u naše dane, jer ne beše vremena da se izgrade hramovi, jer Crkva beše progonjena i neutvrđena; nego su se u to vreme božanska služba Svete liturgije i druge religijske službe vršile po kućama pobožnijih hrišćana. U to nas uveravaju Sveta Jevanđelja i Dela apostolska. Tako iz Svetog Jevanđelja po Jovanu saznajemo da se Apostoli okupljahu na molitvu i seđahu sa zaključanim vratima zbog straha od Judejaca (Jn 20, 19), i da jedna od hrišćanskih kuća u kojoj se Apostoli okupljahu radi lomljenja hleba beše kuća Marije, majke Svetog apostola i jevanđelista Marka (Dap 12,12). Isto tako beše i kuća Simona Kožara iz grada Jope (današnje Jafe) na obali Sredozemnog mora, gde se veliki apostol Petar skrivaše zbog straha od Judejaca (Dap 10,6). Takve su se kuće nalazile van Palestine po mnogim gradovima: U Filipima beše kuća trgovkinje Lidije, koju je veroučio veliki apostol Pavle (Dap 16,14); u Solunu beše kuća Justova, koju Judejci umalo nisu srušili zbog mržnje (Dap 18, 17); u Efesu – kuća Akile i Priskile (1. Kor 16,19); u Laodikiji kuća Nimfanova (Kol 4,15).
U tim, i u drugim sličnim kućama, vršila se u ono vreme Sveta liturgija i lomljenje hleba, na oltaru koji ne beše drugo što, do obični sto (Liturgijsko blago, tom II, str. 58).
I veliki apostol Pavle nam dosta jasno pokazuje da su se u njegovo vreme crkve hrišćana nalazile u njihovim kućama, u kućama dobrih hrišćana: Pozdravljaju vas – veli – crkve azijske. Pozdravljaju vas mnogo Akila i Priskila sa domaćom svojom crkvom (1. Kor 16,19). I opet: Pozdravite braću u Laodikiji, i Nimfana i domaću crkvu njegovu (Kol 4,15).
Iz do sada pokazanoga, brate Jovane, može se jasno pojmiti da je u vreme Svetih apostola i mesto okupljanja hrišćana radi savetovanja, kao i mesto molitve za službu Svete liturgije (evharistijska Žrtva ili lomljenje hleba) bilo po kućama dobrih hrišćana.
Brat: Prepodobni oče, kakva li beše pobožnost hrišćana, kada se okupljahu po tim kućama da bi slušali božansku Liturgiju, učenja Svetih apostola i radi lomljenja hleba, to jest radi Svetog pričešćivanja?
Starešina: O pobožnosti i bogobojažljivosti sa kojom se hrišćani okupljahu i pričešćivahu Prečistim tajnama Isusa Hrista – Boga, sa velikim divljenjem govori veliki učitelj sveta, božanski otac Jovan Zlatoust, ovako:
„Šta su činili Apostoli, kada su jeli Svetu večeru – Evharistiju? Zar je nisu jeli u molitvama i pesmama? Zar ne u dugotrajnom učenju i mnogoj mudrosti“ (Omilija 26,1. Kor). I Tertulijan kazuje: „Kako u vreme Svetih apostola, tako i u vreme velikih gonjenja, Sveto pričešćivanje se vršilo pre podne, sa velikom duhovnom pripremom, sa postom, sa uzdržanjem, sa trezvenošću i sa molitvama, sa svom čistotom i pobožnošću“.
Eto, ukratko, brate Jovane, kako je upražnjavana sveta Liturgija i sveto pričešćivanje u vreme Svetih apostola. Iz toga se može lako pojmiti da su, od ustanovljenja ove Svete tajne pa do naših dana, blagoverni hrišćani uvek imali veliko poštovanje prema Svetoj i božanskoj tajni Evharistije, i sa velikom duhovnom pripremom pristupali su pričešćivanju Svetim i Prečistim Hristovim tajnama.
Brat: A u vreme velikih gonjenja, prepodobni oče, kako su mogli hrišćani da vrše verske službe, i koji beše poredak Svete liturgije i praksa Svetog pričešćivanja Svetim i Prečistim Hristovim tajnama?
Starešina: Brate Jovane, još od vremena Svetih apostola i njihovih sledbenika, hrišćanska vera, darom i silom Gospoda našega Isusa Hrista, Boga i Spasitelja našeg, njenog Utemeljivača, počela je rasti i širiti se na zadivljujući način na sve strane sveta.
To je zabrinulo skvrne /nečiste/ paganske careve, idoloslužitelje pa čak i idolopoklonike, pošto su svi dobro shvatali da im ispovedanjem Isusa dolazi nestanak i gašenje njihove paganske vere. Zbog toga su svi pokrenuli veliko gonjenje protiv ispovednika Hrista Isusa.
Ta gonjenja su bila tako surova, da ni istoričari iz tih vremena, sa svom svojom veštinom zapisivanja onoga što se događalo, nisu mogli da u svemu prikažu umom nezamislive muke koje su nevini hrišćani podnosili za ispovedanje Isusa Hrista i za propovedanje istine u svetu (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 8, 9).
Siroti hrišćani i njihovi učitelji – episkopi i sveštenici – koji bi utekli od ubilačke ruke pagana, skrivahu se po pustim mestima i po tajnim hrišćanskim kućama, gde su veoma brižljivo, ali i sa mnogo pobožnosti i plamene vere, vršili svoje verske službe za lomljenje hleba, to jest božansku Liturgiju (Evharistiju).
Isto u to vreme velikoga ispitivanja i potvrđivanja svete vere hrišćani se još okupljahu po katakombama u okolini Rima. Slična svedočanstva nalazimo u spisima Lukijana Samostatskog, oko 200. godine, koji priča da je „Slučajno ušao u nepoznatu kuću, u kojoj se, našavši duge lestve, popeo u gornju sobu, urešenu pozlaćenim ukrasima, kao i Menelajova kuća koju je opisao Homer, i ovde je zatekao ljude na kolenima i bleda lica“.
A Sv. Kliment Aleksandrijski, pod kraj II veka, veli u svojim Stromatama: “ Sada se (crkvom) naziva svako mesto gde se okupljaju izabrani“ (Stromata VIII). I istoričar Jevsevije, koji je živeo u vreme velikih gonjenja, veli: „Na poljima, u usamljeništvu, u lađama, na vodi, u tamnicama i svuda beše njihova crkva“ (Crkvena istorija, gl. 7, str. 22).
Brat: Blagodarim Vam sa svom smirenošću, prepodobni oče, što ste blagoizvoleli da mi saopštite te stvari. Ali nećete li se ljutiti, ako vas pitam i druge stvari?
Starešina: Pitaj, brate Jovane!
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, jasno sam razumeo da se u vreme Svetih apostola i velikih gonjenja sveta Liturgija i Sveto pričešćivanje vršilo po kućama vernika, po katakombama, po lađama i gde god se moglo. Ali ja sam od nekoga čuo da su u vreme velikih gonjenja episkopi i sveštenici dopuštali hrišćanima da imaju Svete Tajne po svojim kućama i čak da se njima sami pričešćuju u vreme nužde! Zar nije tako bilo?
Starešina: Nije samo u vreme gonjenja bio taj običaj, brate Jovane, nego i kasnije. O tome govori i Crkvena istorija, i pojedini crkveni Oci, kao što su istoričar Tertulijan i Sv. Kiprijan, kao i Sv. Kliment Aleksandrijski. A Sv. Vasilije Veliki, u svom pismu patriciji Kesariji, govoreći o tome, veli ovako: „A ako je u vreme gonjenja kogod prinuđen da uzme Sveto pričešće svojom rukom, kada nema sveštenika ili đakona, suvišno je objašnjavati da to nije opasno, zbog činjenice da se to nalazi potvrđeno kao dugotrajni običaj, samim stanjem stvari. Jer se svi monasi, žitelji pustinje, gde nema sveštenika, čuvajući kod sebe pričešće, sami pričešćuju. A u Aleksandriji i u Egiptu, čak i svaki od vernika mirjana, najčešće ima kod sebe kod kuće Sveto pričešće i pričešćuje se sam, kada želi“. Takođe u Crkvenoj istoriji nalazimo da je Tertulijan, onima koji su postili do večeri i ne bi hteli da prekinu potpuni post, preporučivao da uzmu kući Sveto pričešće, da bi se pričestili nakon što budu prekinuli potpuni post.
I veliki Grigorije Bogoslov, u slovu na sahrani svoje sestre Gorgonije, kazuje da je ona jednom, budući bolesna i očajna, sa suzama pohitala k Svetom oltaru i, kvaseći ga njima – svojim suzama – kao noge Hristove, i pričestivši se: „Čudo! Vratila se zdrava! A ako bi joj ostajala u ruci mrvica Tela Gospodnjeg, sa suzama bi je mešala“.
A Jevsevije u svojoj Crkvenoj istoriji piše ovako: „Neki sveštenik, ne mogući da ide da pričesti jednog bolesnika (možda zbog straha od gonjenja koja behu u to vreme), poslao je noću neko dete sa Prečistim tajnama Hrista Isusa, da pričesti bolesnika. Stigavši u kuću bolesnika, dete je potopilo Svetu Evharistiju u vodu i zatim ju je dalo bolesniku“ (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 6,44).
Ali vidimo da do vremena Svetog Amvrosija, episkopa mediolanskog (god. 397), još beše običaj da hrišćani nose sa sobom Svete tajne, osobito u vreme opasnosti. To pokazuje jasno ovaj Sv. Amvrosije, kada savetuje svome bratu Satiriku, koji je trebalo da preduzme putovanje po moru, da uzme sa sobom mrvicu Svetog pričešća, da bi mu bila zaštitnica u opasnostima, govoreći ovako: „Mrvica Evharistije neka visi o tvom vratu, i spašćeš se morskoga vihora“.
Pored dosadašnjih svedočanstava dodajem i povest o čudu Svete Evharistije koju je neki hrišćanin držao kod svoje kuće. Ovu čudesnu divnu povest izlaže episkop antiohijski Teodosije episkopu selevkijskom Dionisiju, kazujući ovako: „Ovo se dogodilo Blaženom Dionisiju, episkopu ovoga grada pre mene. Bio je ovde neki trgovac, vrlo pobožan i bogat, koji je međutim bio jeretik, primajući jeretička učenja Sevirova. Taj trgovac je imao poverljivog čoveka koji je pripadao Svetoj i Sabornoj pravoslavnoj crkvi, shodno običaju te zemlje. Taj poverljivi čovek uzeo je Sveto pričešće na Sveti i Veliki četvrtak. Dogodilo se da posle Svetog Vaskrsa bude upućen u Carigrad radi poslova, a zaboravio je Sveto pričešće u ormanu, nakon što je ključ od ormana dao svom gospodaru. Jednoga dana gospodar je otvorio orman i našao Sveto pričešće u nekoj maramici. To je ožalostilo gospodara, i nije znao šta da s njim uradi, jer ono beše iz Saborne crkve, a on beše jeretik od Sevirovih. Tada ga je ostavio u ormanu, s mišlju da će se njim pričestiti njegov čovek po povratku s putovanja.
Kada je prispeo Sveti i Veliki četvrtak, a njegov poverljivi čovek se još ne beše vratio, trgovac je namislio da spali Svete tajne iz maramice, da ne bi ostale opet i sledeće godine. Otvorivši orman, vide da su sve Svete častice klasale! Obuzet velikim strahom i trepetom zbog novog i neobičnog prizora, uzeo je Svete častice i zajedno sa celim svojim domom pohitao k Sabornoj crkvi, k Svetom ocu Dionisiju, kličući: Gospode pomiluj!“.
To veliko i strašno čudo, koje prevazilazi svaku reč, i jeste nadumno i nadrazumno, nisu videla dva ili tri čoveka, ni malo ljudi koje je lako prebrojati, nego ga je videla cela crkva, građani, seljaci, domaći i stranci, svi koji idu po suvu i putuju po moru, muški i ženski, mladi i stari, mudri i glupi, klirici i monasi, pustinjaci, udovice i supružnici, vladari i moćnici. Jedni klicahu: Gospode pomiluj“, drugi hvaljahu Boga na drugi način. Svi su, međutim, blagodarili Bogu za njegova neiskazana i neobična čudesa.
Mnogi su zbog ovoga čuda poverovali i pristupili Svetoj sabornoj i apostolskoj crkvi pravoslavnoj (Duhovna gradina, gl. 79).
Znači, brate Jovane, iz svih pređe navedenih svedočanstava – a ima još i drugih koja se mogu navesti u njihovu potvrdu – iz svih, velim, može se dosta jasno pojmiti da je u starini i taj običaj bio u Crkvi: da se dopušta dobrim hrišćanima da imaju Prečiste tajne Hristove po svojim običnim kućama, i čak da se sami njima pričešćuju, po potrebi.
Brat: Ali koliko je, prepodobni oče, trajao ovaj običaj u Crkvi, da bude hrišćanima dopušteno da drže Svete Tajne po svojim kućama i da se sami njima pričešćuju, kada je potrebno?
Starešina: Taj običaj, brate Jovane, držan je u Crkvi sa ikonomijom (snishođenjem), osobito u vreme velikih gonjenja, to jest od godine 54. posle Hrista, do kraja vladavine tiranina Dioklecijana. Običaj se nastavio i kasnije, po prestanku gonjenja, to jest do vremena velikog Svetitelja Vasilija, god. 379, i čak do vremena Svetog Amvrosija Mediolanskog godine 397, kao što sam pređe pokazao, ali ne u celoj Crkvi, nego samo pomesno, u Egiptu, Aleksandriji i na drugim stranama. Ali i u tim mestima običaj se dopuštao po ikonomiji /snishođenju/ i akriviji /doslovnim držanjem kanona/, i to samo nakon što se bolje utvrdio Crkveni kanonski poredak pod hrišćanskim carevima, koji su usledili posle velikog cara Konstantina.
A nakon što je u Crkvi preovladala akrivija /strogo pridržavanje/ apostolskih, saborskih i otačkih kanona, Crkva je ukinula običaj koji je dozvoljavao hrišćanima da imaju Svete tajne po svojim kućama i da se mogu sami njima pričešćivati. Osobito što se doznalo da su neki od hrišćana skrnavili Svete tajne, upotrebljavajući ih pri vradžbinama i pri drugim sujeverjima.
I u drugim spisima čitamo ovako: „A običaji prvih vekova da hrišćani čuvaju Sveto pričešće, kako bi se mogli pričestiti u slučaju da im preti smrt od progonitelja, prestali su jednovremeno sa gonjenjima“.
Brat: A ne znate li, prepodobni oče, u koje je vreme Crkva ukinula ovaj običaj?
Starešina: Tačnu godinu, brate Jovane, ne bih mogao da ti kažem. U svakom slučaju, taj običaj nije stigao do VII veka, jer vidimo da Sveti Šesti vaseljenski sabor, održan 680. godine, u 58. kanonu kažnjava odlučenjem na nedelju dana mirskoga hrišćanina koji bi se usudio da se sam pričesti, sve dok Crkva ima episkope, sveštenike i đakone, koji imaju vlast i dužnost da pričešćuju mirjane.
Pošto po Zonari, tumaču dotičnog kanona, hrišćanin koji se usudi da se sam pričesti Svetim i Prečistim tajnama ima gordost i sam sebi nezakonito prisvaja svešteničku vlast. Jer se samo sveštenici, ne i mirjani, mogu sami pričešćivati.
Znači, brate Jovane, ako budemo računali godine koliko ih je prošlo od Šestog Sabora, od kada u Crkvi više nije bio taj običaj da se hrišćani sami pričešćuju, vidimo da je prošlo više od 1200 godina.
Brat: Prepodobni oče, a da li u pogledu Svetog pričešćivanja Prečistim tajnama Isusa Hrista ima od starine i Drugih običaja, koji danas više ne postoje?
Starešina: Drugi stari običaj, brate Jovane, u pogledu Svetog pričešća, bio je ovaj: u prvim vekovima, hrišćani, kada se pričešćivahu, primahu Sveto i Prečisto Telo Hristovo na dlan, kao što mi danas primamo svetu naforu.
U tom pogledu čitamo sledeće: „Neka se zna da se u pređašnjim vremenima Sveto Telo davalo u ruke hrišćanima, kako muškarcima, tako i ženama, i taj se običaj držao i na Istoku, i na Zapadu“. Davano im je tada Sveto pričešće kao što se danas daje nafora, kao što o tome piše Sv. Vasilije Veliki godine 379. u 93. Poslanici patriciji Kesariji i blaženom Teodoritu, episkopu kirskom, u Crkvenoj istoriji, gde se pominje Slovo Svetog Amvrosija caru Teodosiju: „Kako ćeš na taj način primiti u ruke Sveto Telo Vladikino i kako ćeš prineti ustima Prečistoga Anđela?“; i kao što piše Sv. Jovan Zlatoust u tumačenju 49. Psalma, u 26. Slovu Serafimu i u 21. Slovu Adrijanu, i Sv. Metafrast u žitiju Svetog Jovana Zlatousta.
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 101. kanonu odlučuje sveštenika koji bi dao i mirjanina koji bi primio Prečisto Telo Gospoda našeg Isusa Hrista u kakvom sudu od zlata ili druge materije, a ne stavljajući ih u ruke sklopljene u obliku krsta, kao one što više čestvuju beživotnu materiju nego lik Gospoda našeg Isusa Hrista.
Jer neki bogataš toga vremena, pobožan i čestvujući božanske Darove, načinivši sebi kakve sasude od zlata ili drugog skupog materijala, u njih je primao Prečisto Telo Gospoda Isusa Hrista, a ne u ruke.
Isto tako uči i Sv. Kirilo Jerusalimski u 5. Slovu, i Sv. Jovan Damaskin.
A u Zapadnoj crkvi ženske ne primahu Sveto Telo golim rukama, nego imađahu neke čiste bele maramice, koje bi raširile na svojim rukama, i tako primale Prečisto Telo. To pominje Sv. Avgustin u 252. Slovu, i Sabor koji se sastao u gradu Antisodori, koji u 31. kanonu rešava kazujući: „Svaka žena, kada se pričešćuje, treba da ima svoju dominical-u, a koja je ne bude imala, neka ostane bez pričešća do sledeće nedelje“. A dominicala beše ona bela maramica, što na rumunskom znači: „za nedelju“, jer su se nedeljom koristile u crkvi, da bi se u njima primalo Telo Gospodnje.
Brat: A koliko je trajao taj običaj, prepodobni oče, da se Sveto pričešće daje vernicima u ruke?
Starešina: Prema pojedinim svedočanstvima, brate Jovane, imamo razlog da verujemo da je taj običaj trajao u Crkvi više od 800 godina, pošto Sv. Jovan Damaskin veli: „Taj običaj je trajao najmanje 400 godina po smrti Svetog Jovana Zlatousta“, koja je bila oko 407. godine.
Brat: A korišćenje kašičice pri pričešćivanju Svetim Tajnama kada je uvedeno, prepodobni oče?
Starešina: O vremenu kada je kašičica uvedena u davanju Svetih tajni ili pričešćivanju vernika, brate Jovane, nisu svi istoga mišljenja. Jedni tvrde da je kašičicu pri pričešćivanju uveo Sv. Jovan Zlatoust, drugi se s pravom protive, kazujući da je kašičica uvedena nakon najmanje 400 godina od smrti Svetog Jovana Zlatousta i privode kao svedočanstvo 101. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, koji, rekao sam ti već, odlučuje hrišćane koji ne primaju Gospodnje Sveto Telo u šake. Dakle, da je Sv. Jovan Zlatoust uveo kašičicu, ne bi Šesti Vaseljenski sabor, nakon skoro 300 godina, odlučivao one koji ne primaju pričešće u ruke, po starom Predanju koje u to vreme beše upražnjavano u Crkvi.
Brat: A koji je bio uzrok, prepodobni oče, zbog kojeg je Crkva uvela kašičicu pri pričešćivanju Prečistim Tajnama?
Starešina: Uzrok zbog kojeg je kašičica uvedena pri pričešćivanju, brate Jovane, nije nedostojnost mirjana, nego prava vera i strah Božiji (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV). Pošto su se, kako kaže Jevstatije Argebitije, neki nevernici, pretvarajući se da su hrišćani, sjedinili s jereticima ili sa zlonaravnicima, te uzimajući u ruke Sveto Telo, ili ga bacali ili ga skrivali, ili ga koristili pri vradžbinama i pri drugim zlim radnjama. A korišćenjem kašičice, pošto se Sveto Telo daje u usta, prestao je odjednom svaki povod takvoga nipodaštavanja (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV).
Brat: Rekli ste mi, prepodobni oče, da Šesti Vaseljenski sabor 58. kanonom kažnjava odlučenjem onoga ko bi se usudio da se sam pričesti, pošto ko čini tako pokazuje da ima gordost, prisvajajući sebi svešteničku vlast. A ako se bude našao i koji sveštenik koji bi dopustio mirjanima da nose sa sobom Svete Tajne i da se njima sami pričešćuju, kakvu bi kanonsku kaznu imao dotični?
Starešina: Brate Jovane, sveštenik koji se bude usudio da sam od sebe razdreši odluku toga kanona pada pod istu kanonsku kaznu. Dakle, 58. kanon Šestog Vaseljenskog sabora odlučuje mirjanina koji se sam pričešćuje Svetim Tajnama. To Jasno pokazuje 2. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, kazujući: Ako se kogod prihvati da izmeni koji kanon ili da izvrće ono što je njime ustanovljeno, biće kriv i primiće kaznu, kao što isti kanon uči, i istim onim u kojem greši isceliće se“ (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149).
A tumačenje dotičnoga kanona još je jasnije, jer veli: „A bude li se našao kogod da se prihvati da pokvari ili obori koji kanon, odlučenje, raščinjenje ili anatemu – to neka primi i ko kvari ili obara kanon“ (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149-150).
I u Velikom crkvenom pravilu čitamo ovako: „Sveštenik koji bude dao Svete i Prečiste tajne dostojnom čtecu ili jednostavnom čovek, da ih oni nose ovamo i onamo, da ih nose radi kakvoga posla, a ne da ih nose sa strahom Božijim, neka se kaje tri godine“ (Crkveno pravilo iz Govore, str. 100).
Brat: A kako je usledilo sa Svetom i božanskom liturgijom, prepodobni oče, nakon što su prestala velika gonjenja? Da li se još dugo zatim vršila po kućama hrišćana?
Starešina: Nakon prestanka velikih gonjenja, brate Jovane, Crkva je, sa ikonomijom /snishođenjem/, još dozvoljavala, u veoma retkim slučajevima, da se Sveta liturgija vrši po kućama dobrih hrišćana. To poimamo iz žitija Svetog Amvrosija koji je, budući u Rimu, služio Svetu liturgiju u kući neke pobožne građanke, koja stanovaše s one strane Tibra.
Takođe i Sv. Kiril Aleksandrijski pokazuje da se u njegovo vreme, godine 444, još sretahu pojedini sveštenici koji služahu Svetu liturgiju po kućama hrišćana (9. Poslanica).
Brat: Prepodobni oče, a u koje vreme je Crkva zabranila da se Sveta liturgija služi u kućama hrišćana, i koji Sveti kanoni to zabranjuju?
Starešina: Brate Jovane, na najviše mesta hrišćanskoga sveta, i Sveta liturgija, i Sveto krštenje, prestali su da se vrše po kućama hrišćana istovremeno sa prestankom velikih gonjenja.
A Sveti kanoni koji zabranjuju da se Sveta liturgija dalje služi po kućama hrišćana ovi su:
58. kanon Laodikijskog sabora, godine 365, koji veli: „Ne pristoji po kućama rukopolagati episkope ili sveštenike“ (Zakonopravilo, str. 300). Iz sadržaja ovoga kanona vidimo da su, ne dugo posle prestanka gonjenja, Sveti i Božanski Oci odlučili da se više ne služi Sveta liturgija po privatnim kućama hrišćana. Jer gonjenja su prestala istovremeno sa dolaskom cara Konstantina oko 303-305. godine, a Laodikijski sabor je održan 60 godina kasnije.
Sveti Jovan Zlatoust, na početku V veka, pokazuje se vrlo nezadovoljan što su se u njegovo vreme još sretali sveštenici koji su se usuđivali da služe Svetu liturgiju po kućama ljudi. Tim povodom on drži omiliju u kojoj pokazuje razliku između zajedničke i domaće molitve i zabranjuje da se Sveta liturgija i Sveto Krštenje dalje služe po kućama ljudi bez znanja episkopa (Tumačenje Timoteja).
Isto i Blaženi Avgustin, koji je živeo oko 430. godine, daje za svoju eparhiju ovakvu odluku: „U kućama hrišćana, sem molitava i psalama, drugi obred da se više ne vrši“ (Poslanica 121).
A Sveti i Božanski Oci Šestog Vaseljenskog sabora ne samo da zabranjuju da se Sveta liturgija i Sveto krštenje vrše po kućama ljudi, nego čak i kažnjavaju raščinjenjem klirika koji bi se usudio da tako što učini.
„O kliricima koji bez dozvole episkopa liturgišu po bogomoljama što se nalaze po kućama pobožnih ljudi, odlučujemo da se to čini samo sa dozvolom nadležnoga episkopa, a ako li koji sveštenik ne bude poštovao ovu odluku, da bude raščinjen“. 31. i 59. kanon Drugog Sabora, koji je održan u Carigradu 361. godine, ide dalje: ne samo da raščinjuje sveštenike koji budu liturgisali po kućama hrišćana bez dozvole episkopa, nego odlučuje i same mirske hrišćane koji se budu pričešćivali kod tih sveštenika (Kanoni 12,13,14).
Takođe Gangrski sabor, godine 430, šestim kanonom, baca anatemu na one koji bi, bez dozvole episkopa, vršili crkvene službe van crkve.
Znači, brate Jovane, kao što si čuo, svi Sveti Oci pomenutih sabora, svi jednodušno, prete raščinjenjem kliricima koji bi se usudili da bez dozvole nadležnoga episkopa služe Svetu liturgiju ili krštavaju po kućama hrišćana, a mirjane koji bi se pričestili kod tih sveštenika podvrgavaju odlučenju.
Dakle, pamti dobro ove stvari, jer će ti biti od koristi U životu, da ne bi pao u zamku onih koji stvaraju neporedak /nered/ u Crkvi Hristovoj.
Brat: Prepodobni oče, neki sveštenik mi je nekada rekao da su se na početku hrišćanstva hrišćani svakodnevno pričešćivali Svetim tajnama. Molio bih Vas da mi kažete o tom običaju u Crkvi da se hrišćani svakodnevno pričešćuju Presvetim tajnama Isusa Hrista.
Starešina: Da, brate Jovane, u prvim danima hrišćanske Crkve beše običaj da se hrišćani pričešćuju svakodnevno. To se vidi iz Dela apostolskih, gde čitamo ovako: I svaki dan behu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca. I behu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2, 42-46).
Brat: Ali, prepodobni oče, ovde je reč o lomljenju hleba, ne o Svetom pričešćivanju. Ili se pod lomljenjem hleba podrazumeva Sveto pričešćivanje Svetim Tajnama?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je u prvobitnoj Crkvi Sveto pričešćivanje često nazivano lomljenjem hleba (Dap 2, 42-46), mnogo puta se još nazivaše „Trpezom“ i „Večerom Gospodnjom“ (1. Kor 10, 21 i 11, 22); naziva se i „Blagoslovenom čašom i hlebom“ (1. Kor. 10, 16) ili „Duhovnim jelom i pićem“ (Liturgijsko blago, III, str. 61).
Dakle, kad god u Božanskom Pismu naiđeš na ove nazive, znaj da je reč o tajni Svete i božanske Evharistije.
Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oče, za ova tumačenja i razjašnjenja, ali kao da još imam neke nejasnoće i sumnje, i molio bih Vas da mi opširno izložite o svakodnevnom pričešćivanju prvih hrišćana.
Starešina: Ja sam smatrao, brate Jovane, da ti je dovoljno razjašnjeno onim što je rečeno. Ako međutim hoćeš da ti se opširno razjasni, slušaj. Svakodnevno pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim u prvobitnoj Crkvi trajalo je i kasnije u pojedinim mestima i, u izolovanim slučajevima, približilo se čak i našim danima.
Sveti Vasilije Veliki, veliki jerarh i učitelj sveta, piše oko 372. godine patriciji Kesariji sledeće: „Dobro je i korisno da se pričešćuješ svakodnevno, primajući Sveto Telo i Svetu Krv Isusa Hrista, jer nam On jasno kaže: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni (Jn 6,54).“
U predelima Galileje, Italije i Španije, i kasnije, u vreme Svetog Vasilija, upražnjavalo se svakodnevno pričešćivanje pojedinih pobožnih hrišćana. Sveti Amvrosije i drugi Sveti Oci govore u svojim spisima o običaju svakodnevnog pričešćivanja, koje su pojedini hrišćani upražnjavali na raznim stranama sveta.
Crkveni istoričar Rufin, koji je umro 140. godine, piše da je Apolonije, starešina jednog manastira sa 500 monaha u blizini grada Hermopolja u Egiptu, preporučivao svakodnevno pričešćivanje, sa ciljem da se ne bi otuđili od Boga (Istorija monaha, gl. II).
Isto i Prepodobni Nil Sinait, koji je umro 430. godine, savetuje kazujući: „Kloni se svake iskvarenosti i pričešćuj se svakodnevno, jer tako će Telo Hristovo postati naše!“.
A Sv. Teodor Studit, koji je umro 826. godine, savetuje svoje učenike, kazujući: „Bilo bi dostojno, svakako, da se mi, koji živimo u manastirima, pričešćujemo svakodnevno, a ne retko“. Zatim dodaje: „Kazujem vam ovo ne zato što bih želeo da vi pristupate Svetom pričešćivanju olako i nepažljivo, jer je napisano: Čovek neka ispituje sebe (up. sa 1. Kor 11,28)“. Čitamo takođe da se svakodnevno pričešćivanje upražnjavalo među monasima Svete Gore Atonske u XVIII veku i na početku XIX veka, a tu praksu su podržavali Prepodobni Nikodim Svetogorac i Atanasije Paroski. Prepodobni Nikodim uči da takvo pričešćivanje „…jeste korisno, ako se bude vršilo sa dostojnom pripremom“. A Atanasije Paroski veli: „Mi se ne pričešćujemo svakodnevno, niti druge učimo da tako čine, kao što nas pojedinci klevetaju… A ako se nađe kogod da se svakodnevno pričešćuje, to nije krivica, ako se bude pričešćivao čiste savesti“.
Bliže nama je arhimandrit Spaskoga manastira u Rusiji, jedan od Pajsijevih učenika, o kojem se veli da se pričešćivao Svetim Tajnama svih 18 dana pred svoju smrt godine 1845, ne uzimajući za to vreme drugu hranu, do samo nekoliko kapi vode.
Iz svih tih svedočanstava, brate Jovane, mislim da ti se dovoljno razjasnilo da, iako svakodnevno pričešćivanje nije bilo sveopšti običaj Crkve oduvek, od početaka Crkve pa do našeg vremena sretali su se stalno pobožniji i revnosniji monasi i hrišćani koji su se svakodnevno pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista.
Brat: To mi je, prepodobni oče, potpuno razjašnjeno; međutim hteo bih još da znam da li je Saborna i apostolska crkva dala kakvu zapovest, obavezujući hrišćane da se pričešćuju svakodnevno, i kako Crkva gleda na praksu svakodnevnog pričešćivanja Svetim Tajnama.
Starešina: Saborna crkva, brate Jovane, nije dala nikakvu zapovest kojom bi nekoga obavezivala na pričešćivanje Svetim Tajnama, jer je taj običaj, to jest pričešćivanje Svetim Tajnama, stvar savesti, i Crkva je ostavila svakoga da sledi svoju savest. A u pogledu svakodnevnog pričešćivanja Crkva je uvek imala rezerve i određenu sumnju.
O tome imamo svedočanstava od crkvenih pisaca. Tako Blaženi Jeronim veli u tom pogledu: „Znam da je to običaj u Rimu, da vernici svakodnevno primaju Telo Gospoda našeg Isusa Hrista, što ja ne osuđujem, ali i ne hvalim“ (Poslanica 48, 15 i 71, 6).
Skoro isto to govori i Genadije Marseljski, koji veli: „Niti hvalim, niti kritikujem svakodnevno pričešćivanje Svetim tajnama. Ja međutim podstičem i savetujem da je dolično da se pričešćujemo svake nedelje, razume se, ako nam duša nije pomućena grehom“ (O Crkvenim dogmama, gl. III).
Dakle, Saborna crkva niti preporučuje svima svakodnevno pričešćivanje, niti zabranjuje običaj svakodnevnog pričešćivanja, nego je prema tom običaju uvek imala rezerve i određenu sumnju, imajući u vidu da nije lako hrišćanskoj duši da svakoga dana bude spremna za pričešće, pošto, po Apostolu, koji veli: Svi mnogo grešimo, lako posrćemo u mnoge greške koje nam mogu pomutiti mir savesti i time nas udaljuju od dostojnog pristupanja i pričešćivanja Svetim i Prečistim tajnama Hristovim; jer, prema svedočanstvu Svetog Jovana Zlatousta, „Svetinje se daju Svetima“.
Brat: Razumeo sam, prepodobni oče, da Saborna Crkva nije dala zvanično pravilo za svakodnevno pričešćivanje Prečistim tajnama Isusa Hrista. Ali sveštenik kojeg sam Vam pređe pomenuo rekao mi je da je Šesti Vaseljenski sabor 66. kanonom dao obavezujuću zapovest za sve hrišćane da se svakodnevno pričešćuju. Molim Vas da mi kažete je li to tako.
Starešina: Nije istina, brate Jovane, što ti je rekao taj sveštenik. Šesti Vaseljenski sabor nije doneo nikakvu obavezujuću odluku za svakodnevno pričešćivanje hrišćana Prečistim tajnama, nego da bi se dao veći značaj prazniku Vaskrsa, taj sabor je 66. kanonom učinio vanredno razdrešenje, dopuštajući svim hrišćanima koji budu išli u crkvu od dana Vaskrsa do Nedelje Tomine da se mogu pričešćivati Svetim tajnama u sve dane Svetle sedmice, jer se ta sedmica smatra kao produženje Vaskrsa, kao neprekidna Pasha.
Tumačenje toga kanona glasi ovako: „Pošto se cela Svetla sedmica smatra kao dan nazvan imenom Gospodnjim, zato ovaj kanon određuje da svi hrišćani tokom ove sedmice budu u crkvi, veseleći se i praznujući Vaskrsenje Gospodnje… pričešćujući se Svetim tajnama“ (Zakonopravilo, str. 189).
Brat: Isto taj sveštenik, prepodobni oče, rekao mi je da 9. kanon Svetih apostola, kao i 2. kanon Antiohijskoga sabora, godine 341, odlučuje hrišćane koji se ne budu svakodnevno pričešćivali Svetim tajnama.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; 9. kanon Svetih apostola, 2. kanon Antiohijskoga sabora i 3. kanon Svetog Timoteja Aleksandrijskog, govore o čestom pričešćivanju, koje se upražnjavalo u staroj Hrišćanskoj crkvi, što je pokazano u tumačenjima ovih kanona. Ali nijedan od ovih kanona nije za često pričešćivanje, niti odlučuje hrišćane koji se ne bi svakodnevno pričešćivali.
A da bismo se bolje usmerili, čitajmo bolje 9. kanon Svetih apostola, koji veli ovako: „Svi vernici koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pri Svetom pričešću, neka se odluče kao počinioci nereda u Crkvi“.
Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oče, kanon jasno kazuje da treba da budu odlučeni hrišćani koji ulaze u crkvu a ne pričešćuju se. Možda nisu odlučivani koji tada iđahu u crkvu u dan kada se nije služila Sveta liturgija. Ali ako se onda služila, nesumnjivo, koji su dolazili u crkvu i nisu se svakodnevno pričešćivali, trebalo je da budu odlučeni. Ali, prepodobni oče, da li se u to vreme svakoga dana služila Liturgija?
Starešina: Brate Jovane, kao i u naše vreme, Sveta liturgija se u pojedinim mestima služila svakodnevno, ali u najviše mesta – samo subotom i nedeljom.
Crkveni pisci Origen, Tertulijan, Jevsevije Kesarijski i Sv. Kiprijan govore o služenju Svete liturgije samo subotom i nedeljom. I kod drugih crkvenih pisaca nalazimo da se Sveta liturgija služila i češće i ređe.
Brat: Ali ako se Sveta liturgija služila svakodnevno, prepodobni oče, onda ja mislim da se i pričešćivanje vršilo svakodnevno.
Starešina: Nije uopšte tako, kako ti misliš, brate Jovane. I Sv. Amvrosije Mediolanski, godine 307, pokazuje da se u njegovo vreme Sveta liturgija služila svakoga dana (90. Poslanica), ali nam isto on kazuje da su se u njegovo vreme hrišćani pričešćivali jedva jedanput godišnje: „Bog nam je – veli on – dao taj Hleb za sve dane, a mi ga uzimamo samo jedanput godišnje“ (Zakonopravilo, str. 11).
A Božanski otac Jovan Zlatoust kazuje da se u njegovo vreme u Carigradu Sveta liturgija služila svakodnevno, ali su se kako hrišćani, tako i monasi, pričešćivali Svetim tajnama veoma retko, jer veli: „Mnogi se ovim Tajnama pričešćuju jedanput godišnje, a drugi dvaput… a monasi iz pustinja isto se jedanput godišnje pričešćivahu, a često i na dve godine“ (Podela pšenice, str. 53).
Dakle, brate Jovane, nije istina što ti misliš: da se, ako se gdegod svakodnevno služi Sveta liturgija, i pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama vrši svakodnevno. Ja sam ti i pređe rekao da običaj svakodnevnoga pričešćivanja ne beše opšti, nije se nikada upražnjavao u (celoj) Hrišćanskoj crkvi, niti u sva vremena, nego je imao svojstvo mesne i individualne prakse.
Mada u nekim mestima nije prestajalo svakodnevno služenje Svete liturgije, kao što vidimo da se čini u manastirima i episkopijama, ipak pričešćivanje Svetim tajnama nije se više vršilo svakodnevno. Kao da je opala revnost prema Svetinji, tako plamena kod prvih hrišćana.
U to nas uverava i Blaženi Avgustin, koji je umro 430. godine, a veli ovako: „Na Istoku najviše se hrišćana ne pričešćuje svakoga dana Večerom Gospodnjom“ (Zakonopravilo, str. 2).
Možda upravo ova svedočanstva beše imao u vidu i Teodor Valsamon, jedan od tumača kanona, koji je živeo pod kraj XII veka, kada veli: „Nemoguće je hrišćanima da se pričešćuju svakodnevno“ (Zakonopravilo, str. 10).
Brat: To sam razumeo, prepodobni oče; molim Vas, međutim, da mi objasnite kako stoje stvari sa ona dva kanona: sa 9. kanonom Svetih apostola i 2. kanonom Antiohijskoga sabora koji, po mom mišljenju, odlučuju hrišćane koji dolaze u crkvu a ne pričešćuju se na svakoj Svetoj liturgiji, pošto kanon jasno kaže: „Svi hrišćani koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i Svetom pričešću neka se odluče“.
Starešina: Samo ti se čini, brate Jovane, jer nije to istina. Ove su božanske kanone dali Sveti apostoli i Božanski Oci da bi probudili uspavane savesti i revnost hrišćana prema poretku čestoga pričešćivanja, koje beše bilo na početku u Crkvi, kao što sam ti već rekao; ali ni 9. kanon Svetih apostola, ni 2. kanon Antiohijskog sabora ne odlučuju hrišćane koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama na svakoj Svetoj liturgiji. Razume se, ako ovi budu imali opravdane razloge da se ne pričeste. To jest, ako im episkopi ili njihovi duhovnici ne dopuštaju da se pričeste, ili ako im se uoči pričešća štogod dogodilo, kao što bi bilo: ako su pili vode, ili su bljuvali, ili su drugo što postradali (videti Veliko crkveno pravilo, 2. antiohijski kanon).
Dakle, dva pomenuta kanona odlučuju samo one hrišćane koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i na pričešću koje je u duhu i slovesno, to jest nemaju strpljenja da ostanu u crkvi i odslušaju sve molitve i celu službu Svete liturgije do kraja, nego izlaze iz crkve pre vremena i time remete mir ostalih hrišćana koji se pričešćuju duhovnim pričešćem, u kome učestvuju svi ostali hrišćani koji učestvuju u Svetoj i božanskoj liturgiji.
Brat: Ali kako, prepodobni oče, zar se u vreme Svete liturgije vernici koji dolaze u crkvu mogu pričešćivati na dva načina?
Starešina: Da, brate Jovane, dva su pričešća, jer je i čovek dvojak: jedno je svetotajinsko pričešćivanje sa Žrtvenika, kojim se hrišćani pričešćuju na čuvstveni /osetilni/ način Telom i Krvlju Gospodnjom, a drugo pričešćivanje je duhovno, kojim se vernici, na duhovni i misleni način, pričešćuju božanskom i Svetom liturgijom (Nevidljiva borba, Predgovor).
Dakle i učestvovanje u duhu na Svetoj liturgiji daje vernicima način za blagodatno duhovno pričešćivanje i njihovo sjedinjenje s Bogom.
To sjedinjenje se ostvaruje poznanjem, poimanjem i ljubavlju, pošto se, prisustvom na Svetoj liturgiji, vernici nalaze pod duhovnim ozračje Tajne večere, i imaju moć da budu učesnici u njoj duhom i umom i srcem, samo ako budu sa svom pažnjom pratili službu Svete liturgije.
Tim se pričešćem pričešćuje česticama koje su izvađene za svakoga. Tom se česticom oni pričešćuju svetošću, kao što o tome pokazuje Sv. Simeon Solunski:“ Jer dodirom tih čestica o evharistijsko Telo Gospoda našeg Isusa Hrista, Sveta Blagodat se prenosi i dušama koje su bile izvađene na Proskomidiji. I ako je čovek od pobožnih, ili od onih koji su zgrešili ali su se pokajali, tada se on, nevidimo, pričešćuje Blagodaću, dobijajući u mnogo slučajeva i telesnu korist“.
A iguman Pajsije veli: „U svako vreme i na svakom mestu svaki od vernika može da se pričesti duhom, imajući dosta velike koristi. Na taj način se čovek pričešćuje i nevidimo hrani Gospodom našim Isusom Hristom, kada god pobožno misli na tajnu Njegovog Vaploćenja i stradanja ispuni se ljubavlju prema Njemu“ (Pajsije iz Njamca[2], str. 334).
Znači, brate Jovane, upamti da postoje dva načina pričešćivanja, kao što sam ti rekao: ovo drugo, to jest duhovno i misleno pričešćivanje, mada nije savršeno kao ono tajinsko sa Žrtvenika, ponekada je toliko plodonosno i blagougodno Bogu, da prevazilazi svetotajinska pričešćivanja kod mnogih primljena sa nedostojnošću (Nevidljiva borba, str. 201).
Dakle, brate Jovane, kada 9. kanon Svetih apostola odlučuje hrišćane (one što ulaze u crkvu, ali ne ostaju na pričešću i na molitvi) ili jasnije, kao što veli 2. kanon Antiohijskoga sabora: “ A ne učestvuju u molitvi zajedno s narodom ili se odvraćaju od pričešća Svete Evharistije, po kakvom neporetku“ (Zakonopravilo, str. 276), poima se da se, pored onih što neće da se pričeste Svetim Tajnama, kada im to ne brane episkopi ili njihovi duhovnici, odlučuju i hrišćani koji ulaze u crkvu i slušaju čitanje Svetog Pisma, ali ne ostaju na molitvi i duhovnom pričešćivanju, to jest neće da ostanu do kraja i da sa svom pobožnošću i pažnjom slušaju službu božanske Liturgije.
Brat: Iz svega što ste mi dovde rekli, prepodobni oče, razumeo sam da postoje dve vrste pričešćivanja: jedno osetilno i drugo misleno /duhovno/; da kako 9. (apostolski) kanon, tako i 2. kanon Antiohijskoga sabora, ne odlučuju hrišćane koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama i na svakoj Svetoj liturgiji, kao što mi beše rekao onaj sveštenik, nego dotični kanoni odlučuju one hrišćane što se odvraćaju od pričešća Svete Evharistije, nemajući blagosloveni razlog ili zabranu od svojih duhovnika, kao i hrišćane koji ne ostaju na duhovnom pričešćivanju, to jest neće da ostanu do kraja i da pobožno slušaju službu svete i božanske Liturgije.
Starešina: Jesi li razumeo, brate Jovane, ili imaš i što drugo da pitaš?
Brat: Da, prepodobni oče: rekli ste da se rečju „pričešće“ pomenuti kanoni ne odnose samo na pričešćivanje Svetim tajnama, nego i na misleno pričešćivanje; takođe ste rekli da se i Sveta liturgija naziva pričešćem. Da li je gdegod zapisano da se Sveta liturgija naziva pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš da se uveriš u to, brate Jovane, čitaj napomenu u 9. apostolskom kanonu, gde je zapisano upravo tako: „Kanon ne veli svakoga dana, nego odlučuje one što ne ostaju na Svetom pričešću, to jest kada se služi Sveta liturgija“ (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Ali 9. kanon Svetih apostola, prepodobni oče, pominje i molitvu, govoreći: „Ali ne ostaju na molitvi i Svetom pričešću“; zar se i rečju molitva označava isto služba božanske Liturgije?
Starešina: Zaista, brate Jovane, i molitvu i sveto Pričešće podrazumeva kanon pod molitvom i pričešćivanjem Svetim Tajnama, i da bi bio uveren u to, slušaj mitropolita Gavrila Filadelfijskog, koji u tumačenju sedam Tajni Istočne crkve, navodeći razne nazive božanske Liturgije, veli: „Krvna i prinosna i slovesna služba i Evharistija“ i „Česni dar i molitva i pričešće“.
Brat: Ali na koji se način, prepodobni oče, božanska Liturgija još naziva i molitvom i pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš i to da znaš, brate Jovane, slušaj dalje ovog tumača, koji veli: „Sveta liturgija se naziva i molitvom koju mi svagda vršimo za žive i za u Hristu usnule pravoslavce“ (Isto, str. 33-34).
A da se Sveta liturgija naziva još i pričešćem, isti tumač pokazuje, govoreći: „Naziva se i pričešćem i Liturgijom, i jeste, zaista, po božanskom Damaskinu, zato što se kroz nju pričešćujemo Hristom i postajemo udeoničari Tela Božanstva, i zato što se pričešćujemo i sjedinjujemo jedni s drugima. Jer pošto se jednim hlebom svi pričešćujemo, jedno Telo Hristovo i jedna Krv i udovi jedan drugom postajemo“ (Isto).
Kao što vidiš iz ovog tumačenja, brate Jovane, Sveta liturgija se naziva i pričešćem i molitvom. A one koji izlaze iz crkve pre vremena i neće da učestvuju u tom mislenom i duhovnom pričešćivanju, to jest neće da pobožno slušaju službu Svete liturgije do kraja, odlučuju pomenuti kanoni kao i one vernike koji se odvraćaju od pričešća Svete evharistije bez blagoslovenih razloga.
Brat: Prepodobni oče, postoje li i druga svedočanstva koja su saglasna sa svedočanstvom koje ste mi naveli?
Starešina: Ako hoćeš i druga svedočanstva, brate Jovane, čuj Aleksija Aristina, jednog od tumača Svetih kanona, koji u svom nomokanonu, u pogledu pomenutoga, veli ovako: „Ko ne ostane u crkvi, dok još nije završena služba Svete liturgije, taj da se odluči kao kada bi činio nered Crkvi,“ (Veliko crkveno pravilo, str. 312).
Brat: Sada sam jasno razumeo, prepodobni oče, da je sve što ste mi do sada kazali u pogledu 9. apostolskog kanona i 2. kanona Antiohijskog sabora istinito i saglasno sa sabornim tumačenjem Crkve. Dakle, sada sam potpuno uveren da nije u pravu onaj sveštenik što mi je rekao da ova dva kanona odlučuju sve hrišćane koji se ne pričešćuju svakoga dana Svetim i Prečistim tajnama.
Starešina: Dobro što si bar sada razumeo, brate Jovane, ono što treba da razumeš.
Brat: Molim Vas da se ne ljutite, prepodobni oče, ako Vas još nešto zapitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, jer se ne ljutim.
Brat: Isti dotični sveštenik mi je rekao, prepodobni oče, da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana i nije ih ostavljao čak ni da se mole zajedno sa onima koji behu dostojni da se pričešćuju Svetim tajnama svakoga dana. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi kažete je li istina što mi je rekao taj otac.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; Sv. Jovan Zlatoust nije isterivao iz crkve hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana, nego je on isterivao iz crkve hrišćane koji behu pod epitimijom pokajanja, i kojima, po 10. kanonu Svetih apostola i prema poretku četiri stepena nalaganja epitimije, koji behu u to vreme u Crkvi, ne beše dopušteno da budu zajedno sa vernicima, ni da se mole ili da se pričešćuju zajedno s njima.
Međutim, slušaj i reči Svetog Jovana Zlatousta, da bi se u to potpuno uverio: „Nisi dostojan – veli – da se pričestiš, nisi dostojan ni da se moliš sa onima koji su dostojni da se pričeste. Čuj đakona gde uzvikuje: „Koji ste u kajanju iziđite, koji se ne pričešćuju u kajanju su“. Zašto kada čuješ đakona da kaže: „Koji ne možete da se molite iziđite“, stojiš bezobrazno i ne izlaziš?“ (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, božanski Hrizostom i ne pominje svakodnevno pričešćivanje, nego on isteruje iz crkve one koji su na trećem stepenu nalaganja epitimije i koji bezobrazno ostaju u crkvi zajedno sa onima koji su u stanju pobožnosti, iako im u ono vreme nije bilo dopušteno da ostaju, nego je trebalo da iziđu iz crkve kada bi đakon izgovarao reči: „Koji ste u kajanju iziđite“. Jer nakon što bi oni izašli, otpočinjala je Sveta liturgija vernih (Liturgijsko blago, str. 71).
Brat: Pomenuli ste, prepodobni oče, četiri stepena nalaganja epitimije koji behu u to vreme u Crkvi. Veoma bih želeo da znam šta je s tim stepenima i koju su ulogu imali, da bih mogao još bolje da razumem ono što je rekao Sv. Jovan Zlatoust i istovremeno da znam i kakva je bila praksa nalaganja epitimije onima što su hteli da se pričešćuju Prečistim Hristovim tajnama.
Starešina: Četiri stepena nalaganja epitimije koja behu u vreme Svetog Jovana Zlatousta jesu: plakanje, slušanje, pripadanje i prebivanje s vernicima, a razlika između njih ova Je:
Plakanje beše stanje onih grešnika, kojima je bilo zabranjeno da uđu u crkvu, i oni stajahu i izvan crkvene porte, i trebalo je da izlaze pred sve koji su dolazili u crkvu i da ih, kao izbačeni iz crkvene priprate, sa suzama mole da se mole za njih. I tako je trebalo da se kaju onoliko dugo, koliko im je bilo zapoveđeno.
Slušanje beše stanje onih grešnika, koji treba da slušaju Božansko Pismo stojeći na crkvenim vratima, u priprati, a u crkvu im ne beše dozvoljeno da ulaze, dok se ne bi ispunile naložene godine.
Pripadanje beše stanje onih, kojima je bilo dopušteno da uđu u crkvu do amvonskih vrata, i mogli su da ostanu u crkvi do posle Svetog Jevanđelja, kada đakon kaže: „Oglašeni, iziđite“, i tada su izlazili, i stajahu napolju do svršetka Svete liturgije.
Prebivanje sa vernicima beše stanje onih koji su mogli da budu s vernicima u crkvi do svršetka Svete liturgije, ali se Svetim i Prečistim tajnama Isusa Hrista nisu pričešćivali, dok se ne bi navršilo vreme koje im je određeno. Samo se tada udostojavahu pričešća Svetim tajnama Prečistoga Tela i Prečiste Krvi Gospoda našeg Isusa Hrista. Time se ispunjava svekoliko pokajanje.
Episkopi i sveštenici duhovnici trebalo je da u svako vreme paze i da tako nalažu epitimiju onima koji su hteli da se očiste od grehova i da se pokaju (Veliko crkveno pravilo, Sv. Vasilije Veliki, 59. kanon).
Brat: Veoma sam se začudio, prepodobni oče, čuvši ovo.
Starešina: A zbog čega si se začudio, brate Jovane?
Brat: Evo zbog čega sam se začudio, prepodobni oče: mislio sam da, ako je u starini bio običaj da se hrišćani tako često pričešćuju, onda nije bila tako velika strogost i zabrana Svetog pričešća, kao u naše dane. Ali kako vidim, disciplina Crkve prema onima koji su grešili beše mnogo stroža nego li sada, i pričešćivanje Svetim Tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista ograđeno velikom akrivijom (doslovnim držanjem kanona, prim.izd). Ja mislim, prepodobni oče, da ako bi se u naše dane postavio taj poredak nalaganja epitimije, niko se više ne bi pričestio Prečistim tajnama. Jer ko bi još od današnjih vernika imao toliko smirenja i strpljenja, da godinama bude u crkvenoj porti, u priprati ili na crkvenim vratima, ili zajedno sa vernicima ali bez mogućnosti da se pričešćuje? Ko bi još od današnjih vernika imao toliko smirenja i pobožnosti, da stoji na crkvenim vratima i da ište oproštaj od svih što ulaze u crkvenu portu i u crkvu?
Starešina: Radujem se, brate Jovane, što si mislio o tome. Zaista, disciplina Crkve u starini bila je vrlo stroga, i sa velikom su Svetošću čuvana učenja i predanja Spasitelja našeg Isusa Hrista i Svetih apostola u pogledu Svete i božanske tajne Evharistije, koja je, vaistinu, Telo i Krv Gospodnja. Dakle, koliko nam je čistote i poniznosti potrebno prema toliko Svetoj riznici, ako želimo da je primamo?
O tome bi, brate Jovane, trebalo stalno da misle sveštenici koji čine suviše veliko snishođenje i dopuštaju hrišćanima da bez ikakve dostojne pripreme navale na Sveto pričešće Prečistim i Svetim tajnama. Dolikuje da oni hrišćanima pokažu ne samo dobri običaj koji su imali hrišćani u ranija vremena, da se češće pričešćuju Svetim tajnama, nego i tu Svetu i strogu disciplinu Crkve toga vremena i veliku akriviju (kanonsku strogost) koja beše u Crkvi u pogledu neprocenjivih Hristovih Tajni.
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju još nedoumicu imaš, brate Jovane?
Brat: Prepodobni oče, iz onoga što ste mi rekli o stepenima nalaganja epitimije razumeo sam da su oni sa četvrtog stepena nalaganja epitimije mogli biti u crkvi s vernicima do kraja Svete liturgije, ali se nisu udostojavali Svetog pričešća. Ali mi se čini da ih Sv. Jovan Zlatoust ni tada nije ostavljao da budu u crkvi, zato što behu pod epitimijom kajanja; i pošto se ne mogahu pričešćivati Svetim tajnama, nije im bilo dopušteno ni da budu na molitvi sa vernicima. To se vidi iz slova Svetiteljevog, koje veli: „Nisi dostojan da se pričestiš? – Nisi dostojan ni da se moliš sa onima koji su dostojni pričešća“ (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidite, Sv. Jovan Zlatoust dopušta da ostanu u crkvi do kraja Svete liturgije samo vernici koji behu dostojni da se pričeste Svetim tajnama, a 9. kanon Svetih apostola, naprotiv, odlučuje hrišćane koji neće da ostanu u crkvi do svršetka Svete liturgije; isto tako i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i 4. kanon Sv. Grigorija Nisijskog i drugi, koji propisuju da oni sa četvrtog stepena nalaganja epitimije budu zajedno sa vernicima do kraja Svete liturgije. Ili možda je u vreme Svetih apostola bio u Crkvi jedan poredak u pogledu onih koji se pričešćivahu, i drugi poredak u vreme Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta, ili je možda ovde kakva nepodudarnost između odluke koju daje Sv. Jovan Zlatoust i pomenutih kanona?
Budući u nedoumici u tom pogledu, ne znam šta da mislim. Zbog toga Vas molim, prepodobni oče, da mi kažete i objasnite pomenuto.
Starešina: Tu tvoju nedoumicu, brate Jovane, rešava 8. kanon Svetih apostola, koji jasno kaže: “ Ako li se koji episkop ili sveštenik ili đakon, ili bilo ko drugi iz svešteničkog imenika, kad biva Sveti prinos, ne bude pričestio i kaže uzrok, neka mu je oprošteno, a ako li ga ne kaže, neka se odluči, kao onaj što je naneo štetu narodu, kao da nije pravilno prineo“. A u tumačenju toga kanona čitamo ovako: „Ovaj kanon hoće da svi, a osobito oni rukopoloženi, budu pripremljeni i dostojni da se pričeste Svetim tajnama, kada se to čini, to jest pre Svete službe Tela Gospodnjeg, a ako se kogod od njih ne bude pričestio, budući prisutan na božanskoj Liturgiji, da kaže uzrok zbog kojega se nije pričestio, a ako li uzrok bude prav i blagosloven, da primi oproštaj. A ako li ne želi da kaže, neka se odluči, jer postaje uzrok povređivanja naroda, pošto daje povod da narod sumnja da je sveštenik koji je služio nedostojan, i zato mu nije dopušteno da se pričesti“; a u napomeni toga kanona se kaže ovako: „Iz ovog kanona se razdrešava prividna nepodudarnost koja se rađa iz sledećega, 9. kanona Svetih apostola, i Hrizostoma i ostalih saborskih i otačkih kanona“.
Jer 9. apostolski kanon određuje da se odluče svi oni hrišćani koji ulaze u crkvu na Svetu liturgiju i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pričešću. A Hrizostom veli da izađu iz crkve i da se ne mole zajedno sa vernicima oni koji nisu pripremljeni da se pričeste. A Sveti saborski i otački kanoni na mnogo mesta određuju suprotno, to jest da budu zajedno u vreme Svete liturgije; međutim, mnogi od onih što se kaju da se ne pričešćuju…
Dakle, ta prividna suprotnost razdrešena je i usaglašena 8. kanonom Svetih apostola, koji naređuje onima što se mole zajedno sa vernicima a ne pričešćuju se, da kažu uzrok zbog kojeg im je zabranjeno pričešćivanje. Jer na taj način i mole se zajedno do kraja, i ne pričešćuju se, ali se i ne odlučuju, jer može biti da se dogodilo štogod ljudsko: ili da su pili vode, ili da su povraćali, ili da su drugo što činili“ (Zakonopravilo, str. 10-11). Znači, brate Jovane, mislim da si se iz sadržaja tog kanona, kao i iz njegovoga tumačenja i napomene, uverio da je u vreme Sv. Jovana Zlatousta on isterivao hrišćane koji behu na trećem stepenu kajanja i nalaganja epitimije i koji ne mogahu biti na molitvi sa vernicima, i nije isterivao one sa četvrtog stepena nalaganja epitimije, koji su mogli da ostanu u crkvi i da se mole zajedno sa vernicima do svršetka Svete liturgije, i one koji zbog blagoslovenih uzroka nisu mogli da se pričeste.
Mi znamo da je Sv. Jovan Zlatoust živeo u IV veku, do početka V veka (+407). I treba da verujemo da on bolje od nas poznaje 9. kanon Apostolskog sabora (Zakonopravilo, str. 12), kao i odluke 22. i 59. kanona Sv. Vasilija Velikog i 4. kanona Sv. Grigorija Nisijkog, koji behu napisani bliže njegovom dobu, i koji dopuštahu (hrišćanima) da budu u crkvi do svršetka Svete liturgije, ali da se ne pričeste (Zakonopravilo, str. 403).
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju nedoumicu, brate Jovane?
Brat: Evo koju, prepodobni oče: 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima, o sveštenicima i o đakonima, ali o hrišćanima i o mirjanima ne pominje ništa. To jest ne pokazuje da, ako oni budu imali koji blagosloveni razlog da se ne pričeste, i sami imaju oproštenja, da bi mogli biti zajedno sa vernicima u crkvi do svršetka Svete liturgije. Molim Vas da mi razjasnite i u tom pogledu.
Starešina: Istina je, brate Jovane, da 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima i sveštenicima i ostalima iz svešteničkoga čina, ali vidiš, brate, da se u tumačenju kanona veli ovako: „Ovaj kanon hoće da svi…“, i pod tim „svi“ tumač je podrazumevao i klirike, i hrišćane mirjane. Ali nije samo tumač kanona razumeo tako, nego i više Svetih Otaca sa Svetih vaseljenskih i pomesnih sabora, kao i Sveti Oci koji su pisali zasebne kanone, razumeli su to isto tako.
Ta se istina može poznati iz napisanog. A Sveti saborski i otački kanoni na mnogo strana određuju suprotno, to jest da hrišćani koji se ne mogu pričestiti budu zajedno sa vernicima i da se zajedno mole u vreme Svete liturgije do kraja, ali da se ne pričeste. Isto se tako pokazuje i u tumačenju 10. kanona Svetih apostola (Zakonopravilo, str. 12).
Ino svedočanstvo u tom pogledu nalazimo u Crkvenom pravilu iz Govore, gde čitamo ovako: „Ko god ulazi u crkvu da sluša Svetu liturgiju i Sveto Pismo a neće sa svima da se pričesti Prečistim i Svetim tajnama Isusa Hrista, toga da pitaju otkuda mu takvo učenje; dakle, ako je od njegovog duhovnika, ili od samovolje ili ako se boji grehova, takvi neka se boje, i neka pitaju Oce kako da postupe. Možda mu je duhovnik njegov dao pouku, a ako li nije, nego se on tako vlada u svom praznoumlju, neka bude odlučen. A ako li bude episkop ili pop ili đakon, i toga isto tako da pitaju, i da ga ukore u predstavci pred mitropolitom.“ (Crkveno pravilo iz Govore, str. 107)
Isto se učenje nalazi pisano u Velikom crkvenom pravilu (Veliko crkveno pravilo, str. 331).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, ovde se dosta jasno pokazuje da ako kogod ima učenje od svoga duhovnika, to jest ako mu je zabranjeno da se pričesti, dotični – bio klirik, bio mirjanin – može biti u crkvi da zajedno sa svim vernicima sluša službu Svete liturgije, ali samo da se ne pričesti Svetim i Prečistim Hristovim tajnama. To jest, kao što je današnja praksa Svete i Saborne istočne crkve. Znači, mislim da ti se bar sada, brate Jovane, razjasnila nedoumica koja te je mučila.
Brat: Zaista, prepodobni oče, sada shvatam kako 8. kanon Svetih apostola, tako i 9; kao i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i (4) kanon Sv. Grigorija Nisijkog, da kao i drugi kanoni sabora i Otaca i božanskih Zakonopravila Crkve određuju da je svim hrišćanima koji su u kajanju i imaju epitimiju od episkopa ili od svojih duhovnika da se ne pričeste Svetim i Prečistim tajnama, ako budu kazali uzrok zbog kojeg se ne mogu pričestiti, dopušteno da ulaze u crkvu i da se mole sa blagovernicima, da slušaju Svetu liturgiju do kraja, ali nemaju više dopuštenje da se pričeste sa onima koji su dostojni pričešća, dok ne budu ispunili epitimiju koju su im njihovi duhovnici naložili, i ne prime od njih razdrešenje da bi se pričestili.
Sada mi je potpuno jasno i mislim da nije bio u pravu onaj sveštenik koji mi je rekao da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve sve hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana.
Starešina: Dobro je, brate Jovane, što smo s pomoću blagoga Boga postigli da se razumemo i u tom pogledu.
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, potpuno sam se uverio da je običaj svakodnevnog pričešćivanja bio samo u prvim danima Hrišćanske crkve, a kasnije taj običaj je ostao samo mestimično i upražnjavali su ga samo najpobožniji hrišćani i monasi; i da je na taj običaj Crkva gledala sa sumnjom i rezervom, pošto je pokatkad prevazilazio meru blagopristojnosti.
Sećam se, prepodobni oče, šta ste mi ranije kazali o 8,9. i 10. kanonu Svetih apostola, 2. kanonu Antiohijskog sabora i 6. kanonu Šestog Vaseljenskog sabora: da su ih propisali Crkvi Sveti apostoli i Božanski Oci, kako bi probudili savest i revnost vernika prema čestom pričešćivanju, koje je bilo od početka u Crkvi, i da ti kanoni imaju blagodat da se razume i jasno pokaže običaj čestog pričešćivanja tih vremena. Molim Vas, dakle, prepodobni oče, da mi kažete da li sem tih kanona ima još i drugih svedočanstava o čestom pričešćivanju, koje se upražnjavalo u Staroj crkvi.
Starešina: Brate Jovane, o običaju čestog pričešćivanja, koji je bio u Drevnoj crkvi, ne govore samo ti kanoni, nego i crkveni istoričari i mnogi od Svetih i Božanskih Otaca. Jedan od tih Svetih Otaca jeste i Sv. Jovan Zlatoust, koji na više mesta govori o čestom pričešćivanju, kao u Predgovoru na Tumačenje Poslanice Rimljanima – Slovo 8. Jevrejima, u Slovu 18. na Dela apostolska, u Slovu 5. Poslanice Timoteju, u Slovu 17. Poslanice Jevrejima, u Slovu onima koji poste prvu Pashu, u Slovu 5. Efescima, u Slovu onima koji se lišavaju božanskih skupova, u Slovu 22. Korinćanima, u Slovu Blaženom Filogoniju i u Slovu o postu.
U svim navedenim tekstovima se trudi taj blagoglagoljivi jezik da podstiče hrišćane da se pričešćuju često, ali i sa dostojnošću (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz navedenih svedočanstava jasno sam pojmio i udostojio se da saznam o običaju koji beše na početku hrišćanstva: da se hrišćani češće pričešćuju Svetim i Prečistim tajnama.
Želeo bih, međutim, da znam koliko se često pričešćivahu hrišćani u ta vremena i koliko puta sedmično, i koji je bio uzrok tog čestog pričešćivanja.
Starešina: Pošto želiš da i to znaš, brate Jovane, znaj da disciplina u pogledu čestog pričešćivanja nije bila uvek ista ni u hrišćanskom svetu. To nam kazuje Blaženi Avgustin koji, govoreći o običaju čestog pričešćivanja u svoje vreme, veli: “ Jedni se pričešćuju svakodnevno, a drugi samo u pojedine dane; na nekim mestima ne ostaje nijedan dan bez Svete liturgije, dok se na drugima služi Sveta liturgija samo subotom i nedeljom“.
Kao što se vidi, brate Jovane, iz ovog svedočanstva doznajemo da nije bilo jedno pravilo, pre svega ni sa služenjem
Svete liturgije, ni sa upražnjavanjem pričešćivanja, u ono vreme.
Iz drugoga svedočanstva, međutim, saznajemo da se u to vreme u Maloj Aziji vernici pričešćivahu četiri puta sedmično: sredom, petkom, subotom i nedeljom (Sv. Vasilije Veliki, 93. Poslanica}.
Na drugim stranama hrišćani se pričešćivahu Svetim Tajnama sredom i petkom i u druge sedmične dane (Jevsevije Argentije, str. 284).
I pošto si, brate, pitao i koji je bio razlog te prakse da se hrišćani pričešćuju više puta sedmično, znaj da se u III veku Sveta liturgija počela služiti sem nedelje – i petkom, kao u Jerusalimu, u antiohijskim crkvama, u Severnoj Africi, ili subotom, kao u Rimu, Maloj Aziji, Siriji itd.
Dakle, jednovremeno sa umnožavanjem dana za Liturgiju, na pojedinim stranama su se umnožili i dani za pričešćivanje hrišćana toga vremena.
Brat: Prepodobni oče, a koliko je trajao taj običaj da se hrišćani pričešćuju više puta sedmično?
Starešina: Ni taj običaj nije trajao dugo, jer od pojedinih Svetih Otaca doznajemo da je u klasičnoj eposi egipatskog monaštva pravilo bilo da se kako Sveta liturgija, tako i pričešćivanje Svetim Tajnama, vrši subotom i nedeljom za sve monahe iz tih krajeva. A za monahinje i za pojedine monahe pričešćivanje da bude samo u nedeljni dan, mada se u to vreme sretahu pojedinci koji su se pričešćivali samo jedanput godišnje (Prepodobni Kasijan, Monaška pravila, gl. III).
Još jedno svedočanstvo o pričešćivanju subotom i nedeljom nalazimo u Žitiju Svetog Save Osveštanog, koji je živeo u V veku. On se svake godine u vreme Velikog posta povlačio u Palestinsku pustinju, uzimajući sa sobom Prečiste Hristove tajne, da bi se pričešćivao svake subote i nedelje (Gerasim Timuš, Svetački rečnik, str. 783).
Ali, isto kao i pređe pokazani običaj, i ovaj običaj monaha i hrišćana: da se pričešćuju svake subote i nedelje, nije trajao suviše dugo, pošto iz svedočanstava crkvenih istoričara doznajemo da se pričešćivanje Prečistim Hristovim tajnama, počev od vremena Svetih apostola i od vremena velikih gonjenja, kao i kasnije, na najvećem broju mesta vršilo jedanput sedmično, i to nedeljom.
Taj dan su hrišćani izabrali još od najstarijih vremena i dali mu posebno prvenstvo i čest, zato što je toga dana vaskrsao Gospod naš Isus Hristos.
Brat: Prepodobni oče, a gde se mogu naći ta svedočanstva koja dokazuju da je nedeljni dan u starini uživao posebnu čest kod hrišćana, i osobito da su se toga dana hrišćani pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama?
Starešina: Prvo svedočanstvo nalazimo u sveštenoj povesti Dela Svetih apostola, gde čitamo ovako: A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produži besedu do ponoći (Dap 20,7).
Isto tako rečito svedočanstvo nalazimo u pismu Plinija Mlađeg, prokonzula Vitinije, poslatom oko 104. godine caru Trajanu i koji, između ostalog, kazivaše caru: „Hrišćani se sastaju u nedeljni dan, u osvit zore, i pevaju pesme hvale Hristu kao Bogu, i obavezuju se zakletvom da ne čine nikakvo zlo“.
Isto na početku III veka čujemo Sv. Ignjatija Bogonosca kako govori Magnežanima: „Nikako nemojte praznovati subotu, nego živite po danu Gospodnjem“, a Sv. Mučenik Justin, isto iz III veka, veli ovako: „U dan sunca, nedelju, svi se okupljaju na jednom mestu radi Lomljenja Hleba“ (/ Apologija). A u svojoj Drugoj apologiji kaže ovako: „I u takozvani dan sunca Bog nas okuplja na jedno mesto sve koji prebivamo po gradovima i selima, i čitamo, koliko vreme dopušta, uspomene Apostola i knjige proroka. Nakon što završi čitanje, prezviter drži propoved, u kojoj podstiče i poziva na sledovanje tom dobrom učenju. Zatim ustajemo svi zajedno i, pošto se završi molitva, donese se hleb, vino i voda, i prezviter uznosi molitve, takođe i blagodarnosti, koliko mu je moguće. A narod mu odgovara kazujući: Amin, amin.
I posle toga daje se svakom da se pričesti blagoslovenima, i onima koji nisu prisutni šalje se posredstvom đakona“.
Isti apologet Justin Mučenik, kazujući da se u njegovo vreme dan nedelje proslavljao s posebnim čestvovanjem, veli ovako: „A dan sunca – nedelja, u koji se svi okupljamo, izabran je pošto je to dan u koji je Bog sve stvorio, i Isus Hristos je vaskrsao iz mrtvih, jer Se u dan pre subote, koji je dan sunca – nedelja, pokazao apostolima i naučio ih je ono što sam vam kazao“ (Druga Apologija).
I u Varnavinoj poslanici piše ovako: „Zato se okupljamo u osmi dan – nedelju, u koji je Isus vaskrsao iz mrtvih“ (Liturgijsko blago, III, str. 67).
A u III veku posebno poštovanje koje su hrišćani imali prema danu nedelje pokazuje Kliment Aleksandrijski (VII Stromata). Isto tako i istoričar Tertulijan (Apologetikum, gl. XVI) pokazuje da se u dan nedelje praznično i sa velikim čestvovanjem i pobožnošću služila Sveta liturgija, i da su se toga dana tvorila dobra hrišćanska dela.
I zatim, govoreći sa divljenjem, veli: „Kako ćemo se okupljati na molitvu, kako ćemo bolje praznovati nedelju!“.
U IV veku vidimo da prvi hrišćanski car, Konstantin Veliki, pridaje veliku čest i posebnu pažnju danu nedelje. Jer na zahtev Crkve, on je zabranio da se toga dana drže sudski procesi, zapovedio je da vojnici odlaze u crkvu toga dana, dao je naređenje da se obustave poljski radovi u dan nedelje (Jevsevije Kesarijski, Žitije Konstantina Velikog, gl. IV, 18-19).
A carevi Teodosije Stariji i Mlađi zabranili su da se toga dana sakupljaju dažbine, to jest porezi od hrišćana (građana), i istovremeno su zabranili i trgovinu (Teodocujev Kodeks, knjiga 15). Zabranili su zatim i javne predstave: pozorišta, igre, cirkuse, klovnove, pantomime, kao i svaku vrstu ovakve razonode. I čak da se dogodilo da carev dan bude u nedelju, on je slavljen drugog dana (Teodosijev Kodeks, knjiga 15).
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 9. kanonu naređuje: „Predstojatelji Crkve svakoga dana, a osobito u dan nedelje, neka uče vernike rečima pobožnosti“, a u 80. kanonu odlučuje: „Episkop, sveštenik ili đakon i mirjanin, budu li izostali iz crkve tri nedelje zaredom bez ikakve velike potrebe, ako li bude klirik, da se odluči, a ako li bude mirjanin, da mu se zabrani Sveto pričešće!“.
I veliki Grigorije Solunski odlučuje: „Hrišćani da se pričešćuju svake nedelje i na svaki veliki praznik“ (Dobrotoljublje).
Isto tako veli i Sv. Simeon Solunski: „Neka se hrišćani ne ostavljaju bez Pričešća 40 dana, nego koliko im je moguće i ranije, i svake nedelje, ako je moguće, i osobito koji su stari i bolesni“ (Simeon Solunski, gl. 360). A episkop Genadije Marseljski veli: „Podstičem i savetujem da dolikuje da se pričešćujemo svake nedelje, ako, razume se, duša nije pomućena grehom“ (O crkvenim dogmama, gl. III).
U vreme Sv. Teodora Studita monasi iz manastira Studiona iz Carigrada pričešćivahu se Prečistim tajnama samo nedeljom (Katiheze). 3. kanon Sv. Timoteja Aleksandrijskog dopušta i besomučnome, ako ne huli, da se može pričestiti Svetim tajnama u nedeljni dan (Zakonopravilo).
Vidimo takođe da se i u V veku Sveta liturgija služila samo nedeljom i na velike praznike, kada je bilo i pričešćivanje hrišćana Svetim i Prečistim Hristovim tajnama.
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz mnogih svedočanstava koja ste mi pokazali, jasno sam razumeo da je, zaista, nedelja bila dan izabran i u osobitoj česti kod svih hrišćana, zbog Vaskrsenja Gospodnjeg, koje se zbilo u taj dan. I istovremeno sam razumeo da je običaj da se hrišćani pričešćuju Svetim i Prečistim Hristovim tajnama u dan nedelje bio nekada najrasprostranjeniji običaj u vaskolikom hrišćanskom svetu. Hteo bih još da znam, prepodobni oče, da li postoje svedočanstva i o ređem pričešćivanju Svetim i božanskim tajnama u dan nedelje.
Starešina: Brate Jovane, postoji dovoljno svedočanstava koja kazuju i o pričešćivanju ređem nego li jedanput sedmično, koje se vrši u dan nedelje. Na primer, bilo je i vreme kada su hrišćani bili savetovani od svojih duhovnih pastira da se pričešćuju makar jednom na tri, četiri nedelje.
Pravoslavno ispovedanje uči ovako: „Hrišćani koji su uznapredovali u pobožnosti i podobnosti da se ispovedaju svakog meseca i da se pričešćuju Svetim i Prečistim Tajnama bar jednom u četrdeset dana(Pravoslavno ispovedanje, str. 360).
U Zapadnoj crkvi pričešćivanje Svetim tajnama nekada beše obavezno da se čini bar triput godišnje. Tako Sabor održan u Agdi godine 506. u Galiji, odlučuje da više ne budu hrišćani koji se ne budu pričestili Svetim tajnama bar na Božić, na Vaskrs i na Pedesetnicu. U drevnoj Pravoslavnoj crkvi Engleske, kao što pokazuje Prečasni Beda, pričešćivanje Svetim tajnama u VIII veku vršilo se obično na Božić, na Epifaniju (Bogojavljenje) i na Vaskrs. Tu meru pričešćivanja Svetim tajnama triput godišnje ponovio je kasnije i Sabor održan u Puru godine 813. Ali mnogo pre tih sabora Sv. Patrikije (godina 450-452), u Irskoj, odlučuje da bude ispitano stanje onih koji se ne pričešćuju bar jedanput godišnje, na dan Svetog Vaskrsenja.
No i na Istoku, kao i na Zapadu, u ta vremena neki monasi, kao i neki od mirjana, pričešćivahu se Svetim tajnama dvaput godišnje. U to nas uverava veliki Učitelj i Božanski otac Sv. Jovan Zlatoust, koji veli ovako: „Mnogi se ovim tajnama pričešćuju jedanput godišnje, a neki dvaput, a neki više puta“ (Podela pšenice, str. 449-450).
Zatim, pokazujući da taj običaj – da se retko pričešćuju – nisu u to vreme imali samo neki hrišćani, nego čak i monasi iz pustinje, veli ovako: “ Dakle, svima nam je upućeno slovo, ne samo ovima odavde (to jest mirjanima), nego i onima što prebivaju u pustinji (monasima pustinjacima), jer se i oni pričešćuju jedanput godišnje, a mnogo puta i na dve godine“ (Podela pšenice, str. 449-450).
A Pravoslavno ispovedanje Petra Mogile daje zvanično pravilo u pogledu ispovesti i pričešća i, shodno četvrtoj crkvenoj zapovesti, to ispovedanje uči da su hrišćani dužni da se ispovedaju i da se pričešćuju /makar/ četiri puta godišnje, u četiri posta, ili /barem/ najmanje jedanput godišnje, tokom Svete četrdesetnice.
Brat: Prepodobni oče, iz pređe izloženih svedočanstava uverio sam se da je zaista, u hrišćanskom svetu, kako u Istočnoj, tako i u Zapadnoj crkvi, u pojedinim vremenima i mestima bio običaj da se upražnjava Sveta ispovest i Sveto pričešćivanje mnogo ređe, nego li običaj koji je trajao u vreme kada se pričešćivahu svake nedelje; pošto se, kao što ste kazali, u pojedinim mestima i vremenima pričešćivanje Svetim tajnama vršilo i na nekoliko sedmica, i jedanput mesečno, i na četrdeset dana, i triput godišnje, i čak jedanput na dve godine. A kao zvanično pravilo je određeno da se vrši /makar/ četiri puta godišnje ili /bar/ najmanje jedanput godišnje, u Velikom postu. Ali, prepodobni oče, imao bih i druga mnoga pitanja u pogledu Svetog pričešća, samo ako Vas ne ljutim svojim mnogim pitanjima.
Starešina: Brate Jovane, ne ljutiš me, kao što i sam vidiš, ali nas je uhvatila noć od kad besedimo, i sada treba da se smirimo, jer sam i ja umoran, a i ti brate. I zatim, treba da se odmorimo nekoliko časova, da ne izgubimo jutrenje u ponoć, jer sam ja s našim razgovorom izgubio i večeru. Dakle, idi i smiri se, da bi mogao doći na jutrenje, a što si još imao na umu da me pitaš, zapiši na hartiji, i kada smatraš da je pogodno vreme, dođi ponovo ovamo.
Brat: Molim Vas iz sve duše da mi oprostite, prepodobni oče igumane, što sam Vam ja, grešnik, svojim pitanjima i svojim nedoumicama pričinio toliko truda. Zahvaljujem Vam sa svekolikim smirenjem i svekolikom blagodarnošću za sva razjašnjenja i savete koje ste mi danas dali, tokom toliko časova.
Starešina: Bog da prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru i ne zaboravi što si čuo, jer će ti biti od koristi u životu.

 

ČETRNAEST PRAVILA ZA ODLAŽENJE U CRKVU[3]
 
Braćo, treba da znate da hrišćanin koji odlazi u crkvu ima 14 kanonskih blagodoličnih pravila, ako želi da mu bude na korist Sveta crkva. Ako ih ne ispunjava, odlazi u hram na osudu.
Izložiću vam blagodolična pravila za hrišćanina koji odlazi u Svetu crkvu.
Ako hoćete da vaistinu budete sinovi Hristove Pravoslavne crkve, koja nas skoro 2.000 godina rađa vodom i Duhom na Krštenju, u Crkvi Hristovoj koja je stub i tvrđava istine, znajte pravila za odlaženje u Crkvu, kao što sledi:
1. Prvi kanonski uslov da bi odlazio u svetu crkvu jeste da se sa svima pomiriš. Ako ide majka u crkvu ili otac, neka kaže: „Oprostite mi, deco! Oprosti mi, suprugo!“
2. Drugi kanonski uslov. Kada odlaziš u crkvu, odnesi mali dar iz svoje kuće. Makar svećicu, makar novčić, prosforu, čašu vina, šta možeš. Jer kroz taj mali dar koji nosiš u crkvu blagosilja se ceo tvoj imetak, jer ga daješ na žrtvu Bogu.
3. Treći kanonski uslov. U crkvu je dobro da odlaziš jutrom ranije, da bi mogao uhvatiti Vaskrsno jevanđelje jutrenja i Slavoslovlje. I istovremeno, ako odeš ranije, možeš se u miru pokloniti, nema mnogo sveta u crkvi, odeš na svoje mesto i tako ne remetiš bogosluženje.
4. Četvrti kanonski uslov. Muškarci treba uvek da stoje u crkvi na desnoj strani, a žene na levoj strani. I ovim redosledom treba da stoje u crkvi: stari ljudi na čelu, sredovečni iza njih, najmlađi iza njih, mladići i dečaci isto tako. Takođe i žene. A između muškaraca i žena ostavite stazu u crkvi, da bi prošao ko dođe da se pokloni i da odnese dar svetom oltaru.
5. Peti kanonski uslov jeste da ne razgovarate u crkvi, jer je to veliki greh. Ako je velika potreba da govoriš, govori šapatom ili znacima.
6. Šesti kanonski uslov. Ako odeš u crkvu, nemoj izlaziti dok se ne završi bogosluženje. Samo, Bože sačuvaj, ako si bolestan ili ako što postradaš. Ali inače nemoj izlaziti, jer ako izađeš pre završetka Liturgije, podoban si Judi, koji je izašao sa Tajne večere, gde behu za trpezom Spasitelj sa apostolima, i otišao je i prodao Hrista. Tako poučava Sv. Jovan Zlatoust.
7. Sedmi kanonski uslov za one koji odlaze u crkvu. Kada se klanjate svetim ikonama, nemojte celivati Svetitelje u lice, jer je greh. Nije dopušteno. Ako je Svetitelj oslikan u stojećem položaju, celivaš mu noge; ako je oslikan do pojasa, celivaš donji deo ikone.
8. Osmi kanonski uslov. Znajte da nakon što sveštenik izrekne blagoslov početka Svete liturgije, nikom više nije dopušteno da se klanja u crkvi ili da još nosi darove oltaru, jer je to veliki greh.
Kada čuješ da sveštenik kaže: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“ – gotovo je! Od tada svako stoji mirno na svom mestu, ne odlazi više da se klanja. Čak i ako si došao s darom u crkvu, sa svećom i sa prosforom, predaćeš ih na kraju.
Jer od toga časa sveštenik stupa u Svetu liturgiju i nema više vremena da uzme dar. Jer ako odeš, i on prestane sa liturgisanjem, ostaje mu mnoštvo molitava, i ima greh. Dakle, darovi se predaju u crkvi do blagoslova Svete liturgije.
Od tada nadalje nije više dopušteno ni da se klanjaš, zato što uznemiravaš one koji žele da slušaju Svetu liturgiju.
9. Deveti kanonski uslov. Hrišćani treba da kleče kada se osvećuju Prečisti darovi, kada se poje: „Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo…!“. Drugi kleče i na Jevanđelju. Nije greška. Na Dostojno i na Oče naš, tada se kleči. I nakon što se otpoje Oče naš, vrši se celiv mira. Tako se ranije postupalo. Sada se u pojedinim crkvama to zaboravilo. (Ovo je običaj Rumunske Crkve, nap.izd.)
Koji imaju razdrešenje i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da traže oproštaj od svih, od najstarijih do najmlađih. Ako su muškarci, odlaze najstarijim ljudima sa čela. I od kojih su imali kakvo ožalošćenje, Bože sačuvaj, neka traže oproštaj: „Oprosti mi, brate! Oprosti mi rode, ili susede!“.
Isto tako i žene neka idu najstarijim ženama i neka uzmu oproštaj, neka im celivaju ruku, a ove neka ih poljube u čelo. Taj poredak se vrši pre no što se odlazi na Sveto pričešće. I potom uzimaš upaljenu svećicu i kod ikonostasa je daješ Crkvenjaku u ruke; ne ideš s njom pred sveštenika, pred Sveti putir.
Zato što kad idete pred Sveti putir nije dopušteno da budete sa upaljenom svećom, niti da se još osenjujete Svetim krstom, jer je velika opasnost. Događalo se mnogima da su, krsteći se, udarili Sveti putir, sveštenika, i prosuli Svetinje. Dogodilo se u mnogim crkvama.
Ja sam tako postradao. Došao je jedan iz Velike Saske na pričešće; bejah starešina u manastiru Slatini, i udario me je po Svetom putiru, i – da ga ne bejah držao – pao bi nasred crkve. Imao sam Svetinje u njemu. I ipak mi je prosuo deo Svetinja. Imao sam da tvorim epitimiju i pravilo.
Neki momčić, kada se prekrstio, gurnuo je Sveti putir. I da ga ne bejah čvrsto držao, celog bi mi ga prosuo, i iz tog razloga ne bih više mogao da budem sveštenik. Skamenio se i on. A bejah im rekao, jer behu stotine ljudi sa upaljenim svećama: „Nemojte se više krstiti kada stignete pred Sveti putir, i sveće ostavite tamo kod ikonostasa!“
Kada odeš pred Sveti putir, prekrstiš ruke na grudima. I tada sveštenik uzima kašičicom Presvete i Prečiste tajne i daje ti da ih primiš.
10. Deseti kanonski uslov. Nakon što si primio Prečiste tajne Isusa Hrista, pređi ka đakonskim dverima, da bi ti tamo dali naforu i čašicu vina. Zatim odite do pevnice ili u pripratu, da biste očitali molitvu blagodarenja nakon Svetog pričešća.
Treba da znate da niko ne sme da se pričesti, ako nije pročitao molitve za pričešće. Zatim – zahvalne.
Ko se pričestio ne sme više da celiva ruku svešteniku. Dok ne budeš jeo, ne smeš više da celivaš ni svete ikone, ništa; jer si tada primio Hrista. Nakon jela možeš da celivaš ruku i svete ikone.
Nakon pričešća nije ti dopušteno da pljuneš tri dana i tri noći. Tako je po kanonskom poretku. Ali bar do sutrašnjeg dana; makar 24 sata, upamtite. Ali knjiga kazuje tri dana. Tako je nakon Svetog pričešća.
Koji su u braku i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da čuvaju čistotu u porodici bar tri dana; a nakon što su se pričestili da je održe bar dva dana. A u postovima treba u sve dane da žive u čistoti.
11. Jedanaesti kanonski uslov. Koji je došao u crkvu iz neke porodice naziva se apostolom porodice. On treba da uzme svetu naforu za sve ukućane.
Ukućanima nije dopušteno, Bože sačuvaj, nedeljom i praznikom da pojedu štogod dok ne dođe onaj iz svete crkve da im donese svetu naforu, da uzmu svetu naforu umesto Prečistih Tajni. Jer se na grčkom sveta nafora naziva antidoron, to jest – umesto darova, zamenjuje Prečiste tajne za one koji ne mogu da se pričeste.
Nedeljom i praznikom, u vreme svete Liturgije, nije dopušteno da pripremaš jelo, jer je to velik greh. Pripremi jelo od subote uveče i stavi ga gdegod na hladnom, jer imate sada frižidere, i podgreješ ga kada dođete iz crkve. U slučaju neodložne potrebe, nakon što izađeš sa Svete liturgije, dopušteno ti je da pripremaš jelo. Ali u vreme svete Liturgije, kada sveštenik vezuje nebo sa zemljom i vadi častice za milione duša, nemoj da se laćaš pripremanja hrane, jer je veliki greh!
Tako je bilo kod naših predaka. Pitajte stare, jer su tako držali ranije! Nije se pripremala hrana nedeljom. Veliki je greh. Nije dopušteno da ložiš vatru i da pripremaš hranu kada sveštenik služi božansku Liturgiju za toliko miliona hrišćana, gde posreduje opraštanju za tolike duše, i za one iz pakla, i za one s nebesa, i za one sa zemlje.
12. Dvanaesti kanonski uslov. Ko je bio u Svetoj crkvi, kada je sveštenik rekao: „U miru iziđimo! U ime Gospodnje“ i izvršio otpust, to jest kraj Svete liturgije, čini tri poklona posred crkve i odlazi kući.
Od crkve neka se ne zaustavlja do svojih vrata. Da ga kako ne odvede đavo od crkve u krčmu ili na igranku, jer onda teško njemu. Otpočeo je s Bogom i završava s đavolom. Jer tako čini neprijatelj: „A da li da odem tom rođaku; ali, da odem onome tome; ali, da odem malo u krčmu!“
Radost đavolova što te je izveo iz raja Božijeg i odvodi te u pakao, jer krčma je čeljust pakla. Tako je nazivaju svi Sveti Oci.
Kada si ušao u krčmu, đavo ti ukucava tri klina. Prvi klin kada si stavio nogu na prag krčme, drugi – kada si seo na stolicu za stolom u krčmi; i treći – kada si uzeo prvu čašu. Zatim si njegov: drži te on tamo, ne izbavljaš se brzo. Ukucao ti je tri klina.
Dakle, s vrata crkve idi pravo kući!
13. Trinaesti kanonski uslov. Kada odeš kući, očitaj molitvu kod Svetih ikona, i kada svi sednu za trpezu, ti im ispričaj šta je i tebi ostalo u glavi iz crkve: „Gle, bio je taj i taj Apostol, to i to Jevanđelje; sveštenik je održao tu i tu propoved; gle ovako je pojao pojac; tako je lepo bilo!“, da bi čuli i oni koji, iz blagoslovenih razloga, nisu mogli da idu u crkvu.
14. Četrnaesti kanonski uslov. Nakon što si i ti jeo, odmori se dva sata. Zatim treba nedeljom i praznikom da ideš u posete i da posećuješ bolesne i uboge.
Ako znaš kojeg bolesnog starca ili koju bolesnu ženu ili dete, ili koga ko leži u postelji mnogo godina, idi i poseti ga, jer čuj šta govori Hristos u dan Suda: Bolestan bejah i ne posetiste me (Mt 25,43).
Ako ne možeš odneti ma i najmanji dar bolesnome, otidi i reci mu reč utehe: „Trpi, brate! Moli se Bogu, jer te ljubi! Koga Bog ljubi toga i kori. I ako budeš trpeo na ovom svetu, nećeš više trpeti zagrobno. Tako je trpeo Jov, tako je trpeo Lazar!“
Dakle, četrnaesto pravilo jeste da posećujemo stare i bolesne nedeljom i praznikom.
Ovo su ukratko 14 pravila blagodostojnosti za hrišćane koji odlaze u Svetu crkvu nedeljom i praznicima.
 

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO[4]
 
Bog nas uči kako dolikuje provoditi Njegove praznike, govoreći: Nemoj raditi nikakvoga telesnog dela u njima (Zakoni ponovljeni 5,14; Levitska 23,3).
Želite li da znate i pojmite koja su dela tela i delanja njegova? Pitajte velikog apostola Pavla, i on će vam kazati, govoreći: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstvo, svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti i slično ovima (Gal 5,19-21).
Želiš li da znaš i šta je slično prethodno nabrojanom? Čuj, dakle, dela bezbožnog čoveka, koja tvori protiv Svedržiteljevog Zakona: ludački plesovi, obraćanje gatarama, nedopuštene šetnje, tašto gubljenje vremena po kafanama i restoranima, na mobama, svadbama; slušanje i gledanje svega što ti objavljuje ono što ruši moral i svetost tvoga života, a ne duhovnu korist za spasenje duše.
Znači, ova i slična ovima jesu zla koja Bog objavljuje i kažnjava večnom mukom, ako ih budemo činili u sve dane svoga života. Jer ako budemo slavili tvoreći ova bezakonja, čućemo Boga kako kazuje: Praznike vaše mrzi duša moja. I na drugom mestu veli: Omrznuo sam, odbaidžo sam vaše praznike i neću mirisati vaše žrtve (Isaija 1,14).
Vidiš li da ih ne naziva Svojim praznicima, nego vašim? To jest, vaši su, jer ih vi praznujete paganski, ne hrišćanski. Moji praznici, Moji blagdani nisu kao vaši oskvrnjeni praznici i kao vaša bezakonja. Moji su praznici Sveti i duhovni; treba, dakle, da budu praznovani duhovno i sa Svetošću.
Ali ćeš reći: Kako se duhovno praznuje? Ako želiš da to pojmiš, slušaj:
• Ko u dan praznika i velikog blagdana ostavlja posao iz ruku i odlazi u crkvu, miri se sa svima s kojima je u svađi, iz porodice ili susedstva, i u crkvi sluša božansku službu s pobožnošću i strahom Božijim – taj duhovno praznuje.
• Ko provodi postove i praznične dane u čistoti sa svojom suprugom – duhovno praznuje.
• Ko uči drugoga da ne tvori zla i da oprašta onome ko je zgrešio – taj duhovno praznuje.
• Ko u praznični dan čita božansko Pismo i čini milost siromasima – taj duhovno praznuje.
• Ko neupućenog uči dobrom putu Božijem i teši ožalošćene, one što su pali u kakve opasnosti i nevolje, i pomaže im svim što se može – taj duhovno praznuje.
• Ko u praznični dan odlazi da posećuje bolesne i stare i nemoćne i pomaže im u njihovoj nevolji – taj duhovno praznuje.
• Oni koji u praznični dan uče svoju decu ili druge da budu valjani, da uče molitve Preblagom Bogu, da ne kradu i ne čine drugo zlo – svi ti duhovno praznuju i s radošću Božijom provode Njegove Svete praznike.
Eto, braćo moja, kroz ovo malo reči sam vam obznanio čega treba da se čuvamo o našim praznicima i svetkovinama i kako treba duhovno da praznujemo kao istinski hrišćani i sinovi Crkve Hristove.
A ako kogod, i nakon što je čuo ova učenja, bude delao protivno, taj neće imati reč odgovora u dan svoje smrti i na strašnom Hristovom sudu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Iz knjige: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, str. 166-210
  2. Prepodobni Pajsije Veličkovski (1722-1794)
  3. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 7, Roman, 1998, str. 26-33
  4. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, str. 85-87
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *