NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
KAKO SE U NAMA ZAČINJE HRIŠĆANSKI ŽIVOT?
 
Razumevanje vremena i načina začinjanja istinskog hrišćanskog života neophodno je radi sagledavanja postojanja ili nepostojanja temelja toga života u nama, i, u slučaju njegovog nepostojanja, radi sticanja znanja o tome kako se taj temelj može postaviti, u onoj meri u kojoj to od nas zavisi.
Činjenica da se neko naziva Hrišćaninom i da je član Crkve Hristove još nije pouzdan znak istinskog življenja u Hristu: „Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko“ (Mt. 7, 21), i: „Nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja“ (Rimlj. 9, 6). Može se čovek ubrajati u Hrišćane, a ne biti Hrišćanin. To je svakome poznato.
Postoji jedan trenutak, uz to veoma primetan, jasno izdvojen i uočljiv u proticanju našega života, a to je momenat kada neko počinje da živi po Hristu, momenat u kome se počinju ispoljavati u čoveku suštinske odlike hrišćanskog življenja. Hrišćansko življenje jeste revnost i snaga delatnog prebivanja u opštenju (zajedničenju) sa Bogom, verom u Gospoda našega Isusa Hrista, pomoću blagodati Božije, ispunjavanjem svete volje Njegove, u slavu presvetog imena Njegovog. Suština življenja hrišćanskoga sastoji se u bogoopštenju (bogozajedničenju) u Hristu Isusu Gospodu našem, bogoopštenju (bogozajedničenju) koje je u početku skriveno ne samo od očiju okoline, nego i od samoga čoveka. Svedočanstvo o njemu, vidljivo drugima ili jasno nama samima, jeste žar delatne revnosti za jedno jedino – za hrišćansko bogougađanje, sa punim samopregorom i prezirom prema svemu što je bogougodnom životu protivno. Dakle, kada se u duši zapali ovaj plamen revnosti, postavlja se temelj hrišćanskog življenja; i u kome se taj plamen ne gasi, on živi po Hristu.
Na ovoj suštinskoj odlici valjalo bi da malo duže zadržimo našu pažnju.
“ Dođoh da bacim oganj na zemlju,“ – govori Spasitelj, „i kako bih želeo da se već zapalio!“ (Lk. 12, 49). Te se reči odnose na življenje hrišćansko, a Gospod ih kazuje zbog toga što je vidljivo svedočanstvo takvog življenja zapravo revnost prema bogougađanju, koja se razbuktava u srcu Duhom Božijim poput ognja; i kao što oganj sažiže veštastvo u kojem se zametnuo, tako i revnovanje za život po Hristu zahvata dušu u kojoj se začelo. Opet, kao što u požaru plamen zahvata čitavu kuću, tako razbuktali oganj revnosti obuzima i prožima čitavo biće čovekovo.
Na drugom, pak, mestu Gospod kazuje: „Svaki će se ognjem posoliti“ (Mk. 9, 49). Ovim se rečima ukazuje na oganj duha, koji revnošću obuzima čitavo naše biće. Kao što so, prodirući kroz lako kvarljivu materiju, sprečava truljenje, tako i duh revnosti, obuzimajući čitavo naše biće, izgoni greh koji razjeda i uništava našu prirodu i po duši, i po telu, uklanja ga iz svih, pa i najskrivenijih njegovih staništa i obitališta, spasavajući nas na taj način od moralnog kvarenja i truleži.
Zapovest je Svetoga Apostola: „Duha ne gasite“ (1. Sol. 5, 19); „U revnosti ne budite lijeni; budite duhom vatreni“ (Rimlj. 12, 11). Ta se zapovest odnosi na sve Hrišćane, a data nam je kako bismo vazda imali na umu da je plamsanje duha i gorljivo revnovanje neizostavna odlika hrišćanskog življenja. Na drugom mestu Apostol Pavle za sebe govori: “ Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom, i trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu“ (Filiplj. 3,1314), savetujući i druge: „Tako trčite da je dobijete“ (1. Kor. 9, 24). Sledstveno tome, u življenju po Hristu, blagodareći žaru revnovanja, postoji nekakva naročita hitrost i živost duhovna sa koj om se pristupa delima bogougodnim, sa samozaboravom i radosnim prinošenjem na žrtvenik Gospodnji svakovrsnih trudova, bez žaljenja samoga sebe.
Ako se složimo sa ovom postavkom, lako ćemo zaključiti da puko poštovanje crkvenih pravila, kaogod i ispravnost u različitim delima i postupcima kao plod razumskog rasuđivanja, doličnost, čestitost, valjanost u ponašanju još uvek nisu pouzdani pokazatelji postojanja istinski hrišćanskog življenja u nama. Sve je to dobro i valjano, ali ukoliko ne nosi u sebi duh življenja po Hristu Isusu, nema nikakve vrednosti pred Bogom. Ovakva dela uporedićemo sa kipovima u kojima nema života. Isto tako, ispravan časovnik radi dobro, ali zar ćemo kazati da u njemu ima života?! Tako je i ovde: često ljudi „imaju ime da su živi, a mrtvi su“ (Otkr. 3,1) u suštini stvari. Ispravnost u ponašanju najčešće je u stanju da dovede do samoprelašćivanja. Istinska vrednost naših postupaka zavisi zapravo od našeg unutarnjeg nastrojenja, gde su mogućna velika odstupanja od pravde i istine, bez obzira na – spolja posmatrano – valjano postupanje. Isto kao što, i pored spoljašnjeg uzdržavanja od dela grehovnih, možemo da osetimo pristrašće (ostrašćenu vezanost) prema njima ili da se njima naslađujemo u srcu, tako, i pored spoljašnje valjanosti u postupcima, možemo da nemamo srdačnog raspoloženja i unutarnje naklonosti prema njoj.
Samo istinska revnost teži činjenju dobra u svoj punoti i čistoti i izgonjenju greha čak i u najslabijim njegovim tragovima. Za onim prvim ona žudi kao za hlebom nasušnim, dok ovo potonje drži za smrtnog neprijatelja. Kada mrzimo neprijatelja, mi ne samo što ne možemo da podnesemo njega samoga, nego su nam mrski i njegovi poznanici i rođaci, pa i njegove stvari, boja koju on voli, jednom rečju, sve što nas na njega podseća.
Isto to zapažamo i kod istinske revnosti za bogougodno življenje: njoj je mrzak greh čak i u najmanjim tragovima i nagoveštajima, budući da se privolela savršenoj čistoti. Kada toga ne bi bilo, koliko bi se samo nečistote moglo nagomilati U srcu!
Može li se, dakle, očekivati ma kakav uspeh, ako u nama nema silne, poletne revnosti za hrišćansko bogougodno življenje? Ako nešto ne iziskuje naš trud, to ćemo još i ispunjavati; ali čim se ukaže potreba da uložimo veći napor ili samopožrtvovanje, odmah ćemo odustati, ne mogući da ovladamo sobom. U takvom slučaju, naime, nećemo imati uporišta u samoprinuđivanju na dobro delo: samosažaljenje biće jače od bilo kakvog unutarnjeg oslonca. Osim toga, ako se javi nekakva druga pobuda osim opisane, ona će biti u stanju da i dobro delo učini rđavim. Setimo se sinova Izrailjevih u pustinji, kada ih Mojsije htede izvesti iz ropstva Misirskoga, kako su se uplašili kad su sebe požalili. Mučenici su, pak, radosno išli u smrt, grejani i krepljeni unutarnjim ognjem. Istinski revnitelj činiće ne samo ono što mu zakon nalaže, nego će budno paziti i na svaku dobru nameru koja se rađa u duši; on neće činiti dela koja su samo naizgled dobra, nego će žudeti za istinskim, trajnim i večnim dobrom i tragati za njim. „Svagda nam je potrebno“ kazuje Sveti Jovan Zlatoust (Beseda 31. na Dela Apostolska) „usrđe i silno razgorevanje duše, spremno da krene u boj protiv same smrti; jer se samo tako Carstvo Nebesko zadobija.“
Življenje u blagočašću i bogoopštenju (bogozajedničenju) teško je i mukotrpno, naročito u početku. Odakle pocrpsti snage da se svi ti trudovi valjano ponesu? Odgovor je: iz oduševljene revnosti, a uz pomoć blagodati Božije. I trgovac, i vojnik, i sudija, i učenjak imaju tešku službu, skopčanu sa mnoštvom briga; ali šta ih drži u nošenju njihovih trudova? Oduševljenje i ljubav prema svome poslu. Upravo to drži čoveka i na putu blagočastivog življenja. Bez ovoga služenje Bogu biće nam prava mora, preveliko breme, dosada, teskoba.
I dereglija se, doduše, kreće, ali sporo i teško, dok je lakonogoj srni ili hitroj veverici trčanje i skakutanje zadovoljstvo i radost. Tako je i revnosno bogougađanje jedno radosno ushođenje ka Bogu koje okriljuje duh. Ako njega nema, uzaludni su svi napori naši. Zato sve valja činiti u slavu Božiju, uprkos grehu koji u nama obitava. Bez toga naši postupci biće rukovođeni samo navikom, opšteprihvaćenim normama pristojnosti i uljudnosti: činićemo nešto samo zato što se tako odvajkada postupalo i što tako čine i drugi. Ali valja nam činiti svako dobro – u protivnom slučaju, nešto ćemo učiniti, nešto nećemo, i to bez ikakvog tuženja zbog svojih propusta i bez svesti o njima. Sve valja činiti pažljivo i sa rasuđivanjem, svemu pristupati kao izuzetno ozbiljnom delu, inače će naši postupci biti prepušteni slučaju.
Jasno je, dakle, da smo bez revnosti loši Hrišćani: lenji, raslabljeni, beživotni, ni topli ni hladni, i život naš tada nije ništa drugo do otupelo i isprazno pretrajavanje,, Znajući to, potrudimo se da se pokažemo kao istinski revnitelji dobrih dela, da budemo vaistinu Bogu ugodni, nemajući u sebi nečistote i poroka, niti bilo čega sličnog.
Pouzdano svedočanstvo hrišćanskog življenja jeste, dakle, oganj delatne revnosti za bogougađanje. A sada ćemo postaviti pitanje: kako se zažiže taj oganj i šta ga izaziva?
Revnost o kojoj govorimo pokreće se dejstvom blagodati Božije, ali ne i bez učešća naše slobodne volje. Hrišćansko življenje nije istovetno onom prirodnom. Početak i buđenje njegovo takođe su osobiti. Kao što se u semenu život budi kada do u njemu zapretanog izdanka prodru vlaga i toplota, a preko njih i sveobnavljajuća snaga životna, tako se i u nama božanstveno življenje budi kada u srce prodre Duh Božiji i tamo postavi temelj življenja po duhu, očišćujući i vaspostavljajući pomračene i izbledele crte obraza Božijeg. Budi se najpre želja i slobodno traganje (dejstvom izvana), zatim nizlazi blagodat (preko Svetih Tajni), koja, sadejstvujući sa slobodom, rađa ognjenu revnost. Neka niko ne pomišlja da sam u sebi stvori takvu silu koja rađa duhovni život: za njeno zadobijanje valja se moliti i pripremati se da se ona primi. Oganj revnosti sa snagom duhovnom – to je blagodat Gospodnja. Duh Božiji, silazeći u srce, počinje da u njemu deluje ne samo sažižućom, nego i svedejstvujućom revnošću.
Neko će pomisliti: čemu ovakvo delovanje blagodati? Zar je moguće da mi sami nismo u stanju da činimo dobro? Eto, učinili smo ta i ta dobra dela. Još ćemo poživeti, i još ćemo nešto dobro učiniti. Retko ko nije razmišljao o ovome. Neki govore da mi sami po sebi nismo u stanju da učinimo ništa dobro. Međutim, ovde se ne radi o pojedinačnim dobrim delima, nego o preporodu čitavog života, o celosnom novom življenju, i to onakvom koje nas uzvodi ka spasenju. Ako se ukaže povoljna prilika, nije teško učiniti čak ni nešto izuzetno dobro, tako postupaju i neznabošci. Ali, neka se čovek svesno opredeli za nesustajuće činjenje dobra, na način na koji ga upućuje slovo Božije, i to ne tokom jednog meseca ili godine, nego tokom čitavog života, i neka postavi sebi za pravilo da neodstupno, neodustajno prebiva u tom stanju; i tek kada to uistinu prihvati, neka se hvali svojom snagom. Ako ovoga nema, bolje mu je da o svemu tome i ne govori. Zar je malo bilo i zar malo ima pokušaja samovoljnog otpočinjanja i uređivanja hrišćanskog življenja? A svi su se takvi pokušaji završavali i završavaju se neuspehom. Čovek, tako, neko vreme izdrži na novom putu, da bi ga ubrzo napustio. A kako bi i mogao drugačije, kada nema u sebi snage? Jedino večna sila Božija može održati naše nastrojenje neizmenjenim i pored neprestano nailazećih povremenih promena. Zato je neophodno ispuniti se ovom silom, isprositi je i primiti po našim moćima, a ona će nas uzdići i izvući iz svakojakih bura koje nailaze na mahove.
Zaustavimo se malo na opitu (duhovnom iskustvu) i pogledajmo kada se javljaju ovakve samozadovoljne pomisli, To se dešava kada je čovek u stanju spokojstva, kada ga ništa ne smućuje, ne prelašćuje i ne nagoni na greh: tada je on spreman na najčistije, sveto življenje. Ali čim se uskovitlaju strasti ili naiđe sablazan – kamo sva ona uzvišena zavetovanja i obećanja?! Ne govori li često čovek koji vodi raspustan život samom sebi: „Od sada neću više!“. Ali prezasićenost strastima prolazi, nailazi novi strasni poriv, i eto čoveka opet u gresima. Lepo je rasuđivati o potrebi trpljenja uvreda kada sve ide po našoj volji, kada ništa ne ugrožava naše samoljublje. U takvom stanju najverovatnije će nam se čudnim učiniti osećanje uvređenosti ili ljutnje, koji zapažamo kod drugih. Ali ako se nama samima desi da se nađemo u sličnoj situaciji, tada će čak i jedan pogled, a kamoli reč biti u stanju da nas razdraži i izbezumi. Kada je duh spokojan, u stanju samodovoljnosti i vere u svoje snage, lako je maštati o mogućnosti vođenja hrišćanskog života bez višnje pomoći, sa osloncem samo na sopstvene snage. Ali kada se zlo koje se sleglo na dnu srca uskovitla, poput prašine koju podigne silni vetar, tada u sopstvenom opitu svako može da nađe osudu svoga pređašnjeg zanosa. Kada pomisli i želje, sve jedna gora od druge, krenu da uznemiravaju dušu, svako zaboravi kako se pouzdavao u svoje snage i nehotice zavapi zajedno sa Prorokom: „Propadam u dubokom glibu, gdje nema dna; tonem vodi u dubine, i vali me zatrpavaju“ (Ps. 69, 2), i : „O Gospode, pomozi! O Gospode, daj da bude u napredak!“ (Ps. 118, 25).
Neretko se dešava i ovo: neko u samouverenosti svojoj mašta o tome kako će prebivati u dobru. Ali zamisli se neko lice ili stvar, rodi se želja, usplamti strast; čovek se zanese i padne. Posle pada trebalo bi samo pogledati na sebe i reći: o, kako je to loše, koliko sam rđav! No naiđe povod za razonodu, i čovek je opet spreman da se zaboravi. Ili ga neko uvredi: eto odmah svađe, prekorevanja, suđenja. Ili se ukaže prilika da se sklopi nepoštena, ali korisna pogodba – čovek će i na to pristati: jednoga će poniziti, sa drugima će se nagoditi, trećega će odgurnuti – i sve to posle hvalisanja da može sam, bez naročite pomoći odozgo, da živi sveto i čestito. Pa gde naći snagu? “ Duh je srčan, ali je tijelo slabo“ (Mt. 26, 41). Čovek vidi dobro, ali tvori zlo: „Kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno“ (Rimlj. 7,21). Avaj, kako smo porobljeni! Iskupi nas, Gospode!
Jedan od prvih vražijih napadaja na nas jeste pomisao uzdanja u sopstvene snage, odnosno ako ne odbacivanje, ono makar neosećanje potrebe za blagodatnom pomoću. Kao da nam neprijatelj našaptava: „Ne idi onamo, prema svetlosti, gde možeš da zadobiješ nekakve nove snage! Meni si i ovakav dobar.“ I čovek se preda bezbrižnosti. A neprijatelj u međuvremenu negde podmetne kamen (neprijatnosti), negde navede na tanak led (prelasti strasti), negde okiti cvećem već uvele snage (povoljne okolnosti). Ne obazirući se oko sebe, čovek srlja sve dublje i dublje, ne dosećajući se da je njegov pad sve veći, sve dok najzad ne dotakne samo dno zla, dok ne dospe u predvorje pakla. Nije li mu u takvim prilikama najbolje da začuje onaj glas Božiji, poput Adama: „Čoveče, gde si? Kud si se sakrio?“ – Ovakav priziv nije ništa drugo do dejstvo blagodati Božije, koje će prinuditi grešnika da po prvi put pažljivo osmotri sebe samog.
Dakle, ako želiš da otpočneš hrišćanski život, išti blagodat Božiju. Onaj tren kada te oseni blagodat i sjedini se sa tvojom voljom predstavljaće momenat rađanja hrišćanskog života u tebi – života snažnog, stamenog i plodotvornog.
Gde naći i kako prihvatiti blagodat koja je začetak života? Sticanje blagodati i osveštanje njome našeg jestastva savršava se u Svetim Tajnama. U njima mi prepuštamo dejstvu Božijem ili prinosimo Bogu svoju nepotrebnu i palu prirodu, a On je Svojim dejstvom preobražava. Gospodu je bilo ugodno, radi posramljenja gordoga uma našega, da u samom početku istinskog života skrije silu Svoju pod zaklon prostog veštastva. Kako to biva – nismo u stanju dokučiti, ali celokupno hrišćansko iskustvo svedoči da ne biva drugačije.
Dve su Svete Tajne koje se ponajviše odnose na otpočinjanje hrišćanskog življenja: Krštenje i Pokajanje. Zato se i pravila u vezi sa otpočinjanjem istinskog života po Hristu mogu grupisati oko Krštenja i Pokajanja.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *